NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Uspomene bivšeg krišnaiste Makarije Kardona

Televizija, radio i novine, sve ono što nazivamo savremenim sredstvima informisanja, koriste se, naročito na Zapadu, za ubrzavanje procesa mešanja i univerzalizacije etičkih, kulturnih i religioznih pojmova. Televizija, radio, muzika i novinske stranice privlače naš vid, sluh i um – naša osećanja, prinuđuju nas da progutamo ono što utiče na formiranje stereotipne recepcije svetskih događaja, to jest ono što niveliše ljudsko mišljenje. Usled stalog delovanja na ljude, čak iako su oni primili hrišćansko vaspitanje, njihova svest počinje da prima ekumenističke ideje ujedinjenja religija. Istorija Crkve neosporno svedoči da mešanje hrišćanskog učenja sa nehrišćanskim idejama uvek rađa nehrišćanske religije. Iz ovoga je jasno da je hrišćaninu u savremenom svetu veoma korisno da se upozna sa inoslavnim verovanjima, kao i da ih osmisli sa pravoslavne tačke gledišta. Naročito sa onim verovanjima koje se deklarišu, u većoj ili manjoj meri, kao srodna Hrišćanstvu, ali kod kojih se pri pažljivom razmatranju primećuju suštinske razlike.
Pre otprilike godinu dana, posle nekoliko godina traganja za istinom, ja sam, milošću Božjom, došao u Pravoslavlje. Do tada sam bio član popularne induističke sekte, zvanično poznate kao Međunarodno društvo za svesnost Krišne. Tri godine sam živeo kao monah – induist u idolištu Hare Krišne u Bruklinu, Njujork. Novine su taj grad jednom nazvale univerzumom religija. Krišnaistička organizacija je, između ostalih, bila zamišljena misionarski i osposobljena da obraća ljude Zapada koji su imali hrišćanski pogled na svet.
Tokom godine, ja sam se bavio onima koji su se samo interesovali za pokret i obučavao one koji su mu ozbiljno prišli. Hiljade ljudi prolazile su kroz staklena vrata hrama. Neki su tražili apsolutnu istinu, neki su bili puki radoznalci, ali najviše njih su dolazili kao u pozorište ili da bi probali neko od mnogih finih jela vegetarijanske kuhinje koja su posetiocima besplatno nuđena. Umilni osmesi i razgovori o ljubavi prema Bogu mnoge su privukli i uveli u zabludu u vezi sa istinskom osnovom učenja koje je propovedala misija. Osim spoljašnjih egzotičnih ukrasa, sve je ličilo na skup ljudi, veoma ozbiljno predanih Bogu.
U vreme predavanja o najpopularnijoj knjizi induističkih religija, Bhagavad Giti, sve je spolja zvučalo hrišćanski, ali se izražavalo pomoću egzotičnih sanskritskih tekstova. Razvijeni filozofski sistem induizma (treba reći da je induizam religijom nazvan radi lakšeg poimanja na Zapadu, a inače je reč o svojevrsnoj filosofiji, prim. prev.) davao je mogućnost da se pruže zadovoljavajuća objašnjenja na pitanja koja su postavljana posle predavanja, pri čemu se ostajalo veoma tolerantnim kad je reč o nečijim ličnim ubeđenjima. Sada, kad sam napustio pokret, vidim kako je velika razlika između induizma i Pravoslavlja i sa zaprepašćenjem otkrivam kako zapadno društvo i slabo upućen deo Hrišćana široko prima induističku filozofiju.
Sećam se jednog od prvih „dokaza“ za božanstvenost Krišne, koji su mi saopštili „predani“ Krišni (bakte „predani“, tako sebe nazivaju ljudi duboko uvučeni u krišnaizam, nap. prev.): on ima beskonačan broj imena na svim jezicima, i na različit se način otkriva svim narodima, u skladu sa njihovim kulturnim tradicijama. U tim različitim projavljivanjima Krišna je pod raznim imenima svakom narodu objašnjavao kako da nađe sreću, pravdu, ljubav i tako dalje. Sve te „spoljašnosti“, kako ih oni zovu, nalaze se u Bogu i izražavaju se nekim od njegovih beskonačnih imena, od kojih je Krišna najvažnije.
Čuvši za mene nove filozofske koncepcije, koje su mi izgledale veoma logično, želeo sam da saznam još nešto. Bio sam veoma radoznao da utvrdim da li je poimanje božanstvenog u krišnaizmu slično hrišćanskom.
Sigurno su mnogi slušali termine kakvi su karma, reinkarnacija (= prevaplotenje) i mantra. Reč „karma“ šezdesetih godina počeli su da koriste pokreti za „mir i slobodnu ljubav“. Taj pojam sličan je naučnim pojmovima akcije i reakcije, uzroka i posledice. Induizam veruje da se naše duše stalo reinkarniraju, to jest da se mi rađamo opet i opet u raznim formama sve dok ne dostignemo duhovni ideal. Oni uče da je sve što se na nama dešava u ovom životu posledica onoga što smo učinili u prethodnom ili čak ovom životu. Naše delovanje iz prošlog života, uz delovanje iz ovog života, određuje kakve će nam biti sledeće telo. Na primer, žderonja se može ponovo roditi kao svinja. To učenje tvrdi da ličnost razvija „svest“ svog budućeg tela, nalazeći se u svom sopstvenom.
Razmotrimo posledice takvog učenja za Hrišćanina. Ako je shvatanje reinkarnacije ispravno, postoji li onda neophodnost Strašnog suda – ako mi samo biramo svoju novu inkarnaciju? Ako postoji reinkarnacija, zar je neophodno vaskrsenje iz mrtvih, tj. ono što nam je Vaploćeni, Raspeti i Vaskrsli Gospod Svojim Vaskrsenjem kao neuporedivi dar pružio?! Da neće čovek pokušati da se ispravi u „budućem životu“, a možda će „vaskrsnuti“ sve prethodne inkarnacije (vaploćenja u razna tela, od biljnih, preko životinjskih, do ljudskih, nap. prev.)? Oni koji veruju u karmu nemaju predstavu o grehu; za njih postoje neuspešni pokušaji, koji mogu da budu kompenzovani budućim, uspešnijim ponašanjem. Jedini sudija čoveku postaje on sam, pa i to ako on želi. Mnoštvo poklonika induizma ubeđeno je u svoju pravednost, spajajući to sa proizvoljnim menjanjem svojih pogleda na stvarnost, menjajući gledišta koliko, kada i kako hoće, i smatrajući sebe pravednima. Zašto da ne, ako je jedina ličnost pred kojom treba da odgovaraš – ti sam? Usvoji jedino ideju karme, i dobićeš način na koji ćeš odrediti svoj budući „razvoj“, sam određujući svoje potonje živote. Nije potrebno ni pokajanje niti neka realna promena: kao ilustracija za ovaj način mišljenja može da posluži očajno stanje savremene Indije.
Običan čovek može trenutno da odbaci induizam, zbog idola i čudnog oblačenja, ali kad mu ponude filozofiju prilagođenu njegovom načinu mišljenja – on će se zamisliti nad njom. Obrazovani pravoslavni Hrišćanin momentalno će odbaciti veru u karmu i reinkarnaciju koja toliko protivreči hrišćanskoj dogmatici da jedino neupućen Hrišćanin može da je shvati kao nešto ozbiljnije od zabavnih maštarija.
Ali dostoji još i pevanje i meditacija (mantranje), kao i drugi rituali, koji imaju izvestan uticaj; taj uticaj mogu da osete čak i posmatrači sa strane. Zamislite, na primer, veliku prijatnu prostoriju sa prigušenim osvetljenjem. Na sceni je mermerna statua Krišne sa njegovom omiljenom družbenicom Radom; statue su živopisno odevene kao u pozorištu. Simpatičan mlad čovek, polunag, sa obrijanom glavom koja sija od svetlosti; veličanstveno maše pred statuama hladilicom od perja; sve je slično scenama koje su se mogle videti u starim filmovima o egipatskim faraonima.
Grupa krišnaista odevenih na isti način došla je među gledaoce koji sede na podu i svira na bubnjevima, ručnim udaraljkama i harmonikama. Oni sladunjavo pevaju imena statua u tipičnom setnom maniru, uz stalno ponavljanje. Muzika i sve skupa deluje magijski, i gledaoci se nevoljno usredsređuju na posmatranje statue, kao da gledaju televizijsku emisiju. Zvuci spojeni sa onim što se vidi oslabljuju pažnju i duboko utiču.
Odjednom, tempo muzike dramatično raste, tako da prisutni u uzbuđenju skaču i počinju da igraju, uhvativši se za ruke i sve brže se okrećući u kolu. Okreću se sve dotle dok sa osmesima unakaženim grimasom ne popadaju na pod ili se ne sudare sa ljudima koji stoje unaokolo. To deluje i na one koji su do malopre sve skeptički posmatrali sa strane. Ritam bubnjeva se divljački nastavlja, i neki počinju visoko da skaču, jako šireći ruke nad glavom, što pa jeziku gestova označava proslavljanje idola. Iznenada, kako je i počelo, igranje prestaje. Krišnaisti nastavljaju da uzvikuju imena idola, dok gomila traži da se divljanje nastavi.
Na podijum šepureći se ulazi guru, da bi zainteresovanoj gomili održao predavanje iz Bhagavad – Gite. U prostoriji je tiho – može se maltene čuti let muve. Čak i skeptici pažljivo primaju zvučne guruove reči – pozive da se život posveti Krišni, osećajući emocionalnu reakciju, koju je u duši izazvalo pevanje.
Posle kratkog predavanja deli se raznovrsni vegetarijanski obrok, koji se sastoji od mnogo jela. Sve pozivaju da jedu ne ustručavajući se, jer je obred posvećen „bogovima“. Oko ponoći svi se razilaze po kućama, razgovarajući o utiscima i dogovarajući se da se opet vide sledeće nedelje. Kod učesnika koji su „uvučeni“ dešava se stvarna promena psihe, čemu doprinosi pevanje i drugi rituali.
Svetootačka literatura naročito upozorava ljude da se čuvaju lažnih duhovnih osećanja, mira, spokojstva, egzaltiranosti – jer takva osećanja podstiču demoni, koje Psalmopesnih naziva bogovima idolopoklonika. Uz razumljivu zainteresovanost za nepoznatu kulturu, oseća se i privlačna sila te drevne religije. Guru stalno govori o posvećivanju čula Krišni. Oči uvek moraju da gledaju na idole; uši moraju da slušaju ili o njima ili njihova imena; um treba da se koncentriše na njihova „dela“, zapisana u mnogim „svetim knjigama“; ruke treba da dodiruju bogove ili neke od njihovih atributa; jezik mora da koristi idolima žrtvovanu hranu, u razgovorima treba pominjati „bogove“, njihove osobine, i pevati njihova imena.
Opširnija svedočanstva nalaze se u mnogotomnim induskim „svetim spisima“ o delima njihovih božanstava. Onaj ko hoće da se što više preda „bogovima“ biva upućen na spise u kojima se detaljno opisuje njihov život. Nema nikakve tajne o suštini bogova, ali mu u mnogo šta je teško poverovati: tako se, na primer, objašnjava kako je materijalni svet – samo izopačeni odraz duhovnog sveta. Zvuči istinoliko, ali čak i za entuzijaste „zabavljanje“ bogova izgleda neverovatno.
Tako se, na primer, govori da je Krišna bludničio sa mnoštvom žena u svom rodnom mestu. U materijalnom svetu to je nemoralno, ali prema Bhagavad Purani, krišnaista mora da podnese ismevanje za to što se klanja takvom (nemoralnom, nap. prev.) bogu, i to je najveći izraz ljubavi prema njemu. Najfantastičnije je tvrđenje da se Krišna javlja istovremeno u mnoštvu bezgraničnih kosmosa, da bi utvrdio (u veri) svoje privrženike. Kada Krišna umire u jednom kosmosu, u toku svojih putovanja, on, kako se to efektno tvrdi, istovremeno rađa u nekom drugom i istovremeno prebiva u beskrajnom mnoštvu ostalih.
Za sledbenike Krišne, ili drugih bogova, uopšte nije važno što će se možda samo mali broj njih u duhovnom razvoju približiti bogovima. Dovoljno je usvojiti bar nešto iz te filozofije, ionako je potrebno mnogo novih inkarnacija da bi se dostiglo savršenstvo. Sledbenici svih induističkih sekti svojim životom pokazuju da je „istinito“ to u šta veruju: gurue krišnaisti doživljavaju kao same bogove. Guruu se poklanjaju kao božanstvu koje živi među njima, i njegove reči i dela su – nepogrešivi. Samo naše neznanje i ograničenost poimanja dovode nas do sumnje u autoritet tih velikih duša (mahatmi), tvrde krišnaisti.
Guru – to je bog na zemlji, zaključan u sasud zemnog života, dat nam radi rukovođenja. Krišnaisti se ponose svojim duhovnim učiteljima i iz „ljubavi“ prema njima šore se ocenjujući veličinu svojih gurua. Sve što čini, krišnaista smatra žrtvom koju prinosi pred guruove noge, nadajući se da će on to sa svoje strane „predati“ Krišni. Induizam je u raznim formama postojao oko tri hiljade godina.
Posle otvaranja trgovačkih puteva sa Dalekim Istokom u XI veku počelo je širenje induske kulture na Zapadu. Savremeni uspesi u oblasti komunikacija i političko ujedinjavanje sveta pospešuje integrisanje kultura i religija u eklektički i sinkretistički sistem verovanja, koji sve više udaljava od vere u Hrista.
Na osnovu svog poznavanja Pravoslavlja, svoje duhovnosti i svog nivoa hrišćanske kulture, pravoslavni Hrišćani mogu zaključiti koliko im je krišnaizam tuđ.

sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *