NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Profesor Vladimir Dimitrijević
Beli oblaci nad paklom – Radžniš – tantrički demonski mesija

Tantrizam je meditacijsko – magijska praksa zasnovana na poklonenju Šivi, bogu razaranja, i Kali (Šakti), njegovoj ženi, boginji smrti i uništenja. Dravidska populacija, pre no što je bela rasa stigla na indijski potkontinent, upražnjavala je poklonenje ovim božanstvima, žrtvujući im životinje i ljude. Cilj tantre je da se „prihvati praznina kao svoja prava priroda“. Tantristi se Kali – ljudožderki klanjaju kao proždiračici vremena i prostora, onoj koja direktno inicira u ništavilo. U „Mahanirvani tantri“ navode se sledeće reči: „Kao što sve boje iščezavaju u crnom, tako sva imena i oblici iščezavaju u njoj (Kali, nap. prir.)“. Ljudsko telo se, radi dostizanja „prosvetljenja“, predaje svim mogućim seksualnim izopačenostima, koje su vekovima smišljane (to je put „leve ruke“) ili meditativnom buđenju „zmijske energije kičme“, to jest kundalini (put „desne ruke“). „Put leve ruke“ je podrazumevao i ljudske žrtve, a orgijanje i pijančenje su upražnjavani kao „svetinja“. „Kroz ove postupke, zbog kojih neki ljudi gore u paklu, sledbenik tantrističke joge postiže krajnje oslobođenje“, govorili su „levorukaši“. Žan Mišel – Varen, koji je popularizovao ovu doktrinu, kaže: „Ono što izgleda skandalozno, sramno, nemoguće, najkraći je put prema unutarnjoj čistoti“.
Na putu tantre stajao je i čovek koga ćemo ovde opisati. Mrsko nam je to što činimo, ali njegovih sledbenika i njegovih knjiga ima i kod nas, i to sve više (izdavala ih je IP „Ezoterija“, kroulijevci, koji ga smatraju pravim „telemitom“, isto kao Kroulija.) Poznat je po knjizi „Moj put – put belih oblaka“. Ime mu je Radžniš Čandra Mohan, a zvali su ga Bagavan („Bog“)…
Rođen je 11. decembra 1931. godine u centralnoj Indiji, država Madja Pradeš, mesto Kučvada. Bilo je jedanaestoro dece u porodici; on – najstariji. Deda mu je umro kad je unuk imao sedam godina. Posle toga je kod deteta nastupila opsednutost smrću, koja ga je pratila celog života. Neprestano je želeo da umre i lutao po okolini, ištući nestanak. U toj metafizičkoj žeđi za smrću, svaki dan je pravio ogleda sa sobom: ustajao kad svi ležu, a legao da spava kad se svi bude; jeo preterano i gladovao; vežbao magijsko disanje i telekinezu. Pratio je pogrebne povorke i uživao da gleda spaljivanje leševa. „Čovek me se ne tiče“, govorio je kasnije. “ Smrt – to je tako divna pojava… Čovek je ne sme propustiti“. Sedam dana je proveo u napuštenom hramu, ležeći i čekajući da umre. Nije se pomerao dok su mu muve sletale na lice, niti dok je kobra gmizala preko njega. Nosio je dugu kosu, uprkos običaju sela, a kad mu je otac rekao da je skrati, obrijao se do glave, što je u Indiji znak žalosti zbog očeve smrti. Sanjao je da upada u ponorno duboke bunare, trčao miljama da bi pobegao od sebe…
Meditirao je na nekom drvetu i doživeo „odvajanje duše od tela“ (astralnu projekciju); zatim je imao osećaj da je dostigao prazninu. 21.’ marta 1953, posle sedam dana bez ikakve nade, njega je ispunilo nekakvo Prisustvo, koje mu je donelo ogromno blaženstvo (kako bi se pravoslavno reklo – zaposeo ga je đavo.) To je bilo „prosvetljenje“, posle koga Radžniš postaje guru, jedan od najpopularnijih gurua Zapada. U stvari, do zvaničnog guruizma prošlo je više od desetleća. Naime, 1956. on je diplomirao filozofiju na univerzitetu u Jabalpuru, gde je kasnije predavao deset godina i čitao, čitao, čitao – da bi lakše komunicirao sa zapadnim intelektualcima. Godine 1966. napušta svoj poziv (iste godine osnovana je i „Crkva satane“ u San Francisku), i proglašava se „aćarvu“ – „duhovnog učitelja“… On je „Bagavan“ – živi bog. Indus Gita Meta, autor knjige „Karma kola“ (o indijskim guruima koji su preplavili zapad nudeći „instant – spasenje“), kaže da je na Radžnišovim seansama ta načitanost jako privlačila slušaoce: „Bog je bio intelektualni snob. Izbacivao je „najžešća“ imena. Isus, Marks, Mahavira. I Fric Perlz.“ Pominjao je Sartra i slobodu koju stvara strepnju; Kjerkegora koji govori da je čovekov život „strah i drhtanje“; Markuzea, Silviju Plat i Upanišade stavljao je u isti koš… I Zapadnjacima se to dopadalo. Njegova biblioteka je imala, vele, dvesta hiljada naslova…
Ašram u Puni u planinama Maharaštre bio je cilj sledbenika sa svih strana sveta. On ih je učio slobodi – grupnom mističkom plesu i seksu, oslobađanju od „inhibicija“, „prosvetljenju“ putem gaženja svih normi… Časopisi, poput nemačkih „Šterna“ i “ Špigla“, bili su puni njegovih slika: Radžniš se osmehuje, i liči na čarobnjaka iz Oza. Pravio je oglede u provokaciji Boga. Bio popularniji od gurua Ramanaha Maharišija i Ramakrišne, koje je usmrtio rak, pa i od Meher Babe, koji je posle saobraćajne nesreće postao nepokretan.
Nešto čudno je bilo vezano za Radžnišov ašram: ljudi su u njemu prečesto iščezavali. Netragom nestajali. Evropske vlade su, na zahtev svojih građana, nastojale da provere o čemu je reč, ali nisu saznale mnogo. Nestao je i princ od Hanovera, Velf, rođak britanske kraljice Elizabete, i to pošto je iniciran i primio indusko ime Svami Anand Vimalkirti.
Niko iz ašrama ništa nije govorio o tome, zbog gvozdene discipline. Svi su bili jednoliko odeveni: crvena odeća i Radžnišov medaljon o vratu. Nisu smeli da preispituju postupke nadređenih im ljudi, podređenih direktno „učitelju spasenja“. Guru im je govorio: „Šta god se dešava u ovoj komuni dešava se s mojim znanjem… Vi nemate nikakvo pravo da prosuđujete šta je ispravno, a šta nije. Ako već znate šta je šta, niste ovde potrebni. Ako ste već prosvetljeni – idite kući… Nije vaš posao da sudite šta je pravo a šta ne. Ovo nije obično mesto da bi se obične stvari tu primenjivale. Ovde je u toku neobičan ogled“.
Mesto u kome su se zbivala predavanja bilo je nazvano „Budahol“ (Budina sala). Radžniš je dolazio u jednom od mnogih rolsrojseva, napuštajući svoj apartman – Lao Ceovu kuću, kako su je zvali… Ljudi su fanatično podizali glave da bi ga prvi ugledali. Uzdisali su i vikali od sreće. Po svedočenju Tala Bruka, koji je istraživao njegov rad i posetio Punu, guru je ličio na maga iz Tolkinovih romana. Publici se obraćao na hindiju i na engleskom. Čak i kad je govorio hindi, prisutni Evropljani i Amerikanci su se pretvarali da razumeju, iako nisu shvatali ni reči.
Ašram je bio napravljen po belačkom modelu. Kuvali su Švajcarci, Nemci, Francuzi, Šveđani. Meso je bilo zabranjeno, ali je alkohol bio dozvoljen u neograničenim količinama. Kružila je trava, probani su LSD, kokain i heroin. „Melting pot“ je bio savršen: pored aristokratije i članova kraljevskih kuća, glumaca i intelektualaca, bilo je tu raznih autsajdera, izopačenika, psihopata i čitača tarota… Svi su bili jednaki, ali, kako bi Orvel rekao, neki su bili „jednakiji“: upravitelji ašrama i telohranitelji, majstori borilačkih veština…
Radžniš je voleo bogate. Jedino oni imaju dovoljno novca n vremena da bi dostigli prosvetljenje, govorio je. Mrzeo je decu i porodicu. Muškarce je prinuđavao da se sterilišu, a žene da abortiraju. Uzori su mu, po sopstvenom priznanju, bili Aleksandar Veliki, Staljin i Hitler.
Kako je vodio svoje ljude? Smatrao je da ih treba „uništiti“, da bi bili presazdani. Ulogu gurua je objašnjavao ovako: „Učitelj je krajnje razoran. Učitelj stvara haos. Uvodi vas u ludilo što se tiče vašeg uma – jer, kad se um razboli, on staje… I iznenada se javlja nova svesnost“. Znao je da mnoge od postupaka za indukovanje ludila ne sme otkrivati javno, jer bi to moglo da ga košta. Jednoj grupi svojih posvećenika u Bombaju 15. juna 1970. je rekao da će neki od njegovih postupaka „prosvetljavanja“ smeti da se otkriju tek posle 2500 godina, kad ljudi „duhovno uznapreduju“. Uništiti um: to je cilj „prosvetitelja“ sa dalekog istoka.
Evo kako (opet Radžniš): „Um veli: „Prvo upoznaj, pa uđi u to. Bez znanja, uskakanje u tako nešto je opasno. Možeš se izgubiti, možda se nećeš vratiti. Ili – ko zna da li je to dobro ili loše? Zato prvo saznaj o tome sve što možeš“. Ali nema načina da se o tome sazna bilo šta ako se u to ne uđe. To je opasnost, rizik, kockanje. Zato je sanyasine (svoje sledbenike, nap. prir.) zovem „kockari“. Oni su spremni da idu za mnom, bez oklevanja, u nepoznato. Ja im ne dajem nikakve garancije… Čovek mora da rizikuje. Opasnost je pred njima. Bilo da ćete doživeti prosvetljenje ili poludeti, opasnost je tu… Zato je Učitelj potreban… Ako mu ne verujete, ludilo vam ne gine.“
Drugi put ka „prosvetljenju“ jeste uništenje savesti. Evo vežbe koju je Radžniš preporučivao svojim sledbenicima: „Sedite i gledajte… Dolazi vam pomisao da nekog ubijete. Vaš um uživa u pomisli da nekog ubijete; to je s jedne strane. Druga strana uma veli: „To je jako loše, greh je…“ Kažete: „Tomije savest“. Nije to vaša savest; to vam je ubačeno. To vas društvo iznutra kontroliše; to je društvena strategija kontrole. Ne znate šta je dobro a šta loše… Setite se da ego želi da bude poistovećen sa dobrom stranom, moralnom stranom. On se izvrsno oseća… Još uvek vas drži ta strana uma, još uvek ste robovi. Vaši sveci i vaši grešnici – robovi su i jedni i drugi. Istinski elobodan čovek je slobodan i od onog što je dobro i od onog što je loše. On je sa one strane dobra i zla. On je samo svestan i ništa više“ (časopis „Sanyas“, septembar – oktobar 1979.).
Ispiranje mozga i srca bilo je posledica svega. Ali je Radžniš to smatrao dobrim. Njegov baštovan, Divjananda, koji nije mogao da izdrži to što mu se zbivalo sa umom, došao je učitelju i rekao mu: „Šta se ovo zbiva sa mnom? Postao sam skoro kao zombi, i bojim se. Da li da odem i radim nešto drugo?“ Učitelj mu je odgovorio: „Budi zombi. Budi savršeni zombi, to je sve. Nastavi da radiš“. U časopisu „5apua$“ za majjun 1978. učitelj veli: „To će se desiti mnogima. Ne bojte se kad se to desi… To je stanje neznanja; ne znate šta je šta, svo vaše znanje je izgubljeno, sva pamet je otišla. Postajete idiot. Izgledate kao idiot! Ljudi će reći da ste hipnotisani ili nešto slično, da niste onaj stari. To je tačno; ali to je svojevrsni šok. I dobro je, jer će uništiti prošlost…. to je sav smisao sanyasinstva i učeništva: da sva vaša prošlost bude izbrisana – vaše sećanje, vaš ego, vaš identitet – sve mora da ode“ (podvlačenje naše, nap. prir.). Dakle, ovo je prava apologija „ispiranja mozga“.
Na drugom mestu, Radžniš veli: “ Svaki vas učitelj obezglavljuje, nemilosrdno vam seče glavu, uništava vam razum, uništava vam logiku, izvodi vas iz glave. Jedini način je kompletno odsecanje glave. To je treće stanje: katarza. Kad glava više ne funkcioniše, prestaje njena kontrola i zatvorenik je slobodan… To je razlog zbog koga pravi učenik prolazi neku vrstu ludila pored učitelja“.
Još jedan put ka prosvetljenju: uništenje porodice i seks sa svima, bez razlike. Radžniš: „Čovek je prerastao porodicu. Korisnost porodice je okončana… ona je vrlo štetna jer kvari ljudski um. Ali u prošlosti nije bilo druge mogućnosti, nije bilo načina da se izabere išta drugo. Bila je nužno zlo /…/ Za veliku većinu, porodica je odvratna. Pitajte psihoanalitičare – reći će vam da sve vrste duševnih bolesti nastaju u porodici. Sve vrste psihoza, neuroza – sve je iz porodice. Porodica stvara vrlo, vrlo bolesno ljudsko biće“.
Zato je on nudio svoju komunu: seks bez ograničenja, i da deca pripadaju grupi. Tako će ona biti slobodna od „porodične značke“. I da gledaju svo orgijastičko ludilo: „Neka se deca igraju, neka gledaju, uživaju. Kad im roditelji vode ljubav, neka budu tu. Neka budu deo toga, neka gledaju… šta se dešava sa njihovom majkom kad vodi ljubav. Kako joj je lice u zanosu, kako joj se oči zatvaraju i kako ulazi u sebe; kako otac doživljava orgazam, kako vrišti od sreće. Neka dece vide mnoge kako vode ljubav. To će ih obogatiti“. To jest, obogaljiti. To jest, još će ih više napraviti zombijima. Jedna od bivših radžnišovki, Ada, rekla je Talu Bruku da je posle dvadeset – trideset intenzivnih veza sa raznim muškarcima u toku godine, nekoliko godina uzastopce, čovek gotov šizofreničar: „Postaješ matora, istrošena džukela u svojoj trideset petoj i niko ne želi ni da te pipne“… A u tome i jeste „prosvetljenje“: samog sebe pretvoriti u istrošenog psa, u savršenog zombija, u živog mrtvaca koji je zauvek propao i za koga nam vaskrsenja.
Radžniš im je sve to otvoreno govorio, i sanyasini su se blesavo smešili i išli za njim u ponor. Dokle je dostizao guruov cinizam, vidi se iz njegovog obraćanja sledbenicima: „Vama su potrebne laži kao što deci trebaju igračke. Igračke su laži. Laži su vam potrebne ako niste odrasli/…/ Sve Bude su lagale. To je bilo zbog njihove velike sapatnje… Cela istina bi bila previše. Možete prosto biti šokirani, smrvljeni. Ne možete podneti svu istinu. Razoriće vas. Samo lažima možete biti dovedeni do vrata hrama. I tek na vratima vam može biti saopštena sva istina. Ali tada ćete razumeti, tada ćete shvatiti zbog čega su bile potrebne laži“.
Otac laži, satana, učio je Radžniša. On se time i hvalio – da je u kontaktu sa uzvišenim dusima, koji ga poučavaju. To su isti oni dusi koji su vodili Blavacku i teozofe. To su dusi koji su vodili Hitlera. Ta grupa duhova koja je stajala iza Hitlera i nacizma, govorio je Radžniš, ima ime „Ašoka devet“, i jedna*je od najmoćnijih. Zbog toga je čitav Daleki Istok na izvestan način bio sa Hitlerom, jer je dalekoistočna grupa vodila Hitlerov duh. Pa šak, iako je „Ašoka devet“ nadzirala Hitlerov ego, poduhvat spasavanja čovečanstva nije uspeo. I Radžniš je nastavio da ga spasava.
Metoda je bila prosta: posednuće. Demon koji služi Radžniša treba da posedne njegovog učenika. Evo kako je on to opisao (zapamti, čitaoče: to je srž svake induističke inicijacije – od transcendentalne meditacije do „Hare Krišne“): „Kad god učitelj želi da ti pomogne, da očisti tvoje energetske kanale, tvoje prolaze (duhovne kundalini kanale), ako su začepljeni, on te prosto poseda. On prosto silazi u tebe i njegova energija, koja je višeg kvaliteta, čistija, neograničena, ulazi u tvoje energijske kanale… To je čitava veština Šakti – pata (kad on dodiruje tvoje čelo tokom inicijacije.) Ako se učenik stvarno predaje, učitelj ga odmah može posednuti. I kad ste jednom posednuti učiteljevom energijom, kad vas prana okružuje i ulazi u vas, lako se čini ono što se godinama nije moglo činiti… Ali ako učitelj uđe u vas kao vodopad, postajete sasvim druga osoba, i to iznenada“.
Sve ovo je delovalo na ljude, strašno i neporecivo. Izabela, Špankinja kraljevske krvi, koja je govorila pet jezika i vrhunski svirala violončelo, mnogo je volela Radžniša. On je obraćao malo pažnje na nju, provodeći više vremena sa Nemicom Vivekom, koja mu je bila najčešći seksualni partner. Izabela je bila ljubomorna na Viveku. Na kraju, Radžniš je princezu naterao da spava sa čovekom koji joj se usššte nije dopadao. Ona, koja je pisala najdivniju poeziju na maternjem jeziku i na italijanskom, koja je prekinula sve veze sa španskim kraljevskim domom, bila je zgažena kao krpa. Prestala je da jede. U obližnjem gradskom parku igrala je kao luda. Odveli su je u duševnu bolnicu. Ašramovci su odbili da priznaju bilo kakvu vezu s njom, kao i Radžniš. Izabela, koja je pripadala njegovim najbližim saradnicima, ostala je u ludnici, tvrdeći da je odbacivanje samo test vernosti. I dalje je volela Radžniša.
Jedan Australijanac, piše Tal Bruk (Bruk je, već rekosmo, u Puni sprovodio ozbiljnu istragu) izvršio je samoubistvo. To mu je zapovedio Radžnišov glas, koji se javljao niotkuda. Čovek je pokušao sve da izbegne smrt, ali pakleni glas se ponavljao. Na kraju, samoubistvo je bilo „izlaz“. Majka tog čoveka je došla u Indiju na sahranu. Dve nedelje posle pogreba, postala je Radžnišova sledbenica!
Ekart Floter, nemački novinar i bivši radžnišovac, svedočio je Bruku o najgorim mogućim ponižavanjima kojima su ljudi bili podvrgnuti.
U julu 1978. Floter je bio na skupu Samarpan grupe, na čijem je čelu stajao neki Englez. U grupi se nalazila devojka u crnini – roditelji su joj umrli. Englez je nasrnuo na nju i skinuo joj odeću. Dok je devojka plakala, vođa je rekao: „Sve što ti treba je seks“. I ostali iz grupe su se poskidali, a muškarci su nesrećnicu silovali. Grupno silovanje je kod radžnišovaca odobravano kao „sredstvo protiv ženskih inhibicija“.
Veda, pesnik iz Velsa, seća se da je prilikom grupnog plesanja, ogromna, bezlična energija obuhvatala sve, dolazeći odnekud (opet demonsko opsednuće). Bilo je to kao elektricitet. Svako zlo se može činiti, samo ako je čovek svestan, govorili su mu. Radžniš je smatrao da svaki svestan čin postaje meditacija. Evo njegovog iskaza: „Ako čak i ubijete nekog svesno, pri punoj svesti, to je meditativno. Zato je Krišna i rekao Ardžuni: „Ne boj se. Ne boj se! Ubijaj, kolji, pri punoj svesti, znajući da niko nije ubijen… Ti samo uništavaš obličja, a ne i ono što je iza obličja. Zato uništavaj obličja“. Ako je Ardžuna mogao da bude tako meditativno budan, onda nije ni bilo nasilja. Niko nije ubijen, nijedan greh nije počinjen“ (Radžniš, Knjiga Tajni, izd. Harper Kolofon 1977.)
Eti zašto je guru voleo Hitlera. I zašto je otišao dalje od „Majn Kampfa“.
Tek kad se vidi kojim putem vode gurui, može se razumeti rečenica koju je Suzan Etkins, sledbenica Čarlsa Mensona, izgovorila na sudu pravdajući svoje ubistvo glumice Šaron Tejt, supruge režisera Polanskog. Ta rečenica, koja je zapanjila Ameriku, glasila je: “ Morate zaista imati puno srce ljubavi da biste učinili ono što sam ja učinila Tejtovoj (podvlačenje naše, nap. prev.)
Cilj je stvaranje novog, đavoljeg čoveka.
„Ako ne stvorimo Novog Čoveka (natčoveka, rekli bi nacisti, nap. prir.), i to u narednih dvadeset godina, čovečanstvo onda nema budućnosti… treći svetski rat će biti globalno samoubistvo. On može da se izbegne jedino ako se stvori nova vrsta ljudi. To će biti ogled, veliki ogled, od koga mnogo zavisi“…
Tako je govorio Radžniš. Tako je govorio Hitler. Tako je govorio Niče. Tako je govorio satana.
A sanyasini su nosili crveno odelo i Radžnišov portret oko vrata.
Grupni ogledi su ključ za novog čoveka.
Navedimo još jedan. Na čelu mu je bio Somendra, hvaljen kao jedan od najveštijih u „prosvetljavanju“.
On je prvo naredio čitavoj grupi da se svuku i da stanu u ugao. Neki su to učinili stidljivo, drugi su već na to navikli. Somendra je devojci, po imenu Šakti, naredio da iz tog ugla pređe u drugi. Bila je lepa, plavuša, u dvadesetim godinama. I bila je potpuno pokorna.
Okreni se ostalima i kaži kako se zoveš, rekao joj je Somendra.
Zovem se Šakti, rekla je ona poluglasno.
Jače, zaurla Somendra.
Zovem se Šakti, reče ona.
Ne mogu da te čuju, vrištao je vođa.
Zovem se Šakti, vrisnula je plavuša.
Glasnije!, čulo se opet.
Zovem se Šakti…
Glasnije!

I tada je ona „pukla“. Urlala je:
Zovem se Šakti, zovem se Šakti, zovem se Šakti… Somendra je onda rekao Šakti da diše duboko. Počeo je da joj savija telo u predelu karlice. Telo joj se treslo, i ona je vrištala. Somendra je igrao oko nje, i dodirivao je – blago, čas vrat, čas grudi, čas stomak. Ona je igrala i vrištala, igrala i vrištala, sve više se tresući. U susednom uglu neki su plakali, a neki su takođe plesali.
Zatim je Somendra prozvao devojku, bivši fotomodel, koja, naga, nije bila naročito izazovna. Počeo je da se igra sa njenom levom dojkom, i da joj govori u lice:
Ti nisi živa. Ti si lažnjak. Ti si najveći lažnjak koji sam ikad video. Pogledaj se: ne možeš ni da plačeš. Svi drugi to umeju, a ti ne umeš čak ni to. Tvoje suze su lažne. Ja im ne verujem. Ne verujem da imaš bilo kakvih osećanja u sebi, mislim da si iznutra mrtva. Nema života da teče kroz tvoje krvne sudove. Mogu da te iskasapim. (Ruke su mu se približavale njenom vratu.) I ti nećeš zvati čak ni u pomoć, dopustićeš mi da to učinim. I misliš da znaš šta je predaja, šta je prihvatanje. Ne znaš ni početne stvari o tome šta su predavanje ili prihvatanje.
Marš u ćošak!, zaurlao je on. Ne mogu da radim s tobom. Nisi spremna… Gledao ju je sa prezirom…
Oslobođenje se dalje sastojalo u ponavljanju što više pornografskih izraza i u što luđem orgijastičkom ponašanju… Tako je nastajao „novi čovek“…
Slične stvari se dešavaju u svim gnostičarskim grupama, naročito kod kroulijevaca. Jedna vrsta samonikle gnostičkotantričke grupe bila je i banda masovnog ubice Čarlsa Mensona, ličnosti koja je stavila crn žig na hipirevoluciju. Njegove devojke su verovale da vode ljubav s bogom i đavolom kad god su vodile ljubav s Mensonom. (Menson je tvrdio da je i bog i đavo u isti mah!) Kad su kasapile žrtve u kući Šaron Tejt, to je bila tantra. Jer, tantrističke inicijacije su krajnje nasilne i žzoEačene. Ramakrišna, koji je na zapadu širio induizam, bio je tantrista, i meditirao je iznad leševa. Kod radžnišovaca, učitelj Tirta je pričao o jednom hapuabši koji je poludeo od mržnje i gneva i počeo da udara drugara iz grupe o zid. Tukao ga je i šutirao, i tada mu je Tirta rekao da vrati energiju u sebe, što je nasilniku donelo trenutno „prosvetljenje“.
Indija je zemlja u kojoj i danas ima ljudskih žrtava. U Bengalu decu žrtvuju Kali (Maha Durgi), u Misoriju takođe ubijaju ljude na dar bogovima, a širom Indije bebe se ubijaju prilikom izgradnje mosta. Zakon ovo zabranjuje, ali se i dalje dešava.
Bruk je ovo, kao upućen u induizam, odlično znao. U toku svog istraživanja o radžnišovcima, uspeo je da ubedi jednog Indusa – psihijatra, koji je radio sa ludim sanyasinima, da mu kaže nešto o zbivanjima u ašramu. Razgovor je izgledao ovako:
Da li ste čuli za mnoga samoubistva među sanyasinima?
Da, za mnoga sam čuo.
Koliko?
Teško je reći. Pedesetak, šezdesetak, na stotine…
A ubistva?
Ali ako oni budu hteli da mi oduzmu život… Znam ljude, ja sam psihijatar, oni to rade… Šta će ih sprečiti da to učine nekom koga odaberu? Da, ubijali su, znam to…
Zašto? Iz zabave? Radi obreda? Mislite li…
Ne mogu sasvim da uđem u njihove motive… Vrlo je moguće… Skoro sigurno.
U redu, šta Radžniš radi u unutarnjem krugu? Da li on radi one strašne tantričke stvari kao što je žrtvovanje ljudi ili seks sa leševima? Je li neko od vaših „šenulih“ pacijenata mrmljao bilo šta o tome? Od onih pacijenata koji su bili bliski Radžnišu?
Doktor je ćutao pred Brukom. Na kraju je jedva izustio:
Moja porodica u Puni živi pokolenjima. Ne želim da odem odavde. Majka mi živi ovde. Uz to, ako odem, uvek mi mogu ući u trag, uvek.
I ništa nije rekao.
A Radžniš je ponavljao: „Samo retardiran i krajnje licemeran čovek može verovati u Boga“.
I još: „Ja sam najbolji zabavljač u istoriji čovečanstva. Ovo je moj cirkus, moj karneval. I ja neverovatno uživam u njemu“.
Kasnije, kad je pobegao u SAD, izjavljivao je na televiziji:
„Ovo nije religija. Nisam im guru ni vođa. Ja sam im samo prijatelj. To je sve“.
Amerika ga je upropastila. Razotkrila ga. Njegova saradnica Šila Silverman je, posle Amerike, zaglavila u zatvoru u Zapadnoj Nemačkoj. On je, posle Amerike, morao da luta kao uklet od zemlje do zemlje.
Godine 1986, u svom bekstvu, došao je na jedno grčko ostrvo sa svojom grupom. Pravoslavna Crkva je odmah reagovala, i grčka vlada ga je proterala zbog blasfemija i orgijanja. Na londonskom aerodromu Hitrou nisu mu dali da uđe u Veliku Britaniju…
Prokletnik nije imao mira. Na kraju, umro je, beslavan i lišen moći i uticaja.
No, čitaocu smo dužni da ispričamo šta se sve desilo sa Radžnišom kad je stigao u SAD, i kako je tamo njegova utopija bila na ivici ostvarenja, da bi se srušila naglo i iznenada. Podatke za nastavak priče o Radžnišu preuzeli smo iz dokumentarnog filma „Strah je gospodar“ filmske kuće „The Jeremian Films“…
Radžnišove terapije su se, videli smo, i dalje sastojale od urlanja, vriske, seksa sa neželjenim osobama. Mnogi su vršili samoubistva, a Ošo je dovodio psihijatre da bi im pokazao svoju metodu „lečenja kompleksa“… One koji nisu uspeli da izleče komplekse pre smrti, brzo su kremirali.
Cilj mu je ponavljamo, bio stvaranje novog, srećno bezumnog čoveka. Želeo je idealiste sa puno para. Govorio je: „Novac je moć, a moć može da kupi sve/…/ Verujem u luksuz i ako ne mogu učiniti da svi luksuzno žive, barem mogu učiniti da ja tako živim“.
Da bi se razlikovali od ostalih, radžnišovci su nosili crvenu odeću i njegove medaljone o vratu. Otvoreno ih je upozoravao: „Ja vas učim komuni, a ne porodici. Porodica je osnova nacije, države, crkve, svega što je ružno“.
Uz već pomenuto, ašram u Puni je bio centar trgovine drogom i kriminala. bapuazš su u njemu podmetnuli dve bombe, da bi uzeli pare od osiguranja. Guru je odmah zatim optužen za utaju poreza. Da bi izbegao izlazak na sud, 1981. on je iz Indije pobegao u SAD, ostavljajući masu svojih sledbenika bez igde ičega, da ih progutaju vrtlozi tamošnje bede.
Po nalogu njegove sekretarice Ma Anand (Šile Silverman) kupljeno je 10 kvadratnih milja zemlje u Oregonu, da bi bio podignut grad Budafild (Budino polje). Smestište su sagradili u blizini malenog mesta Antelop. Antelopljanin Don Smit se seća da su obećali da će biti dobre komšije. Ali samo obećali. Po Radžnišovom učenju, to ih nije obavezivalo. Radžniš je govorio: „Meni je vrlo teško da budem iskren. Ja ne verujem ni u šta, čak ni u Istinu“.
Bez obzira na to, moralo se izbeći plaćanje poreza, a zato je trebalo biti religijska organizacije. Radžniš je mrzeo religijske organizacije. Govorio je: „Ako ste Jevrejin, ili hrišćanin, ili induista, ili džainista, ili budista, vi niste čovek. Vi ste mrtvi. Vi ste leš“. No, pošto nije verovao u Istinu i nije smatrao da ga išta obavezuje, Ošo je svoj kamp registrovao kao religiju po imenu „radžnišizam“. Nastojao je da oko sebe ponovo okupi uticajne ljude, da bi izbegao zlu famu koja.ga je pratila još iz Indije. Uz njega su se našli Debra Olsen, unuka prvog demokratskog guvernera Kalifornije, kao i Stjuart, sin ambasadorke SAD i UN Džin Kirkpatrik; medijski je najatraktivnija bila Šenon DŽ. Rajan, kći kongresmena Lija Rajana, koga je ubila sekta Džima Džonsa. Šenon je tvrdila da između „Hrama naroda“ i radžnišovaca nema nikakve uzajamne veze, pa čak ni sličnosti.
Dokle je išla odanost ludom guruu? Dr Džon Voli, ugledni lekar, seća se kako je, poput mnogih, prodao kuću i novac dao sekti. Kriminal je i dalje bio sredstvo zarade. Bivši članovi su objavili da su ih prinuđavali da krijumčare drogu iz Indije u Evropu i Ameriku da bi ostali u sekti ako nisu imali novca da daju redovne priloge. Zbog kriminalnih radnji, direktor Radžnišove fondacije u Indiji je bio uhapšen.
Sekta je za godinu i po dana uspela da sagradi Radžnišpuram i da okupira obližnji Antelop. Silvermanova je pretila stanovnicima da će ih porezima prinuditi da napuste svoje mesto. Sektaši su maltretirali građane, naročito starije. Javnost je negodovala, zakon je kršen, ali je Radžniš imao svoju filosofiju zakona: „Zakon vam ne dozvoljava da živite. Toliko sužava životni prostor da vi morate pronaći način i sredstva… A onda dolaze advokati. Oni vam pomažu da kršite zakon, a da još uvek budete u njegovom okviru. To je sav njihov posao. Advokat je potreban jer zakon stvara sa jedne strane kriminalce, a sa druge strane advokate. I jedni i drugi su isti“. Radžnišov advokat je bio ugledni P. DŽ. Toks iz Los Anđelesa. ‘On je, kao Svami Pramnaren, vodio pravni rat protiv Antelopa.
Tužili su ljude i tražili velike odštete. Na sudu, stanovnicu Antelopa Maršu Vincerman napala je Šila Silverman, tvrdeći da se njen muž ubio zbog Maršine preljube, i da njena deca to treba da znaju. Ova kleveta je Maršu slomila, i onemogućila je da se brani… Niko nije mario za muke Antelopljana. Ime grada je promenjeno u Radžniš.
Idiličnu sliku o sekti počeli su da kvare bivši članovi. Godine 1983. grupa bivših sanyasina otkrila je mnoštvo kriminalnih radnji na ranču, ilegalna useljenja putem formalnih brakova. Bob Harvi, menadžer ranča, takođe je svedočio o mnogim nasilnim svadbama.
Kontrola na ranču bila je jaka. Ljudi iz niže klase bili su robovi odvojeni od porodica i prijatelja, ekonomski i emocionalno potčinjeni. Radnike su tretirali kao pse. Naprezali su se od 12 do 18 sati dnevno, bez dana predaha. Harvi kaže da su ljudi bili fizički i mentalno premoreni, jer se tražilo i da rade i da „pozitivno misle“. Silvermanova se hvalila da njeni saradnici „šljakaju“ i po dvadeset sati dnevno, a da su ipak, kad se sve obavi, srećni, i uz to još „pevaju“. Špijunirali su nesrećnike na svakom koraku, a predstavnici više klase mogli su da siluju bilo koga, u bilo koje vreme.
Glavni metod „ispiranja mozga“ bila je tzv. „dinamička meditacija“. Ona se sastojala od skakanja, urlanja i hiperventilacije, što je prekraćivano periodima apsolutnog mirovanja. Silvermanova je govorila: „Ljudi nisu u transu zbog droga, nego zato što su srećni“.
U to vreme radžnišovce su prinudili da podižu krematorijum. Zašto – nije se znalo. Članovima pokreta Šila je, radi opomene, pričala šalu o dva Nemca u automobilu i 550 Jevreja u automobilskoj pepeljari. Harvi svedoči da na ranču ništa nije sađeno da bi se ljudi hranili. Suncokrete su sejali da bi novodošavši naivci mislili da će biti farmeri. Pare su namicane na svaki način. Ma Anand je prinuđavala muškarce da, pre sterilizacije, prodaju svoju spermu bankama semena.
Naročito su zlostavljali decu, za koju je Ošo verovao da ih od malena treba seksualizovati. Guru je govorio: „Ako je pornografija prihvatljiva i dozvoljena u filmovima, na TVu, u časopisima i knjigama, to će ljudima pomoći da izađu iz svojih skrovišta. Biće korisno“.
Beki, kći Boba Harvija, sećala se da deci nije dozvoljavano da budu sa roditeljima. Tražila su ih, često uzalud, po ašramu. Većina mališana nije znala da čita i piše. Šila ih je prinuđavala da pre ručka gledaju kako se odraslom muškarcu i ženi radi test na gonoreju. Devojčicama od 13 do 15 godina su ugrađivali dijafragme i sterilisali ih. Bob Harvi se seća da su dete od 13 godina prisilili da spava sa muškarcima od 32 i 45 godina.
U kampu je bilo mnogo promiskuiteta i homoseksualizma. Zbog toga je Radžniš naredio kondome, kao i nošenje odeće različitih boja za razne vrste polnih bolesti.
Za vreme proslave prve godišnjice Radžnišpurama, 1982, unajmljen je Stiven Sobl sa ekipom, radi odbrane ranča. To su bili naoružani čuvari, kao i Radžnišovi telohranitelji, koji su, uz to, bili stručnjaci za sve borilačke veštine, i čoveka su mogli ubiti golim rukama. Počeli su da uvežbavaju gađanje.
Godine 1984. državni tužilac Oregona, Dejv Fronmajer, počinje da goni radžnišovce zbog kršenja zakona o odvajanju crkve od države, jer su oni, kao religijska grupa, osvojili Antelop. Da bi vlast ostala trajno njihova, Silvermanova je u Antelop počela da dovozi, sa svih strana, odrpance koji je trebalo da glasaju za njihovu kliku. Krišna Deva, drugi portparol sekte, tvrdio je da se radžnišovci braniti, i da neće okrenuti drugi obraz.
Radžniš ih je ovako učio: „Hitler je u svojoj knjizi „Majn Kampf“ napisao da ljubav ne ujedinjuje. Ljubav nema snagu. Sva snaga dolazi kroz mržnju. Kreirajte mržnju i oni će se ujediniti. U potpunosti mogu da razumem njegovu pronicljivost“. Zapuaše su obeđivali da će biti opkoljeni i napadnuti.
Cilj opravdava sredstva. Opet guru veli: „Najosnovnije pravilo u ovom nasilničkom životu je: sva sredstva su dobra ako ispunjavaju krajnji cilj. I, naravno, mnogo je bolje potegnuti mač nego se raspravljati. To odmah donosi rešenje. Lakše je boriti se s nekim i tako odlučiti ko je u pravu. Moćniji su u pravu. To pravilo i dalje važi… Zakon džungle“.
Policija je u oblasti Vasko počela istragu. Šila je Eobegla u Evropu, skupa sa saradnicima. Bilo je planirano ubistvo Dejva Arana, Radžnišovog lekara. Državni tužilac Fronmajer stavljen je na listu neprijatelja sekte. Otkrivena je namera da se otruje vodovod grada Dalsa. U tom gradu, radžnišovci su salmonelom zarazili zalihe hrane, zbog čega je trovanje dobilo preko 700 ljudi. Radžnišu je pretila tužba na osnovu imigracionog zakona. On je pokušao da pobegne na Bermudska ostrva, ali je bio uhapšen u Severnoj Karolini. Došlo je suđenje. Utvrđeno je da je kriv i dobio je 170 godina robije. Postigao je dogovor sa sudom da prizna krivicu, uplati četiristo hiljada dolara i dobije suspenziju kazne u trajanju od deset godina. Tako je učinio, i pobegao iz SAD glavom bez obzira. Šila Silverman je uhapšena u Evropi, i osuđena na robiju. Krišna Deva je postao vladin svedok u procesu protiv Radžniša. Otkriven je ogroman broj kriminalnih radnji – od lažnih brakova do reketiranja… Imperija slavnog gurua se rasula u prah i pepeo. Oregonski ranč i 93 rolsrojsa ponuđeni su na prodaju. Antelop i Oregon su se smirili, ali su stotine hapuaša prepušteni na milost i nemilost slučaja, i, kao rasluđeno stado, lutali su ne mogući da se uključe u normalan život.
Lutao je, kao ukletnik, i Radžniš. Brzo je napuštao države i lokacije na kojima se smeštao. Govorio je: „Kad dođe pravo vreme, učiniću sve što mogu da me neko ko je u blizini ubije. To neće biti slučajno. Ja ću sve sam organizovati.“ Ovo je podsećalo na Džonsa i „Hram naroda“, naročito stoga što je guru obećao trenutno prosvetljenje svima koji umru u isti mah kad i on, u prostoru od 25 milja oko njega.
Ispustio je svoju crnu dušu 1990. godine u Indiji.

Post scriptum susretu sa Radžnišom

Ekart Floter je zapazio nešto vrlo čudno među sledbenicima Radžnišovim. Oni su se razbolevali od istih bolesti kao i guru. Ne samo od polnih bolesti, nego i od istih alergija, od astme, od unutrašnjih bolesti koje je on imao. Guru je mogao da im radi šta god želi, i niko se nije bunio: od silovanja do sterilizacije, sve se prihvatalo.
Zašto?
Jedan od razloga su demonske moći kojima je ovaj nesrećnik baratao pošto se sasvim predao zlodusima. Tal Bruk svedoči da je i njegov negdašnji guru činio ono što je mogao da čini Radžniš: da se bavi duhovnim vampirizmom. U okviru njegove istrage, jedna od bivših učenica Bagavanovih pričala je da je poznavala čoveka koji je u Puni, u Budahol – sali, meditirao. U toj prostoriji bila je Radžnišova slika. Odjednom, on je izašao iz slike, prišao svom učeniku, otvorio mu grudi i pojeo srce. Vrativši se u fotografiju, on je srce izbljuvao. Ovaj učenik je to smatrao divnim iskustvom, i osećao da od tog časa njima upravlja neka druga, nezemaljska sila. Medicinska sestra iz Nemačke, koju je Ekart Floter sreo, pričala mu je kako joj je Radžniš u vidu duha dolazio da bi imao odnose sa njom. To je, u prvi mah, izgledalo sjajno, ali kasnije je dobijala napade neprekidnog straha i užasa. Osećala je takođe da ju je neko sasvim lišio životne energije.
U ašramu su se dešavale i druge jezive stvari. Floter se seća da su sanyasini katkad mogli da čuju zvuk sudara dva automobila, mada automobila nigde nije bilo; gledali su čudno vozilo, nalik na zmaja, sa ogromnim svetlima, kako prolazi pored njih, hitajući „dvesta na sat“ – a nikakvog vozila nije bilo…
Satanizam je bio prisutan u svakom činu Radžnišovih saradnika. Šiva Murti, iako jedan od najodanijih sledbenika, napustio je oregonski ašram posle događaja na obližnjoj reci. On i njegov prijatelj su veslali u kanuima – jednosedima. Prijatelj je upao u brzi vodeni tok, prevrnuo se i počeo da se davi. Šiva Murti je vokitokijem javio o tome Silvermanovoj, moleći da pošalje helikopter radi spasavanja. Ona je odbila, i njegov prijatelj je poginuo. Tiva Murti je iz Oregona otišao u svoju domovinu, Škotsku. Kasnije je časopisu „Štern“ napisao sledeće: „Radžniš Mohan vodi beskrupulozno međunarodno preduzeće vredno milione dolara. Pojedince i grupe koje ga slede on nečovečno iskorištava… Njegovo viđenje sveta se sastoji u tome da samo on i njegovi sledbenici treba da vladaju zemljom. Da li vam to zvuči poznato?“
Nemcima je zvučalo. Ličilo je na Hitlera, omiljenu Radžnišovu ličnost, čoveka „sa one strane dobra i zla“.
Tal Bruk piše: Todinama sam izučavao severnoindijski tantrizam i video da je to izvorni model za evropski satanizam. Onaj Drevni ostavljao je svoj smrad i krvave tragove vekovima, od Nimroda vavilonskog, do rogatog boga druida/…/ Tantra je otišla najdalje. Predaja putem samoponižavanja jedenje izm, nekrofilija, kanibalizam, ljudske žrtve – setimo se „skidanja krova konvencionalne moralnosti“ – orgije, obožavanje Šive, … Satane, Onog Drevnog. Šiva sa svojim kobrama i trozupcem.“
Šivi, to jest satani, klanjao se i Radžniš, kao što mu se, u vidu Krišne ili nekog drugog ludog „boga“ klanja paganska Indija. I Radžniš je to ovako tumačio: „Bog je morao da uzme satanu da mu pomaže oko upravljanja svetom. Bez đavola, ni on ne može da upravlja stvarima./…/ Moj ašram ne pravi razliku između đavola i onog božanskog. Ja sve upijam. Ko god da ste, usisaću vas. I ja koristim sve vrste energija… đavolske energije mogu da budu korišćene na božanski način. I to je samo početak. Čim stigne još đavola, videćete“.
Tantrizam i crna magija odobravaju ljudske žrtve. U svojoj knjizi „Crne veštine“ Ričard Kevendiš objašnjava zašto je satanistima potrebna ljudska žrtva: kad se ubija čovek, oslobađa se mnogo energije. Ako je to povezano sa orgijama, energije ima još više. Prema Kevendišu, koji se poziva na Kroulija, „ovo je najveća tajna praktične magije“.
Uostalom, naše zgražavanje neće zapanjiti sataniste. Oni veruju da smo mi, Hrišćani, zaostale budale koje ne shvataju da je, kako kaže kroulijevac Goran Đorđević u članku „Logos Theleme“, „cilj svih spiritualnih težnji upravo spuštanje Nebesa na Zemlju, uviđanje istovetnosti svega što postoji, brisanje granice izmvđu dobra i zla (podvlačenje naše, nap. prir) i ispoljavanje Boga u svetu“. Đorđević dalje nastavlja: „Krouli je tvrdio, slično Jungu, da svo zlo treba proživeti i transformisati u sebi, slično alhemijskoj transformaciji nečistih psihičkih metala u zlato, a ne prognati i odbaciti deo svoje Psihe u pakao. To je u skladu sa novoeonskim gledištem da magičar ne sme da se izoluje od bilo kog dela Univerzuma. Zlo je samo izokrenuto, iskrivljeno Dobro, i da bi dostigao Apsolut, stanje bez Ega, nužno je prvo ih uravnotežiti u sebi, a zatim istovremeno prevazići podjednako Dobro kao i Zlo. Zbog toga shvatanje satane u thelemi i hermetizmu, kao Uništavača ljudskog ega, nema nikakve veze sa shvatanjem satane u hrišćanstvu, satanizmu i drugim staroeonskim tvorevinama“. To jest, po Đorđeviću, satana je „pozitivna ličnost“. Tojest, ubijati radi nadilaženja Dobra i Zla se može – to jest… Đavolji vodvilj se nastavlja…
I vodi u ludilo i pakao.
Bruk je došao do dnevnika Rona Rikardsa, inicijacijom pretvorenog u „Devu Rupena“, jednog od prvih bliskih Radžnišovih sledbenika, milijardera iz Australije. Bio je na dijeti od mleka i opijuma. On je svoj dnevnik, pred samu smrt, predao Ekartu Floteru, a ovaj ga je dao Bruku. A Rikards nije umro od droge: skočio je kroz prozor, i pokušaji da ga, posle pada, spasu, nisu uspeli.
Crna sveska bila je puna čudnih crteža i anagrama. Opisivala je njegova putovanja i veze sa devojkama. Iskustva sa raznim drogama i „širenje polja svesti“… Evo nekoliko odlomaka.
„15. januar, ponedeljak… „Osećam se predivno što živim. Što dišem. Što sam u čarobnoj zemlji. Osećam kao da sam oduvek ovde. Indija je čista stvarnost“.
Ali već u utorak je pisao: “ Osećam se tako usamljeno… plačem, plačem… tako sam usamljen među ovim takozvanim sanyasinima, tako sam, tako usamljen. Ko su mi prijatelji? Šta? Zašto? Kako? Ne! Ne!… Ima li nečeg što vredi? Sada, danas, osećam bol. Plačem. Ridam. Sećam se. Prošlost je bila divna. Sad sam izgubljen u Indiji. Zašto sam dođavola ovde?“
U četvrtak je zapisao: „Osećam se pomalo samoubilački danas. Mahavira reče: Jedini vredan način samoubistva je prestati da dišeš, da jedeš, da piješ, da se krećeš – i tako umireš. Prilično uvrnuto sam se osećao“.
I došla je smrt.
Kuda je ta smrt vodila? Floter se seća: „Godine 1979. jedna devojka iz Engleske umrla je, izgleda, od hepatitisa – mada teško da neko umire od hepatitisa – i svi su se sa pogreba vratili sa nekakvim čudnim osećanjem. Devojka je ležala na lomači. Pre no što su je spalili, pevali su i igrali kao i obično.
Na licu joj je ostao zaleđen taj izraz. Oči su joj bile i dalje otvorene. Imala je izraz krajnjeg straha… i stalno sam o tome slušao. Umirali su u ašramu ljudi koji su, svi do jednog, imali isti izraz u očima. Kao da su u poslednjem času videli nešto krajnje stravično, neverovatno. Mora da su nešto videli u poslednjem trenu, recimo pojavu satane. Svi ti ljudi. I ja sam uveren da je ta engleska devojka u poslednjem trenu videla u čemu je. Ja sam analitički novinar i bio sam glavni urednik „Nemačkog poslovnog nedeljnika“i navikao sam da radim sa činjenicama i realijama. Nemam nekakvu naročito emocionalnu prošlost. Zato verujem samo u ono što mogu da potvrdim. I moj zaključak o tim događajima je koji su se zbili umirućim sanyasinima jeste da im je satanska realnost bila skrivena do pred trenutak umiranja. I tada bi je ugledali. Kao da su se sudarali s njom. Mogla je to biti poseta satanina… Ili su bili obmanuti toliko da su stigli do tačke bespovrata i tada je on dolazio, polažući pravo na njih“.
Tako se završavao tantristički put ka „Apsolutu“.
Nosili su crvenu odeću i Radžnišove portrete o vratu…
„Beli oblaci“ doveli su ih do pakla…

* * * * *

Radžnišovih sledbenika ima i kod nas. 23. oktobra 1992. organizovan je, u hotelu „Jugoslavija“, „Ošo meditacioni intenziv“. U pozivu – oglasu je pisalo da su posetioci „dužni poneti sa sobom komotnu odeću za rad – togu ili trenerku, po mogućstvu tamnocrvene boje, papuče, vegetarijanski sendvič i sok. Ne koristiti dezodoranse i parfeme. Obavezno – AIDS test“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *