NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Popadija Junija
Oslobađanje od Samsare

„Samsara“ je sanskritske reč za „obmanu“. Dirljiva priča koja sledi govori nam o tome kako mlada osoba u potrazi za duhovnom istinom odlazi u Indiju 1973uobičajen fenomen među američkom omladinom krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Taj prvi korak značio je oslobađanje od samsare materijalnog sveta. U drugoj fazi, Bog je hteo da je otrgne od samsare opasnih religioznih puteva, privodeći je konačno punoti čiste i spasonosne Istine, prema Njegovom nedokučivom promislu:

Kada vaš život ne uključuje u sebe istinu i svetlost Gospoda Isusa Hrista, onda nastaje zbrka. To je svakako bio slučaj sa mojim životom. U dvadeset drugoj godini držala sam svoj život u rukama (spolja gledano!), ali iznutra sam osećala užas. Ukratko rečeno, shvatila sam da sam varalica. Primetila sam da glumim očekivane „uloge“ u svakoj relaciji: glumila sam ćerku, glumila sam sestru, drugaricu, devojku… Svaka uloga imala je određeni kod ponašanja i mišljenja. Bilo mi je neugodno u sopstvenoj koži. Povrh svega, shvatila sam da sam tako jadna iznutra da čak, iako sam volela ljude, nisam bila u stanju da budem ono što sam i da to pokažem. Izvođenje mojih „uloga“ bilo je propraćeno prezirom i besom što je vređalo ljude koje sam volela. Osećala sam da nisam ono što stvarno jesam. Moje pitanje je bilo kako da pronađem sebe i naučim da volim.
U to vreme živela sam u Njujorku u Grinvič Vilidžu, ulica sedma. Svakog dana kada sam se vraćala sa posla presretali su me pripadnici neke duhovne grupe. Sledbenici gurua Maharadždži, zatim Hare Krišne koji su delili besplatno hranu, Misije Božanstvene Svetlosti, Sun Jung Muna – bilo ih je u velikom broju u Vilidžu i svi su izašli da bi vas „pridobili“. Prelazila bih na drugu stranu ulice da bi ih izbegla. Iako sam se učtivo ponašala bilo je nemoguće osloboditi ih se. Naročito mi je smetalo što svi ti ljudi uopšte nisu bili autentični. Ako sam ja osećala unutarnju teskobu, onda mi nije bilo pomoći od neke skupine ljudi koji igraju svoje uloge. To se videlo u njihovim očima. Samo jedan prodoran pogled u njihove oči i videćete cementni zid odmah ispod površine, a sve što ih je činilo stvarnim bilo je zaključano iza tog zida. Dovodili su me do besa. Što se tiče Boga, mislim da nisam tragala za Njim. Nisam tragala za Bogom ili prosvetljenjem ili nečim sličnim što je tako tipično za ovo doba danas. Tražila sam sebe.
Tako, donela sam odluku da odem negde gde nisam nikada ranije bila, sama i da pokušam da vidim ko sam. To mi je izgledalo savršeno racionalno. Pošto ništa nisam imala od uobičajenih podsticaja od ljudi, mesta, čak nacije, odlučila sam da odem moram postati neko i zato sam pošla u Evropu.
Kada sam to saopštila svom mladiću koji je bio rodom iz Engleske, ismejao je moj izbor govoreći; „Evropa! Tamo je isto kao i ovde. Zašto ne odeš na neko sasvim različito mesto na primer Indiju!“. Kada je rekao „Indija“, to mi je zazvučalo kao prava reč i odlučila sam da baš tamo odem.
Novac, kojeg nisam imala mnogo u to vreme, odjednom je pritekao na neočekivan način. Imala sam povratnu avionsku kartu do Luksemburga i preko 900 dolara. Pošto sam odlučila da putujem kopnom do mog odredišta vodila sam dnevnik (za ljubav moje majke – opet igranje uloge) što je bilo nemoguće dok smo preletali Atlantik. Putovala sam tamoamo: Bordo, Španija, Majorka, Marselj, Bele planine, Italija, Krf, Atina, Istanbul i tako redom. U omladinskim hostelima srela bih nekog sa kim bih nastavljala putovanje. Takođe sam imala šator što mi je pružalo veću slobodu. Povremeno, neko bi rekao: „Hajdemo u Maroko na neko vreme,“ i zaticala sam sebe kako odgovaram: „Sjajno, volela bih, ali ja putujem u Indiju.“ I tako sam nastavljala put. Ustvari, putovala sam pet meseci do Indije. Tokom putovanja nisam posećivala turistička mesta, čak ni mesta koja bi bila zanimljiva za mene. Imala sam mape malog formata na kojima su bili ucrtani samo veći gradovi. Putovalo je puno „dece“. Lako smo uspostavljali prijateljstva. Mogli ste putovati nekoliko dana u jednoj grupi, zatim se pridružiti drugoj ili nekom drugom; mogli ste sresti ljude koje ste već sreli, itd. Nisam bila baš naročito društvena, ali sam se upoznala i putovala sa nekoliko ljudi. Otkrila sam da nepoznavanja jezika ne mora neizostavno biti i prepreka za komunikaciju. U malim gradovima u Grčkoj ili Turskoj i u Iranu otkrila sam da je bilo dovoljno zadubiti se u nečije oči i da su istovetne potrebe i brige ljudskog bivstvovanja stvarale vezu i međusobno razumevanje. Na neki način počela sam da se osećam dobro u sebi, a ipak sam znala da „to“ nije bilo okončano. Morala sam da stignem do Indije. Ali nisam znala zašto.
Usledio je niz napetih situacija. Posle Grčke, na Istoku se susrećete sa sasvim drugačijim pravilima. Na primer, granica je prilika za carinike da vam zadržavaju pasoš dok ne ode i poslednji autobus ukoliko ne date mito. Podvale i korupcija su pravilo, i znam sada da me je Bog štitio. Nas četvoro je krenulo iz Grčke za Indiju – radi uzajamne zaštite, i to je bila Božija blagodat. Krdo pustinjskih pasa koji kreću na nas usred nigdine, iranski pukovnž koji nas kupi dok stopiramo i vodi nas kući da nas pokaže ženama njegove porodice, iranske žene pljuju na nas, jedan Avganistanac pokušava da nas kupi: iskustva su bila tako različita. Ipak, počela sam da pronalazim sebe, pomišljala sam.
U Avganistanu sam se razbolela. Bila je u pitanju amebna dizenterija i bilo mi je zaista loše. Moji prijatelji odveli su me do bolnice u Kabulu na ispitivanje. Posle toga bila sam suviše slaba i nisam izlazila iz male hotelske sobe. Bio je decembar i veoma hladno. Bila sam u delirijumu i imala sam velike bolove. Spaljivala sam svoje knjige u maloj peći da bih se malo zgrejala. Čula sam kada je doktor došao u hotel i rekao mojim prijateljima da će morati da me pošalju natrag. Vlada nije želela da Amerikanka umre u Avganistanu.
Moji prijatelji su znali da ne želim da se vraćam i molili su za još jedan dan. Kada se vratio, upitao je kako se osećam. Kada sam rekla da mi je mnogo bolje, okrenuo se mojim prijateljima i rekao: „U redu. Možda joj je malo bolje ako ima snage da laže.“ Očigledno, moji saputnici su bili uz mene, Trebalo mi je „samo“ još deset dana da ustanem iz kreveta; smršala sam oko 20 kilograma i morala sam uzicom da omotam farmerke u struku. Prijatelji su poneli moj prtljag i pridržavali su me do silaska na put. Nastavili smo putovanje. Bolest mi se činila kao obred u kome sam dobila propusnicu za dalje putovanje.
Zajedno sa tih 20 kilograma izgubila sam još nešto. Strasti su odletele. Nisam imala nikakve želje za pređašnjim navikama i načinom života. Osetila sam čistinu i svežinu – spremna za nešto novo.
Razdvojili smo se u Nju Delhiju. Moj bivši mladić odlučio je da se sretnemo tamo i doleteo je iz Njujorka. To je bilo grubo buđenje za mene. Kada sam se suočila sa nekim iz moje prošlosti, ponovo su uplivale ljutina, presija i unutarnji konflikt. Osetila sam da su prethodnih pet meseci putovanja bili uzaludni. Bila sam ovde u Indiji a nisam se zaista promenila. Obuzeo me je očaj.
Sve vreme tokom putovanja osećala sam jasno unutarnje vođstvo. Na primer, ako sam nameravala da se zaustavim na nekom lepom mestu – kao što su mala grčka ostrva na kojima su bili samo čobani sa ovcama – ja bih dobila jasnu poruku – „samo nekoliko dana, onda kreći dalje.“ Ako bih pokušala da to ignorišem zaista bih počela da se osećam neugodno dok ne bih poslušala. Bila sam svesna ovoga i u to vreme nisam smatrala da je to nešto izuzetno. Nekako sam se prirodno podvrgavala ovom vođstvu, i osećala sam da idem prema nečem. Ali sada su snage koje su me vukle napred i bile mi vođstvo, ostajale neme. Bila sam veoma očajna. Imala sam osećanje promašenosti. Nisam imala kud da odem. Bila sam u Indiji i ništa nije vredelo. Postavila sam šator na plaži u maloj provinciji Goa, a šest nedelja posmatrala sam plimu, sunce, mesec, tropske ribe, cikluse života dok nisam osetila nagoveštaj da mi se vraća zdravlje. Bila sam na manje od pet milja od crkve u kojoj je bilo telo Franciska Ksaverskog u koju nisam otišla. Prolazila sam tuda bar dva puta sedmično, ali nisam znala za to. Bila sam zaista u tami, duhovnoj praznini (ništavilu).
Onda, kada je izgledalo najtamnije, počelo je da svetluca. Jedna devojka koju sam srela pre nekoliko sedmica, stigla je na plažu gde sam ja bila, i rekla mi je da se okupila grupa zapadnjaka u malom gradu u blizini Bangalore i da ja treba da odem tamo. Bili su u Kadugodi u muškom koledžu Satja Sai Babe. Otišla sam tamo u drvenom, rasklimanom autobusu. Moj prijatelj iz Njujorka bio je još uvek sa mnom, ali svađali smo se pre ulaska u autobus i ja sam odabrala mesto u suprotnom delu autobusa – što je bilo zabavno za indijske putnike. Naši putevi će se uskoro razići.
Kada smo izašli iz autobusa, moj prijatelj je odlučio da popije čaj. Predložila sam mu da ode bez mene. Nisam mogla da govorim. Nešto se događalo – nešto posebno. Putovala sam preko šest meseci, i taj unutarnji glas neprestano me pokretao, govoreći: „Ne ovde, ostani samo nekoliko dana, a onda dalje,“ itd., ali kada sam sišla sa autobusa, preplavilo me je osećanje, „Sada si kod kuće“. Osetila sam neverovatan mir – bila sam skoro zaslepljena neizrecivim sjajem. Neprestano su me plavili talasi svetlosti i mira. Nekako mi se činilo da je moj život obdržavan u živoj reci stvarnosti, i da su bol i tuga imali smisao. Videla sam, kao na filmu, scene iz mog života i iznenada shvatila kako su zaista bile povezane i da su bile deo celine koja me je rukovodila i vodiladovela me ovde. Ali gde? Moj um je pokušao da se umeša: „Šta to znači kod kuće si? Ti si na prašnjavom putu usred nigdine, ispred tebe je koliba od palminog lišća i skoro će mrak…“ Rekla sam svom umu da ućuti i poslušao me je. Osetila sam trenutak. Znala sam da je ovo na neki način bit stvari. Morala sam to da prihvatim ali još uvek nisam bila sigurna šta je u pitanju. Moj prijatelj je izašao iz čajdžinice i krenuo napred. Posle kratkog razgovora, poveo me je da budem sa njegovim prijateljima. Bile su to dve Amerikanke odevene u sari – na zidovima su bile slike nekog gurua. Svidele su mi se, ali nisam bila sigurna u pogledu mesta. Pošto smo razgovarale, rekle su mi za učitelja. Opisale su čuda koja je činio, i pokušale da me ubede da je on zaslužan za ono što sam ja doživela. On se nametao kao „Avatar ovog doba“.
Sledećih nekoliko dana morala sam da odlučim da li ostajem ili ne. Na neki način sam znala da je ovo bilo „to“, ali skoro sam bila bez novca – čak nisam imala dovoljno da se vratim do Luksemburga. Bila sam sigurna da bih mogla da dobijem novac za Eovratnu kartu od mame, ali ne bi bilo u redu da dobijen novac trošim za boravak ovde. Tako sam se molila, mada tada to nisam shvatala. Molila sam se za neko znamenje. Veoma jednostavno sam rekla: „Čuj, doveo si me tako daleko, i ja to znam, ali ja ne mogu ostati ovde ako mi ne obezbediš ono što mi je potrebno. Treba mi novac za hranu i mesto gde da boravim i još štošta. Ako mi to ne priuštiš ja ću shvatiti da je to znak da treba da odem.“ Nikome nisam pričala o tome, da sam upravo odlučila da ostanem neko vreme. Sledećeg jutra drugar koga sam jedva upoznala prišao je i dao mi je 70 rupija (u Indiji dosta novca), objašnjavajući da on odlazi i da mu je taj novac preostao, „višak“. (Ko je još čuo za višak novca?) Bio je to prilično jasan odgovor. Tako sam ostala. Čitala sam i proučavala nekoliko knjiga; počela sam da shvatam da je čitav život istinski spojen sa Bogom, bilo da to znate ili ne. Dosta mi je otkriveno o savladavanju strasti, življenju na bogougodan način, itd., i ja sam sve to upijala. Pokušala sam da se uklopim u oformljene „grupice“, ali ipak nisam. Mogla sam da odenem sari, da pričam tu priču, da gledam tim pogledom, ali opet sam znala da to nije stvarno. Opet je to podešavanje prema ulozi, ali sada je ovo shvatanje stajalo naspram otkrića da je Bog stvarannekako stvaran unutar mene. Zavidela sam im jer mi se činilo da su našli svoje sklonište i što više ne moraju da tragaju. A ipak oni nisu ništa učinili sa svojim životima, niti su šta otkrili. Njihovo blaženstvo je nekako imalo lažnu notu. Da li je svrha života samo traganje za sobom – bilo da ste jedan od onih koji tragaju za dobitkom, zadovoljstvom, bilo fizičkim ili „kosmičkim“ ? To nije bio pravi odgovor. Znala sam.
Ali došao je dan, pet meseci kasnije, kada je bilo vreme da se ide kući. Znala sam da je „sunđer“ pun i da moram naučiti da sve to primenim. Sada sam znala da je Bog stvaran. Znala sam da ima potpunu kontrolu nad fizičkim svetom, da je bezgraničan i pun ljubavi i strog, i da me voli i da ja volim Njega. Bilo me je strah da napustim Indiju; nisam Ga poznavala dobro i bila sam još pomalo ošamućena. Ipak, moram ovo osmisliti nekako. Ništa u mom protestantskom vaspitanju nije me pripremilo za činjenicu da Bog jeste Stvaran, da On ima „ideje“ za ono što ćete raditi svakog dana – svakog trenutka, i da je to istinsko pitanje života i smrti.
U svojoj nevinosti i neiskustvu, ja sam pripisala izliv Duha učitelju koji je bio tamo. Ljudi su pričali o Sai Babi kao da je on mesija. Ljudi su ljubili njegova stopala, tiskali se da budu u njegovoj blizini, da dotaknu rub njegove odeće. Posmatrala sam. Nastojala sam da predam sebe iznutra. Svidelo mi se kada je rekao: “ Ako ste vaspitani kao Hrišćani, onda treba da budete Hrišćani,“ a ne menjati se da bi ga sledio. To je svako govorio. To je izgledao jedini način da se čovek približi Bogu. Mnogi putnici su pristizali tokom pet meseci koje sam provela tamo. Čula sam mnoge priče o raznim fakirima i varalicama koji su i fizički i duhovno zaveli svoje sledbenike. Izgleda da je bilo malo časti u mnogim ašramima. Ljudi su tragali za duhovnošću sa istom grehovnom žudnjom koja ih je nagonila da posežu za drogom. Da li sam pronašla jednog autentičnog? Teško da je tako, ipak, nešto sam osetila kao autentično.
Osećala sam se kao sunđer koji upija smisao Boga u okruženju tako različitom od moga. Konačno sam bila sposobna da to primim, u atmosferi kojoj sam dobila toliko mnogo. Hoću li to izgubiti u Americi? Kako da se vratim? Ali tada, moj unutarnji glas jasno mi je rekao, “ Dosta melodrame!“ Znala sam da idem „kući“ opetovog puta u SAD.
Naravno, svi moji prijatelji su mislili da sam potpuno poludela. Moja sirota mama bila je više zabrinuta nego kada sam odlazila, čini mi se. pored ogromne doze spoljnog kulturnog šokaelektrična svetla, tekuća voda, hrana, Amerika! – postojao je unutarnji kulturni šok. Nisam morala da brinem o ispunjavanju starih uloga – bilo je kao da sam sa druge planete. Molila sam za mesto za parkiralište (mama je bila šokirana), meditirala sam i držala sam slike svog gurua, itd. Ali uprkos svim spoljnim ukrasima gubila sam dodir. Tako sam ponovo počela da tragam.
Sused koji je imao slične sklonosti pronašao je jednu grupu koja se bavila meditacijom. Pozvao me je na to hrišćansko mesto koje je on pronašao. Ne, hvala. Napustila sam luteransku crkvu kada mi je bilo 16 godina, zbog snobizma i ogovaranja – Hrišćanstvo nije imalo ništa za mene. Već sam „to“ pronašla u Indiji. Ali ako je bilo stvarno, gde je sada? Imala sam mirišljave štapiće, slike i knjige, ali ta živa stvarnost ponovo je izmakla – taj unutrašnji kontakt koji je bio tako dragocen i vitalan. Gde je to sada?
Pošto nisam imala bolju ideju, pristala sam da odem u ovu hrišćansku grupu koja je služila crkvi. Kada sam ušla na vrata „Holy order of MANS“[1] kapele u Vašingtonu, zapazila sam da je vazduh izgledao ispunjen životom. Unutra, pomislila sam možda… ali kada sam klekla, počela sam da plačem. Odjednom, znala sam Ko je to zaista bio. Ko me je vodio po svetu da privuče moju pažnju. Ko se brinuo za mene i naučio me da volim i pokazao Svoju ljubav prema meni. Shvatila sam da to nije bilo neko ljudsko bića u Indiji, ili bilo gde drugde – to je bio Bog u Ličnosti Isusa Hrista. Sećam se da sam ga pitala: „Ali , gde si bio?“ osećajući se kao malo dete koje je nekako jednom davno izgubilo svog pravog prijatelja – i ništa nije moglo biti istinski postavljeno na svoje mesto dok se taj prijatelj ne pronađe nanovo. Odjednom sam čula odgovor: „Ja nisam otišao, već ti.“ Opet su iskrsavale slike iz mog života, trenuci kada sam zaboravljala svog Istinskog Prijatelja i usmeravala život u pravcu koji me je odvodio sve dalje i dalje.
Odjednom sve je bilo u redu. Osećanje nesigurnosti, zbunjenosti, ljutine, izgubljenosti – sve je to nestalo u zagrljaju ljubavi. Osetila sam celovitost i mir.
I onda je sve počelo da se čini smisleno. Pobunila sam se protiv duhovnih varalica koji su pokušavali da zavedu izgubljene ljude. Okrenula sam leđa Hrišćanstvu koje je „čuvano“ kao pod staklenim zvonom (beživotno društvo za osuđivanje i ogovaranje u protestantskoj crkvi moje mladosti!), a ipak očajnički tragajući za sobom, otkrila sam istinu koju nisam zamišljala. Da bi zaista bili ono što jeste, prvo morate naći Boga, jer jedino u tom stvarnom odnosu sa Bogom možete biti ono što jeste.
Još više postajete ono što jeste kada predate svoj život Bogu – predavanje daje potpunost. A ipak bilo je potrebno još 22 godine da bih napisala ove reči… jer se moje putovanje nije završilo u toj malenoj kapeli.
Trebalo mi je godinu i po dana da priđem “ Svetom Redu MANSa“. U početku na to sam gledala kao na pretnju mojoj tek stečenoj nezavisnosti i autonomiji. Znala sam da ispred mene stoji još jedna zagonetka i trebalo je da prođe još malo vremena dok nisam bila spremna da platim cenu. Savršeno sam organizovala stvarnost za sebe. Iselila sam se iz kuće koju sam delila sa još sedam osoba (i sedam duhovnih staza) u moj divni apartman. Imala sam divan pogled, čak i pristojne susede. Moja molba za apartman (prijava) bila je konačni faktor u mojoj odluci. Činila se kao puka formalnost dok nisam rekla: „Ako se ne prihvati, pretpostavljam da je to znak da sada treba da priđem Redu umesto kasnije.“ Naravno, apartman je otpao. I krenula sam sa novim programom.
Život mi nije uvek bio lak u Redu. Mrzela sam dvoličnost, to da me ocenjuju i razmetljivost, a Red je bio pun palih ljudskih bića kao i svuda. Takođe je bio pun još nečeg. Bio je pun želje da se služi Bogu svim srcem, dušom, umom i snagom i kroz ovo dolazilo je učenje Jevanđelja da osvetli svaki život. Shvatila sam da moram da se borim sa istim stvarima u sebi na koje sam reagovala kod drugih ljudi. Istinska borba se odigravala ovde i sada za moju dušu. Imala sam mnogo divnih, teških, ispunjavajućih, frustrirajućih i obogaćujućih iskustava tokom 14 godina koje sam provela u Redu. Jednom ili dva puta skoro da sam napustila Red, ali nekako sam verovala da me je Isus Hristos koji me je vodio preko kontinenata i okeana, uveo u ovaj Red koji, uostalom, nije ni zamišljen kao nebo na zemlji. Trebalo je da ostanem i budem deo pokreta i njegovog rasta.
Jer je rastao. Naš vođa je počeo da nas rukovodi da tragamo za korenima. Bilo je sve lepo i dobro za nas da budemo „nesektaška, neverska organizacija“, ali u koju crkvu da idu naša deca? Ko će da piše pogrebne službe pošto smo svi starili i potrebne su nam? Zašto smo ponovo morali da „otkrivamo“ Hrišćanstvo? Zar nije negde zaista postojalo? Zar nije postojalo Telo Hrišćana koji su na ispravan način verovali? Ko je zaista verovao da je Bog stvaran, ko je to zaista imao? Malo Tezea, malo Genona, Majke Tereze, „Oblak neznanja“, Merton – svi su proleteli u mislima. Nije postojala stena, nije bilo osnove. Niti istinske veze sa ranom Crkvom.
A onda je neverovatan vihor svežeg vazduha ušao u moj život, u sve naše živote. Jedan broj časopisa „Pravoslavna reč“. Neočekivan susret sa jeromonahom koji je imao živu povezanost sa Bogom – tako živu da je stvorio živu vezu sa svetošću rane Crkve (o. Serafim Rouz, nap. prir.). Sve je zaživelo, i odjednom mogućnost da se živi unutar te svetosti postaje stvarna. Još jednom, osetila sam u svojim dubinama da je to dom za mene. Sve što sam dotakla kao da mi je to potvrđivalo. Evo, tu je Crkva! Tu su Apostoli, svetitelji, pravednici i njihovi zahtevni životi i nadahnuta učenja. Tu su i crkvene službe koje su rukovodile Hrišćane vekovima – molitve koje su napisali svetitelji i kojima su se molili, kao i obični ljudi, stotinama godina. Ovo je Božiji put.
Prisustvovala sam Božanstvenoj Liturgiji. Bila sam nestrpljiva i čeznula sam. Bila sam zahvalna što sam godinama bila u stanju da „vidim kroz staklo nejasno“ – što je bilo bolje nego kada uopšte nisam mogla da vidim. Ali pošto nisam znala da postoji više, nije bilo bolno ne biti deo toga. Počela sam da čitam katihizis i otkrila sam da je „sunđer“ koji je izgledao tako pun, bio totalno suv i spreman za više. Slušala sam predavanja koja je držalo bratstvo Sv. Germana i drugi. Bili su to stvarni ljudi koji su se borili da se sjedine sa umom Svetih Otaca, istinski vodeći duhovni rat; živi primeri plodova Pravoslavne Crkve – i znala sam da je to sve „stvarno“. Sveti Ignatije Brjančaninov, „Lestvica“, „Kazivanja jednog bogotražitelja“, Žitija Svetih, „Nevidljiva borba“, službe – sve je to oblikovalo, čistilo i preinačavalo moje unutarje.
Osetila sam da sam opet pred izborom. Dopale su mi se monahinje koje sam srela i osetila sam da u njihovom zvanju postoji istinska ispunjenost. Takođe me je veoma privukao jedan mladić u Redu i mada sam pokušavala da to odložim na stranu i tragam za Božijom voljom, ta misao se i dalje nametala. Usledio je niz događaja za koje zaista verujem da su Božiji blagoslov i delovanje i mi smo se venčali.
Nakon godinu dana dobili smo dete – sina – što nam je unelo radost u kuću. Istog dana, beba je umrla zbog oštećenja prilikom porođaja. Bio je to šok za telo i dušu. Pravoslavni pogreb ubedio me je izvan svake sumnje da je Pravoslavna Crkva prava i istinska. Stajala sam (i sedela) dva sata i slušala i čula pitanja koja moja duša postavlja, a čula sam i odgovore. Kada su se svi pozdravili sa nama i otišli, muž i ja smo se okrenuli jedno prema drugom i nasmešili kroz suze. Osetili smo iscelenje, milost i milosrđe. Osetili smo nebeski mir i mudrost Crkve.
Moj suprug i prijatelji odneli su našeg sina na mesto koje je jedino izgledalo prikladno za njegov ukop – u manastir Platinu. Mada sam morala da ostanem kod kuće, mogla sam da vidim kako hodaju po snežnoj padini i nose mali kovčeg; čula su se zvona koja su u dušu unosila smirenost…
Još uvek smo se pripremali za krštenje. Sada sam znala da Bog „ne igra po našim pravilima“; i mada to može boleti i šokirati nas, On je još uvek tu da Mu se veruje, da nam pomogne da uzrastemo do sledećeg stepenika i da izdržimo sledeći korak. Sve više sam čeznula za Svetim Krštenjem.
Konačno, došao je vikend kada smo moj suprug i ja i još šestoro dragih prijatelja odvezli se do Platine radi krštenja. Opet, vazduh se činio živ. Sati u crkvi, strizanje kose, vožnja do reke. Još uvek je bilo snega na zemlji. Potok je tekao brzo i nabujao je od otopljenog snega. Sunce je sijalo tako jasno i blještavo kao da je upravo stvoreno.
Nikada me nije privlačilo plivanje u hladnom planinskom potoku – čak ni kada je bilo vrelo. Ovo je, međutim, bila voda da očisti dušu i što je bila hladnija, bolje je čistila. „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“
A sada verujem da znam gde je dom. Sa mojim Nebeskim Ocem, i ja Njemu i Sinu Njegovom mogu biti bliža preko ovog divnog dara Njegove Crkve, divnog Pravoslavlja. Naravno, to traži nešto od nas – u stvari, to zahteva sve od nas. To nije samo verovanje, niti je stvar u tome da si u pravom „klubu“. To je način života u kojem sve mora biti prožeto stvarnošću neba. Tolike godine uronjenosti u našu bezdušnu kulturu ostavljaju trag koji se može izbrisati molitvom i duhovnom borbom. Potrebno je vremena da se u potpunosti „preobratite“. Tako sam zahvalna za vekove u kojima su se sveti ljudi i žene borili za veru i štitili je i pružili šansu našoj generaciji da okuša i shvati. Još uvek se mora štititi, jer vremena su mračna, i čak kao i u prohujalim vremenima, čuvari vere mogu biti obmanuti. Svi se moramo moliti i tražiti Božije rukovodstvo i upravljanje ka našem nebeskom domu. Njegova gozba čeka na sve nas – hoćemo li biti prezauzeti svetskim stvarima? Ili ćemo doći kući?

sa engleskog:
Slobodanka Zarić


NAPOMENE:

  1. „Holy order of MANS“ – jedna od mnogih novoprotestantskih grupacija, sinkretičkog učenja i sa izraženim milosrdnim radom. Na osnovu susreta sa delom oca Serafima Rouza, skoro svi prešli na Pravoslavlje.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *