NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Vladimir Dimitrijević
Transcendentalna meditacija – letenjem do prosvetlenja

Na izborima za saveznu i lokalnu vlast 1996. godine u Saveznoj Republici Jugoslaviji jedna od partija je bila i Partija prirodnog zakona. Pojavljivala se i na televiziji, obećavajući stvaranje „grupe za vladu“, koja se sastoji od 7000 jogi letača, integrisanu nacionalnu svest, jogijsko letenje, grupno letenje i naučna istraživanja koja bi dokazala da meditacije jogaletača mogu smanjiti kolektivni stres, što će smanjiti kriminal, nasilje i bolesti. Obećali su da će učvrstiti pravedni mir, unaprediti međunarodni položaj SR Jugoslavije, ostvariti punu zaposlenost. Predsednik partije Branko Čičić najavljivao je pobedu i davao sledeće obećanje: „Mi sada posedujemo naučni pristup kojim možemo zadobiti podršku beskonačne organizacijske snage prirodnog zakona. Prirodni zakon je jednako značajan za nas kao pojedince, koliko za naciju. Sticanjem podrške Prirodnog zakona u životu zemlje, Partija prirodnog zakona može stvoriti ne samo savršenu vladu, već i savršene pojedince – savršeno društvo. Mi možemo da stvaramo prosvetljenu vladu i prosvetljenu naciju“. Prirodni zakon, „jedini prijatelj svih“, definisan je kao „inteligencija Prirode“. Jogi – letači ponudili su i rešenja za nacionalna pitanja, od kojih je najzanimljivije ono o odbraš: „Izgradićemo nepobedivu odbranu stvaranjem koherencije u kolektivnoj svesti i tako sprečiti rađanje neprijatelja“.
Iza „Partije prirodnog zakona“ stoji jedna dalekoistična sekta, čije je ime dobro poznato i u Srbiji – to je transcendentalna meditacija. Popularizovana je godinama, još od sedamdesetih; mnogi su joj se okrenuli jer je reklamirana kao tehnika relaksacije i poboljšanja mentalnih sposobnosti. Kako reklamiranje TMa pod svetovnom maskom izgleda, možemo videti po emisiji „Strogo poverljivo“, emitovanoj na „Radio Politici“ 26. novembra 1996. u 22 časa. U programu su učestvovali dr Ištvan Kučera, mikrobiolog i parazitolog sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu, inžever iz Vinče Miško Tomašević, i Milija Petrović, predsednik TM saveza za Srbiju.
Tomašević je istakao kako su meditanti u Zavodu za mentalno zdravlje u toku 1995. i 1996. obavili niz ogleda, koji su pokazali blagotvorni uticaj meditacije na ispitanike. Dr Kučera je insistirao na tome da TM pomaže smirivanju, čoveka. Milija Petrović je TM preporučio kao sredstvo dubokog odmora i kao sredstvo protiv stresa. Ponudio je meditaciju menadžerima, poslovnim ljudima, itd. Tomašević je istakao da je TM sličan, bar po efektima, zenbudizmu. Dr Ištvan Kučera kaže da je u toku pet godina 2000 praktikanata TMa dokazalo koliko je TM dobar: oni su se za 50% manje obraćali lekarima. Manje su koristili alkohol, drogu, duvan. Milija Petrović je ustvrdio da lekari u Engleskoj TM prepisuju na recept. Zatim je Kučera ponovo uzeo reč, i otišao najdalje, saopštavajući da u privatnim konsultacijama on preporučuje ljudima ajur – vede, indijsku medicinu, o kojoj je skup bio održan 10. aprila 1996. u Sava centru… Koliko je TM dobar u politici, smatra Kučera, vidi se iz činjenice da je početkom rata na teritoriji bivše Jugoslavije 100 ljudi meditiralo, i da se rat odmah stišao, čemu se čudio i sam Sajrus Vens (naravno, Vens nije znao da je „uzrok stišavanja“ – TM). Kasnije, veli Kučera, nije bilo dovoljno ljudi i uslova za dalje meditacije, i rat se opet razbuktao.
Sledbenici TMa su veoma poznati po dobroj reklami. U prospektu Maharišijevog međunarodnog univerziteta, koji opisuje TM kao „naučnu tehniku“, nalaze se izjave mnogih koji su TM univerzitet pohađali, a iz raznih su zemalja – od SAD do Turske. Maharišijevci se hvališu kako imaju studente iz preko 50 zemalja sveta. U većini tih zemalja, pored učitelja meditacije, osnovali su i svoju partiju, već pomenutu „Partiju prirodnog zakona“. To jasno stavlja do znanja da žele osvajanje vlasti, radi sprovođenja „prirodnog zakona“ u državi.
Ali, da vidimo šta TM u stvari jeste.
TM je stigla na Zapad, u SAD, sa induskim putujućim monahom Maharišijem Maheš – Jogijem. Maheš mu je porodično prezime; „Mahariši“ znači „veliki mudrac“, a „Jogi“ „učitelj joge“. Rođen je 1911. u kšatrijskoj kasti, od oca poreznika. Studirao je fiziku na Alahabad univerzitetu, izučavao induizam i sanskrt. Četrdesetih godina upoznao je Guru Deva (“ Božanskog Učitelja“), koji je postao njegov guru, i od koga je Mahariši preuzeo osnovu TMa.
TMovci tvrde da imaju korene u javljanju Krišne, koji je u „Bagavad – Giti“ ljudima otkrio kako da dožive prosvetlenja putem kontakta sa transcendentalnim Bićem. Kasnije je Krišnino učenje oživeo Buda; budisti ga nisu shvatili. Učitelj Šankara (800 godina posle Hrista) obnavlja predanje, ali se ono opet gasi, ostajući samo u zabitima Himalaja, gde se nalaze usamljeni asketi, od kojih je jedan i Guru Dev, učitelj Maharišijev, kod koga je on proveo trinaest godina, dobivši „blagoslov“ da Devovo učenje širi po svetu.
TM je u SAD stigao preko Havaja, odakle je Mahariši 1959. došao u Los Anđeles i San Francisko. Godine 1961. pridružio mu se Džeri Džarvis, koji je postao učitelj TM i predavač. Na njegovu incijativu, Mahariši rešava da krene u propagandu po studentskim kampusima, gde ga rado primaju, naročito od 1965, kad je počela propaganda na Kalifornijskom univerzitetu. Maharišija su zvali na Berkli, Jejl i Harvard.
Mahariši je putovao i propovedao, ali je njegova religija nove poklonike stala da pridobija kad su mu se na britanskoj turneji 1967. pridružili „Bitlsi“; kasnije su došli „Bič Bojsi“.
Omladina je, oduševljena, počela da hrli za poprok guruom, kao i za instantprosvetljenjem, koje je on nudio.
Godine 1968. izložen je „Plan Njegove Svetosti Maharišija Maheš Jogija za trajni svetski mir“. Plan se sastojao u tvrdnji da bi svetski mir donela organizacija sveta po principu – jedan TM učitelj na 100000 ljudi. Mahariši je zamolio da mu se šalju dobrovod>ni prilozi. Posle izvesnog vremena, pridružila mu se poznata glumica Mia Ferou, s kojom je otputovao u svoj indijski ašram Rišikeš. Mnogi časopisi i novine objavili su njegove slike i izjave, a mase mladih su se okrenuli TM_u sa istom revnošću sa kojom su se ranije okretali drogi.
Međutim, „Bitlsi“ su prestali da „odlepljuju“ na TM, a i Mia Ferou više nije bila oduševljena; zanimanje za TM je bilo sve slabije. Mahariši se našao pod istragom zbog finansijskih transakcija sumnjive prirode. Razočaran u sve što se zbiva, rekao je: „Znam da nisam uspeo. Moja misija je završena“. Nosio se sa mišlju da ode u Indiju i da se više nikad ne vraća. Kasnije se, ipak, predomislio.
Godine 1963. pojavila se Maharišijeva knjiga „Nauka postojanja i umetnost življenja“ (kasniji naslov „Transcendentalna meditacija“). Njen cilj je bio sintetizovanje mudrosti drevnih induskih rišija i dostignuća savremene nauke. Maharišijeva strategija širenja induske duhovnosti objašnjena je u istoimenoj knjizi na ovaj način: „Gde god i kad god religija dominira masovnom svešću, dubinsku transcendentalnu meditaciju treba propovedati u religijskim pojmovima… Gde god i kad god politika dominira masovnom svešću, dubinsku transcendentalnu meditaciju treba propovedati u pojmovima i sa političke platforme…“ Mahariši smatra da se savremenicima TM treba nuditi preko vladinih institucija raznih zemalja, kakve su ustanove zdravstva, školstva, socijalnog osiguranja i pravosuđa. Jednom rečju: hoćemo vlast, radi „dubinske meditacije“!
Zakoni SAD odvajaju religiju od države, pa je Mahariši svoju religijsku tehniku objasnio svetovnim terminima, i ponudio je kao „Nauku kreativne inteligencije“. Džeri Džarvis je kurs te nauke prvi put držao na Stendfordskom univerzitetu 1970. godine. Pošto je scijentističkim rečnikom i novim nastupom osvežio imidž, Mahariši je ponovo bio u centru pažnje.
Izvesno vreme je TM bio u centru pažnje američke javnosti. Mahariši je ljudima obećavao poboljšanje kvaliteta života i duboku relaksaciju povezanu sa dinamikom zapadnjačke svakodnevice. Ko meditira, misliće jasnije, steći će duševni mir, mnogo energije i napredovaće u svim oblastima života. Godine 1972. pojavio se u „Američkom naučniku“ („Scientific American“) članak Roberta Kejta Valasa i Herberta Bensona, asistenta na medicinskom fakultetu Harvarda, koji je govorio o zdravstvenoj koristi od upražnjavanja meditacije. Razni fakulteti počeli su da organizuju skupove o TMu i njegovim kvalitetima. Godine 1972. u Kaliforniji je osnovan Maharišijev međunarodni institut, koji postoji do danas. Valas, negda propagator TMa u naučnoj štampi, postao je prvi predsednik tog univerziteta. Kasnije se razočarao u TM, shvativši da i drugi vidovi relaksacije mogu imati sličan efekat; kritikovao je i komercijalizaciju pokreta, neprimerenu nečemu istinski naučnom.
Zanet svojim uspesima, Mahariši je 12. januara 1975. objavio početak „Doba prosvetljenja“ za čovečanstvo. Govoreći po gradovima SAD, tvrdio je da, ako samo jedan procenat ljudi u izvesnoj oblasti postanu meditanti, to znači prestanak ratova, kriminala, zločina, opšti mir i harmoniju. TM je postao ugledan pokret, kome su se pridruživali mnogi, od biznismena do članova Kongresa. 30000 ljudi mesečno postajali su TMovci; vlada je finansirala projekte sekte. Pare su pljuštale i od meditanata – 250 dolara za inicijaciju morao je da uloži svako ko je želeo da bude „posvećen“ i dobije svoju mantru.
Inicijacija je tražila od meditanta da donese tri sveže voćke, šest tek uzbranih cvetova i čistu belu maramicu. Pre početka inicijacije, kandidat se izuva i ulazi u svećom obasjanu sobu u kojoj se ialazi slika Guru Deva. Spušta darove – maramicu, voće i cveće. Peva se pudža, vedska himna, i klanja se Guru Devu kao božanskom biću, što se traži i od inicijanta.
Zatim učitelj učeniku daje mantru i savetuje ga kako da mantra – to jest da ponavlja indusku magijsku formulu (kakva „naučnost“!) Meditantu se kaže da nikom ne sme da otkrije mantru (opet „naučni metod“ ), da mora da je ponavlja dva puta dnevno po 1520 minuta, i da dolazi jednom mesečno na kontrolu kod učitelja, koji će proveravati efekte i „uspehe“ početnika. Učitelji, naravno, tvrde da je mantra puki zvuk, čije vibracije čine dobro nervnom sistemu. Međutim, to nije tako. Ljudmila Zjelinski, stručnjak za ovo pitanje, u svojoj knjizi „Joga, meditacija, mantranje“ kaže: „Tradicionalno, mantra je sveti tekst… prema nekim školama induizma, početak sveta je bio emanacija jedne vedske reči, ili reči, koje je izvorno proizneo Brahman i otkrio ih mudracima koji su ih zapisivali za buduća pokolenja. Zbog toga su sada te reči svete i neuništive. Kad se ispravno ponavlja, od strane posvećenika, mantra, prema induskim verovanjima, može da tvori čuda… Ali posvećenik mora da pre toga bude iniciran – i to, po pravilu, od gurua koji je prethodno stekao uvid u mističke moći mantri“. Mada Mahariši tvrdi da svako treba da ima svoju slobodno izabranu, mantru, bivši učitelj TMa Rd. D. Skot kaže da im je, kao učiteljima, na kraju kursa za učitelje sam Mahariši davao mantre propisane za određeni uzrast i pol.
Malo – pomalo, postajalo je jasno da je TM induska religija. Prevedena je na engleski pudža, za koju se tvrdilo da je samo izražavanje zahvalnosti negdašnjim učiteljima Tma. Ispostavilo se da pudža jeste neka vrsta molitve Guru Devu i obogotvorenim guruima. Časopis „Psihologija danas“ nazvaoje TM „oživljavanjem drevnog indijskog bramanizma i induizma“ čiji „koreni leže u drevnim tekstovima – Vedama. Upanišadama, Bagavad Giti; Budinom učenju i sintezi ovih učenja kod Šankare“. To je bilo jako opasno za TM, kome je Ministarstvo zdravlja i obrazovanja davalo noavc za „naučne oglede“ (šest državnih škola u Nju Džersiju koje su imale ogledna TM odeljenja dobilo je od države 1975. i 1976. godine oko 40000 dolara za svoje eksperimente.)
Nekoliko neprofitnih organizacija pokrenulo je proces (1976.) pred američkim sudom u kome se zahtevalo da se obustavi državna pomoć TMu, ss obzirom da nije reč ni o kakvoj „naučnoj“ tehnici, nego o induističkoj religijskoj praksi. Godine 1977. sud u Njuarku, država Nju Džersi, presudio je da je TM religija, i da ne može biti izučavan u američkim državnim školama. Branioci TMa su tvrdili da korišćenje nekih religijskih termina ne znači da je meditacija religijska. Sud je, ipak, ustanovio da njihove knjige opisuju „neku vrstu krajnje stvarnosti kojoj se u njenim različitim oblicima u opštoj upotrebi daje ime ‘bog'“. Što se pudže tiče, sudija X. Kurtis Mejnor je zapisao: „Branitelji nastoje da pudžu opišu kao „ceremoniju zahvalnosti“… Teško je razumeti zašto… jer engleski prevod pevanja pudže ne otkriva ni jednu reč blagodarnosti ili zahvalnosti… Branioci su izjavili da se zahvalnost upućuje „tradiciji učitelja koji su sačuvali učenje“… Problem je u tome… što nijedan od opisanih recipijenata nije kadar da poruku primi (umrli su, nap. prev.)…. Mrtvi ljudi nisu u stanju da opšte sa živim ljudskim bićima osim ako neko ne veruje u postojanje duše koja nastavlja da traje posle smrti tela… Pevanje pudže je zazivanje obogotvorenog ljudskog bića koje je mrtvo više od četvrt veka (Guru Dev, nap. prev.)… Nema sumnje da je prizivanje božanstva ili božanskog bića molitva“. Dakle, TM je paganska induistička religija.
TM se žalio i Vrhovnom sudu SAD, ali se sektaši nisu pojavili na ročištu. Potvrđene su presude nižestepenog suda.
Kad je Mahariši video neuspeh „naučne propagande“, počeo je da tvrdi kako će njegovi sledbenici TMtehnikama steći velike moći (sidhije). Ako se uplati tri hiljade dolara, možete naučiti da lebdite, postajete nevidljivi, prolazite kroz zidove i slično.
Ovo duhovno šibicarenje samo kod nas može da se reklamira kao „nauka“. Došlo je vreme da se o takvom duhovnom šibicarenju progovori. I kod nas, naravno.
Međutim, pošto su meditanti povezani su vrhovima moći i uticaja to je veoma složeno. Konkretno, kod nas TM zastupa udovica čoveka koji nam je „darovao“ Josipa Broza Tita i u čijoj je kući 4. jula 1941. doneta odluka da se srbske zemlje zapale požarom komunističke revolucije. Naime, Jara Ribnikar, književnica, poznati član Jugoslovenske udružene levice, supruga pokojnog Vladislava, predratnog vlasnika „Politike“, pred kraj svog burnog revolucionarnog života opredelila se da postane religiozna, ali na induistički način, i tako je usvojila učenje Maharišija i njegove sekte. U članku „Spajanje drevne i moderne mudrosti“, objavljenom u „Politici“ od 30. marta 1997, ona otvoreno izražava svoje stavove. Prvi i osnovi stav je da se u svetu zbiva „promena paradiše“: sjajne tehnološke novotarije više nikoga ne plaše, papa se kaje zbog spaljivanja Jana Husa, oseća se potreba za povezivanjem prošlosti i sadašnjosti. Uprkos tome svetom vlada „atmosfera prizemlja, bez snova, bez zanosa, bez istorijske fantazije“, jer su obični ljudi duboko razočarani. (Zar kod nas nisu pedeset godina „istorijski fantazirali“ verujući u marksistički „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ ? To je sasvim dosta našem jadnom, namučenom čoveku. Sad, kad je potrošena marksistička utopija, potrebna je druga, induistička. Zar zaista?)
Vreme nasilja, koje je, po marksistima, „babica novog društva“, prošlo je, smatra Ribnikareva. Po svemu sudeći, dolazi „vreme kontemplacije i meditacije“, „kad u tišini ljudskog uma možete kroz savršeni mir čuti i najtanji uzdah“. Dolazi doba „međuzavisnosti, isprepletanosti i oplođavanja ljudske svesti“; dolaze neideološka istraživanja koja nas vode „samorazumevanju“. Ribnikareva smatra da „postoje ljudi u kojima se kristalizovao trenutak istorijske čežnje naroda; oni su mogli da u pravom trenutku usklade ritam velike istorije sa kretanjem ljudskih nada“. Takav čovek, čovek koji je našao „prirodni zakon što vlada univerzumom“ i tako spojio „fiziku, hemiju, matematiku, medicinu, psihologiju i ekonomiju“ nije niko drugi do popguru „Bitlsa“, Mahariši Maheš Jogi (Ribnikareva se, eto, sa tridesetak godina zakašnjenja našla u vihoru hipirevolucije). Mahariši je „veliki mislilac i inspirator naučnika“, koji je „upornim četrdesetogodišnjim radom povezao visoke inteligencije se raznih prostora planete“, spojio mudrost Veda i Upanišada sa kvantnom fizikom i nuklearnom hemijom. On je „neustrašivi vizionar jedinstva napaćenog čovečanstva govoreći da je spas samo u njegovom jedinstvu“ („Meditanti svih zemalja, ujedinite se!“, zar ne?) Otkriveno je „ujedinjeno polje inteligencije prirode“: to je najnoviji „naučni“ domet („naučni socijalizam“ je nekad „dijalektičkim materijalizmom“ tumačio sve društvenoistorijske tokove, a sada induski misticizam dolazi do sveopšteg ključa „inteligencije prirode“). Na osnovu svega ovoga, poziva se Ribnikareve na maharišijevca Džona Hejgelina, može nastati „postindustrija civilizacija“. (A zar se mi za vreme prethodnog „neustrašivog vizionara jedinstva napaćenog čovečanstva“ u „Pokretu nesvrstanih,“ Josipa Broza, nismo opredelili za tešku industriju? Otkud sad odjednom „postindustrijsko društvo“ ? Da li će taj prelaz biti moguć tako brzo?)
Mahariši, po Ribnikarevoj „umetnik u iznalaženju suštine života“, koji tumači svoja otkrića „na način svakom ljudskom biću pristupačan“, ima već četiri miliona sledbenika u svetu. Kakva je sjajna budućnost koju nam „najveći sin svetskih naroda i narodnosti“ nudi? To je, smatra Ribnikareva, „Savet vrhunske inteligencije u koji su ušli, u najstrožoj selekciji izabrani, visoki stručnjaci za najvažnije grane ljudskog života“. Uz sve to, od Severnog do Južnog pola Mahariši želi da pomogne svakom narodu da razvije svoje talente, da se „uspostavi koherentna kolektivna svest i samoupoznavanje“ što će sprečiti sukobe i napetost.
Ribnikareve je svoje stavove iznosila i u emisijama TV „Politike“, koje je vodila Dijana Ivanović, a u kojima su učestvovali profesori Marko Anđelković, Branko Radojković, dr Ištvan Kučera, direktor Bankombiznis škole Dušan Pavlović, itd.
Ko zna, možda će se u Srbiji uskoro pevati: „Druže Jogi, mi ti se kunemo, da sa tvoje mantre ne skrenemo“?
TMovci su, očito znajući uticaj gospođe Ribnikar, rešili da ga iskoriste za svoje ideje. Ona možda nije dovoljno svesna u kakvom se okruženju našla, ali njena uloga je sasvim očita: visoko pokroviteljstvo učenju i praksi i sekte.

Posledice transcendentalnog meditiranja[1]

Godine 1983, u štutgartskom luteranskom časopisu „Impuls“ br. 18 pojavio se tekst Rajnera Zeemana Todine učenja sa Mahariši Maheš Jogijem (kritički osvrt jednog učitelja transcendentalne meditacije)“.
Autor teksta je rođen i vaspitan u katoličkoj porodici; prošao je fazu mladalačkog bunta i ateizma, a kada je posvećen u TM i dobio svoju mantru, osetio je ushićenje koje se ni sa čim ne može porediti. Učinilo mu se da je shvatio Hristove reči o Carstvu Božjem koje je u čoveku – osećao je intenzitet života i svojih svakidašnjih aktivnosti. Izvesno vreme je proveo u Indiji, kod Sai Babe, gde je imao „viziju Hrista“. Izučavao je induizam, i shvatio da izvorni induizam i TM ne mogu da se poistovete. Da bi došlo do dijaloga hrišćanstva i induizma, TM treba proglasiti za zajedničkog neprijatelja, smatra on.
Prvo što Zeeman uočava je činjenica da u TM-u ljudi dobijaju mantre koje se u induizmu upražnjavaju tek posle dugih godina vežbanja i pripremanja asketa čiji je cilj pokretanje potencijala u čakrama (energetski centri tela.) Davanje pogrešne mantre i buđenje energija koje se ne mogu nadzirati može biti kobno po učenika TM. On kaže:
„Postavlja se pitanje kako Mahariši postupa sa svojim učenicima i na koji način doprinosi njihovom razvoju. Kako rešava problem da inicijaciju može da izvrši samo neki guru ili poznavalac mantrašastri (A takvi su i u Indiji retki, nap. prir.)? Da li su učitelji TM-a, predstavnici Maharišijevog učenja, znalci mantrašastri? Da li su oni kadri da saznaju da je licu koje im poklanja poverenje potrebna dodatna energija? Sedam godina sam bio učitelj TM-a i tačno sam poznavao znanje koje Mahariši daje svojim izvršnim organima, i na poslednje pitanje moram odgovoriti sa ne. Kako Mahariši rešava taj nedostatak? Prvo je napravio jednu listu, na kojoj je podelio ljude od 5 do 65 godina/na 16 starosnih grupa. Prema tim grupama odredio je mantre koje odgovaraju različitim visinama energije u čakrama. Ukoliko je neki čovek stariji potrebno mu je više energije u čakrama. Maharišijeva lista mantri uzima u obzir i različita životna doba. Jasno je da dečak koji ide u školu ima različite životne probleme od menadžera u najboljim staračkim godinama.“ Međutim, nastavlja autor dalje, Mahariši je tajne o tome kakva induska božanstva priziva određena mantra sakrio, i tek kad je Mildeberger izvršio analizu mantri i pokazao o kakvim hindubogovima je reč, TM-guru je rešio da promeni formule, mada se i stare još uvek koriste.
Zeeman naročito upozorava na činjenicu da učielji TM-a ljudima daju mantre koje se u Indiji upražnjavaju tek posle dugog niza godina usredsređivanja i askeze. Ovakvo ponašanje može voditi pojavi duševnih bolesti. Evo njegovog iskaza: „Kada se uzme u obzir da je najjača TM-mantra jaka koliko i prva tantrička mantra, koju sam ja dobio od svoga gurua tantrizma posle deset godina obimnih meditacija, onda ni neupućenom nije teško da pretpostavi kako ogromnom strujom energije Mahariši „usrećuje“ svoje učenike. Na osnovu svog današnjeg znanja mogu da objasnim česte nastupe slučajeve psihijatrijskih obolenja nastalih na osnovu primene TM-tehnika. Moram priznati da sam i sam u tim slučajevima odbijao opravdane prigovore, usled nepoznavanja pravog stanja stvari, pa sam i tvrdio da TM uopšte može imati tako teška dejstva. A kada je u jednom slučaju usled vežbanja TM nastupila šizofrenija, moj tadašnji argument je bio da se radi o ranijem latentnom obolenju. Zaista, stare ili nepoznate (psihičke) ozlede mogu da se pojave usred nevešte terapije i onoga ko se bavi TM-om da stave pred zdravstvene i psihičke probleme koje on više neće moći da savlada. Ko misli da je učenika vožnje mudro staviti u kokpitkola formule jedan i poslati ga na avanturističku trkačku stazu? Mali broj učenika će stići do cilja zdrav i čitav.“ On dodaje: „Neoprezno uključivanje bijamantri čini mi se sasvim neodgovornim, bar onoliko koliko sam ja mogao da pratim rad duhovnih učitelja. Onaj ko bez znanja upražnjava TM u više ili manje osetljivom raspoloženju nalazi se uglavnom na buretu baruta; ako se bure zapali, može uništiti onoga ko vežba/…/ Mnogo puta sam mogao da posmatram kako se identitet i životno okruženje onog ko vežba TM srozava i kako se razlabavi. TM – mantre su često imale efekat sasvim suprotan od onoga što se obećavalo da će se postići: umesto boljeg učinka i boljeg radnog raspoloženja, izazivale su depresiju, bolest i simptome klonulosti. Mantre su za mnoge jednostavno bile prejake. Ako su pohađali TM – kurseve i meditirali duže no što je propisano, labilne, neurotične i psihotične osobe su veoma brzo stizale do psihijatra. Čovek bi mogao da se čudi zašto TM-ovci insistiraju na tome da je dovoljno samo dva puta po pola sata da bi se meditacijom doprlo do svoje „nove ličnosti“. Za mnoge je već i 20 minuta bila nepodnosiva doza koja ih je uvela u krizu. Najveće je zlo nastupilo kad su uvedene sidhitehnike. Potpuno nespremni učitelji TM-a morali su da se suoče sa teškom psihozom i stanjima duševne poremećenosti koje su znali samo po čuvenju – i to kod polaznika svojih kurseva.“ Što se polnog života tiče, TM na jednoj strani budi polnu energiju, a na drugoj – stvara impotenciju ili frigidnost. Jedno neobjavljeno istraživanje je trebalo da dokaže kako je mala stopa razvoda među TM-učiteljima u SAD; međutim, pokazalo se da je ta stopa mnogo veća nego u kontrolnim grupama.
Pošto je dugo boravio u Indiji, i sreo, bar tako on smatra, neke pozitivne primere induskih učitelja, Zeeman ipak kaže: “ Na žalost, moram reći da se biće gurua u Indiji izrodilo. Većina gurua ima sebične interese, narcisoidni su, žele da prikazuju svoju moć i magijske veštine. Njima istinoljublje, smernost, skromnost i oštrina duha katkad sasvim nedostaju. Umesto toga dopuštaju da ih ljudi obožavaju kao bogove, bez volje da i sebe i svoje pristalice u tome ograniče“. Jedan od najsamouverenijih gurua današnjeg sveta je i Mahariši, koji sve češće po novinama štampa oglase što nude rešenje svih svetskih problema samo ako se prihvati njegov TM – „prirodni zakon“ i vlada sastavljena od ljudi što ih je on obučio. Zeeman kaže da Maharšpi veruje kako se problemi čovečanstva ne mogu rešiti „služenjem drugima, smirenjem i bogoljubljem, nego silom, dakle snagom induske magije, zarobljavanjem posebnom vrstom TMmantri.“ Mahariši sebe smatra većim i od Bude i od Hrista – tobož, Buda je za života prosvetlio samo 500 ljudi, a on to čini sa „milionima“; Hristova „karma“, smrt na krstu, pokazuje da On „nije postigao cilj“, što će Mahariši – naravno! – „popraviti“.
TM ljudima obećava duhovnost, spiritualna iskustva, osećanja ljubavi prema bližnjem, razumevanje životnih problema, odgovornost za okolinu, otvoreniji način života, itd. Umesto toga, TM donosi lakoverno predavanje sebe „duhovnom učitelju“, Maharišijevom šarlatanu; nepostojanost, strah, halucinacije, otuđenje od radnih procesa, nesposobnost uređivanja svog života, nervozu, slabu izdržljivost, raslabljenost tela… Što je najstrašnije, česti su raspadi porodica meditanata, zbog njihove nezainteresovanosti za ukućane.
Za kraj, da navedemo jedno TM-iskustvo, radi upoznavanja sa pravom prirodom „prirodnog zakona“:
„Tridesetšestogodišnja domaćica Bodil Morgenson, majka dvoje dece, posetila je centar za meditaciju gde joj je data mantra koja se učitelju, po njegovim rečima, „javila po nadahnuću“ (iz ovoga je jasno da je reč o imenu induskog božanstva.) Skoro odmah ona je osetila unutrašnji doživljaj. „Odjednom se moja glava napunila blistavim svetlom. Ono je isticalo iz neiscrpnog izvora i obuhvatilo me je. Osećam da me ta svetlost voli, osećam da sam zaronjena u ljubav“. Bodil Morgenson je bila uverena da se srela sa Bogom. Počinje da se sve više zanima za religiju, ali, pri svemu tome, iznenada gubi sposobnost da se brine o svojoj deci. Jednom se javlja ovakva promena u njenom raspoloženju. U svetlosti, koja je izazvana meditacijom, najedanput se pokazuje crna mrlja, koju ona doživljava kao „crno sunce“. „Čudan osećaj javlja se u polnim organima, ne neprijatno, ali ipak uznemirujuće. Nešto se kreće kroz moju kičmu, kao da gore – dole gmiže zmija“. Taj utisak je stalno prati i izaziva osećanje vreline. Kad se javlja potreba za polnim zadovoljstvom, fenomen vreline postaje neizdrživ. Ona traži pomoć kod raznih ljudi. Učitelj, koji joj je predao mantru, nemoćan je i traži pomoć svog sopstvenog učitelja – Maharišija. Ali ni on ne zna kako pomoći. Daju joj tablete za smirenje. Počinje da bolje spava. Pa ipak, posledice doživljenog se nastavljaju. Ona pokušava da izvrši samoubistvo“.
U pravu si, čitaoče: kad sa TM-a spadne maska, pokaže se njuška prvog kosmičkog samoubice, koga je naš narod zvao „nepomenik“.


NAPOMENE:

  1. Naravno da TM, jeste religija, ali, za one koji sumnjaju, evo još dokaza. Mahariši ima đoti i jagja programe, i to u dane posvećene božanstvu slončetu Ganešu, aspektu Kosmičke Kreativne Inteligencije (induskog „Boga“), koji pomaže ostvarenje sreće u životu i sticanje magijskih moći (sidhija). Ganešov dan“ je slavljen u Velkenburgu, Holandija, 27. januara 1997, a poziv je bio upućen stihovima iz „Mahanarajana upanišade“: „Preko jagje Deve su se uspele na nebo, preko jagje pobedili su Asure. preko jagje protivnici postaju prijatelji, jagja je temelj svega, zato se i kaže da je jagja najuzvišenija“.Mahariši je svojim sledbenicima koji dođu u Holandiju ponudio da uklone prepreke. velike probleme, oslobode se straha, očiste um, steknu znanje i intelekt, dobro uče, uspeju u poslu, imaju dobru sreću, napreduju finansijski, dobiju decu, ozdrave, spreče bolest, steknu bračni sklad, ispune želje, usavrše se, uđu u mir uma…
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *