NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Vladimir Dimitrijević
Rat Indije i Evrope

Keril Matrišijana, rođena kao poslednje britansko dete u Indiji pre proglašenja iste nezavisnom od britanske kolonijalne uprave, jedan je od najuglednijih zapadnih istraživača fenomena „Nju Ejdža“, autor brojnih knjiga, od kojih su „Bogovi Novog doba“(i knjiga i film) lep primer poznavanja oblasti o kojoj se raspravlja na jednoj i ličnog angažovanja na drugoj strani. Sama Matrišijana je sa roditeljima dugo živela u Indiji i, štono reč, upoznala je iznutra; kasnije, u doba hipirevolucije, ušla je u njuejdžerski misticizam, videla i doživela dosta toga, da bi se „osvestila“ u susretu sa Svetim Pismom (danas je protestantske veroispovesti.)
Matrišijanu je, između ostalog, duhovnosti Nju Ejdža prišla i pod uticajem popularnog mjuzikla „Kosa“, koji je režiser Miloš Forman pretvorio u kultfilm hipipokolenja. U „Kosi“ se pojavljuje mantra „Hare Krišna“; junak „Kose“ u pesmi „Donna“ izjavljuje da želi da vidi „svetlost joge“, a jedna od ključnih pesama, „The Age of Aquarius“ („Doba Vodolije“) prava je himna novodopske duhovnosti. Ona, u prevodu, glasi ovako:

Kada je mesec u sedmoj kući,
i kad se Jupiter slaže s Marsom,
tada će mir upravljati planetama
i ljubav će usmeravati zvezde!
To je svitanje Doba vodolije!
Harmonija i razumevanje,
saosećanje i izobilje poverenja.
Nema više laži ni podela.
Zlatni živi snovi vizija,
Mistična otkrivenja pomoću kristala,
I istinsko oslobođenje uma.
Vodolija! Vodolija! Vodolija!

Ovaj naivni „mistički“ optimizam, želja da se re postigne olako i bez napora, navele su Matrišijanu da napiše „recept“ za „Novo doba“: dve šolje nade (pažljivo uklonite svaki strah), dve šolje izmenjene svesti (joga, droga ili meditacija – po ukusu), tri kašike samosvesti, samopoverenja, samopoštovanja (uverite se da niste stavili nešto negativno), puna kašičica mirotvorstva, veliko parče ljubavi, na vrhu prstiju humanizma, istočnjačke mistike i okultizma, šaka holizma, kašika mističkog iskustva. Snažno promućkati. Peći u toplom, prijateljskom okruženju. Filovati najizazovnijim snovima. Bogato garnirati pozitivnim mišljenjem i dobrim vibracijama“.
Nju Ejdž ima za cilj samoostvarenje, isto ono što je satana ponudio Adamu i Evi u raju. Zato je za novodopce Bog – bezlična sila, čovečanstvo – po prirodi božanstveno, svet – iluzija (maja), spasenje – prosvetljenje kao shvatanje svoje božanskosti, dobro – znanje, a zlo – neznanje, koje za „prosvetljenoga“ ni ne postoji jer je on, tobož, nadišao moral. Sve ovo, gordo do luciferijanstva, premazano je šećernim prelivom „srećnije budućnosti“ Novog doba, „Doba vodolije“. Matrišijana s tim u vezi primećuje: „Kašičica šećera pomaže da se proguta lek: ali pomaže da se proguta i otrov“.
Autorka knjige „Bogovi Novog doba“ kaže da bi trebalo, pre no što čovek krene da traga za „Istinom“ u induizmu, pogledati šta je induizam doneo samoj Indiji. Doneo joj je bogove koje Matrišijana opisuje ovako, sećajući se svog dečjeg susreta s njihovim likovima: „Neki bogovi su imali poluljudska – poluživotinjska ili polubiljna tela. Neki su imali lica majmuna i slonova. I uvek je tu bila zmija. Nekad se uvijala oko bogova. Nekad ih je natkriljavala radi zaštite“. Njeno detinjstvo donelo joj je bolne prizore kastinske podeljenosti indijskog društva. Verujući da su brahmani, sveštenički sloj, nastali od Bramine glave, kšatrije, kraljevi i ratnici, od njegovih ramena, vajšije, seljaci n trgovci, od njegovog stomaka, a šudre, radnici i sluge, od Braminih stopala, Indusi su se krajnje nečovečno ponašali prema predstavnicima najnižih kasti. Matrišijana je, kao devojčica, gledala kako tuku jednog slugu – šudru koji je sve pokorno primao, nikad nije jeo sa ostalom induskom poslugom Matrišijanine porodice, a dete ga je neki put viđalo kako, da bi pokazao svoju pokornost, bukvalno puzi na sve četiri noge. Matrišijana se seća kako je gledala Induskinje da celivaju lingame (kamena i drevna izobraženja falusa),da bi dobile mušku decu; gledala je kako se ljudi klanjaju kravi kao božanskom biću; gledala je hram podignut pacovima, pošto su Indusi verovali da se božanstvo može javiti i kao „pacov“. Pacovima je donošeno sveže mleko. Oni su se, na hiljade i hiljade njih, kotili u svom „hramu“, dok su zato vreme od gladi umirali mnogi Indusi koji nisu imali mleka.
Induisti su pili „božansku“ kravlju mokraću; šivaiti su ludilo smatrali vrhovnom projavom božanske svesti; za „holi“, praznik boja, žene su mogle da bludniče s kim hoće i koliko hoće. Festival šuma, u kome se proslavlja buđenje Majke Zemlje, takođe je bio pun naopakosti koja se prikrivala maskom „duhovnosti“. Gledala je n festival posvećen Krišni, koji je naročito „veselo“ u selima gde su, po legendi, živeli Krnšna i njegova žena Radha. Svi, od dece do starica, tada su uzimali naročitu vrstu hašiša zvanu „bhang“, i mešali su je sa napitkom zvanim „thandai“ (mešavina mleka, oraha i obranog kajmaka); posle igranja i pevanja u šarenim odelima, padali su od umora. Uveče, drogirane žene bi plesale, verujući da su ove Radha, Krišnina draga.
Kada su Britanci došli u Indiju, oslobodili su je od: spaljivanja žena prilikom smrti muža, ropstva u lancima, prinudnog rada dece, kidnapovanja dečaka radi kultnog zlostavljanja u homoseksualnim obredima, kao i ljudskih žrtava, kaje su prinosili sledbenici boginje Kali. Pa ipak, Gandi je pisao Stenliju Džounsu da će u Indiji misija Hrišćanstva, kao „kolonijalne“ religije, biti zabranjena n da će sve svi Indusi vratiti svojim običajima. Pre nego što je postao politički lider, Gandi je upražnjavao „kriya yogu“ i bio guru koji je imao svoj sopstveni ašram. Da bi pokazao kako je „nadišao požudu“, spavao je sa mladim devojčicama, ne dodirujući ih (još jedan od naopakih oblika induističke „askeze“).
Međutim, ivduazam vkje ostao samo na odbrani Indije od „negativnih uticaja Hrišćanstva“. Induisti su rešili da osvoje svet, n to u* pomoć nndijskih zvaničnika. 1979. godine u Alahabadu održav je evetski hindukongres, na kome je učestvovalo oko 60000 ljudi. Skup je organizovala grupacija „Višna Hindu Narnšad“, međudarodni misionarski savez za propagandu induizma. Prema statutu, ova organizacija ima za cilj:
1. Preduzimanje koraka za ojačanje hindudruštva;
2. Zaštitu, razvoj, širenje induističkih vrednosti života, etičkih i duhoviih;
3. Ustanovljavanje misionarskog reda od laika i iniciranih, radi propagande dinamičkog induizma koji predstavlja temeljne vrednosti života onako kako ih poimaju razne vere i denominacije, uključujući budiste, džainiste, Sike, lingaiste, itd, i otvaranje, upravljanje nli saradnja sa školama ili centrima koji takve misionare obučavaju;
4. Širenje znanja n propovedanje o etičkim i duhovnim načelima i praksama induzima prilagođenim savremenosti u svim delovima sveta da bi poslužile kao vodilje radi dobrobiti čovečanstva u celini.

Članovi organizacije „Višva Hindu Parišad“ su: Ramakrišna misije i društva Vedante širom sveta; bratstvo Joganande za samoostvarenje; Međunarodno društvo za svesnost Krišne (Hare Krišna); Svami Šivananda i njegovi sledbenici; Satja Sai Baba; beli Siki; teozofska društva; budisti. Konferencijom 1979. je predsedavao Dalaj Lama.
Ovo otkriće je vrlo važno za izučavanje fenomena širenja induizma u savremenom svetu, pošto se dalekoistočne sekte prikrivaju svojom prividnom „spontanošću“ u nastajanju i okupljanju oko gurua. Stvarnost je, međutim, drukčija: iza njih stoji moćna misionarska organizacija, koju potpomažu i neki državni zvaničnici Indije.
Mogućnosti da se skupe gurui sa svih strana sveta pružaju se i u toku tzv. „KumbMela“ festivala („KhumbhMela“). Oko 20 miliona induista se nađe na ovoj svečanosti, čiji je vrhunac ritualno kupanje u reci Gangu. Gurui dolaze nošeni na nosiljkama, slonovima, u kolima i prvi ulaze u vodu. Obožavanje gurua u induizmu je ogromno. Induistički spisi vele da je guru veći „od boga“. Tako „sveta knjiga „Gurugita“ kaže: „Neprestano meditirajte o obliku gurua, uvek ponavljajte njegovo ime. Ispunjavajte njegove zapovesti. Ne mislite ni o čemu osim o guruu… Kroz službu kraj stopala guruovih duša u telu se pročišćuje“. Ljudi se u toku „KumbMele“ pomazuju prašinom ispod nogu njihovih, ljube im tragove, nose taj prah svojoj kući. I sama reka Gang je obogotvorena: smatra se da ona pomaže duhovnom životu, skida čini, odgoni zle duhove, donosi plodnost njivama, leči; sipa se mrtvima u usta radi zagrobne sreće. Tabu je reći da je reka zagađena, mada je zagađuju i industrija i ljudske fekalije. Vodom se pere posuđe, u njoj se kupaju i piju je.
Cilj induizma je odvraćanje pogleda od stvarnosti radi putovanja u duhovnost „paralelnog sveta“. Tako Mahariši Maheš Jogi kaže: „Gladan čovek može biti srećan gladan čovek ako meditira. Da gleda u sebe, gde leži carstvo nebesko… Kad se ja ostvari, sav bol i patnja iščezavaju … patnja je unazađenje idenje nazad u evoluciji. Patnje je rezultat greha. A meditacija način da se približiš kapiji“. Iako postoje razne vrste joge, Matrišijana smatra da su sve one magijske – tantričke. Cilj joge je buđenje zmijske energije – kundalini – preko otvaranja tzv. čakri. Šakti, ženska energija, predstavljena u vidu zmije, budi se i preko kičme penje ka trećem oku, koji je „njen ljubavnik“. Kad se spoje, nastupa prosvetljenje, koje se doživljava kao „kosmički orgazam“.
Zar je onda slučajno što je cilj induizma, religije zmije, uništenje Hrišćanstva? Tako je jedan od čelnika transcedentalne meditacije izjavio da je cilj ove sekte, maskirane kao „sredstvo opuštanja“, „pobeda nad demonom Hrišćanstva koji se neprestano širi“. To je jedan od razloga zbog koga gurui tvrde da je i Isus bio u Indiji, i tamo učio – na taj način mame ljude hrišćanskog korena i uveravaju ih u očitu laž. Jer, da je Hristos posetio neznabožačku Indiju, Judeji mu nikad ne bi dozvolili da prisustvuje službama i čita u sinagogi, s obzirom na činjenicu da se oni nisu družili ni sa „umerenim“ paganima Samarjanima, smatrajući da se pogane u dodiru s mnogobožnim ljudima.
Istraživanje gospođe Matrišijane značajno je i zbog toga što ona dokazuje da orijentalni sektaši mogu da budu krajnje „nemiroljubivi“, iako neprestano pričaju o svojoj „nenasilnosti“. „Klivland Pres“ od 15. novembra 1978. godine objavio je o seksualnom zlostavljanju, korišćenju droga, premlaćivanju i bacanju „neposlušnih“ u bazene među sledbenicima gurua Maharadž Džija; sledbenici „Anande Marge“ su se spaljivali, poliveni benzinom, da bi obratiti pažnju ljudi na svoje učenje; sledbenici „Hare Krišne“ u Indiji su pucali na svoje susede, kojom prilikom su ranili 18 ljudi, od čega troje dece. Međunarodna policija Nemačke, SAD i Kanade uhapsila je mnoge krišnaiste pod optužbom za različite prestupe: od šverca droge do kidnapovanja i nezakonitog posedovanja oružja. Jedan od 11 glavnih gurua uhapšen je zbog prevare. Osnivač „Hare Krišne“, Prabhubada, umro je pre procesa; smatralo se da je bio povezan s lancem narkodilera. Ogromne količine oružja otkrivene su na krišnaističkim farmama u Kaliforniji i Zapadnoj Virdžiniji. Opravdanje sektaša je bilo da je oružje tu zbog „samoodbrane“…
Istraživanja Keril Matrnšijane veoma su lep primer dubljeg uvida u pravu prirodu sektaškog hinduizma koji se nudi savremenom svetu; ona su tu da bi nas podsetila da u duhovnosti „Novog doba“ sve smrdi na drevnu, lukavu zmaju, satanu, i da tu nema Nečeg novog, osim „postmodernog“ mamca za lakoverne i medijske kampanje neviđenih razmera.

Kako smo se sreli sa Hare Krišnom?

Pojavili su se sredinom osamdesetih u Sloveniji i Hrvatskoj. Tamo su štampali prve knjige, oslobođene poreza na promet. Malo – pomalo, počeli su da prodiru u Srbiju, kako u Beograd, tako i u provincijska mesta. Nosili su sa sobom „Bhagavad – gitu kakva jeste“, „Šrimabadgavatam“, „Savršena pitanja – savršene odgovore“…
Nudili su mirisne štapiće od sandalovine i brojanice za ponavljanje mantre: „Hare Rama, Hare Krišna…“ U časopisu „Tajne“ (broj 25) naše čitalaštvo je saznalo o njima kao veoma simpatičnim, mirnim ljudima, koji propovedaju vegetarijanstvo i nenasilje. Mogli smo pročitati da se Alfred Ford, naslednik „Ford – motor kompanije“, pretvorno u Ambarišu Dasa, n da se, na krišnaistički način, venčao sa Svaha – devi dasi, negde u okolini Sidneja. Na vegetarijanskoj svadbi bilo je oko hiljadu gostiju. U istom članku se vidi da je bivši „Bitls“, Džordž Harison, sa baktama još 1969. godine snimio maha – mantru i album „Godess of Fortune“ („Boginja sreće“) Pesme „All Things Must Pass“, „Living in a material World“ i „My Sweet Lord“ bile su krišnaističke.
Harison, koji je dao 190 000 dolara za prva izdanja krišnaističkih knjiga, u to vreme je govorio: „Radije bih bio jedan od bakta, nego jedan od ispravnih, tzv. normalnih ljudi koji ne znaju da je čovek duhovno biće, da ima dušu“. Sa Lenonom je u to vreme po šest sati pevao Krišni. „Bili smo ushićeni, bili smo srećni“, govorio je. Ploču „The One“ Pol Makartni je obložio omotom na kome Krišna svira, a labud ga nosi… Sa njima su se družili Eni Lenoks, Nina Hagen, Boj Džordž… Toliko imena privlačnih mladima širom sveta danas ih propagira…
Kasnije se, međutim, saznavalo da su pripadnici „Hare Krišne“, koji su već počeli da plešu po Beogradu, udarajući u bubnjeve i pevajući: „Hare Rama, Hare Krišna“, imali i drugačijih detalja u svojoj prošlosti. Jedan od naslednika osnivača sekte, Svami Prabhubade, američki guru Keit Ham, strpan je u zatvor zbog ubistva četvorice članova koji su pokušali da grupu napuste, a učestvovali su u prljavom biznisu koji nije imao veze sa prosjačenjem i prodajom mirisnih štapića. Na sudu je Ham izjavio: „Zašto se uzbuđujete zbog četiri leša kada se u građanskom društvu svakodnevno ubija, pa se leševi ne mogu ni izbrojati?“ Mnogi od naslednika Prabhubade završili su u zatvoru – što zbog nasilja, što zbog trgovine drogom. Sama sekta je, posle čitavog niza skandala, rešila da se javno „pospe pepelom“: tako je prema pisanju „Berlinskog dijaloga“ (1/95), u Nemačkoj Akademija za vaišnavsku kulturu održala skup na kome je priznato da su „Hare Krišne“ nekad posedovale oružje. Početkom sedamdesetih, u njihovom nemačkom templu, prilikom policijskog pretresa nađeno je osam stotina hiljada maraka nejasnog porekla, kao i dva pištolja i dve puške (inače, krišnaisti ne služe vojsku!) Pošto je predsednik templa uzeo na sebe krivicu za ono što je policija otkrila, osuđen je na minimalnu kaznu. Insistiraju na tome da takvih problema više nema, ni u Nemačkoj, ni u svetu. Kad su u pitanju porodice i institucije, i tu je, vele, bilo grešaka, ali više ih neće biti: sada se maloletnici smeju priključiti ašramu samo sa dozvolom roditelja, a nikog neće biti prinuđen da napusti školovanje pre vremena.
Izgleda da se uglađeni stil, međutim, ne odnosi na Rusiju, u kojoj krišnaizam, sa dozvolom vlasti, deluje od početka sedamdesetih godina. Sadašnji krišnaisti tvrde da su sila i da ih na teritoriji Rusije ima 250000 (po, očito grandomanskom, saopštenju Anta – Dasa, vođe moskovskog centra.) U najvećoj pravoslavnoj zemlji sveta bakte sarađuju sa pokretom za preporod slovenskog-vedskog paganizma, iz koga proističu i mnoge partije sa simpatijama prema nacizmu. U okviru humanitarnih programa u ratom zahvaćenoj Čečeniji, prema tvrdnji Nulcara Čargazije od 12. juna 1995, podelili su, u saradnji sa lokalnim vlastima, oko 2000 prasadama dnevno (prasadam hrana koja se prethodno žrtvuje Krišni.)[1]
Od 19. do 15. juna 1996. moskovski krišnaisti su slavili 25. godišnjicu postojanja u Rusiji i stoti rođendan Svami Prabhubade. Imali su svoj festival u bivšem dečjem odmaralištu u Saharevu. U Petrogradu su organizovali procesiju koja je trajala osam sati, i završila se na Nevskom prospektu. (Pravoslavni su organizovali kontrademonstracije.)
A u Srbiji? Prema pisanju O. Nikolića ( „Roditelji neće Krišnu“, „Politika“, 20. jun 1996.), roditelji čija su deca, preko sekte, odvedena u inostranstvo, organizovali su protestni skup, žaleći se beogradskoj gradskoj skupštini. Sekta je odgovorila na napade tvrdnjom da je njihovo delovanje regularno. Prema tvrdnji gurua Pandu Dasa (I. Anojčić, „Razumevanje za drugačije mišljenje“, „Politika“, 5. jul 1996.) sekta je registrovana 1989, i od tada je sve kako treba. Mada su građani MZ „Partizanski put“ uznemireni, krišnaisti su formirali savet od 20 roditelja koji su od Ministarstva vera tražili da „Hare Krišnu“ ne poredi sa satanskim sektama. Jedna od majki, Miroslava Nejkov smatra da je sekta pozitivno uticala na njenog sina. Beogradski krišnaisti imaju humanitarnu organizaciju „Hrana za život“ i nastupali su u „Savacentru“ nekoliko puta…
Šta je istina?
O tome će čitalac moći da sam donese zaključak ako pročita tekstove koji slede. Prvi tekst pripada protojerejustavroforu dr Lazaru Milinu, najuglednijem našem apologeti, i govori o krišnaističkoj teologiji (bolje reći, mitologiJi.) Zatim je dato nekoliko uvida u svet Krššinih sledbenika. Tekst dr Aleksandra Dvorkina „Totalitarne osnove međunarodnog krišnaizma“ govori o sistemu „varnašrama“, to jesto kastinskom sistemu koji bi krišnaisti uveli u društvo kad bi došli na vlast. Da oni to ozbiljno misle, pokazuje i domaća krišnaistički časopis „Atma“ koji manifest kastinskog sistema, iz pera Harikeše Svamija, naslednika Prabhubade, donosi u vidu feljtona. Odmah zatim slede ispovesti bivših članova sekte, pravoslavnog Amerikanca Makarija Kardone i pravoslavne Srbkinje Ljubice Šaponjski…


NAPOMENE:

  1. Pravoslavni hrišćanin neka ima na umu nikad ne treba da uzmu hranu koju nude krišnaisti – jer je oni uvek prethodno žrtvuje idolima.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *