NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Protojerej stavrofor dr Lazar Milin
Biblija i Indija[1]

Hristos i Krišna

Poštovani slušaoci,

Izlazim pred vas sa jednom temom koju lično nikad ne bih postavio, jer je smatram za grešnu. Recite i sami, zar nije greh staviti na istu ravan konkretnu istorijsku ličnost večno živoga, vaskrsloga, Gospoda Isusa Hrista i isfantaziranoga boga Krišnu, šumskog ljubavnika spram kojeg je Kazanova tek neznatni šegrt. Jer po svedočanstvu najistaknutijeg gurua Šrile Svami Prabupade koji je 1965. godine napustio Indiju, stigao u Ameriku (Boston) da nju prosvećuje induskom religijom, a njegovi učenici osamdesetih godina stigoše i u Srbiju da nama kažu svoju „istinu“ o Bogu, o duši, o zemaljskom i zagrobnom životu – taj Krišna je na zemlji imao šesnaest hiljada i sto osam žena. Pa i sada posle svoga zemaljskog boravka u kojem je doživljavao stotine ljubavnih svađa i skandala sa svojom najmilijom ljubavnicom pastiricom Radhom, i gopijama (pastiricama) provodi svoje ljubavne zabave u svom najintimnijem prebivalištu Vridavani. No kad su njegovi učenici već stigli među Srbe da nas upoznaju sa „pravom istinom“ o Bogu, o svetu, o čoveku i njegovoj sudbini, molim vas za malo strpljenja da saslušamo šta to Indija ima da kaže Bibliji, šta Krišna Hristu, šta Indus Hrišćaninu.
Razvoj religije u Indiji

Biblija nas obaveštava da su se Adam i Eva učinivši prvi greh, i čuvši glas Božji, sakrili u raj među drveće, da ih Bog ne bi našao (Post 3, 810). Znači, njihov razum i religijsko osećanje koje im je pre greha bilo savršeno čisto i jasno, pomračilo se, izvitoperilo se, te zaboraviše da je Bog sveznajući, svevideći i svudaprisutan, pa da se od Njega niko nigde ne može sakriti. Ako čitamo dalje Bibliju, a i istoriju svetskih religija, vidimo da se ta pomračenost uma i srca se više širila, pojačavala, tako da apostol Pavle pišući poslanicu Rimljanima kaže za mnogobošce: „Zaludješe u svojim mislima i potamne nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri poludeše i pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova“ (Rim. 1, 2123).
Ova biblijska istina toliko je očigledna da je vidimo na svakom koraku i kroz istoriju čovečanstva a i u sadašnjosti. Radi ilustracije evo samo nekoliko primera.
Stari Grci i Rimljani bili su vrlo kulturni. A kakva im je bila religija? Jad i pokor! Njihovi mnogobrojni bogovi se svađaju, tuku, podvaljuju jedni drugima, opijaju se, bludniče jedni s drugima.
U mnogim religijama staroga sveta bilo je na molitvenim skupovima prinošenje ljudi na žrtvu. U tom pogledu su valjda najdalje doterali Indijanci iz Meksika. Kada se 1454. godine imperator Meksika uplašio da su se bogovi nešto naljutili na njegovu državu, i počeli slati razne nedaće na Meksiko, tada je on objavio rat okolnim indijanskim plemenima da bi tako dobavio veliku količinu zarobljenika koje će sve do jednog žrtvovati vrhovnom bogu Hicilopohtliju. I zaista, 1487. godine prilikom osvećenja hrama Hicilopohtlija, 19. februara žrtvovano je 20000 (dvadeset hiljada) ratnih zarobljenika. To je bio čitav pokolj! Klanje je vršeno u 13 hramova, a trajalo je četiri dana. Sličnih pojava, u manjoj ili većoj meri bilo je i u Indiji.
Pregledajmo izbliza kako je tekao razvoj religije u toj zemlji stare kulture.

Svete knjige Indusa

Najstarije svete knjige Indusa zovu se Vede. U njima ima ne samo religioznog pesništva nego i filosofije raznih pravaca: teizam, panteizam i ateizam, čak i skepticizam, zatim u delu koje se zove Atarva Veda ima i mađijskih formula i zaklinjanja. Osim toga, ima u Vedama i običnih svetovnih pesama, čak i krajnje nepristojnih stihova.
Knjige koje sačinjavaju zbirku Veda pisane su kao i Biblija, kao i Talmud, u jednom dugom vremenskom razmaku, od strane mnogih pisaca. Objektivnoj nauci nije pošlo za rukom da tačno utvrdi vreme postanka Veda. Neki naučnici smatraju da su Vede napisane najranije 1.100 godina pre Hrista. Dakle, otprilike u vreme cara Davida Psalmopevca. Drugi, pak, drže da su one stare čak 4.000 godina pre Hrista. A Šrila Prabupada, taj savremeni misionar hinduizma među hrišćanima, svedoči nam sasvim ozbiljno da „ti spisi postoje od početka stvaranja sveta“ (str. 22).
Ostavimo taj problem naučnicima i stručnjacima neka se njima pozabave, a Šrili Prabupadi kažimo otvoreno da nijedan razuman čovek ne može u to verovati.
Kao što evropska istorija ima stari, srednji i novi vek, tako i kulturnoreligijska istorija Indije ima tri perioda koji postepeno prelaze jedan u drugi. To su: stari period nazvan vedizam, srednji period nazvan bramanizam, i najnoviji još i sadašnji period nazvan hinduizam.
U bramanizmu se staromkodeksu svetih knjiga Vedama priključuju novi spisi Upanišade. Reč Upanišade znači otprilike „tajno zasedanje“, to jest sednica filosofa i njihovih učenika. Osnovna filosofija Upanišada jeste panteizam. U njima se raspravlja takođe i o mnogim problemima života i smrti. U jednoj Upanišadi koja se zove Kaušitakibramana prvi put se spominje vera u reinkarnaciju, ili u seobu duša. To mesto glasi: “ Svi koji napuštaju ovaj svet padaju na Mesec koji se u svojoj prvoj, svetloj polovini nadme od njihovog daha. A u drugoj, tamnoj svojoj polovini Mesec ih priprema za novo rođenje u vidu crva, moljaca, riba, ptica, lava, divlje svinje, divljeg magarca, tigra, čoveka ili bilo kog drugog bića u ovom ili onom stanju.“

Manuov zakonik

U religiozno-filosofsku literaturu bramanskog perioda spada i takozvani Manuov zakonik. U njemu je vera u seobu duša, ili reinkarnacija, sistematski izložena i do sitnica razrađena.
Ko je to Manu čije ime nosi ovaj zakonik? Prema tvrdnji RgVeda, to je rodonačelnik ljudskog roda, kao biblijski Adam. Po drugim spisima to je čovek koji je sa osam mudraca preživeo potop, kao biblijski praotac Noje. A do tvrdnji samog Manuovog zakonika Manu je manifestacija apsolutnog Bića, Brame. Očigledno je, dakle, koliko te „svete“ knjige protivreče same sebi.
U tom zakoniku je tačno, takoreći taksativno, nabrojano šta će se desiti sa kojim čovekom u ponovnom rođenju. Razbojnik će se ponovo roditi u vidu grabljive ptice. Ko krade žito, rodiće se kao pacov. Ko krade meso, rodiće se kao jastreb. Ko ubije bramana, rodiće se kao pas ili kao magarac. Braman, ako je pijanica, rodiće se kao smuk; ako je lopov, rodiće se kao moljac. Ko zavede ženu svoga učitelja, rodiće se u vidu trna, ili čkalja, ili krvožedne zveri.

Potop

Kako je i zašto nastao potop? Desilo se da se Brama odmarao, pa valjda malo pridremao, a jedan demon po imenu DaintHadžagriva ukrade mu iz ruku Vede. Ljudi posle toga zaboraviše za Vede, postadoše zli, pa je zato nastupio potop.
U trećem kulturnoistorijskom periosu zvanom hinduizam, pojavljuju se nove „svete“ knjige i to dve Ramajane. Ona starija potiče od pesnika Valmikija, a ona novija iz 16. veka hrišćanske ere potiče od pesnika TulziDasa. Obe govore o Rami koji je inkarnacija boga Višnu. Još značajniji je za religiju hinduizma spis „Mahabharata“. To je najveći ep u indijskoj književnosti. Ona ime 2.109 pevanja i 100.000 dvostiha. Sve te pesme prikupio je u jednu celinu mitski pevač Vjasa, kao što je „Ilijadu“ i „Odiseju“ prikupio Homer. Za istoriju religije najvažniji je onaj deo „Mahabharate“ koji nosi naziv „Bagavad-Gita“. Nju često citira i spomenuti propagator krišnaizma Šrila Prabupada.
U ovom hinduističkom periodu pojavljuju se i spisi pod nazivom Purane u kojima se govori o kosmogoniji. Naročito su poznati spisi Tantre, čiji se pojedini stihovi zovu mantre, što je dalo povoda srpskim šaljivcima da stvore izraz „tandaramandara“, kad hoće da prikažu besmislenost i bezvrednost nekog spisa ili govora. I zaista, Tantre upravo i jesu to. U njima je puno magičkih formula takozvanog tajnog kulta koji je u Indiji raširen. To je neka vrsta erotičnog misticizma. Takvih sekti je bilo i među hrišćanima, na primer stari nikolaiti još iz doba sv. Jovana Bogoslova, pa akuljinovci u 16. veku u Rusiji, pa sledbenici Eve Butlar u Nemačkoj, pa „Hram naroda“ u Americi, pa „Belo bratstvo“ koja su ovih dana činila nerede po Ukrajini i još mnogi drugi. U Tantrama su detaljno opisane terevenke i avanture koje je Krišna vodio sa „gopijama“ (pastiricama) i posebno sa lepom Radhom, sa kojim, po saznanju Šrile Prabupade, i danas živi u Vrndavani (str. 220).

Božanstva u Indiji

Teško je naći šareniji i fantastičniji politeizam (mnogoboštvo) nego što ga je stvorila narodna mašta Indije. U vedskoj teologiji obično se nabrajaju trideset i tri boga, koji su podeljeni na bogove neba, vazduha i zemlje. Ali u jednoj pesmi Veda govori da su se bogu Agni poklonili 3.339 bogova.
U pradavno, prevedansko doba, Indusi su znali samo za jednog Boga, koga su zvali „DijausPitar“, što znači Nebeski Otac. Čuveni istoričar religije Maks Miler kaže da je to dokaz davnašnjeg, već zaboravljenog jednoboštva. U vedanskom periodu njega su zamenili mnogi bogovi i polubogovi, među kojima su se najviše isticala tri boga: Varuna kao Gospod neba koji vlada svetom, zatim Agni koji je najprisniji sa ljudima i Indra koji je bio posebno omiljen u vojničkoj kasti kšatrija, jer je on zamišljan kao nepobedivi borac. Kad se jednom prilikom dokopao svoga najvećeg neprijatelja, vazdušnog čudovišta, stare zmije Vritre, tada se razvila tako strašna borba da su svi bogovn u strahu pobegli sa nebesa kud koji, a bog Tvastar, koji je kao božanski kovač iskovao za Indru koplje i oružje, nije stigao ni da pobegne nego se od straha prosto onesvestio.
A što je Indra mogao da pojede i da popije, tu mu nije bilo ravna! Soma je božansko piće. Indra popije puno jezero some pa zbrljavi n celu noć onako pijan luta ispod neba ne uspevajući da pronađe nebeska vrata. A ni u braku nije baš besprekoran pa njegova žena mora mnogo puta da mu progleda kroz prste.
Evo još jednog božanskog skandala iz vedanskog perioda. Radi se o rođenju boga Rudre, jednog zlog i pakosnog boga koji šalje bolest i pušta smrtne strele u ljude i stada. On je postao tako što je bog Pradžapati izvršio rodoskvrnjenje sa svojom ćerkom koju je silovao. Bogovi zgranuti nad takvim grehom rešiše da stvore jedno biće koje će biti isto toliko zlo kao i sam taj greh. To biće je bog Rudra. Kasnije u hinduizmu Rudru će zameniti i naslediti bog Siva.
U periodu bramanžzma stara vedanska božanstva odlaze u pozadinu. Narod ih zaboravlja i zamenjuje novim božanstvima. Tako Varunu zamenjuje Brama, Agnija Višnu, a Indru i Rudru Siva. Reč „brama“ prvobitno je značila molitva. Zatim se u Upanišadama upotrebljava u srednjem rodu u smislu panteističkom, kao Apsolutno Biće. Najzad je u fantaziji narodnih masa on postao lično biće muškog roda, pa su ga čak i oženili božicom Sarasvati. On je u bramanizmu bio najviše božanstvo i nazivan je katkad i Vasvakarman, a nekad i Pradžapati. On je Bog sazdatelj, tako da nije jasno da li ta tri imena označavaju tri različita boga, ili su samo tri imena za jednu istu božansku ličnost.
Ali, u svetu ne postoji samo stvaranje i život. Očigledno je da u svetu ima i smrti i razaranja. Tim procesom rukovodi jedan takođe moćan ali zao bog. To je Siva, čija se žena zove Parvata, Kali, Sakti.
No daleko najbolji je bog Višnu, koji je u svemu naslednik vedanskog boga Agni. Višnu je pun ljubavi i blagosti. O tome svedoči „doživljaj“ filosofa Bhrigu. Jednom su se filosofi prepirali koji je od tri boga (Brama, Siva i Višnu) najveći. Filosof Bhrigu je rešio da to utvrdi empiričkim načinom. On stupi pred Bramu ne poklonivši mu se. Brama se jako razgnevi, ali se naposletku ipak smiri. Zatim ode ka Sivi. Njemu čak ni na pozdrav ne odgovori. Sivu spopade bes. Zgrabi svoj trozubac i htede filosofa smožditi. Na svu sreću umeša se Sivina žena Parvata i jedva ga nekako umiri. Naposletku dođe filosof na nebo boga Višnua. Nađe ga da spava, pa ga svom snagom udari nogom u grudi. Višnu se probudi i poče se filosofu izvinjavati što ga je dočekao spavajući. Tada filosof donese ovakav zaključak: ovo je najmoćniji bog, jer savlađuje svoje neprijatelje prijateljetvom i velikodušnošću.
U periodu hinduizma bledi značaj bogova iz bramanskog perioda. Brami se više ne zidaju pagode. Njegov kip sada se pravi samo sa 4 glave. Petu glavu otkinuo mu je Siva zato što se hvalio da je veći i jači od Sive. U hinduizmu Višnu izbija u prvi plan. On nasleđuje sve simpatije koje su imali nekadašnji Indra i Agni. Kraj njegovog kipa na vreži lotosa, koja mu raste iz stomaka smeštena je sićušna figura Brame.
Hinduistička teologija koju predstavlja i spomenuti propagator hinduizma kod nas Šrila Prabupada, dokazuje čovekoljublje Višnuovo u njegovim mnogim inkarnacijama, ili ovaploćenjima. On se prvi put ovaplotio u vidu ribe, drugi put u vidu kornjače, treći put u vidu vepra, četvrti put u vidu polulava polučoveka. Peti put u vidu kepeca. Šesti put u vidu ParašuRame, sedmi put u vidu heroja Rame (otuda naziv onoga speva Ramajana). Osmi put u vidu Krišne, i deveti put u vidu osnivača budizma, Sidarte Gautame Bude.
Ovo poslednje tobožnje ovaploćenje u ličnosti Bude nije ništa drugo, nego izraz istočnjačkog lukavstva za vreme borbi hinduizma i budizma. Naime, u početku svoje istorije budizam se počeo naglo širiti u Indiji, tako da je ozbiljno ugrozio i potisnuo hinduizam. Da bi oslabili njegov uticaj, hinduistički gurui se setiše spasonosnog leka: protiv Bude se ne treba boriti. Pa on je upravo ovaploćeni naš bog Višnu!
Sličnu taktiku su primenili budistički kaluđeri bonze u Japanu gde su se sukobšga sa domaćom religijom šintoizmom. Oni su objasnili Japancima šintoistima da njihovi šintoistički bogovi, kami, toliko vole i cene Budu, da su izjavili da će svi listom preći u budizam. Kad je japanski imperator Šomu, kao vatreni budist, hteo da podigne u gradu Nari veliki budistički hram Todai sa ogromnim Budinim kipom, morao je za tu ideju zadobiti vrhovnog šintoističkog sveštenika koji je stolovao u Izi. On je tamo poslao bonzu Gogi, da izdejstvuje pristanak prvosveštenika šinto religije. I šta je taj uradio? Tu u hramu šintoističke vrhovne božice Amaterasu on je sedam dana i noći meditirao i molio se. Najzad je „čuo“ glas božice Amaterasu koja mu je otvoreno rekla da joj je vrlo draga i prijatna careva namera da podigne Budin hram.
Dakle, čujte šintoisti, ako vaša vrhovna božica Amaterasu nema ništa protiv Bude, čak joj je i drag budistički hram; ako vaši bogovi kami žele da pređu u budizam, šta onda vi oklevate, šta čekate?!
Sličnu, pa skoro i istu taktiku primenjuje i Šrila Prabupada među hrišćanima. Po njegovoj tvrdnji Hristos i Krišna su isto lice i isto biće, pozivajući se na sličnost reči Krist i Krišna. Obe reči znače isto: privlačnost. On bukvalno kaže: „Kad se obraćamo Bogu sa Hrist, Krsta ili Krišna, podrazumevamo istu sveprivlačnu Svevišnju Božansku ličnost.“
Dakle, isti lukavi metod kao i sa Budom i sa Amaterasu. Metod kojim naivne n neupućene može vrlo lako da pridobije.
Pokraj Višnua u današnjem hinduizmu se sačuvao isto tako raširen i kult boga Sive. Tako je današnja Indija puna raznih sekti dvaju pravaca sivanzma i višnuizma. Možda se čak i više poštuje Siva kao strašni bog rušilac. On se još naziva Mahadeva što znači veliki bog, i Isvara što znači Gospod. Naziva se još n Gospodar planina jer živi u planini Kailasi u Himalajima. Predstavljaju ga u raznim oblicima i simvolima. On ima tri oka, telo uvijeno zmijama. Oko vrata ima đerdan od lobanja jer je bog smrti. Ali Siva se još češće predstavlja u vidu linge ili falusa to jest muškog seksualnog organa jer je on bog koji ne samo ruši nego i obnavlja. A začeće je simvol obnove.
On luta no gorama praćen pijanom gomilom razuzdanih bića odajući se i sam vinu i igranju i razvratu sa ženama. Takav kakav je, on služi kao primer za ugled mnogim raspusnim bandama. Poštuju ga i učeni bramani a i najraspusniji ološ, kao na primer jedna sekta lingaita na jugu Indije, koju je osnovao Bazeba u 12. veku. Oni stalno nose uza se malu figuru falusa kao kakvu amajliju da ih „štiti“ od nesreće.

Kult

Kao što su se u dugotrajnoj istoriji Indije mešala božanstva tako se menjao i kult posvećen pojedinim bogovima. U doba vedizma kult se obavljao u slobodnoj prirodi. U doba hinduznma kult je vezan za veličanstvene hramove i složeni ceremonijal. Oblnk kulta zavisi od toga kome je kult posvećen, da li bogu Sivi ili Krišni ili Sivinoj ženi Sakti.
U jednom sivaističkom spisu govori se o sveštenim obredima da se oni ne sastoje samo iz žrtvoprinošenja, molitava i svečanih litija nego i iz smeha, pevanja, igranja, i čak iz hrkanja, drhtanja, ljuljanja, erotičnih i bezumnih pokreta tela, brbljanja besmislenih reči, i u svim mogućim izrazima bolesne ekstaze – kao što vidimo kod pristalica rok muzike na televiziji.
Druga karakteristika hinduističkog kulta jeste okultizam. Sav je ispunjen magijom i magijskim formulama. Tantre i mantre su glavni tekst. Taj magizam i okultizam naročito je primenjen u kultu Sivinoj ženi božici Sakti (Parvati). To je kult koji se obavlja tajno, takozvani kult leve ruke u kojem dostiže vrhunac seksualna raspusnost i gadosti primitivnih kultova. Taj kult nas podseća na srednjovekovne crne mise tadašnjih satanista. U svetlosti noćne vatre poštuje se ženski princip u vidu nage žene. Njoj se prinosi na žrtvu vino i meso i deli se prisutnima radi ugošćenja. Celo praznovanje se završava divljim razvratom. Taj kult je često spojen i sa prinošenjem ljudskih žrtava. Postoje svedočanstva da je toga bilo, iako su nekadašnje engleske vlasti to zakonski zabranjivale i sprečavale.
Doduše, kao što pokraj razvijenog mnogoboštva ima u hinduizmu i tragova monoteizma, tako u ponekim kultovima ima i uzvišenih molitava. Postoji i ovakva molitva u stotrama: “ Ti Gospode, neka si uvek hvaljen. Sav život je u tebi. Ti si moj roditelj, ja sam tvoje dete. Sva sreća izlazi iz Tvoga milosrđa. Niko Ti kraja ne zna. Najviši Gospodaru, Ti upravljaš svim što postoji, i sve što ima početak poslušno je volji Tvojoj.“
A malo pre spomenuti pesnik Tulzi Das, pisac Ramajane, ima i ovakvu ličnu molitvu: Gospode, pogledaj na mene s visine Tvoje. Ja sam od sebe ne mogu ništa učiniti. I kome bih pošao? Kome ja mogu poveriti svoje briga?… Ti, istočniče milosrđa ne odvraćaj lica svoga od mene.“
Takvoj molitvi ne bi mogao ni jedan hrišćanin ništa zameriti. Da, ali Tulzi Das je živeo u šesnaestom veku hrišćanske ere kad je Indija već u velikoj meri mogla biti upoznata sa Evanđeljem!

Hinduističko shvatanje Boga

Iz dosadašnjeg izlaganja moglo se jasno primetiti da postoje tragovi monoteizma u religiji Indije. Ali taj monoteizam se utopio u moru politeizma, koji bogovima pripisuju sve ljudske osobine i mane. Od toga nije mogao da pobegne ni Šrila Prabupada koji je doleteo na Zapad da nam propoveda svoju veru u Krišnu koga poistovećuje sa Hristom, i još pri svemu tome zastupa panteistički pogled na suštinu Božiju. On kaže, na trećoj stranici svoje knjige „O samospoznaji“: „Sva su bića delići Boga“.
Ništa besmislenije od takve tvrdnje. Ona ne odgovara činjenici čiste ljudske svesti da sam ja – ja i ništa drugo i niko drugi. Ja nisam ti, niti si ti ja, niti smo ja i ti – on. Ja nisam Bog niti deo Boga. Bog i ja smo dva sasvim različita subjekta. Zajedničko nam je samo to što sam ja, kao i svaki čovek, Božje delo. Stvoren po slici Božjoj koja se ogleda u tome što je Bog personalno, lično biće, a čovek takođe. Životinje i biljke, iako su živa bića nisu ličnosti nego individue i komadi. Samo za čoveka kažemo „ko“ – na primer: „koga si video“ ? – a za životinje, biljke, kao i za minerale, kažemo „šta“. Tako pitamo: „šta si video?“ – i odgovaramo: video sam konja, video sam jabuku itd.
Dakle, u tome što je čovek lično biće kao što je i Bog lično biće u tome se suštinski sastoji slika Božja u čoveku, koja se manifestuje kroz ceo čovekov psihički život i kroz svest o moralnim dužnostima.
Drugi razlog zašto je pogrešna tvrdnja da su sva bića delići Boga jeste u tome što je Bog duhovno biće, a duh je nedeljiv. Materija ima svoje deliće, molekule i atome. Duh nije sastavljen ni iz kakvih delova. Prema tome, On je nedeljiv. Mi čak i o Svetoj Trojici verujemo i pevamo u crkvi da je jedinosušna i nerazdeljiva.
Šrila Prabupada nas dalje poučava da se Bog pojavljuje u obliku kamenog ili drvenog božanstva (str. 13), da bismo ga mogli videti.
Eto, to je pravo izrazito idolopoklonstvo, kad on veruje, pa zahteva i od nas da i mi poverujemo, recimo, da je kip Krišnin isto što i pravi Krišna. Tako je Aron brat Mojsijev, u dužem odsustvu Mojsija, salio od zlata kip teleta i rekao Izrailjcima. „Ovo su, Izrailju, bogovi koji su te izveli iz Misira“! Mi hrišćani tako šta o našim ikonama i kšovima niti smo ikad tako šta rekli, niti uopšte mislimo tako.
Dalje na Šrila Prabupada na str. 15. obaveštava da je bog Krišna svemoćan, ali njegove moći deluju po uputstvu njegovih pomoćnika polubogova. Dakle, taj Krišna koji je po verovanju Šrile Prabupade svemoćan, zavisi od nekakvih polubogova! Ništa nema besmislenije od toga.
Evo još nekih pouka kojima nas poučava ovaj mnogobožački misionar. Na osnovu hinduističkog spisa Šrimad Bagavatama on saznaje da je seks bitna osobina svih stvari pa i Krišne, koji je za njega Svevišnji bog. Zato – izjavljuje on na str. 16. svoje knjige: „Mi obožavamo Radhu i Krišnu. Kod Krišne je seks stvaran.“ – Ako Prabupada može tako nešto da istinski veruje, neka mu služi na čast!

Hinduistička eshatologija

Šta biva sa čovekom posle smrti? Na to pitanje u Vedama i Upanišadama ima raznih odgovora. U najstarije doba vedanskog perioda Indi su verovali da čovekova duša posle smrti ide u carstvo Jame gde je očekuju njeni peci. Tako i Biblija kaže: „umrije Avram i bi pribran rodu svojemu“ (Post. 25, 8). Sam Bog rekao je Avramu: „Ti ćeš otići ocima svojim u miru i bićeš pogreben u dubokoj starosti“ (Post 15,15).
Dobro bi bilo da adventisti i jehovisti i drugi sektaši, koji kažu da veruju Svetom Pismu a poriču postojanje duše u zagrobnom životu, još jednom pročitaju ovo Božje obećanje Avramu pa da izvedu na čistac svoja shvatanja.
Međutim, ima i razlike između ovog biblijskog i induskog shvatanja. Po Bibliji, „telo se vrati u zemlju od koje je i postalo, a duh se vrati Bogu koji ga je i dao“ (Prop 12,7). .“A Bog nije Bog mrtvih, nego Bog živih“, kaže sam Spasitelj lično (Lk. 20, 38).
To je, dakle, hrišćansko, biblijsko verovanje: duša ide u duhovni svet. Ali Vede znaju nešto drugo. Duša ide u Jamino carstvo koje je u podzemnom svetu i potuno je materijalno. Tu pokojnik dobija svoje staro zemaljsko telo, samo bez ikakvih zemaljskih nedostataka. Tamo ima mnogo krava i mleka i putera i meda i lepih devojaka i svega što čovek može poželeti. Pravednici će živeti pred Varunom, a grešnici idu u mračni ad, gde će sedeti u potoku krvi i jesti dlake.
Ali postoji i agnostički odgovor. Neki filosof Nasiketas da bi rešio pitanje šta biva sa čovekom posle smrti, otišao je direktno bogu Jami da mu postavi to pitanje. Bog se ušeprtljio, pa da bi izbegao odgovor ponudi filosofu i čast i slavu i bogatstvo i dug život, samo nek se okani toga pitanja. Ja! Neće filosof ni da čuje. Uporno traži odgovor. Najzad Jama nije imao kud, nego dade neki odgovor, ali je zaobišao suštinu problema, tako da je filosof otišao kući praznih ruku. Isto se tako agnostički završio i razgovor o tom problemu između učitelja Džanavalke i njegovog učenika Artabaga.
Evo najzad i trećeg odgovora na pitanje, koje smo već napred spomenuli. To je reinkarnacija. Taj odgovor zastupa i Šrila Prabupada, nudeći ga hrišćanima i muslimanima, Amerikancima i Evropljanima. On kaže: „Svaki put kada umrete, menjate telo, ali vi, duhovna duša u telu ostajete isti. Inače, čovek može posle smrti postati mačka, ili pas, ili bilo šta drugo. Šta će postati, to na osnovu zakona karme zavisi od njegovih dela koje je činio pre smrti. I tako će se ta seoba njegove duše ponavljati toliko puta dok se potpuno ne očisti i postigne potpunu svesnost Krišne“ (str. 21). Za ovako ekstravagantnu tvrdnju Šrila Prabupada ne iznosi nikakve dokaze. I ne samo on nego niko takve dokaze ne poseduje. Naprotiv, postoje činjenice koje svedoče protiv tako fantastične tvrdnje.
Pre svega, duhovnu suštinu čoveka sačinjava njegova lična svest o sebi, njegova samosvest. Kad nje nestane, ako je nestane, onda nestaje i dotične ličnosti. Međutim, u normalnom stanju svesti niko se ne seća nikakve svoje preegzistencije. Zastupnici reinkarnacije navode primere da se poneko tobož seća svoje preegzistencije. Ali to sećanje ne biva pod normalnim psihičkim okolnostima, nego pod uticajem sugestije, autosugestije i meditacije. Ali pod tim okolnostima čovek može svašta da oseća i doživljuje. No niko ne može dokazati objektivnost tih osećanja n doživljaja. Jedan čovek iz Splita, Čeda Veljačić, koji je bio na Cejlonu i koji je upoznat sa istočnjačkim religijama, pa i sa učenjem o reinkarnaciji kaže da su stručnjaci primetili dve ličnosti koje su istovremeno tvrdile da su reinkarnacija jedne treće ličnosti. To je razume se, nemoguće. Time su „sećanja“ raznih ličnosti na tobožnju preegzistenciju definitivno odbačena kao nekakav dokaz reinkarnacije. Ako neko ipak tvrdi da se seća nekakve svoje preegzistencije, to je više problem za psihijatriju nego za psihologiju.
Drukčije bi stvar sa reinkarnacijom stajala kad bismo se svi mi sećali bar jedne svoje preegzistencije. Eno, krajem petnaestog i početkom 16. veka živeo je veliki italijanski pesnik Lodoviko Ariosto, On je napisao čuveni ep Orlando Furiozo (Bijesni Orlando). U tome spevu ima svakakvih fantazija pa i ovakva: Tamo u Indijskom okeanu, na jednom ostrvu živi grozna veštica, babuskera, koja je svojim magajama lovila vitezove, opčinjavala ih da je ona divna devojka, i sladostrasno uživala s njima dok joj ne dosade, a onda nh pretvarala u razne životinje, biljke i drveće. Tako je jednog viteza, Astolfa, pretvorila u mirtu. A kad je na to ostrvo došao Astolofov drug i prijatelj, vitez Ruđer, Astolfo ga je prepoznao i progovorio sa njim. Fantazija, zar ne? Da, ali ta fantazija je logičnija od priče o reinkarnaciji. Jer, Astolfo je pretvoren u mirtu, ali je njegova duša, njegova svest ostala ista, i on se sećao sebe i svoga bivšeg čovečanskog statusa. Ali da se reinkarnirao u mirtu, on se više ne bi sećao sebe i ne bi više bio Astolfo.
Kad bi postojala takva reinkarnacija u kojoj bismo se sećali preegzistencije, onda ona ne bi bila besmislena, jer bi se čovek sećao sebe, svoje bivše egzistencije, svojih grehova i pogrešaka i znao bi zašto se ponovo javio u zemaljskom svetu. A u reinkarnaciji baš toga nema. Ja nisam pas. Ali ako sam pre rođenja bio pas, zbog čega ja sada kao Lazar Milin moram da ispaštam neke grehe koje je taj pas počinio?!
Da li bi bio pravedan sudija onaj koji bi nekoga osudio na robiju, a da mu ne kaže zašto ga osuđuje? Da li bi bio dobar vaspitač profesor koji bi kaznio đaka, a da mu ne kaže zašto ga kažnjava? Niti bi onakav sudija bio pravedan, niti bi ovakav profesor bio mudar, niti bi njihove kazne imale ikakva smisla i pozitivnog dejstva. Bile bi direktno protivne svakom zdravom smislu i osnovom zakonu pravde. Jer ja, ako se patim u ovoj egzistenciji, patim se zbog greha kojih se uopšte ne sećam a koje je učinio neko koga nisam ni poznavao.
Najzad spomenimo još i činjenicu da ni svi okultisti ne veruju u reinkarnaciju. Jedan engleski spiritist, Artur Findlej, napisao je knjigu „Na pragu eteričkog svijeta“. Nju je u Zagrebu prevela na hrvatski Marija RojcMaršezi. Pisac knjige kaže da je uspostavio vezu sa nekim duhom iz eteričkog sveta koji mu je noću davao poduke o tome svetu. Pisac ga je pitao, da li je istina da se duše iz eteričkog sveta vraćaju u ovaj fizički svet iz kojeg su jedanput otišle. Duh mu je odgovorio: ja sam u ovom eteričkom svetu već hiljadu vaših zemaljskih godina, ali nisam primetio ni jedan slučaj da se neko odavde vratio na zemlju.
Ja spiritističke dokaze ne smatram ni za kakve dokaze. Ali ovo sam naveo samo zato da se vidi da ni svi okultisti ne veruju u reinkarnaciju.

Biblija i vegetarijanstvo

Šrila Prabupada je vegetarijanac. To je njegovo lično pravo koje mu ne može niko osporiti. Ali on smatra da svi ljudi moraju biti vegetarijanci. Za taj cilj on se poziva na Bibliju, posebno na šestu Božiju zapovest koja glasi: „Ne ubij!“. Kad su mu dva rimokatolička teologa pater Emanuel i kardinal Danijel rekli da se ta zabrana odnosi na čoveka, a ne na životinje, on je insistirao na tome da zapovest glasi samo „Ne ubij“, a ne „Ne ubij čoveka“. Prema tome, to po njegovom tumačenje znači „ne ubij ništa živo“. Kardinal mu je odgovorio da čovek ima duhovnu dušu, a životinje je nemaju. Šrila je to poricao tvrdeći da između čoveka i životinje ne postoji nikakva razlika. Svako je ostao pri svome.
Čudi me što su rimokatolički teolozi pristali na takvo poravnanje, osim ako Prabupada nije prekratio izveštaj o toj diskusiji. Da sam bio prisutan, podsetio bih Prabupadu da je i on sam rekao da čovek ima duhovnu dušu u telu (str. 21), a po Bibliji duša životinjska je u krvi. Mi ne kažemo da su životinje samo neki automati, kao što je učio Dekart. Mi znamo i verujemo da i one imaju u sebi dušu životinjsku koja oživljava njihovo telo, jer ih Biblija naziva „duše žive“ (Post. 1, 20), ali je očigledno da između čoveka i bilo koje životinje pokraj svih sličnosti – naročito u pogledu materijalnog sastava tela – postoje bitne razlike i telesne, a još više duhovne.
Osim toga, ako Šrila Prabupada zahteva da šesta zapovest glasi: “ Ne ubij čoveka“, onda bismo i mi od njega mogli zahtevati da piše: „Ne ubijaj ništa živo“. A to tako ipak ne piše. Bog to nije ni mogao reći, jer je znao da je posle praroditeljskog greha ušla smrt u svet, i da je situacija u svetu takva da se život ljudi i životinja održava smrću i jednih i drugih. Jato je pre greha Bog rekao Adamu i Evi: „Evo, dao sam vam sve “ bilje koje nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme, to će vam biti za hranu“ (Post 1, 29), a pošto je greh izmenio odnos bića u svetu, to Bog govori praocu Noju: „Što god se miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao travu zelenu“ (Post 9, 3). Osim toga, sam Hristos nije bio vegetarijanac. Naprotiv, svetkovao je Pashu gde je svakako postojalo i pashalno jagnje. A svojim učenicima kaže: „U koji grad dođete i prime vas, jedite što se iznese pred vas“ (Lk 10, 8). Naposletku, kako hinduistički spisi opisuju raskalašni i razuzdani život Krišne i njegove terevenke sa pastiricama, nije ni malo verovatno da je on svoj zemaljski život proveo samo na biljnoj hrani.
Prema tome, onaj koji hoće da živi samo na voću, povrću i mlečnim proizvodima neka taj svoj način života zadrži za sebe, a nema pravo nikoga da obavezuje na taj podvig. Ako nas od toga razrešava sam Bog, zašto bismo više slušali kojekakve fanatizovane i zanesene misionare?

Hristos i Krišna

Evo nas najzad pred direktnim upoređenjem dveju ličnosti: Isusa Nazarećanina, prozvanoga i dokazanoga Hrista, i jedne problematične ličnosti po imenu Krišna, za čiju istoričnost nemamo nikakvih dokaza.
Spomenimo najpre sličnosti: a) sličnost je pre svega u njihovim imenima Hristos i Krišna. Reč Krišna na sanskritskom jeziku znači „privlačnost“, a reč Hristos na grčkom jeziku znači pomazanik. Prema tome, sličnost je samo prividna. A ako reč Hristos izgovaramo po jevrejskom jezičkom korenu Mašijah, ili jelinizirano Mesija, onda ne postoji čak ni prividna sličnost.
Druga je tačka sličnosti što hrišćani veruju da je Isus Hristos ovaploćeno drugo lice Svete Trojice, Sin Božji, ili Bog Sin, a Šrila Prabulada, kao i mnogi hinduisti veruje da je Krišna osmo ovaploćenje ili avatar, to jest pojava, prividna, boga Višnua.
Ali postoji i velika razlika. Hrišćanin za svoju veru u Bogočoveka Hrista imaju neosporne dokaze pre svega da je Isus iz Nazareta konkretna istorijska ličnost. Da je on ne samo običan nazaretski drvodelja nego obećani Mesija u čijoj su se ličnosti ispunili svi starozavetni zakoni i proročanstva, pa je zato i mogao reči: „Nisam došao da pokvarim Zakon i proroke, nego da ispunim“ (Mt. 5, 17). Dalje, taj isti Isus Nazarećanin kaže o sebi „Ja i Otac jedno smo“ (Jn 10, 35), „Ko vide mene vide Oca“ (Jn 14, 9). I ne samo što je On to rekao, nego je i dokazao svojim čudesima, pa je zato i mogao reći svojim neverujućim savremenicima: „Ako meni ne verujete, verujte delima koja činim“(Jn 10, 38). I zaista je po svedočanstvu mnogih očevidaca činio čudesna dela, a posebno čudo njegovog vaskrsenje. On se nije reinkarnirao u neku drugu ličnost, još manje u kakvu životinju kao što hinduističke knjige govore o Višnuu, nego ono isto telo koje je bilo položeno u grob, sjedinilo se preobraženo sa njegovom dušom. I najzad, Njegova proročanstva ostvarila su se i ostvaruju se pred očima celog sveta.
To je Hristos!
A Krišna? Ko je posvedočio uopšte njegovu istoričnost, a kamoli njegovu istovetnost sa Višnuom? Ko je dao život za takva svedočanstva? Zar nisu i Višnu i Krišna delo usijane pesničke fantazije?
Kažete – Krišnu su pri ovaploćenju nosile u utrobi dve majke Devaka i Roina. Kome je tako besmisleno čudo potrebno? Šrila Prabupada dokazuje božanstvo, Krišne na ovaj način: Reč Krišna znači privlačnost. I da je imao zaista privlačnu moć to Šrila Prabupada dokazuje ovako: „Kada je Krišna živeo na zemlji imao je 16.108 žena, i svaka je živela u mermernoj palati. Sobe su bile ispunjene nameštajem od slonove kosti i zlata, i svuda se videlo veliko bogatstvo… U istoriji ljudskog roda ne možemo naći nikoga ko je imao šesnaest hiljada žena i šesnaest hiljada palata. Krišna nije išao jednog dana jednoj a drugog dana drugoj, on je istovremeno bio kod svih“.
U čitavoj ovoj tvrdnji tačno je samo to, da zaista niko u istoriji nije imao šesnaest hiljada palata i šesnaest hiljada žena. Niko, pa ni Krišna. On je to mogao imati, ako je uopšte postojao, samo u bujnoj istočnjačkoj fantaziji indijskih pesnika. Ali, Šrila. Prabupada izgleda nije znao da je njegovog Krišnu u tom pogledu daleko nadmašio Sidarta Gautama Buda, koji je po tvrdnji budističkih spisa imao sto hiljada naložnica.
Pa Krišna je onda spram Bude prava sirotinja!
Najzad, taj Krišna koji treba da važi kao Bog blagosti ubio je bar dve ličnosti. Ako je verovati Bagavad Giti on je još kao dete ubio demonicu Putanu i svoga ujaka Kamzu. Hristos se takvim „podvizima“ zaista ne može pohvaliti
Gospodo, verujte mi već sam sit ovih nagvaždanja i koještarija u ime nekakve nove religije koja treba da zameni hrišćanstvo. Jedino se još pitam: zar je moguće da ima ljudi koji u sve to veruju. Nažalost, ima, kako da nema! Odavno je premudri Solomon rekao: „Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake“ (Priče 14, 15).


NAPOMENE:

  1. Predavanje održano u Novom Sadu 17. aprila 1994. godine povodom knjige „Nauka o samospoznaji“ od Šrile Prabhupade“.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *