NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Avatar noći
Tal Bruk

Moja preka potreba da odem u Indiju posle diplomiranja na univerzitetu Virdžinija je bila predvidiva reakcija posle godina potrage. Možda je sve to počelo kad sam prvi put čuo priču o duhovima, ili prizivao duhove u desetoj godini života… Ili, kad sam bio „in“ sa letećim tanjirima, parapsihologijom u tinejdžerskom uzrastu, kao i kasnije, sa LSD. Bilo šta da je u pitanju, znao sam da moram rešiti pitanje Istine.
Posle samo tri meseca lutanja kroz Indiju, bio sam razočaran. Zemlja je bila preplavljena rastrojenim klincima, i svi ti poznati gurui su pali na mom testu – Džidu Krišnamurti, Ramakrišna misija, Mahariši Maheš Jogi, Kirpal Sing, Šivananda Ašram, kao i mnogi drugi. Od preostalih mogućnosti izabrao sam Sai Babu. Praktično svaki Indus koga sam sreo kleo se u njegovu nepatvorenost, tvrdeći da je on Gospod Krišna i „ponovo rođeni Hrist“.
Kad sam sreo Sai Babu, on je učinio čudo. Prorokovao je velike stvari. Kad sam video velike gomile ljudi oko njega, njegovu magnetičnu harizmu i ogromne moći, bio sam skoro siguran da sam pronašao pravog „Učitelja“ u Indiji, kao i u to da su njegove mesijanske tvrdnje istinite.
Bio sam mu, skoro dve godine, najbliži učenik iz inostranstva. Napisao sam knjigu o njemu, govorio pred najširom publikom, i primao beskrajne izraze naklonosti od Sai Babe; tada se sve, iznenada, srušilo na mene. Savršeni mehur od sapunice je pukao, i upao sam u najdublju depresiju svog života, nastojeći da izbegnem suočavanje sa neospornim zaključkom: Baba, uprkos svojih moći, nije bio božanstven. Bio je lažni mesija.
Koje bi motive mogao imati taj metafizički zavodnik? Odgovor je ležao u knjizi koju sam s visine gledao dugo vremena: u Starom Zavetu proroka i u Evanđelju Apostola…
Ali trebalo mi je dve neobične godine u Indiji, i duboko istraživanje misticizma, da bih dotle došao…
Prvi susret

Stajao sam u velikoj zidom opasanoj privatnoj rezidencciji u predgrađu Ananthapura u državi Utar Pradeš. Bilo je veče i četrdeset ili pedeset induskih zanesenjaka je posmatralo kako tri limuzine izlaze na put. Na zadnjem sedištu glavnih kola bila je figura u blistavoj crvenoj haljini. Kosa mu je bila u afrostilu. Bio je to Sai Baba, najmoćnija spiritualna ličnost u čitavoj Indiji. Dok je izlazio iz kola, osetio sam trenutni šoktalas koji bi bilo teško opisati.
Bez sumnje, Baba je bio biće sa najvećim magnetizmom koje sam ikad sreo. Drugi potres sam osetio dok sam gledao Babu kako priča sa Indusom koji mu je upućivao neku vrstu molbe. Ali Baba je taj problem već znao, govoreći o njemu svom pokloniku pre no što ga je ovaj izgovorio. Međutim, čim su se poklonikova usta zapanjeno zatvorila, desilo se i nešto drugo. Baba je podigao svoj rukav nagore. Kružio je rukom sa otvorenim dlanom prema dole – i ruka, iznenada, više nije bila prazna. Čudo! Ni iz čega on je stvorio punu šaku sivoga praha koji je sipao u poklonikovu ruku, rekavši mu da ga pojede.
Babin spontani pristup ljudskim mislima može se objasniti samo ključnom idejom vedante, koncepcijom „nemislenog sveznanja“. Samo je prosvetljena osoba, bez ograničavajućeg egoa, mogla da pruži utočište beskrajnom, impersonalnom umu Boga. Stoga je Baba bio neka vrsta hodajućih dveri u večnost. Kada je pričao i delao, on nije bio puki čovek: bio je susretište sa Bogom.
Nisam bio siguran šta se od mene očekuje da učinim, primetivši da je nekoliko ljudi došlo do Babe, kleklo, i dodirnulo njegova stopala. Čineći ono što Indusi zovu panda namaskar, kleknuo sam i glavom dodirnuo Babina stopala. Ostao sam tako dok nije dodirnuo moja leđa, govoreći: „Vrlo srećan, vrlo srećan“.
Vlasnik kuće me je pozvao u stranu i rekao: „Vi ste stvarno srećni da Bagavan ima planove za vas. Samo ta stvari primite sa verom. To nisu puke slučajnosti, nego volja Božija.“

Babino učenje

Naš život sa Babom je uskoro krenuo ustaljenim tokom. Mi, sledbenici sa Zapada, išli bismo na jutarnji daršan (predavanje), saslušali nekoliko Babinih reči i zatim odlazili kući do popodnevnoga daršana. Verovali smo svakoj reči koju bi Baba rekao, i svakoj malenoj intuiciji, snu, ili psihičkom iskustvu koje je neko od nas imao.
Početkom maja, Baba nam je, za dve nedelje, omogućio deset razgovora. Nekoga.je pitao o sadhanama (duhovnim vežbama) i Baba je odgovorio: „Postoje mnoge metode. Jedan je džapa. Izaberi ime Božje; koje god ime uzmeš, ono je i moje ime: Rama, Krišna, Šiva, Baba – sva ta imena. Tada zatvori oči, sedi u tišini i sa bakti (pobožnim poštovanjem) prizivaj Boga.
Drugi metod je dhjana, usredsređenje, sa oblikom ili bez oblika. Sedi na podu u tihom uglu pozadi, sa nogama u padma asani (puni lotos ili polovični lotos – položaj.) Gledaj pravo preda se, usredsredi se na vrh svog nosa. Tada se koncentriši na neko od obličja Božjih. Posle izvesnog vremena postaćeš neko od tih obličja.
Za meditaciju bez formi, koristi plamen – đoti je svetlost, simbol Boga. Zamisli plamen između veđa. Neka taj plamen spali svaku vrstu mržnje, gneva, egoa, ljubomore i neka ispuni telo. Drži glavu uspravno, od dna kičme nagore“. Baba je sišao dole i stavio me u meditacioni položaj, koji je bilo naporno držati. “ Kad očišćenje dođe, energija koja se zove kundalini šakti, moći će da prođe odozdo na gore. Jednog će dana ona proći sav put i – hop! – eto prosvetenja! Igra je završena!“
Prosvetljenje nije jednostavno. Bez milosti odozgo, naglašavao je Baba, nemoguće ga je postići. „Milost uvek dolazi od Boga, izliva se kao kiša iz oblaka. Ali sledbenik mora biti voljan da drži pehar kako bi primio milost od Boga. Veruj Bogu i ne sumnjaj, gospodine. Tada se male šupljine sumnje mogu popuniti pomoću čvrste duhovne discipline (sadhana).“

Preblizu da bih se osećao udobno

U ličnim trenucima sa Babom sam proveo toliko vremena da sam napravio značajne korake u veri. Protekle nedelje sam uhvatio sebe kako izjavljujem: „Želim da te volim svim svojim srcem, dušom i umom, Baba. Želim da tvoja volja bude moja volja. Baba, znam da si ti bog“.
Ovog puta sam, međutim, bio manje zadovoljan sobom.
Baba je pitao: “ Šta želiš?“
„Baba, ne mogu da podnesem to zlo u sebi. Pomozi mi da se oslobodim, učini bilo šta što će me povratiti“.
Sa strpljivim razumevanjem, Baba je „protrčao“ kroz moje grehove: „Mnogo loših misli, nečiste šankare (ostaci iz prošloga života.) Misli o materijalnim stvarima: gnev, ego, ljubomora, mržnja, prepiranje, i misli o curama. Ne dobro“.
Baba je obmotao svoje ruke oko mene i čvrsto me zagrlio. Da je karakteristika ovog mog susreta sa njim jedino bila moja nečistota, onda bih bio, mislio sam, pod duhovnim mikroskopom više no igda pre. Zagrljaj Rada – Krišne, avatara Dvaraka – juge i njegovog ljubavnika bio je najuzvišeniji spoj dva polariteta. Moj unutarnji glas povezao je zagrljaj sa Babom sa susretom kosmičkih ljubavnika. Dva boga su srušila zid maje da bi se sjedinili.
Baba me sve više stezao. Tad mi je, iz nekog mračnog ponora, dopuzila misao: „On diše dublje, snažnije. Zašto mu je potrebno da pravi pokrete karlicom? Da to nije neka čudna božanska strast? Da li ono što je urođena čistota ja izopačujem zlom sopstvene sumnje?“
Um mi se kolebao. Da li je to bio test ne samo mog slaganja sa njim nego i toga da li vidim i poznajem ono što je sveto u Babinom delanju? Induski spisi stalno ponavljaju: „Bilo šta što se uradi u potpunoj čistoti ne zaslužuje prekor“.
Moja vera u božanstvenost Sai Babe počela je da nadilazi površne fenomene. „Previše toga je u pitanju. Moram verovati u njega. Požuda je u suprotnosti sa Babinom prirodom; to znači da je u njemu ni nema. On ne može da čini grehe, jer u njemu nema ničega što bi ih činilo. Slepa vera. Baba je nevin Uostalom, šta sa njegovim čudima?“

Šivin festival i Babina posrednička patnja

Gomile ljudi sabrale su se radi velikog praznovanja. Te noći širom Indije sekta šivaita ukazivala je poštovanje velikom gospodaru Šivi, bogu razaranja u induskom trijedinom božanstvu. Svi koji su, širom Indije, priznavali avatarstvo Sai Babe meditirali su na njegovo ime i obličje, pevajući mu badžane u porodičnim dvoranama. Šivaitska sekta je smatrala da je on Šakti – Šiva – ujedinjena muško i žensko načelo kosmosa. Oni i poklonici Višnua smatrali su da je to Narajana, Bog koji je došao na zemlju, sa božanskim i ljudskim osobinama.
Širom Indije, pet miliona Babinih sledbenika nadalo da će ih te noći Babina čuda uvesti u stanje satčitananda: postojanja, svesti i blaženstva apsoluta. Oslobođeni od svog bolnog, tragičnog živovanja, mogli bi ući u stanje beskrajne, ekstatične svesnosti.
Baba je pevao školu iz „Bagavad Gite“, šireći ruke kao ptica: “ Odrecite se svih darmi i nađite utočište u meni. Oslobodiću vas svih greha; ne tugujte!“
Pošto je govorio četrdeset minuta, Baba je zastao, pogledao slušaoce, i vratio se na svoje sedište. Izgledao je kao neko ko trpi veliki bol
Glava mu se tresla u grčevima. Njegovi osmesi utehe nežno su nam kazivali da ne brinemo. Ovaj neuništivi čovek uzimao je na sebe beskrajne muke koje smo mi zaslužili. Njegova milost pokrivala je dugove naše karme. Nije čudo što su ga smatrali za spasitelja.
Iznenada, Baba se zaljulja prema napred, držeći pred sobom otvorenu maramicu.
U eksplozivnom trenu blistavi kamen – sveti lingam (falus), veći od jajeta – ispao je iz njegovih usta u maramicu. Baba je predmet držao visoko nad sobom da bi svako mogao da ga vidi kako sija. Tada ga je stavio na sto da bude svima vidljiv, zavrteo kamen i izašao.

Nadljudsko biće

Pratili smo Babu nazad u Vajtfild, dok su nam u umu odzvanjale njegove zadnje reči, koje je izgovorio na svečanosti održanoj u čast njegovog rođendana:
“ Ja sam otelovljenje istine. Ovo je prvi put u istoriji da su ljudi imali priliku da budu sa mnom u ovolikom broju. U trenutku kada se nađete u mom prisustvu, svi vaši gresi su oprošteni“.
„Ne pokušavajte da moju moć upoređujete sa tričavim moćima raznih magova. Moja moć je božanska i neograničena. Ja imam moć da zemlju pretvorim u nebo i nebo u zemlju. Mene ništa ne može sprečiti. Nema te sile, prirodne ili.natprirodne koja bi mogla da osujeti mene ili moju misiju. Nemojte ispustiti ovu priliku, ona je mnogo značajnija nego što ćete vi ikad moći da shvatite. Nemojte propustiti priliku da budete u mom prisustvu.“
Bili smo pod snažnim utiskom izgovorenog. Sai Baba očigledno nije bio ljudsko biće. Imao je ljudsko telo, ali nije mislio, niti je delao poput drugih ljudi.

Male bele laži

Nekoliko dana kasnije Baba je održao prvi grupni sastanak sa nama otkako se vratio u Putaparti.
Razgovor je započeo patetično: „Vidite pralje kako svakog dana odlaze na Čitravati i tamo peru odeću, udarajući je prakljačama na kamenju? Eto, ja sam duhovna pralja. Ja sam najbolja pralja, koja svakog dana sa ljubavlju čisti umove svojih učenika.“
„Baba“, rekoh, „Ed želi da postane tvoj učenik. Došao je čak u Indiju da te vidi. Sada želi da dobije tvoju dozvolu i pismo da ostane.“
I dve devojke, Indija i Marša, imale su sličan problem. No, čak i sa Babinom pismenom dozvolom za boravak, one su u zemlji provele barem šest meseci ilegalno, bez vize.
Baba sede u svoju stolicu, razvukavši usta u osmeh od uveta do uveta. U rukama je držao nešto smotano, nalik na svitak. On je već znao za njihov problem.
Baba nastavi da čita pismo.
Gil se promigolji, pa ga prekide: „Baba, to je laž! Indija i Marša nisu bili sve to vreme kod tebe u Vajtfildu.“
Svitak u Babinoj ruci zadrhta.
„Nije laž! Nije laž! Tvoja greška, tvoje nerazumevanje. Bog je svugde. Ja sam svugde. Dardželing, Vajtfild, Prasanti Nilajam – svi su oni sa mnom. Ja sam ovo pismo napisao iz čiste ljubavi, božanske ljubavi. Nije laž, gospodine!“.
Razgovor je time bio okončan. „Vera je veoma značajna za sadhanu, za duhovni put“, reče Baba. „Sumnje su rđave, one su neprijatelji. Sumnje dolaze od ega, zavisti, ljubomore, mržnje… svega što je loše.“

Laž i Istina

U februaru smo se još jedanput vratili u Vajtfild. Kada smo kasno uveče stigli, zaprepastili smo se videvši da je „Upravnikova kuća“, u kojoj smo ranije boravili,bila zauzeta.
Bio sam već potpuno zaboravio dvoje misionara koje sam sreo onog novembarskog dana kada su došli da nas posete i da ostanu sve do Božića. Njihova ponuda da im se obratim ako mi nešto bude trebalo, sada mi je pala na pamet.
Otvorena vrata su se njihala tamoamo, a unutra me je sa toplim osmehom na licu dočekala gospođa Kerol. Ćaskanje nije trajalo dugo. Kerolovi su očigledno želeli da zapodenu ozbiljan razgovor, a isto tako sam i ja žarko želeo da Kerolovi prihvate Babu, čije ime, kao i Hristovo, znači Istina.
Naizmenično smo iznosili snažne argumente u borbi na život i smrt između dva suprotna sistema verovanja, i pritom je svako pomno pratio izlaganje onog drugog. Jasno je bilo da je samo jedan od ta dva sistema istinit.
Kerolovi su ukazali na to da postoji samo jedan Hristos i da se Bog samo jednom vaplotio.
„Slažem se“, rekoh. „Hristos je bio istorijska ličnost, baš kao i Tiberije ili Kserks. Ali je on takođe bio i Kosmički Hristos, Koji se vaplotio ranije kao apsolutni princip. Kao takav, on se javlja u svim svetim spisima, u raznim oblicima“.
„Gde je to rečeno?“, upitaše Kerolovi. „A zanimljivo je i to da u Novom Zavetu Hristos ne pominje nijedno istočnjačko panteističko učenje.
„Ako svaki čovek može sam da izabere i odluči šta je za njega istina, gde ste vi?“, produži gospođa Kerol. „Ako se naši sudovi zasnivaju na ličnom unutarnjem iskustvu, činjenica je da postoje kontradiktorna iskustva. Koji standard da koristim kako bih razlikovala patvoreno od nepatvorenog, lažnog proroka od onog istinitog? Jer Biblija nas upozorava na pojavu lažnih proroka čiji će argumenti biti zastrašujuće lukavi i suptilni.“
Kerolovi su definisali istinu na beskompromisan način. „Čovek je u neprijateljstvu sa Bogom“, rekoše oni, „i odvojen je od Njega provalijom greha. Zadivljujuća stvar sa Božjom milošću prema palom i nesavršenom čoveku je to da je On čoveka voleo i u grehu. Ta ljubav se projavila u vaploćenju u vremenu i prostoru Logosa, kao davno proroštvima najavljenog Mesije, Isusa Hrista“.
Zatim je došlo isticanje potpune izuzetnosti hrišćanstva, koja ga zbilja čini „pravim i uzanim putem“. Ivan Kerol otvori Bibliju. „Nema spasenja ni u kome drugom“ čitao je. “ Jer nema drugog imena pod nebom, darovanog ljudima, kojim bismo se spasli“. Uzana vrata značila su – prihvatiti Isusa Hrista kao jedinog Gospoda i Spasitelja. Ne klanjati se nikome drugome – ni Budi, ni Krišni, ni Ćeitanji, pa ni Satja Sai Babi.
Preturao sam po glavi šta da im odgovorim. Ispričao sam im o Babinoj velikoj ljubavi, i o dobroti ljudi koji ga okružuju. Nadao sam se da će ova dobrota osvojiti misionare. No, to je izazvalo samo novu bujicu misli.
„Čovek može izgledati dobar, a ipak da živi u (duhovnoj) obmani. Naša prividna dobrota nije dovoljna da nas uvede u punu Božju svetlost. Sveto Pismo kaže da „nema pravednoga, ni jednog jedinog“. U stvari, dobar čovek najlakše može prodati laž kao istinu“. Ova misao mi nije išla u glavu. Onda Vinona Kerol otvori svoju Bibliju. „I sam satana se prerušava u anđela svetlosti“ – pročita ona. „Zato je za njegove sluge jednostavna stvar da se preruše u sluge dobra.“
Surja Das tražio je način da zaustavi ovu plimu fanatizma: „Ali ja ne vidim da ovde neko sa roščićima i repom trči unaokolo.“
„Biblija ne traži od tebe da veruješ da satana ima roščiće“, odgovoriše Kerolovi. „Evo kako to Pavle opisuje: „Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti i gospodara tame ovog sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju.“
Kerolovi su osporili ideju Surja Dasa da je Biblija namenjena uglavnom onima ljudima koji su dosegli duhovne visine. Baš obratno, rekoše oni, Hristos je stizao do onih čija je jedina vrlina bila smerno i iskreno iskanje Božje ljubavi i oproštaja. Uzevši opet Bibliju, Ivan Kerol je citirao: „Nema tu (među vama) ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitog roda. Ali što je ludo pred svetom, ono izabra Bog da posrami mudre.“
Apelovao sam na Kerolove da dopuste mogućnost da njihovo tumačenje istina Svetog Pisma ipak nije neprikosnoveno i nepogrešivo. Složili su se sa primernim smirenjem. Ali nisu uopšte bili uzdrmani.
Oko 1, 30 sat ujutru najzad je došlo vreme da pođemo na spavanje. Pre toga, Kerolovi su se najusrdnije pomolili da se Hristos obrati direktno našim srcima i da nas sve Duhom Svetim nauči Istini. Mi, posetioci, „značajno“ smo klimnuli glavom.
Bomba

Čuo sam Surja Dasove korake blizu prednjeg trema. Čim sam ga uledao, znao sam da je doživeo neko iznenađenje. Stajao je na vratima, i podbočivši se uzdisao i lagano klimao glavom.
„Pa…“ on započe i zaćuta. Naslutio sam ostatak rečenice: „Nećeš verovati da je istina ovo što ću ti reći“.
„Da?“
„Radi se o Sai Babi“. Moje srce poče ludački da bije. „Dobro“, rekoh, „hajde da čujemo celu stvar.“
„Znaš čajdžinicu u Vajtfildu? Otišao sam tamo i naleteo na neke momke sa kojima sam više puta razgovarao. Započeo sam priču o Sai Babi, ali su oni ćutali sve vreme. Na kraju jedan momak po imenu Rejmond pođe sa mnom u šetnju u blizini stana Kerolovih. Tražio je da se zakunem da ću čuvati tajnu. Rekao je da oseća odgovornost za moju dušu. Zato se usudio na taj korak, uprkos tome što se plašio Babinih natprirodnih moći.
„Rejmond mi je rekao da je pre dve godine Patrik – stvarno jedan zgodan, dugokos angloindijanac – otišao do Vrindavana i priključio se povećoj grupi Amerikanaca koji su šetali kroz grad. Baba je pomislio da je on jedan od onih otkačenih Amerikanaca. Zadržao ga je na razgovoru. Kada su drugi otišli i Baba ostao sa njim nasamo, učinio je nekoliko uobičajenih materijalizacija određenih predmeta i rekao mu njegove unutrašnje tajne – mada ne znam zašto nije znao da je Patrik živeo tu, u blizini. A potom je Baba spustio ruku i rašnirao rajsferšlus na Patrikovim pantalonama.
Nisam mogao da verujem svojim ušima. No, problem je bio u tome što sam znao da je to istina.
“ Dobro“, upitah utučeno, „da li si ti spreman na tako nešto?“
„Među momcima koje je Baba na isti način „očistio“, nalaze se i Vendel, Fil, onaj učenik jogi Bhadžana, i „Alpinac“ Švarc. Ali to nije sve Baba je to i meni učinio. No, za razliku od Patrika, ja nisam uzvratio. Sve do sada sam ćutao o svemu tome. Mislio sam da je to neki vid tantričkog očišćenja ili test odanosti.“
Ustali smo i počeli da spremamo čaj vrzmajući se zbunjeno po sobi.
„Ali postoji i druga strana svega toga“ dodadoh ja. „Sperma ima okultni značaj. Fil mi je rekao da se ona koristi u zbilja nimalo naivnim okultnim preparatima. Smatrana je za vitalnu suštinu života, ili nešto tako.“
Sedeli smo preneraženi, ošamućeni, dok je noć odmicala, i nastavili smo da pričamo do ranih jutarnjih časova. Dvadeset pet godina ste vođeni ka ovom neverovatnom vrhu, potpomognuti raznovrsnim složenim životnim modelima, intuicijom, signalima i znacima i apsolutno zadivljujućom filosofijom. Uložili ste u to sve što vi jeste i što imate, i za jedan sekund sve to se pretvori u prah.
Tiho roneći suze, lutao sam po poljima oko kolibe, ne uspevajući da ugledam vedro nebo iznad neprozirnih oblaka koji su me okružavali. Bio sam zaražen nečim što nisam u potpunosti razumevao. Ne verujem da mogu preneti ovo stanje okultne skrhanosti. To se mora doživeti da bi se razumelo.
U nepodnošljivoj osamljenosti mučilo me je pitanje: „Ako sam mogao biti tako, u potpunosti, zaslepljen i obmanut, da li ću onda nakon svega ikad moći da spoznam pravu istinu? Da li ću ikad biti u stanju da razlikujem pravog Božjeg čoveka od onog lažnog?“

Nova svetlost

Poslednjeg dana boravka u Putapartiju odlučio sam da se sam popnem na padinu brda koje se uzdizalo nad ašramom. Poneo sam moju izgužvanu „Novu englesku Bibliju“. Iako sav pometen, ipak sam se usudio da tragam za Istinom. Uskoro sam se zadubio u Bibliju. Zbilja, ova knjiga je govorila kao nijedna druga – njena iskrenost u istraživanju je bila jedinstvena, a njena doslednost sasvim izuzetna.
Otvorio sam 24. glavu Evanđelja po Mateju, i potresno razobličavanje bilo je za mene pravo otkrivenje. Osećao sam plamenu uverenost dok sam čitao:
„Tada ako vam ko kaže: „Evo, ovde je Mesija“, ili „onde je“, ne verujte. Jer će se pojaviti lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako je moguće, i izabrane. Eto vam kazah unapred. Ako vam, dakle, kažu: „Evo ga u pustinji“, ne izlazite. „Evo ga u sobama“, ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i sine sve do zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“.
Ovaj odlomak je bio tako bogat značenjem, da sam morao da zatvorim knjigu i dugo da razmišljam o pročitanom. Osećao sam da je to dokaz za izmenjeno, drugačije objašnjenje Babine ličnosti. Prema Bibliji, on je bio jedan od mnogih čudotvoraca – prevaranata.
Potom mi je još jedna činjenica pala na pamet. Hristov povratak će biti poput munje. Sve ove godine, međutim, ja sam verovao da će se On reinkarnirati, i smatrao da je On isti deo Brame, kao što smo i svi mi. Ali Novi Zavet nije tako govorio. Dugoočekivani Mesija došao je u svet putem rođenja, i to jednog i neponovljivog. Nikad više neće se roditi od žene. Ova činjenica pobijala je tvrdnju svakog gurua koji je tvrdio da je on ponovo rođeni Hristos. Jer kada se vazneseni Sin čovečji vrati sa nebesa u slavi i moći, istorija će se okončati.
Izašao sam u zvezdanu noć, slomljen i zbunjen, da iznesem svoje očajanje pred Boga, ma ko ili ma šta On bio. Izgovarao sam molitvu Gospodnju, moleći Ga na kraju, sa bolom u srcu, da mi On sam pokaže svoju pravu prirodu i oslobodi me straha i obmane. Molio sam se da mi Bog otvori oči, kako bih spoznao pravu istinu, jer sam nisam mogao da je pronađem.

Jedini Put – Hristos

Iza zaključanih vrata gostinske kuće u Bengaloru, većali smo nas petorica: Surja Das, Mark, još dva sablažnjena bivša učenika i ja. Počeo sam ostalima da objašnjavam zašto smo Surja Das i ja napustili Babu. Uopšte nisu bili iznenađeni. Svako od njih je imao nagoveštaje da se ispod Babine svetačke pozlate krije nezdrava senzualnost.
Pitali su me: „Šta ti misliš, ko je Baba?“ Bojažljivo sam ponovio ono što sam pročitao: „Jer će se pojaviti lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa, da bi prevarili, ako je moguće, i izabrane.“
„Pa ko je onda pravi Hristos?“
„Hristos!“
To je bilo tako jednostavno, tako neverovatno jednostavno. Počeo sam da sagledavam stvari u potpuno novom svetlu. Sinulo mi je: ja nisam Bog. Ja čak nisam ni bog. Ja sam Tal Bruk, biće sa koprenom na očima, izgubljeno u spiritualnoj noći. Rekao sam drugima: „Evo šta Biblija kaže da smo mi: bića koja je stvorio Bog. Smrtni, ranjivi ljudi od krvi i mesa, sazdani od jednostavnih elemenata u koje je Bog udahnuo živu dušu.“
Sada sam bio spreman da se složim da je Hristos jedini put, i da nema potrebe ni za kakvim drugim čovekom, guruom ili nebeskim bićem. Njegovo spasenje je najiskrenije i najjednostavnije od svih koja se mogu zamisliti. Ono mora biti tako otvoreno, tako iskreno, tako pošteno, da bi bilo prikladno za bilo kog čoveka, a ne samo za nekoliko izabranih učenika koji mogu prokrčiti sopstveni put.
Neki ljudi su mi rekli da, kada su oni bili „spaseni“ ili „nanovo rođeni“, ništa dramatično se nije dogodilo. Ali ja sam sada pred ostalima klečao na drhtavim kolenima i molio se sa suzama. Potpuno sam odbacio Babu. Priznao sam dubinu svog grehopada. Ispovedio sam da je Hristos jedini put, istina i život. Poklonio sam se Isusu Hristu kao Gospodu i zamolio Ga da nadalje On upravlja mojim životom. Ustao sam kao drugačije biće – kao novi čovek.

Sa engleskog:
Slađana Savić
Rodoljub Lazić

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *