NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Ispovest Ljubice Šaponjski, bivše članice „Hare Krišne“

Srednju školu sam završila 1991. Godine i tog leta upisala Pravni fakultet. Tad sam imala samo 17 godina, jer sam tokom školovanja, sticajem okolnosti, „preskočila“ dva razreda. Prvi kontakt sa „vaišnavskom verskom zajednicom“ imala sam na koncertu indijske duhovne muzike. Pozvala me drugarica, jer je imala kartu viška. Tad sam se „upecala“ – atmosfera je bila fantastična, ljudi nasmejani i veseli.
Tad sam pomislila „ovakvo društvo želim da imam, ovi ljudi su divni“. Tokom leta koje je usledilo sve vreme su mi bili na pameti i moje oduševljenje nije prestajalo – kaže Ljubica Šaponjski, koja je od 1991. do 1995. bila posvećeni član sekte poznate u Beogradu kao „Hare Krišna“.
Zatim sam saznala da je za septembar 1991. planirano otvaranje novog hrama na Karaburmi. Otišla sam sa jednom drugaricom, sve je opet izgledalo veoma privlačno i lepo i počela sam redovno da odlazim. U priči o divnom životu sa Krišnom, „pravom“ putu, obećavanju rajskog života posle smrti i mnogim drugim „gotovim“ odgovorima na skoro sva moguća pitanja našla sam neku vrstu oduška za svoje nedoumice i probleme. Bila sam u periodu adolescencije kada svaki čovek traga za odgovorima. Oni su bili prvi na koje sam naišla u svom traganju, imali su privlačnu filozofiju, poverovala sam da su to oni pravi odgovori i da donose rešenja. U to vreme bila sam slaba i imala sam ličnih problema, a na jednom predavanju nam je bilo rečeno da „hram treba da smatramo za svoje jedino pravo utočište“.
Oni su se predstavljali i kao divna duhovna porodica – poverovala sam da me zaista vole, prihvataju takvu kakva jesam. Stalno je isticana suprotnost sa groznim okolnim svetom u kome žive sve sami „demoni“ (ljudi na niskom duhovnom nivou) koji nemaju nimalo osećanja za potrebe drugih.
Vrlo brzo sam poželela da pređem da živim kod njih. Međutim, pošto sam želela da se svemu potpuno posvetim, već posle dva meseca sam napustila fakultet. To je dovelo do prvog sukoba sa roditeljima. Pričali su mi da je fakultet nevažan, da su mnogo važnija duhovna napredovanja i približavanja Krišni. Princip je sledeći: ako se radi o članu spremnom da u sebe zaista ulaže, onda mu oni kažu „ma šta će ti fakultet, to je gubljenje vremena, zašto bi sedeo sa karmijima (ljudima okrenutim samo materijalnom svetu i svojim niskim čulima“), a za one koji nisu toliko posvećeni, kažu im da mogu na fakultet, nisu tako izričiti. Ja sam odmah rešila da napredujem u duhovnom životu i za pola godine sam napredovala koliko neki za dve ili više.
Počela sam mnogo da lažem roditelje. Odlazila sam već u šest ujutro u hram, govoreći majci da imam predavanja. Ona me je, čudeći se, ipak puštala, a odnosi i sa njom i sa ocem su bili sve zategnutiji jer su primetili da se sa mnom nešto čudno dešava.
Slušala sam mnoga predavanja i čitala dosta njihove literature. Uporedo sa divnim prikazivanjem „pravog puta“ u okviru organizacije, stalno su isticali da je ostali svet ispod, da je mračan i da su sve to samo „demoni“, za razliku od nas „bakta“, odnosno posvećenih. Govorili su da su oni napolju pod uticajem „maje“ – energije iluzije – oni su kao muve bez glave, povode se samo za svojim čulima i ne znaju svoj pravi cilj u životu – Krišnu. Ceo njihov život se navodno vrti samo oko telesnih prohteva, čak je i porodica van zajednice predstavljana samo kao još jedan od oblika zadovoljenja niskih čula. Oni tvrde da je za njih porodica sveta, što nije istina, jer čak i oni koji u okviru zajednice osnuju porodicu smatraju se za duhovno niže ili je njihov duhovni napredak „potpuno zaustavljen“.
Prema njima, a posebno prema ženama uopšte, odnose se kao prema osobama drugog reda.
Odnos prema ženama je apriori negativan. Smatra se da su one mnogo manje inteligentne, devet puta požudnije i zavidnije od muškaraca. Inače, ženama u nekim ranijim periodima nije bilo dozvoljeno da žive u hramovima. To je prvi uveo osnivač „Međunarodnog društva za svesnost Krišne“. To je objasnio činjenicom da su zapadnjaci suviše pali da bi mogli bez žena, pa je uveo to novo pravilo. Pri sklapanju brakova obično duhovni vođa određuje bračnog druga, ili mora da se traži njegova dozvola. Znam za dosta parova koji su zbog neodobravanja pobegli – zanimljiv primer je bivša pevačica grupe „Zana“ – Nataša, koja je pobegla iz hrama sa svojim mladićem zato što nije dobila dozvolu za brak.
Nastavila sam da lažem roditelje. U to vreme sam još bila maloletna pa me je otac prijavio u SUP kao maloletnog delinkventa, išla sam i kod socijalnog radnika sa majkom. Obećala sam da ću se popraviti i da će sve biti u redu, što mi, naravno, na pamet nije padalo. Kad su shvatili da neću promeniti svoje ponašanje i da ne mogu da se izbore sa mnom, roditelji su počeli da se pretvaraju da se donekle slažu sa onim što sam ja izabrala, da me ne bi izgubili. Majka je često razgovarala sa mnom, pokušavajući da iščačka tračak sumnje, ali sam ja imala spremna odgovore na sve. Što sam više odlazila u hram, to sam imala manje želje da budem sa roditeljima. Polako sam počela da gubim i emocije prema njima, ostajući hladna kad se sretnemo. Čak i kada bi isplivao neki osećaj bliskosti, sama sam ga potiskivala, zato što mi je rečeno da treba da se oslobodim svih svojih starih vezanosti i postanem potpuno nova, drugačija osoba. Potpuno sam prekinula i odnose sa dotadašnjim prijateljima.
Govorili su mi da guru (vođa) treba da bude moj duhovni otac i da mi zameni roditelje. Pošto je Svami, osnivač pokreta, umro 1977. godine nasledilo ga je nekoliko gurua, podeljenih po oblastima. Za oblast istočne Evrope pOstoji 78 gurua koji redovno dolaze i drže predavanja članovima, s tim što se prilikom dolaska u zemlju uopšte ne prijavljuju kao predavači, nego kao lični gosti nekog od članova.
Ubrzo sam izabrala gurua i dobila svoje novo, duhovno ime. To je značilo da sam krenula putem promene, da stvaram sebe iznova kao sasvim drugačiju osobu. Rečeno nam je da je potrebno da sve naučimo ispočetka, čak i kako da se ponašamo, oblačimo, jedemo, spavamo. U duhovnom smislu smo se na neki način vraćali na nivo deteta, pričali smo infantilne šale i ponašali se kao deca. U stvari, u svemu smo zavisili od nadređenih i njihovih uputstava.
Kad sam napunila osamnaest godina, prešla sam da živim u hram. To je bilo 78 meseci nakon upoznavanja sa zajednicom. Maloletnih u hramu nije bilo zato što je za njihov boravak bila potrebna dozvola roditelja, koju skoro niko od njih nije imao. U početku mi je bilo teško i imala sam dosta nedoumica. Sa druge strane, žarko sam želela da sebe potpuno uložim u ideal koji sam imala pred sobom i postanem deo tada naizgled divne zajednice. Za nedoumice su, naravno, imali svoje objašnjenje: rekli su mi da u glavi svakog od nas postoje Crni i Beli. Beli pripada Krišni i podrazumeva put ka njemu, dok Crni predstavlja sve što nije Beli. Crni je demon u glavi svakog čoveka i sačinjen je od sumnji. Malo po malo, čovek gubi sposobnost da kritički razmišlja i predaje se pravilima učenja. Važan deo slabljenja sumnjičavosti je i izgovaranje takozvane „mahamantre“ (Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna, Krišna, Hare, Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama, Rama, Hare, Hare) tokom celog dana toliko puta da čovek prestaje da bude sposoban da o bilo čemu razmišlja, ne može mnogo da se koncentriše na bilo šta i oseća se nekako uljuljkano.
Kad sam se vraćala sa nedeljnog programa u hramu, desila mi se u Partizanskoj ulici saobraćajna nesreća u kojoj mi je bio smrskan deo butne kosti. Nedelju dana sam bila u komi i kad sam izašla iz bolnice javila sam se u zajednicu, rekla da prelazim da živim kod njih, a roditeljima sam samo ostavila kratku poruku gde sam. Svo vreme dok sam ležala članovi su brinuli o meni i ja sam bila sve sigurnija da sam na pravom putu. To uverenje je bilo pojačano i objašnjenjem da svako ko pođe putem svesnosti Krišne mora na početku svog puta da se pročisti od duhovne prljavštine kroz nesreću ili bolest, pominjali su čak i sepsu. Tako je objašnjavan i slučaj devojke (radije ne bih rekla njeno ime) koja je počela psihički da se gubi, nije mogla ništa da radi i stalno je gledala u jednu tačku. Na kraju su je poslali u bolnicu, a kad ni to nije pomoglo spakovali su je sa sve brojanicom i poslali roditeljima, iako je bila posvećeni član. Jedna druga devojka je po dolasku u hram obolela od epilepsije, a napade je dobijala svaki put kada se ne bi ponašala prema tačno utvrđenom rasporedu obaveza!
Život u hramu pre svega uključuje inicijaciju – odricanje od ranijeg identiteta, prihvatanje gurua i duhovnog imena i pridržavanje četiri tzv. regulaciona pravila: zabranjeno je jesti meso, ribu i jaja, zabranjen je svaki oblik intoksikacije, čak i kafa i čaj koji sadrži tein, ne sme se kockati, što podrazumeva i bilo kakvu mentalnu spekulaciju, odnosno kritičko razmišljanje, a sme da se upražnjava samo zakoniti seks, što znači samo u okvira braka i to jedino kad se planira dete. U početku sam dosta vremena bila na štakama, ali nisam želela da se osećam beskorisnom, tako da sam prihvatala razna zaduženja – dosta tekstova sam prevodila, neko vreme sam i kuvala. – U hramu se obično ustaje u pola četiri ujutro, mada sam ja ustajala u tri i petnaest, da bih se bolje pripremila za radni dan.
Prvi jutarnji program traje od pola pet do pet, zatim se izgovara mahamantra (na brojanici sa 108 zrna treba na svakom zrnu da se izgovori mantra i tako 16 krugova!) dva sata. Smatra se da mantra donosi pročišćenje i duhovni mir, čisteći nas od karme, odnosno grehova. Savetovali su nas i da mantru izgovaramo svaki put kada nam „pogrešne misli“ padnu na pamet. Posle je jutarnje predavanje, zatim doručak. Obavezno je čitanje, što podrazumeva samo literaturu koju je napisao Prabhubada osnivač. Nezamislivo i nedopustivo je da se, na primer, ujutro izađe i kupe se dnevne novine. Ne sluša se radio, niti se gleda program na televiziji. Posle doručka svako ide na svoje zaduženje, što znači deljenje knjiga uz nadoknadu „samo za štampanje“, prodaja mirisnih štapića i sl. Članovi se na ulici predstavljaju samo kao studenti, ni u kom slučaju ne govoreći kojoj zajednici pripadaju i govore da novac ide „za studente“. Zatim ide ručak, popodnevni program – predavanje, molitva, čitanje. Inače, među članovima koji žive u hramu, niko ne studira, a fakultete imaju završene uglavnom oni koji su ih završili pre ulaska u zajednicu.
Dešavalo se da su članovi koji su delili „Hranu za život“ – kolačiće za koje je davan prilog, od tog novca kupe sebi voće ili nešto drugo za ručak, ali su zbog toga bili oštro prekorevani. Morali su sav novac koji sakupe da donose u hram. Što se novca tiče, znam samo da je novac od knjiga išao u centralu u Švedskoj, gde se štampaju knjige za područje istočne Evrope.
Često su nas posećivali duhovni učitelji da bi držali predavanja. Oni se nisu uopšte prijavljivali kao predavači, nego samo kao lični gosti nekog od članova. Predavači, odnosno gurui, su predstavljani kao naš jedini pravi kontakt ka bogu i pravi naslednici Svamija. Sam Svami Prabhudada inače tvrdi da je pravi naslednik tradicije od nekoliko hiljada godina iz drevne Indije, mada je on sam sastavio sled duhovnih učitelja, navodno jedini verodostojan, koji vodi do njega.
U hramu sam živela tri godine. U početku sam bila oduševljena, verujući da sam se napokon našla među ljudima koji su posvećeni pravom duhovnom životu. Vremenom se ispostavilo da su međuljudski odnosi loši, da postoji mnogo zavisti n slabosti koje se ne bi očekivale u tolikom obimu od tih ljudi. Stvarane su grupice ljudi koji su se družili, bilo je zavisti čak i ako neko fizički izgleda lepše od nekoga, što ne bi trebalo da je slučaj. Inače je čest slučaj i da dođe do preljube. To mi je smetalo, ali nisam dozvoljavala sebi da priznam da je zaista tako. Kad god bi postojao neki problem, ubeđivali smo sami sebe da smo krivi i da je stvar u našem pogrešnom gledanju na stvari. Stalno su isticali da nije problem ni u organizaciji ni u „savršenom“ duhovnom putu, nego u pojedincima koji su loši.
„Sve u svemu, gajila sam iluziju o duhovnom napredovanju i o rešavanju ličnih problema. Danas vidim da tu nema ničega. Učenje je naizgled divno, ali se praksa previše razlikuje od njega
Smatram da je možda najgore pravilo „Hare Krišne“, zvano „transcendentalna prevara“, koje je podrazumevalo da se u Krišnino ime sve može – varati, čak i krasti ako je to za boga.
Vremenom su moje sumnje i nezadovoljstva rasli, ali sam ostajala zato što su govorili da izlaskom iz zajednice možeš samo duhovno da padneš veoma nisko i da će svi gresi koje počiniš ići na dušu tvog gurua, da će on morati da ih odboluje svojom fizičkom bolešću! Zadržavalo me je i sveto obećanje koje sam dala Krišni da ću do kraja svog života ostati u zajednici.
Roditelje sam potpuno zanemarila, jedino je majka dolazila povremeno da me obiđe glumeći da odobrava moje opredeljenje. Ni sa jednim od starih prijatelja više nisam bila u kontaktu. Shvativši da nemam nameru da odustanem, roditelji su rešili da me kidnapuju i deprogramiraju.
Početkom 1995. su me pozvali da sa njima prošetam i da kupimo pantalone. Kad smo završili sa kupovinom, posadili su me u kola sa dvoja vrata na zadnje sedište i otac nas je odvezao u nepoznatom pravcu. Počela sam da besnim, jer sam shvatila da se nešto neobično dešava. Odvezli su me u neki lovački dom i rekli mi da me tamo čeka jedan teolog iz Amerike koji želi da mi predoči neke činjenice o pokretu u kome sam. Počela sam da histerišem, da vičem na roditelje, majka se rasplakala. Na kraju su me zamolili da makar iz pristojnosti saslušam čoveka, što sam i uradila.
Tokom prva tri dana uopšte nisam slušala šta mi govori. Četvrtog dana sam rešila da mu objasnim o čemu se radi, uključivši se u razgovor, čime su počeli da se ruše zidovi moje tvrđave. On me nije ni na šta prisiljavao, samo mi je pokazivao činjenice o kojima nisam imala pojma. Saznala sam da je osnivač napustio porodicu, da svojoj deci nije ostavio ništa iako je stekao ogromno bogatstvo, koga do tog trenutka nisam bila svesna; jedan od vođa hrama u SAD, u tzv. Nju Vrindavanu je čak ubio četiri sledbenika zbog neslaganja sa njim. Nekoliko sveštenika u Indiji je bilo optuženo za pedofiliju. Oni su zloupotrebljavali dečake koji su išli u versku školu kod njih. Predočio mi je i neke slučajeve incesta.
Svi ti razgovori trajali su oko dve nedelje. Ono što je za mene bilo najupečatljivije je kad sam shvatila, videvši neke video snimke, da je u skoro svim drugim destruktivnim organizacijama sistem rada i odnosa prema članovima potpuno isti, da se stvari razlikuju samo u doktrini koja se propoveda. Tu su mi se razbile iluzije o jedinstvenosti puta koji sam sledila. Usledilo je veliko i teško razočarenje. Bila sam na muci – da li da nastavim da živim celog života u laži ili da prihvatim činjenice i stvarnost, ma koliko ružna ona bila.
Uz veliku podršku roditelja i pravih prijatelja polako sam se vratila sebi, upisala pravoslavnu teologiju i sad sam na drugoj godini. Smatram da moj boravak kod „krišnovaca“ na neki način nije izgubljeno vreme i da sam prošla kroz veliku životnu lekciju, koju nikom ne bih poželela. Prema sadašnjim članovima Udruženja nemam negativnih osećanja, mislim da se ne radi o lošim ljudima, da je greška samo u tome u kojoj „priči“ se nalaze.

Pripremila:
Tatjana Galijaš

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *