NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Srbi i Indija

„Pokret za svesnost Krišne“ u svom časopisu na srbskom jeziku „Atma“ (br. 4) podseća Srbe da.u njihovom jeziku ima mnogo reči koje su srodne sanskrtu: „Vede“ (znanja, na sanskritskom) imaju isti koren kao srbskog (tako je medved – „onaj koji zna gde ima meda“). Znanje je „žnani“.
Naša reč Bog, kažu oni, dolazi od „bhagavan“, onaj koji ima sva obilja; „govedo“ – ima isti koren kao Govinda (ime Krišne, koje znači „čuvar krava“)… Međutim, optužuju krišnaisti Srbe, oni su se, u doba pre potopa, iselili iz Indije, iako je ona bila na visokom stupnju vedske civilizacije. Zašto? Pobegli su, jer nisu mogli da žive po visokim zahtevima „Veda“ – jeli su meso i nanosili štete brahmanima, koji su ih besplatio poučavali. Zato se Krišna javio u vidu brahmanskog sina Šri Parašurame, i proterao kšatrije, među kojima su bili i preci današnjih Srba. Zato nas krišnaisti pozivaju da se vratimo u zagrljaj onoga koga zovu „najčistiji Božji sluga i Njegov poslanik“, to jest gurua Svami Prabhubade.
Pošto su se krišnaisti pozivali na lepu, mada nimalo romantičnu i pogodnu za mistifikovanje knjigu dr Olge Luković – Pjanović „Srbi – narod najstariji“, i mi ćemo to učiniti, ukazujući pre svega na jezičke momente srodnosti srbskog i praindoevropske osnove koja je najbolje očuvana u sanskritu. Francuski lingvisti Maje i Vajan smatrali su da je srbski najsličniji vedskom sanskritu.
On poznaje vokalno „R“, koga nema ni u grčkom, ni u latinskom, kao ni u evropskim jezicima savremenosti. (Rus ne kaže „krv“ – samo „krov“; „krava“ je „korova“; smrt je smert…) Takođe, u srbskom narodnom jeziku postaje glasovne grupe „rg“ („rgati“) i „rnj“ („rnjati“); izvorni naziv grupe drevnih indijskih knjiga je „Rg-vede“ – u originalnom oblnku ovo ovo najlakše izgovaraju Srbi.
Reči za rodbinske odnose (tata, nana, brat, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika) imaju praindoevropsko poreklo. Srbi su nekad imali i imena za rodbinu do desetog predačkog kolena: iza čukundede, predak se zvao navrndeda, iza navrndede askurđel, iza toga kurđel, iza toga kurlebalo, iza kurlebala sukurdov. Deseto koleno je kurajber. Reći nekom da je kurajber znači reći mu: „Ti mi nisi nikakav rod!“ Lingvisti, pored glasovnih grupa „rg“ i „rnj“, u narodnom govoru nalaze i grupe „srmb“ (srbmati, rmbačiti), „mrd“ (mrdati), „mrz“ (mrznuti se)… Reč „agni“ (ime boga vatre) u savremenom srbskom je „oganj“. „Prija“, „prijati“, „prijateljstvo“ – Prija je ime jedne indijske boginje, zaštitnice ljubavi. Indijski panteon zna za polubožanstvo Srbindu, što bukvalno znači „princ Srba“!
Naš ugledni pesnik i esejista, Miodrag Pavlović, na osnovu ozbiljnih izučavanja utvrdio je da Srbi i Litvanci imaju drevne pesme o ženidbi i udadbi nebeskih tela, što je tema vedskih himni. Vedski bog Varuna postao je praslovenski Perun… Srbski običaj krsne slave, hristijanizovan još u davno doba, po spoljašnjem obliku ima sličnosti sa vedskim obredima zazivanja domaćih bogova i predaka.
Ali, ali, ali… Da vidimo kakav je odnos Srba (koji su, vekovima, bili „kšatrije“, narod plemenitih ratnika) prema Indiji iz koje su se odselili (krišnaisti kažu – bili proterani.)
„Vede“ i „Upanišade“ nastale su kao plod nekoliko stoleća. Samo učenje o reinkarnaciji nije bilo pristuno u religiji belih, arijevskih plemena koja su glavni tvorci induističkih svetih spisa. Tek u dodiru sa tamnoputim Dravidima koji su bili starosedelačko stanovništvo oni su svoj izvorni monoteizam pokvarili uvođenjem mnogih bogova i polubogova. Reinkarnacija je prihvaćena kao stav o zagrobnom životu. To se vidi iz ključnog spisa „Mahabharate“ – „Bhagavad Gite“, u kome tamnoputo stočarsko božanstvo Krišna („Krišna“ upravo znači „tamnoputi“ – Dravidi su bili ratari i stočari, a Arijevci ratnici) poučava princa Ardžunu novoj nauci – reinkarnaciji. Plemenitom Ardžuni je žao što u ratu mora da se bori protiv svojih rođaka, ali mu Krišna kaže da to nema nikakve veze – s obzirom da dostoji reinkarnacija; ko god je ubijen, nije ubijen!
Dravidskom stanovništvu indijskog potkoninenta treba pripisati i mnoge demonske elemente potonjeg induizma, pre svega snažno zanimanje za kult Šive i Kali, bogova smrti i uništenja, kao i prinošenje ljudskih žrtava.
Od svega ovoga Srbi su pobegli. I to bekstvo može se uočiti i u srbskom jeziku. Reči visokog religijskog značenja dobijaju nisko, profano smisaono polje. Naš arhitekta Predrag Ristić nije slučajno primetio da je indijska kali-juga, poslednje kosmičko razdoblje pred uništenje i stvaranje novih svemira, kod Srba postalo kaljuga (Kali – kal, blato). „Samsara“, točak karme, kod Srba (u krajevima oko Zapadne Morave) znači pseto – lutalica, džukela. Tantra i mantra pojavljuju se u podsmešljivoj formulaciji za nečije brbljanje -„tandara-mandara-broć!“ (Može se pretpostaviti da je ova formula nekad bila magijska, s obzirom da je broć biljka upotrebljena u magijskim ritualima.)
Pokojni deda pisca ovih redova pričao mu je staro srbsko predanje, po kome Cigani među Srbima prose zato što su ovi nekad nešto davno pozajmili od Cigana, pa im nisu vratili. (Možda je to prasećanje na tamnopute Dravide, od kojih su Arijevci – kšatrije utekli.)
Međutim, najsnažniji dokaz odbojnog stava Srba prema induskom nasleđu je pesma „Sveci blago dijele“, za koju se smatra da pripada najstarijem epskom sloju. U ovoj pesmi sveci pitaju Ognjenu Mariju, Svetu velikomučenicu Marinu, gde je bila, a ona im kaže da dolazi iz „Indije, iz zemlje proklete“. U toj prokletoj zemlji vlada bezakonje: kumovi ne poštuju kumove, i braća se sa braćom svade. Tada sveci kažnjavaju Indiju – u njoj nastaju suše, razne bolesti, od kojih je najopasnija srdobolja – dizenterija (pored gube, najopakija gošća uboge Indije); tamo nestaje hleba za prosforu – ne služi se Sveta Liturgija. Tek kad se stanovništvo pokaje, stanje se Popravlja.
Veoma je zanimljiv odnos Vladike Nikolaja prema Indiji. Čitavog života on se divio indijskom asketizmu i potrazi za metafizičkom dubinom sveta, i čudio primitivizmu neznabožačkog panteona ili, pak, nihilizmu budizma. U knjizi „Reči o Svečoveku“ on pokušava da stvori neku vrstu „hristijanizovanog induizma“, odgovarajući na ničeanskog natčoveka i njegovu antihrišćansku usmerenost.
Međutim, već u “ Indijskim pismima“ Vladika uočava nemogućnost sinteze, i, ukazujući na visok lični moral indijskog čoveka, daje pravoslavne odgovore na pogrešne postavke njihove dogmatike. Pravoslavni Balkan mora nadići i mane Evrope (tehnicističke „Bele Demonije“) i mane Indije (uspavane u svom nirvanskom miru bez Boga): tome je posvećen ogled „Iznad Istoka i Zapada“. Na kraju, kao da sluti budućnost svog naroda, i svih hrišćanskih naroda, koji će se naći na udaru induizma, u manastiru Ljubostinji, gde su ga Nemci držali u zatočenju, on 1941. i 1942. godinu posvećuje pisanju blistavog dela „Teodul“, u kome pokazuje lepotu Evanđelja u odnosu na sve mnogobožačke mudrosti zemlje kojom je svojevremeno bio očaran. Čitavog života njegova molitva je: „Hriste, dođi u Indiju!“ Nadao se u Svečovekoljubivog Boga da će Indiji poslati nekog ko će nastaviti apostolsku misiju Svetog Tome. Danas, kada pravoslavni Grci u Indiji imaju sve više svojih misionarskih centara, i kada mnogi Indusi upoznaju Jedinoga Koji ih može osloboditi točka za mučenje zvanog samsara, molitva Vladike Nikolaja izgleda nam uslišenom.
Sa druge strane, strašno je što se Srbi, ni ne poznajući dovoljno ponor u koji srljaju, vraćaju paklu panteizma iz koga su njihovi preci pobegli, nazivajući Indiju – „zemljom prokletom“.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *