NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Vladimir Dimitrijević
Sai Baba kod nas

U Beogradu je od januara 1991. godine prisutan Sai Babin centar. Po njima, Sai Baba je „živi bog“. To je čovek koji kaže: „Sva imena i likovi Boga su moji“, u šta njegovi sledbenici i veruju, kao i u to da je dotični prorok i sveznalac. Kakva je njegova proročanska moć, videlo se po tvrdnji, koja se u našoj štampi („Svet“ 248, „Duga“ 440) pojavila 1991. da će bivša Jugoslavija opstati, i da će se u njoj ujediniti sve svetske religije.
Sai Baba, koji propoveda samo jednu religiju – „religiju ljubavi“, i koji kaže „Ako uvažavamo samo svoj oblik vere, to je kao da uvažavamo samo svoju majku i ničiju više“, želeo je da se na ušću Save u Dunav podigne hram mira sa pet kupola za pet svetskih religija. Nudio je da se napravi „novi krst“, krst od lotosovih latica sa srcem umesto Hrista, jer „Hrista treba skinuti s krsta da bi čovečanstvo dalje napredovalo“ („Napred, pa u krečanu!“, kaže narodna izreka.)
Glavni predstavnici Sai Babe u Srbiji bili su Mladenka Matović i Vesna Krmpotić. Zanimljivo je da se Milja Vujanović hvalisala poznanstvom s njim i darom koji joj je Baba poslao.
Hrvatska pesnikinja Vesna Krmpotić i dalje je glavni propovednik Sai Babe. Ne propušta nijedan intervju da ga ne pomene. Takojeu intervjuu datom književnš novinama „Disovo proleće“ u Čačku (br. 27 / 97.), istakla: „Jedan je jedini uvjek bio moj učitelj. Samo što ja toga nisam uvijek bila svjesna. Taj Jedan jedini nosi sva imena koja je čovjek Bogu ikad nadjenuo. Možete ga /../ nazvati Istinom. Trenutačno, njegovo je zemaljsko ime Satja, što znači Istinit (Satja Sai Baba, nap. aut.) To znači: trenutačno je utjelovljen u ovoj našoj zemaljskoj dšeniziji, dostupan našim osjetilima, kao što je to bio prije dvije hiljade godina u Palestini, kao što je bio prije pet hiljada godina u Indiji, i kao što je bio davno i davno u dobima koja smatramo mitskima.“
Pored toga što veruje da je njen guru Sai Baba nekad bžo „Hrist“ i Krišna, Vesna Krmpotić tvrdi: „To nije nikakva nova vjera, nikakva hereza, ili kako to već netko naziva. To je prepoznavanje Istoga u svim religijama, u svim duhovnim stremljenjima. A što je to? Pa to je ljubav. Po tome se prepoznajemo. Po ljubavi smo svi iste vere“ (podvlačenje naše, nap. aut.) Krmpotićeva smatra da ju je guru – „bog“ Satja vratio u „kršćanstvo“, i da je „Babin ašram mjesto koje je model kako bi trebao funkcionirati svijet. Princip je toga mjesta međusobna suradnja i rad na sebi/…/ Svega toga ne bi bilo kad na čelu ašrama ne bi stajao netko tko svojim životom potvrđuje istinitost svoga nauka o bratstvu ljudi i očinstvu Boga“. Pošto je naša javnost delimično već upoznata sa babističkom sektom, u intervjuu datom „Blicu“ 21. februara 1997. Vesna Krmpotić kaže: „Što se tiče učitelja Univerzalnih vrijednosti… kao što se jevrejska crkva nije trebala plašiti Isusa Krista, tako se nijedna crkva ne treba plašiti Sai Babe. On vraća ljude religiji, svakoga onoj kojoj po rođenju pripada. Ali pod jedim uvjetom: da drugima priznam jednako pravo da Apsolut zove svojim imenom“.
U istom razgovoru, kao i o onom prethodnom, Krmpotićeva je govorila o svom dečjem romanu „Troočica“ (treće oko – omiljeni motiv okultista; to bi, verovatno, trebalo da bude okultna zamena za Majku Božju Trojeručicu, zaštitnicu Srba.) Za 23 dana ona je napisala roman o anđelima „svetlosti“ koji silaze na zemlju da je spasu. Neki su u ljudskim telima, a neki ne, ali su svesni svog zadatka. U razgovoru za „Disovo proleće“ ispostavlja se da je to vojska Novog Doba. Ona kaže da su ta deca „razasuta svuda po planeti, male centrale energije koje čekaju svoj trenutak da postanu čujne i vidljive“…
Sve to lepo zvuči. Ko od nas nije za mir, dobru volju, svetlost? Ali, vreme je da vidimo da li je Sai Baba taj koji će mir, dobru volju i svetlost doneti ljudima…

Kobrino dete – Sai Baba

Tal Bruk je dve godine bio jedan od najbližih učenika Sai Babe koji su mu pred noge došli sa Zapada. On je pisao o njemu, nastupao u javnosti, svedočio da je reč o „živom bogu“; a onda je došao trenutak urazumljenja – Bruk je shvatio ko je Sai Baba. Poslednji nivo „inicijacije“, rekli su Bruku, jeste homoseksualni odnos sa onim koji je sebe proglasio vaploćenim jedinstvom muškoženskog (Šiva – Šakti) načela – sa samim Sai Babom. To je bila kap koja je prevršila meru – Bruk je u svemu video demonsku laž, i vratio se u SAD, gde je napisao knjigu u kojoj razobličava induskog demonskog mesiju.
Bruk kaže da su Indusi oduševljeni Babom. Indijski bogataši, vlasnici banaka, fabrika i medija, klanjaju mu se i novčano ga podržavaju, čime se njegova misija uspešno nastavlja svuda, a naročito na Zapadu. Ovaj bivši sledbenik je od svojih induskih sagovornika često slušao: „Čak i najbolji od gurua su novčanice od hiljadu rupija. Ali Baba je lotos sa hiljadu latica. On je Param – Brahman, Šiva – Šakti, Bagavan“ (sve su ovo imena za Boga, nap. prir.).
Sai Baba je rođen u selu Putaparti u oblasti Penukunda. Samo ime sela znači „grad – mravinjak u kome zmije žive u mravinjacima“. Čitav kraj je prepun kobri, koje se obožavaju, jer ove otrovnice simvolizuju boga uništenja, Šivu. U trenutku kad se Baba rodio, 23. novembra 1926, jedan induski astrolog je rekao da nebo pokazuje znamenja velikog značaja. Poznati guru i mudrac Šri Orobindo imao je viđenje svetlosti koja s neba silazi u oblast u kojoj je Baba rođen. Pored bebe u kolevci je bila nađena kobra, znak Šive, i dete je posvećeno mnogim božanstvima, a naročito Šivi. Iako nije bilo iz kaste brahmana, ova znamenja su učinila da su mnogi smatrali kao da jeste brahmansko.
Pravo ime mu je bilo Stajanarajana Radžu. Kad je imao osam godina, njegovi školski drugovi su se okupljali oko njega da bi dobili slatkiše koje je on primao – niotkuda. Pitali su ga kako je moguće da ima sve te slatkiše, a on je odgovarao da mu izvesni duh, Trama Šakti“, donosi šta god poželi. Jedne prilike učitelj ga je kaznio stajanjem kraj table. Kad se čas završio, učitelj nije mogao da se pomeri sa stolice – kao da ga je neko prikovao. Osećao je prisustvo duha koji mu ne dozvoljava da mrdne. Tek kad je zamolio Babu da ga oslobodi, to mu je omogućeno. Glas o ovome proširio se po čitavom susedstvu.
Kao dete, Baba je glumio razne likove u seoskoj glumačkoj trupi, koje je igrala predstave o bogovima.
8. marta 1940. godine uveče, dečak je odjednom počeo da stravično vrišti i kolabirao je. Izgledalo je kao da je bez svesti. Čitave noći ostao je tako. Okupljeni ljudi, zabrinuti zbog onoga što se desilo, tvrdili su ga da je obuzeo zli duh koji obitava u obližnjoj pećini Mutjalama. Požurili su da prinesu žrtve demonu da bi dete bilo ostavljeno na miru.
Dete je počelo da viđa što-šta, da govori mudre izreke na sanskritu, citira svete spise, a često je ćutalo, ni sa kim ne opšteći. Povremeno mu se telo krutilo, postajući sasvim nesavitljivo. Lekari iz obližnjeg Anantapura nisu znali šta da misle. Astrolozi su rekli da ga je obuzeo zli duh.
Njegov brat doveo je egzorcistu u kuću. Dečak mu je rekao: „Dođi, ti koji me svakog dana obožavaš, i sad, kad si došao, tvoj jedini posao je da me obožavaš i da odeš“. Egzorcista je pobegao.
U porodicu je ulazio sve veći strah. Seljaci su tvrdili da je dečak pod uticajem vradžbina. Na kraju, odveli su ga kod poznatog „skidača“ čini u susedno selo Bramanapali. Egzorcista mu je obrijao glavu, naslikao „X“ na čelu i počeo s raznim fizičkim mučenjima, koja su za cilj imala „izgon zlog duha“. Baba je trpeo kao da ne oseća nikakav bol. Na kraju, roditelji nisu više mogli da gledaju stradanje svog sina, i odveli su ga kući. Njegovo čudno ponašanje se nastavilo. Neki put je bio težak kao deset ljudi, a neki put lak kao „lotosova stabljika“.
Prepirao se sa odraslima, otkrivajući im njihove tajne grehe. 23. maja okupio je članove svoje porodice i niotkuda, njima na dar, materijalizovao slatkiše i cveće. Susedi su dotrčali u kuću – i njima je dao poklone dobijene niotkuda. Njegov brat, zapanjen i uplašen, uzeo je štap i počeo da ga udara, govoreći: „Jesi li ti bog, zloduh ili ludak?“
Dotadašnji Stjanarajana Radžu je rekao:
Ja sam Sai Baba. Pripadam Apastamba Sutri, školi mudrog Apastambe i u duhovnoj liniji sam Bharadvadže. Ja sam Sai Baba.
Ustvrdio je da je reinkarnacija jednog od najmoćnijih induskih ljudibogova, Sai Babe iz Širdija. Odveli su ga kod jednog poklonika Širdi Sai Babe u susedno selo. Indus je na početku bio skeptičan, a onda je dečak materijalizovao vibuti, zmijski prašak. Čovek ga je zapanjeno gledao. Osetivši da Širdi Sai Baba govori kroz njega, upitao ga je: „Šta ćemo s tobom?“
Odgovor je bio:
Klanjajte mi se. Svakog utorka. Ispraznite svojeumove i domove mene radi.
Sledećeg utorka, zatražio je od prisutnih da mu u ruke stave pregršti cvetova jasmina. Bacio ih je u vazduh. Kad je cveće palo na zemlju, ispisalo je njegovo novo ime: Sai Baba.
Babina slava je rasla, i uskoro su mnoga verovali da je on Kalki, poslednji avatar. Tvrdili su da je u njega ušao moćni duh koji je obitavao u jednom Šivinom lingamu (kamenom falusu). To su potvrđivali činjenicom da Baba u utrobi ima mnoštvo lingama, kamenova jajastog oblika, koje materijalizuje pred prisutnima – padne u trans, trese se i trese, a zatim lingami izlaze iz njegovih usta.
Industrijska i trgovačka elita iz Bombaja i drugih mesta bila je oduševljena Sai Babom. Čak i neki skeptici, poput doktora Bagavantama, kandidovanog za Nobelovu nagradu za nuklearnu fiziku, počeli su ga smatraju božanskim posle čuda koja su videli – na primer, Baba je rekao fizičaru da u ruke uzme šaku peska i pesak se pretvorio u primerak svetog spisa, „Bagavad Gite“. Svojim učenicima Baba je govorio: „Ja sam utelovljenje istine /…/ Ne poredite moju moć s bednim moćima magova. Moja je moć božanska i nema granica. Ja imam moć da zemlju pretvorim u nebo i nebo u zemlju. Ali to ne činim jer za to nemam razloga“.
Prilazio je svojim baktama i govorio im: “ Došli ste ovde zbog ljubavi, zbog majčinske ljubavi koja vam nedostaje? Ja vas volim više nego hiljadu majki. I hiljadu puta više od vaših majki.“ Takođe: „Krv ću svoju dati za vas“.
Ovo je ljude vrlo privlačilo, naročito usamljene i ranjene Zapadnjake. Oni su u Babi zaista videli oca, majku, boga, čudotvorca; tako je, za mnoge, i danas. Baba materijalizuje predmete, vibuti, lingame; tvrdi se da može da pretvori vodu u benzin.
Pre no što čitaocu na uvid stavimo ispovest Tala Bruka, da vidimo šta bi nam o njegovim moćima, koje on, očito, ima, reklo pravoslavno Predanje.
Ovde je reč o demonskim silama koje su induskog nesrećnika izabrale za svog glasnogovornika i čudotvorca, preteču antihrista. To se vidi po činjenici da su ga najavili vračari astrolozi, da ga je prethodnik, mag Orobindo, predskazao kao „naslednika“, i da mu je u kolevci nađena kobra – zmija, drevni simvol satane. (Setimo se Blagog Gospoda neba i zemlje, Koji se rađa među jaganjcima, i Koji će, po reči Božjoj pramajci Evi, „satrti glavu zmiji“ (Post. 3, 15 )). S njim zli duhovi čine „čuda“ još kao s detetom: đavo mu sa ko zna kog kraja sveta donosi slatkiše i cveće, čime Baba oduševljava decu i komšije. Poznato je da demoni imaju ogromne moći, i da mogu da uplivišu i na materijalni svet; da bi ih ponizio, Sveti Jovan, vladika novgorodski, molitvom je prinudio jednog demona da ga za noć prenese u Jerusalim i vrati u Novgorod, što je đavo, stenjući od mržnje i besa, morao da učini.
Konačne moći Sai Babe je dobio kad je đavo ušao u njega, što su primetili i njegovi roditelji, njegov brat, kao i komšije – zato su ga i vodili kod egzorciste. Međutim, ovaj „egzorcizam“ je bio besmisleni paganski obred, to jest puko mučenje deteta. (Kako satana može da izgoni satanu, rekao bi Gospod.) Da je u Babu ušao đavo, vidi se po tome što je odmah počeo da pogađa tajna dela ljudi, da govori izmenjenim, neljudskim glasom, dok mu se telo kočilo, neki put teško kao da pripada desetorici ljudi. .
U žitiju Svetog Jovana Kronštatskog (upokojio se 1908. godine), jednog od najvećih svetaca novijih vremena, navode se mnogi primeri isceljenja đavoimanih ljudi koje je molitvom tvorio Sveti Jovan. Da vidimo kako je to izgledalo, da bi nam Sai Babina ukočenost postala jasnija.
Gardijski pukovnik Evgenije Mihailović Žilkin ispričao je sledeće: „Srodnica moje žene, iz familije Šohovih, u Petrogradu, obolela je od potpunog duševnog rastrojstva, koje se naročito izražavalo u netrpeljivosti prema svemu svetome; bolesnica je mrzela Crkvu, Sveto PrIčešće i molitvu. Bolest se toliko komplikovala da je bolesnica legla u postelju, a njeni ukućani su stalno morali da bde nad njom, da ne bi u nastupu ludila digla ruku na sebe. Krst koji je o vratu nosila više puta je zbacivala sa sebe, tako da su joj ga najzad skinuli, jer je postojala opasnost da se njim ne zadavi.
Tetka moje žene, znajući za njen negativan stav prema pozivu i dolasku oca Jovana, bez njenog znanja obrati se ocu Jovanu sa molbom da poseti bolesnicu i pomoli se za njeno ozdravljenje. Na opšte čuđenje svih u kući, bolesnica je u dan i čas dolaska oca Jovana došla u stanje osobitog uzbuđenja, potpuno jasno i određeno osetila na daljini dolazak oca Jovana i govorila: „Eno ga, sprema se, oblači se, ide.“ A posle nekog vremena: „Evo ga, stigao je“, i počela je dere na sav glas: „Ne treba, ne treba!“ (Sai Baba je, da napomenemo, kad su seljaci u njemu prepoznali zloduha i pošli da donesu kokosov orah radi prinošenja žrtve demonu sa molbom da izađe, to video na daljini i o tome govorio prisutnima).
Sveti Jovan Kronštatski je Mariju izlečio molitvom i Svetim Pričešćem, i zli duh je odmah pobegao.
1882, po svedočenju Evstatija Andrejeviča Koveskog, Sveti Jovan je izgnao zloduha iz jednog seljaka koji je, đavolom u sebi, bio tako snažan da su desetorica ljudi morala da ga drže kako se ne bi otrgao. Iz njegovog grla su izlazili životinjski krici sve dok se Svetac nije pomolio i spasao ga milošću Božjom.
Monahinja Marija (Rodevič) priča ovo: „U crkvu je uletala besomučna žena. Otac Jovan joj priđe, ali se ona baci na njega, savije ga do zemlje i povuče nekoliko koraka. Otac Jovan je bio veoma bled u licu, ali je nije puštao iz ruku. Strašnim glasom iz besa ona je dovikivala: „Ja sam star… Ona je smrtni greh učinila, neću da izađem!“… Ali, na posletku, počela se smirivati i opet iz basa zapitala: “ Kuda da idem?“ A baćuška sa pobedničkim osmehom odgovorio mu je tiho: „U bezdan!“ Time se isceljenje završilo“.
Odavde vidimo otkud Sai Babi tuđi glas posle posednuća. Iz njega je govorio đavo.
Mnogobrojni opisi opsednutosti demonima u žitijima svetih svedoče da se đavoimanost projavljuje i preko ukočenosti i neosetljivosti tela. Zloduhom opsednuti često povraćaju razne predmete (recimo, perje). Odatle lingami u utrobi Sai Babe.
To što radi Sai Baba, mogli su da čine i mnogi magovi nekad. Tako je Sveti Kiprijan (slavi se 2. oktobra), pre no što se obratio u Hrišćanstvo, toliko ovladao crnom magijom da je mogao da navodi gradonosne oblake na čitavu oblast koja bi mu se usprotivila.
Prema svemu rečenom, jasno je ko je Sai Baba – đavolski čudotvorac, čija sila potiče od samog satane. Njegova prisutnost nam jasno govori da je blizu doba antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva, koji će, kako piše u Otkrivenju Jovanovom, moći da svodi i oganj s neba, da bi zadivio i zastrašio svoje sledbenike.
A sad da vidimo šta nam o Sai Babi kaže sam Tal Bruk, njegov bivši glasnogovornik… Posle toga, moći ćemo da pročitamo i ispovest jedne Srbkinje, koja je verovala ovom demonijaku, sledeći savete Vesne Krmpotić, Babine propagandistkinje u nas.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *