Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Владимир Димитријевић
Рат Индије и Европе

Керил Матришијана, рођена као последње британско дете у Индији пре проглашења исте независном од британске колонијалне управе, један је од најугледнијих западних истраживача феномена “Њу Ејџа”, аутор бројних књига, од којих су “Богови Новог доба”(и књига и филм) леп пример познавања области о којој се расправља на једној и личног ангажовања на другој страни. Сама Матришијана је са родитељима дуго живела у Индији и, штоно реч, упознала је изнутра; касније, у доба хипиреволуције, ушла је у њуејџерски мистицизам, видела и доживела доста тога, да би се “освестила” у сусрету са Светим Писмом (данас је протестантске вероисповести.)
Матришијану је, између осталог, духовности Њу Ејџа пришла и под утицајем популарног мјузикла “Коса”, који је режисер Милош Форман претворио у култфилм хипипоколења. У “Коси” се појављује мантра “Харе Кришна”; јунак “Косе” у песми “Donna” изјављује да жели да види “светлост јоге”, а једна од кључних песама, “The Age of Aquarius” (“Доба Водолије”) права је химна новодопске духовности. Она, у преводу, гласи овако:

Када је месец у седмој кући,
и кад се Јупитер слаже с Марсом,
тада ће мир управљати планетама
и љубав ће усмеравати звезде!
То је свитање Доба водолије!
Хармонија и разумевање,
саосећање и изобиље поверења.
Нема више лажи ни подела.
Златни живи снови визија,
Мистична откривења помоћу кристала,
И истинско ослобођење ума.
Водолија! Водолија! Водолија!

Овај наивни “мистички” оптимизам, жеља да се ре постигне олако и без напора, навеле су Матришијану да напише “рецепт” за “Ново доба”: две шоље наде (пажљиво уклоните сваки страх), две шоље измењене свести (јога, дрога или медитација – по укусу), три кашике самосвести, самоповерења, самопоштовања (уверите се да нисте ставили нешто негативно), пуна кашичица миротворства, велико парче љубави, на врху прстију хуманизма, источњачке мистике и окултизма, шака холизма, кашика мистичког искуства. Снажно промућкати. Пећи у топлом, пријатељском окружењу. Филовати најизазовнијим сновима. Богато гарнирати позитивним мишљењем и добрим вибрацијама”.
Њу Ејџ има за циљ самоостварење, исто оно што је сатана понудио Адаму и Еви у рају. Зато је за новодопце Бог – безлична сила, човечанство – по природи божанствено, свет – илузија (маја), спасење – просветљење као схватање своје божанскости, добро – знање, а зло – незнање, које за “просветљенога” ни не постоји јер је он, тобож, надишао морал. Све ово, гордо до луциферијанства, премазано је шећерним преливом “срећније будућности” Новог доба, “Доба водолије”. Матришијана с тим у вези примећује: “Кашичица шећера помаже да се прогута лек: али помаже да се прогута и отров”.
Ауторка књиге “Богови Новог доба” каже да би требало, пре но што човек крене да трага за “Истином” у индуизму, погледати шта је индуизам донео самој Индији. Донео јој је богове које Матришијана описује овако, сећајући се свог дечјег сусрета с њиховим ликовима: “Неки богови су имали полуљудска – полуживотињска или полубиљна тела. Неки су имали лица мајмуна и слонова. И увек је ту била змија. Некад се увијала око богова. Некад их је наткриљавала ради заштите”. Њено детињство донело јој је болне призоре кастинске подељености индијског друштва. Верујући да су брахмани, свештенички слој, настали од Брамине главе, кшатрије, краљеви и ратници, од његових рамена, вајшије, сељаци н трговци, од његовог стомака, а шудре, радници и слуге, од Браминих стопала, Индуси су се крајње нечовечно понашали према представницима најнижих касти. Матришијана је, као девојчица, гледала како туку једног слугу – шудру који је све покорно примао, никад није јео са осталом индуском послугом Матришијанине породице, а дете га је неки пут виђало како, да би показао своју покорност, буквално пузи на све четири ноге. Матришијана се сећа како је гледала Индускиње да целивају лингаме (камена и древна изображења фалуса),да би добиле мушку децу; гледала је како се људи клањају крави као божанском бићу; гледала је храм подигнут пацовима, пошто су Индуси веровали да се божанство може јавити и као “пацов”. Пацовима је доношено свеже млеко. Они су се, на хиљаде и хиљаде њих, котили у свом “храму”, док су зато време од глади умирали многи Индуси који нису имали млека.
Индуисти су пили “божанску” крављу мокраћу; шиваити су лудило сматрали врховном пројавом божанске свести; за “холи”, празник боја, жене су могле да блудниче с ким хоће и колико хоће. Фестивал шума, у коме се прославља буђење Мајке Земље, такође је био пун наопакости која се прикривала маском “духовности”. Гледала је н фестивал посвећен Кришни, који је нарочито “весело” у селима где су, по легенди, живели Крншна и његова жена Радха. Сви, од деце до старица, тада су узимали нарочиту врсту хашиша звану “бханг”, и мешали су је са напитком званим “тхандаи” (мешавина млека, ораха и обраног кајмака); после играња и певања у шареним оделима, падали су од умора. Увече, дрогиране жене би плесале, верујући да су ове Радха, Кришнина драга.
Када су Британци дошли у Индију, ослободили су је од: спаљивања жена приликом смрти мужа, ропства у ланцима, принудног рада деце, киднаповања дечака ради култног злостављања у хомосексуалним обредима, као и људских жртава, каје су приносили следбеници богиње Кали. Па ипак, Ганди је писао Стенлију Џоунсу да ће у Индији мисија Хришћанства, као “колонијалне” религије, бити забрањена н да ће све сви Индуси вратити својим обичајима. Пре него што је постао политички лидер, Ганди је упражњавао “kriya yogu” и био гуру који је имао свој сопствени ашрам. Да би показао како је “надишао пожуду”, спавао је са младим девојчицама, не додирујући их (још један од наопаких облика индуистичке “аскезе”).
Међутим, ивдуазам вкје остао само на одбрани Индије од “негативних утицаја Хришћанства”. Индуисти су решили да освоје свет, н то у* помоћ нндијских званичника. 1979. године у Алахабаду одржав је еветски хиндуконгрес, на коме је учествовало око 60000 људи. Скуп је организовала групација “Вишна Хинду Нарншад”, међудародни мисионарски савез за пропаганду индуизма. Према статуту, ова организација има за циљ:
1. Предузимање корака за ојачање хиндудруштва;
2. Заштиту, развој, ширење индуистичких вредности живота, етичких и духовиих;
3. Установљавање мисионарског реда од лаика и иницираних, ради пропаганде динамичког индуизма који представља темељне вредности живота онако како их поимају разне вере и деноминације, укључујући будисте, џаинисте, Сике, лингаисте, итд, и отварање, управљање нли сарадња са школама или центрима који такве мисионаре обучавају;
4. Ширење знања н проповедање о етичким и духовним начелима и праксама индузима прилагођеним савремености у свим деловима света да би послужиле као водиље ради добробити човечанства у целини.

Чланови организације “Вишва Хинду Паришад” су: Рамакришна мисије и друштва Веданте широм света; братство Јогананде за самоостварење; Међународно друштво за свесност Кришне (Харе Кришна); Свами Шивананда и његови следбеници; Сатја Саи Баба; бели Сики; теозофска друштва; будисти. Конференцијом 1979. је председавао Далај Лама.
Ово откриће је врло важно за изучавање феномена ширења индуизма у савременом свету, пошто се далекоисточне секте прикривају својом привидном “спонтаношћу” у настајању и окупљању око гуруа. Стварност је, међутим, друкчија: иза њих стоји моћна мисионарска организација, коју потпомажу и неки државни званичници Индије.
Могућности да се скупе гуруи са свих страна света пружају се и у току тзв. “КумбМела” фестивала (“KhumbhMela”). Око 20 милиона индуиста се нађе на овој свечаности, чији је врхунац ритуално купање у реци Гангу. Гуруи долазе ношени на носиљкама, слоновима, у колима и први улазе у воду. Обожавање гуруа у индуизму је огромно. Индуистички списи веле да је гуру већи “од бога”. Тако “света књига “Гуругита” каже: “Непрестано медитирајте о облику гуруа, увек понављајте његово име. Испуњавајте његове заповести. Не мислите ни о чему осим о гуруу… Кроз службу крај стопала гуруових душа у телу се прочишћује”. Људи се у току “КумбМеле” помазују прашином испод ногу њихових, љубе им трагове, носе тај прах својој кући. И сама река Ганг је обоготворена: сматра се да она помаже духовном животу, скида чини, одгони зле духове, доноси плодност њивама, лечи; сипа се мртвима у уста ради загробне среће. Табу је рећи да је река загађена, мада је загађују и индустрија и људске фекалије. Водом се пере посуђе, у њој се купају и пију је.
Циљ индуизма је одвраћање погледа од стварности ради путовања у духовност “паралелног света”. Тако Махариши Махеш Јоги каже: “Гладан човек може бити срећан гладан човек ако медитира. Да гледа у себе, где лежи царство небеско… Кад се ја оствари, сав бол и патња ишчезавају … патња је уназађење идење назад у еволуцији. Патње је резултат греха. А медитација начин да се приближиш капији”. Иако постоје разне врсте јоге, Матришијана сматра да су све оне магијске – тантричке. Циљ јоге је буђење змијске енергије – кундалини – преко отварања тзв. чакри. Шакти, женска енергија, представљена у виду змије, буди се и преко кичме пење ка трећем оку, који је “њен љубавник”. Кад се споје, наступа просветљење, које се доживљава као “космички оргазам”.
Зар је онда случајно што је циљ индуизма, религије змије, уништење Хришћанства? Тако је један од челника трансцеденталне медитације изјавио да је циљ ове секте, маскиране као “средство опуштања”, “победа над демоном Хришћанства који се непрестано шири”. То је један од разлога због кога гуруи тврде да је и Исус био у Индији, и тамо учио – на тај начин маме људе хришћанског корена и уверавају их у очиту лаж. Јер, да је Христос посетио незнабожачку Индију, Јудеји му никад не би дозволили да присуствује службама и чита у синагоги, с обзиром на чињеницу да се они нису дружили ни са “умереним” паганима Самарјанима, сматрајући да се погане у додиру с многобожним људима.
Истраживање госпође Матришијане значајно је и због тога што она доказује да оријентални секташи могу да буду крајње “немирољубиви”, иако непрестано причају о својој “ненасилности”. “Кливланд Прес” од 15. новембра 1978. године објавио је о сексуалном злостављању, коришћењу дрога, премлаћивању и бацању “непослушних” у базене међу следбеницима гуруа Махараџ Џија; следбеници “Ананде Марге” су се спаљивали, поливени бензином, да би обратити пажњу људи на своје учење; следбеници “Харе Кришне” у Индији су пуцали на своје суседе, којом приликом су ранили 18 људи, од чега троје деце. Међународна полиција Немачке, САД и Канаде ухапсила је многе кришнаисте под оптужбом за различите преступе: од шверца дроге до киднаповања и незаконитог поседовања оружја. Један од 11 главних гуруа ухапшен је због преваре. Оснивач “Харе Кришне”, Прабхубада, умро је пре процеса; сматрало се да је био повезан с ланцем наркодилера. Огромне количине оружја откривене су на кришнаистичким фармама у Калифорнији и Западној Вирџинији. Оправдање секташа је било да је оружје ту због “самоодбране”…
Истраживања Керил Матрншијане веома су леп пример дубљег увида у праву природу секташког хиндуизма који се нуди савременом свету; она су ту да би нас подсетила да у духовности “Новог доба” све смрди на древну, лукаву змају, сатану, и да ту нема Нечег новог, осим “постмодерног” мамца за лаковерне и медијске кампање невиђених размера.

Како смо се срели са Харе Кришном?

Појавили су се средином осамдесетих у Словенији и Хрватској. Тамо су штампали прве књиге, ослобођене пореза на промет. Мало – помало, почели су да продиру у Србију, како у Београд, тако и у провинцијска места. Носили су са собом “Бхагавад – гиту каква јесте”, “Шримабадгаватам”, “Савршена питања – савршене одговоре”…
Нудили су мирисне штапиће од сандаловине и бројанице за понављање мантре: “Харе Рама, Харе Кришна…” У часопису “Тајне” (број 25) наше читалаштво је сазнало о њима као веома симпатичним, мирним људима, који проповедају вегетаријанство и ненасиље. Могли смо прочитати да се Алфред Форд, наследник “Форд – мотор компаније”, претворно у Амбаришу Даса, н да се, на кришнаистички начин, венчао са Сваха – деви даси, негде у околини Сиднеја. На вегетаријанској свадби било је око хиљаду гостију. У истом чланку се види да је бивши “Битлс”, Џорџ Харисон, са бактама још 1969. године снимио маха – мантру и албум “Godess of Fortune” (“Богиња среће”) Песме “All Things Must Pass”, “Living in a material World” и “My Sweet Lord” биле су кришнаистичке.
Харисон, који је дао 190 000 долара за прва издања кришнаистичких књига, у то време је говорио: “Радије бих био један од бакта, него један од исправних, тзв. нормалних људи који не знају да је човек духовно биће, да има душу”. Са Леноном је у то време по шест сати певао Кришни. “Били смо усхићени, били смо срећни”, говорио је. Плочу “The One” Пол Макартни је обложио омотом на коме Кришна свира, а лабуд га носи… Са њима су се дружили Ени Ленокс, Нина Хаген, Бој Џорџ… Толико имена привлачних младима широм света данас их пропагира…
Касније се, међутим, сазнавало да су припадници “Харе Кришне”, који су већ почели да плешу по Београду, ударајући у бубњеве и певајући: “Харе Рама, Харе Кришна”, имали и другачијих детаља у својој прошлости. Један од наследника оснивача секте, Свами Прабхубаде, амерички гуру Кеит Хам, стрпан је у затвор због убиства четворице чланова који су покушали да групу напусте, а учествовали су у прљавом бизнису који није имао везе са просјачењем и продајом мирисних штапића. На суду је Хам изјавио: “Зашто се узбуђујете због четири леша када се у грађанском друштву свакодневно убија, па се лешеви не могу ни избројати?” Многи од наследника Прабхубаде завршили су у затвору – што због насиља, што због трговине дрогом. Сама секта је, после читавог низа скандала, решила да се јавно “поспе пепелом”: тако је према писању “Берлинског дијалога” (1/95), у Немачкој Академија за ваишнавску културу одржала скуп на коме је признато да су “Харе Кришне” некад поседовале оружје. Почетком седамдесетих, у њиховом немачком темплу, приликом полицијског претреса нађено је осам стотина хиљада марака нејасног порекла, као и два пиштоља и две пушке (иначе, кришнаисти не служе војску!) Пошто је председник темпла узео на себе кривицу за оно што је полиција открила, осуђен је на минималну казну. Инсистирају на томе да таквих проблема више нема, ни у Немачкој, ни у свету. Кад су у питању породице и институције, и ту је, веле, било грешака, али више их неће бити: сада се малолетници смеју прикључити ашраму само са дозволом родитеља, а никог неће бити принуђен да напусти школовање пре времена.
Изгледа да се углађени стил, међутим, не односи на Русију, у којој кришнаизам, са дозволом власти, делује од почетка седамдесетих година. Садашњи кришнаисти тврде да су сила и да их на територији Русије има 250000 (по, очито грандоманском, саопштењу Анта – Даса, вође московског центра.) У највећој православној земљи света бакте сарађују са покретом за препород словенског-ведског паганизма, из кога проистичу и многе партије са симпатијама према нацизму. У оквиру хуманитарних програма у ратом захваћеној Чеченији, према тврдњи Нулцара Чаргазије од 12. јуна 1995, поделили су, у сарадњи са локалним властима, око 2000 прасадама дневно (прасадам храна која се претходно жртвује Кришни.)[1]
Од 19. до 15. јуна 1996. московски кришнаисти су славили 25. годишњицу постојања у Русији и стоти рођендан Свами Прабхубаде. Имали су свој фестивал у бившем дечјем одмаралишту у Сахареву. У Петрограду су организовали процесију која је трајала осам сати, и завршила се на Невском проспекту. (Православни су организовали контрадемонстрације.)
А у Србији? Према писању О. Николића ( “Родитељи неће Кришну”, “Политика”, 20. јун 1996.), родитељи чија су деца, преко секте, одведена у иностранство, организовали су протестни скуп, жалећи се београдској градској скупштини. Секта је одговорила на нападе тврдњом да је њихово деловање регуларно. Према тврдњи гуруа Панду Даса (И. Анојчић, “Разумевање за другачије мишљење”, “Политика”, 5. јул 1996.) секта је регистрована 1989, и од тада је све како треба. Мада су грађани МЗ “Партизански пут” узнемирени, кришнаисти су формирали савет од 20 родитеља који су од Министарства вера тражили да “Харе Кришну” не пореди са сатанским сектама. Једна од мајки, Мирослава Нејков сматра да је секта позитивно утицала на њеног сина. Београдски кришнаисти имају хуманитарну организацију “Храна за живот” и наступали су у “Савацентру” неколико пута…
Шта је истина?
О томе ће читалац моћи да сам донесе закључак ако прочита текстове који следе. Први текст припада протојерејуставрофору др Лазару Милину, најугледнијем нашем апологети, и говори о кришнаистичкој теологији (боље рећи, митологиЈи.) Затим је дато неколико увида у свет Кршшиних следбеника. Текст др Александра Дворкина “Тоталитарне основе међународног кришнаизма” говори о систему “варнашрама”, то јесто кастинском систему који би кришнаисти увели у друштво кад би дошли на власт. Да они то озбиљно мисле, показује и домаћа кришнаистички часопис “Атма” који манифест кастинског система, из пера Харикеше Свамија, наследника Прабхубаде, доноси у виду фељтона. Одмах затим следе исповести бивших чланова секте, православног Американца Макарија Кардоне и православне Србкиње Љубице Шапоњски…


НАПОМЕНЕ:

[1] Православни хришћанин нека има на уму никад не треба да узму храну коју нуде кришнаисти – јер је они увек претходно жртвује идолима.

2 Comments

  1. Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.

  2. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.