NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Arhiepiskop sanfranciskanski Jovan Šahovskoj
O reinkarnaciji ili prevaplotenju

Teosof. Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa jednim hrićaninom, koji me je sve vreme ubeđivao da hrišćanska vera odbacuje ideju reinkarnacije (prevaplotenja), a zašto to nisam mogao da shvatim. Ukazivao mi je na jednu glavu iz Poslanice Jevrejima, i uporno ostajao pri tome da se čovek pouzdano rađa i umire samo jedanput. Ali me nije ubedio. Moj razum govori nešto drugo, a ja ne mogu iskreno usvojiti ono što ne razumem. Ja ne razumem u čemu poznavanje karmičkog zakona reinkarnacije (prevaplotenja) protivreči hrišćanskom veroučenju. Taj zakon karme svestrano objašnjava kosmičku božansku evoluciju čovečanstva ka Dobru, otklanjajući sve protivrečnosti, sve sumnje oko toga da li je čovekova večna sudbina pravično predodređena. Ne može se ne priznati da je to Zakon sveopšteg spasenja, sveopšteg uspona ka Dobru i Istini. Ne uspe li čovek u jednom životu da postane bolji – ima šansu u sledećem životu, ima novu mogućnost za samopopravljanje…

Hrišćanin Da, to dalekoistočno učenje o mnogim životima jednog čoveka oduševljava samo one koji veruju da čovek sopstvenim silama postaje sve bolji. To odgovara mnogima koji se ne uzdaju u Tvorca, no u ličnu moć usavršavanja. Mogu vam odgovoriti da sumnje u „pravičnost večne čovekove sudbine“ kod hrišćanina prosto ne može biti, kada se zna Ko je stvorio čoveka, i Ko je promenio vodu u vino, a zatim vino u Krv Večnoga Života. Hrišćaninu uopšte nije potrebno da pomišlja razne složene sisteme da bi izvukao iz bezizlaza svoj slabački razum, koji je prepun nedostataka, čak i u nižoj oblasti zemaljskog života – a kamo li da taj razum gradi nebeske planove… Za nebo je neophodan naročiti vid.

Teosof. No zar nije moguće olakšati put ka Bogu?

Hrišćanin Onome što je zdravo i ispravno ne trebaju nikakve proteze. Ako čovek nema vid (detinje srce puno poverenja) nikakve veštačke oči neće pomoći. Tu treba umreti za sebe i vaskrsnuti u drugom svetu. Složiteće se da „vera“ nije samo vera u Boga, nego i verovanje Bogu.

Teosof. Ali, Gospod je svugde, On je i u našem umu. Mi smo – iskre Božanstva, zraci Boga…

Hrišćanin. Mi jesmo iskre sazdane Bogom, ali nikako nismo „zraci samoga Boga“. Zrak Boga je – Sam Gospod Isus Hristos, i jedino taj Zrak ne može biti pomračen. A mi ljudi jesmo pomračeni. Zar vi ne osećate da je čovek pomračen? On je stvorenje koje je sebe dobrovoljno pomračilo neljubavlju, nepoverenjem prema Tvorcu, a sada se to stvorenje kroz Crkvu priziva u očišćenje, u ljubav, u veru (poverenje!). Zašto vi nazivate Oca Nebeskoga „Božanstvom“? To je tako hladno, bezlično.

Teosof. Smatram da je moguće uzdići se iznad čovekolikih (antropomorfnih) predstava. Božanstvo je tako uzvišeno da, ma kako Ga vi nazvali, nećete izraziti Njegovu suštinu.

Hrišćanin. Svakako. Ali razumevanje Božanstva uopšte nije stvar uzdizanja nad ljudskim načinom poimanja. Jer tog zemaljskog poimanja nećete se osloboditi prelazeći iz zemaljskog sveta pojava u mrtvi svet apstrakcija. Za delimično poimanje Boga nezaobilazno je Bogom dano otkrivenje. Samo kroz otkrivenje Božije znamo da je Bog triličnostan: Otac, Sin i Sveti Duh… A moliti se možemo samo Živoj Ličnosti, Živome Bogu, a ne bezličnom „Božanstvu“…

Teosof. Ja bih želeo da od vas dobijem konkretan odgovor na moje pitanje: zašto se međusobno isključuju hrišćansko otkrivenje i okultno znanje karme kao zakona reinkarnacije?

Hrišćanin. Ja sam vam već odgovorio najozbiljnijim argumentom: treba ne samo verovati u Boga, no i verovati Bogu. I treba da ostavimo po strani svako naše zemaljsko mudrovanje o nebeskoj pravičnosti. Moramo imati apsolutno poverenje u pravičnost Boga. Jer i nije tako teško poverovati da je tamo ona u neizrecivo čistijem i uzvišenijem obliku, nego ovde, u našim zemaljskim osećanjima i mislima. Ne treba gubiti vreme na takve stvari. Smešno je kada se čovek pravi umnijim i pravičnijim od Boga.
Ako do vrhova Himalaja čovek doseže velikim naporima i kroz velike opasnosti, koliko je tek manje sposoban da svojim zemaljskim razumom dosegne nebeske tajne. Izučavanje „zakona karme“ je žalostan pokušaj čovekovog razuma. A taj „zakon“ potpuno je neosnovan čak i sa racionalne strane… Šta vi mislite, da li je čovek slobodno biće?

Teosof. Da, slobodno je.

Hrišćanin U tom slučaju vi jemčite da će svi ljudi, u svojim budućim životima na zemlji neizostavno izabrati ono što je bolje, a ne ono loše? I da li će u beskonačnosti želeti to bolje?

Teosof. Razumem – ako je čovek slobodan onda usmeravanje slobodne volje ne može biti predvidivo.

Hrišćanin U tom slučaju, teškoća koju vi zapažate u hrišćanskom spasenju kroz blagodatno usavršavanje u jednom jedinom životu na zemlji, samo se rasteže na beskonačan broj delića istog tog života. I gde je tu izlaz, gde spasenje?

Teosof. ?

Hrišćanin. Vi hoćete da nekako teorijom reinkarnacije (prevaplotenja) objasnite sva protivrečja života, a ustvari samo ih zapetljavate. Vi biste mi verovatno sada morali odgovoriti da je čovek predodređen i nema slobode, da se kreće mehanički, po u njemu skrivenim zakonima, neminovno u dobrom pravcu – i na taj način će svi ljudi, nezavisno od njihove volje neminovno dostići savršenstvo.

Teosof. Da, tačno. Slobodu ne treba shvatiti kao bezuslovnu. Čovek je određen za Dobro.

Hrišćanin. Ali ako se sve kreće putem neizbežne evolucije ka Dobru, ne razumem zašto onda ljudi postaju sve gori: gordiji, bezdušniji, a crni apokaliptički oblaci sve više nadvijaju se nad čovečanstvom? Takođe ne razumem čemu onda služi mnoštvo odlomaka života, ako se ni u jednom ne izražava čovekova sloboda, ako nema tog jedinog izraza no kome je čovekova ličnost bogolika?…
Ako je sve „mehanizam“, ako Bog nije Živi Otac Nebeski, nego apstraktno „božanstvo“, čemu onda uopšte sva naša traganja za Istinom? Kraj će za sve biti jednak. A kukavna beskonačnost niza mnogih života u vremenu čini u večnosti sav taj život, u suštini, kao jedan tren! I zato je sasvim nerazumno, čak i sa filosofske tačke gledišta, tražiti razrešenje tajne grešnog života u teoriji trajućih u prostoru i vremenu prevaplotenja (reinkarnacija).

Teosof. Ali i samo Evanđelje govori o reinkarnaciji. Otvorite 17. glavu Evangelija po Mateju (stih 12). Hristos tu kaže: „Ali Ilija je već došao, i ne poznaše ga…“ On je to govorio o Jovanu Krstitelju, pokazujući time da je Jovan Krstitelj reinkarnirani Ilija.

Hrišćanin. Molim, molim, ali to se nikako, ni filosofski ni empirijski ne može potkrepiti. Ajdede i nekog drugog, ali proroka Iliju Gospod nikako nije mogao smatrati „prevaploćenim“ (reinkarniranim), jer je prorok bio u telu uzet na nebo. To kao prvo. A drugo, baš je prorok Ilija lično stojao sa Mojsejem uz Spasitelja na Gori Preobraženja, na prema tome, znači nije bio uništen kao ličnost. A javljanje proroka Ilije na Gori Preobraženja zbilo se posle rođenja na zemlji Jovana Krstitelja!

Teosof. Pa kako onda treba shvatiti reči Hristove?

Hrišćanin One se mogu shvatiti bez velikih teškoća, ako se pogleda na drugo mesto u Evanđelju. Gospod je rekao: „Ako hoćete primiti“, to jest – ukazao je na to da Njegove reči imaju prenosno značenje. I uopšte, ne savetujem vam da Evanđelje koristite u odlomcima ili pasusima. Jednim odlomkom (van konteksta) bilo koje knjige, može se dokazati sve što se želi.
Istinski naučno proučavanje uzima tekst u kontekstu. A kontekst toga stiha koji ste naveli možete naći u 11. glavi Evangelija po Luki, gde se govori da Jovan Preteča treba da dođe „u duhu i sili Ilijinoj“. A zar ne objašnjava sve: „u duhu i sili…“? Napominjem još da su Judejci svakog blagočestivog i dobrog cara nazivali Davidom, ali su ga tako nazivali bez ikakve misli o reinkarnaciji, nego je to bila jedna osobina jevrejskog jezika. Misao o reinkarnaciji isto toliko je strana Bibliji koliko i misao o bezbožju. Naprotiv, ideja Vaskrsenja – predoseća se u Starom, i blistavo se otkriva u Novom Zavetu. Ta ideja je nešto sasvim različito od ideje reinkarnacije.

Teosof. Ali kako su onda učenici mogli pitati Učitelja za sleporođenog: „on li sagreši ili roditelji njegovi?“ (Evangelije po Jovanu 9. glava). Ako je „on“ sagrešio, onda je to, svakako, mogao učiniti samo u prethodnim svojim životima, zar ne?

Hrišćanin To ni najmanje ne proističe iz ovoga stiha. Pročitajte Evanđelje, pročitajte celu Bibliju, ali ni traga nećete naći od reinkarnacije. Međutim, u Bibliji gromoglasno odjekuje tragedija praroditeljskoga greha, kao i teške posledice toga čin! „Gle, u bezakonjima bejah začet i u gresima rodi me mati moja“ (Psalam 50.). Ovde se prorok David kaje za prvorodni svoj greh, za koji i sebe smatra odgovornim, jer predstavlja živi delić celokupnog tela čovečanstva. I apostoli, kada su pitali Gospoda za sleporođenog, baš na to su mislili, kao da kažu: „Da li je njegovo slepilo posledica prvorodnoga greha u njemu lično, ili zbog ličnih grehova njegovih roditelja?“ Ali Spasitelj prenosi pitanje na sasvim drugu ravan i ukazuje ne na uzrok sleporođenosti, no na ono što iz nje treba do Promislu da proiziđe – na Slavu (blagodat) Božiju, koja je iscelila sleporođenoga. Time nam je Gospod zapovedio da više pazimo na to kako se ostvaruje i usvaja Slava Božija u našem životu, nego li da radoznalo ispitujemo uzroke skrivenih pojava. Pravda i Ljubav – za nas ljude nespojive vrline – jedino u Bogu se poklapaju. A ni najpametniji čovek nije u stanju da psihoanalizira Boga.

Teosof. Pre 2000 godina čovečanstvo još nije bilo sasvim zrelo da prihvati punotu Otkrivenja. Tajna reinkarnacije (prevaplotenja) je poslednje i vrhovno otkrivenje, a pritom je ono određenom stepenu esoterično (za mali broj posvećenih), ona je taj novi ton – namenjeno samo zrelim i izabranim.

Hrišćanin Baš u to je teško poverovati. Nijedan čovek biblijske vere, ma i malo duhovan, neće poverovati da su vapš teosofi (Jelena Petrovna Blavacki, Anica Bezant, Krišna Murti i pukovnik Olkot) bili zreliji i bogougodniji, nego svi oni proroci, apostoli, mučenici i bezbrojni svetitelji Crkve Hristove – iz prošlih četiri milenijuma. Naprotiv, možemo se vrlo lako uveriti u suprotno: da ti vaši samozvani proroci „nove religije“ ne samo da stoje niže od naših svetlih proroka Hristovoga Duha, nego se još pokazuju kao ljudi koje je nečista sila tame otvoreno gurnula u borbu protiv svetle tajne hrišćanstva. Po učenju Samoistine (Hrista), kasnije novozavetno Otkrivenje nikako i ni u čemu ne može da protivreči ranijemu (starozavetnomu). Zato apostol Pavle – nadahnut Duhom Svetim – izriče anatemu (odlučenje od Istine) na svakoga, čak i angela sa neba, koji bi se drznuo da propoveda veroučenje protivrečeno apostolskom blagovestiju. Jer apostoli su, svakako, znali, Gospod ih je upozorio, da će se tokom istorije sveta pojavljivati mnogi lažni proroci, vukovi u ovčijoj koži koji prikrivaju svoju duhovnu tamu izgledom „svetlog angela“ (2. Kor. 11:14). Zli duhovi deluju vešto i lukavo, a ponekad i grubo, računajući na lakomislenost i glupost ljudsku kao i na njihov nemar da traže Jedino Otkrivenje sa Neba.

Teosof. Ali zašto niko od hrišćanskih učitelja Crkve nije do sada objasnio sve te duboke metapsihičke pojave koje se zbivaju u čoveku, a n“ih sada proučava naša okultna nauka – koja je proniknula do u oblast podsvesnog i nadsvesnog? Ovo je dokaz očitog razvoja duhovnih i psihičkih znanja na osnovu kojih okultizam postaje solidna nauka.

Hrišćanin. Oprostite, ne želim lično vas bilo čime da uvredim, u toliko pre jer vidim da ne znate sveto Otkrivenje Hrišćanstva. Međutim, to što vi nazivate „okultna nauka“ – „samo je demagogija duha. Kao što se u politici, radi veće popularnosti u masama, razne partije upinju da se predstave kao zaštitnice interesa većina, tako i ovde, znajući da većina savremenih ljudi ima više poverenja u svoju čovečiju „nauku“ nego u bogootkrivenu veru, okultisti to koriste i sebe nazivaju ljudima od „nauke“, da bi time privukli poluobrazovane ljude. Zaodenuvši se u prividnu „naučnost“, okultisti olako stiču autoritet u očima duhovnih slepaca. Jer onaj koji poseduje duhovni vid odmah prozire da je ovde posredi demagogija, znači – zamka. Zaista, nema ničega zajedničkog zemaljski, naučni, prizemno empirijski i racionalni scientizam sa istinskim poznanjem Duha. Zaista, mističko poznanje nestvorenoga Duha Božijeg predpostavlja metafizičko uzletanje iznad svih nižih empirijskih i racionalnih saznajivosti. U tome i jeste sav smisao vere kao poverenja Božijoj Reči u Otkrivenju.
Nauka duha zaista postoji i veoma je duboko razrađena u delima svetih otaca Pravoslavne Crkve, ali ona nema ničega zajedničkog sa zemnom okultnom „naukom“ ukorenjenom u staroj, nepreobraženoj čovekovoj prirodi koja doseže samo do oblasti „duševnog“, a ta oblast sačinjava, – posle telesnog sprata – tek drugi sprat čovekovog bića, gde nema istine. Vrhovni, treći sprat je oblast „duhovnog“, sposoban je da primi u sebe Istinu – Hrista (sveti Pavle je razlikovao tri vrste ljudi: telesne, duševne i duhovne).
O, kada biste vi znali kakve su dubine nebeskoga znanja otkrivene u Evanđelju, u apostolima i u hrišćanskim podvižnicima, kao duhovnim (a ne duševnim) ljudima, ljudima Božijim! Ali se do toga znanja može doći samo putem jedino pravog, carskog esoterizma, naime, esoterizma prave vere, čistote srca i krsnog samoodricanja u blagodati Duha Svetoga.“ „Blaženi su siromašni duhom i. blaženi su čisti srcem… “ To je novi poredak stvari, novi svet usinovenja Bogu.
Okultna nauka je autonomna nauke koja. potiče iz ograničenog čovekovog uma. Njome se može baviti čak i ateista, a da pritom ne napusti svoj bezbožni način života. (U teosofskom društvu „Jutarnja Zvezda“ ateizam se priznaje na ravnoj nozi sa drugim verama!) Svaki duhovni svetac može i grubim pitanjem prizemne logike razgolititi taj mrtvi esoterizam okultista. Međutim, stanje je drugačije u pravoj nauci duha… Tu se znanje stiče ne kroz spoljašnje, jedino od čoveka zavisno izučavanje, i ne samo kroz mehaničke jogivežbe, no rođenjem kroz blagodat Duha Svetoga, kroz Sina Božijega, kroz Oca Nebeskoga – u Trojici slavljenog i poznativog Tvorca.
Ovde, na trećem duhovnom spratu, čovek napreduje pokajanjem kroz saznanje svog duhovnog siromaštva, i odbacivanjem svoje samoživosti stiče čistotu srca, a po meri čistote (meri ljubavi prema Bogu) otkriva mu se i nestvoreni, večni duhovi svet. Tako ima dva suprotna puta. Jedan je put tame kojim idu jogini, okultisti sa njihovim zamršenim „naukama“. Drugi je put svetlosti, kojim idu hrišćanski podvižnici duha. Prema iskustvu ovih isposnika, „naučni“ prodor okultista u viši svet duhova je pad u prelest (obmanutost) telesnog i lažnog znanja, put koji je Crkva odbacila u prvim vekovima Hrišćanstva kao put „paganstvujuće jeresi“. Zato je celokupna dijalektika „spasenja“ kroz reinkarnaciju, sa gledišta Hrišćanstva, najobičnija jeres, duhovna laž, koja potpuno razotkriva okultizam kao znanje nepreobraženog nižeg reda.

Teosof: A kako, konkretno, hrišćanska misao objašnjava takve fenomene da ljudi prepoznaju mesta koja su ranije videli, a u svom životu nikada ranije nisu tu bili?

Hrišćanin. Prvo, svaki čovek nasleđuje celu prirodu Adamovu. U genima nasleđuje svo pamćenje rase. Problem sećanja je problem poniranja u dubinu svoje ličnosti a ne u mitološko umnožavanje života i seljakanje svoga „ja“ kroz mnoga tela reinkarnacije…
Drugo, to sećanje na mesta u kojima čovek ranije nikada nije bio objašnjava se i time da čovečiji duh (kada dosegne do trećeg sprata duhovnosti) živi vanvremeni prostor, i zato može i da se priseća prošlosti, i da predviđa budućnost, jer je sve zemaljsko (kako prošlost tako i budućnost), samo jedan tren sadašnjosti, odnosno večnosti. I zato vrlo često u životu čoveka oštro izbije „sećanje na budućnost“, to jest on u snu, ili čak na javi svesno ili nesvesno, pamti budućnost, a zatim je se lako „priseća“. Ta je pojava sasvim u prirodi čoveka.

Teosof: A kako čovek ponekad ukazuje na neke detalje koji nisu prisutni u njegovom vremenu, nego su postojali ranije, u davna vremena? Recimo, neko se seća da je na tom i tom mestu starog zamka to i to uzidano…

Hrišćanin: Ni ta pojava ne pretpostavlja prethodne „ranije živote“ čoveka na zemlji. Po hrišćanskom veroučenju i po istinitom duhovnom znanju, poznato je da okolo čoveka, a često i u njemu deluju sile nevidivog sveta duhova. Te sile, kako svetle, tako i tamne, nalaze se izvan čovekovog vremena, i čovek veoma često potpada pod njihov opipljivi uticaj. Takozvana pojava „dvojnika“ – razdvojene ličnosti – zasniva se na tome uticaju zlih duhova. Takođe, svi vidovi besomučnosti, kao posednutosti od demona. Ovi nečisti duhovi daju uobraženim ljudima dar vidovitosti i predskazivača.

Teosof. Zar različiti broj talenata i darova sa kojima se čovek rađa ne svedoči o njegovom prethodnom životu, o njegovim ranijim sposobnostima?

Hrišćanin. Ne, nikako. Vi sami tačno govorite, kada kažete: „Talenat, dar…“ To upravo ukazuje na Onoga Ko je dao talenat, Ko je podario određeni dar. Priča o talentima u Evangeliju potpuno otkriva i objašnjava tu tajnu – da Bog daje čoveku talente kao darove.
Hrišćanskom blagodatnom saznanju je do te mere strana misao o reinkarnaciji da je i najmanja napomena te zablude kod Origena, – kad on govori o prepostojanju (preegzistenciji) ljudskih duša (do njihovog uselenja u telo) – bila jednodušno odbačena na Petom Vaselenskom Saboru. Hrišćani svih vekova potpuno jasno osećaju bezmernu vrednost ne samo jednoga života, ma i najkraćeg, no i svakog trenutka tog života čiji smisao uopšte nije u konačnom samooboženju čoveka ovde na zemlji, nego u jasnom opredelenju slobodne čovekove volje za Boga ili za satanu (u stremljenju srca). Mi dolazimo ovamo da kao trostruko biće (duhovno, duševno i telesno) polažemo ispit slobode. Da li smo za nesebičnu ljubav Boga, ili za sebičnu ljubav satane? Vidi se kroz naš izbor da li smo pšenica ili kukolj… Između toga dvoga je izbor. I kroz to slobodno opredelenje se ostvaruje tajanstveni zakon spasenja u kome se sjedinjuju punota čovekove slobode i punota Božijega Sveznanja. Okultisti hoće da primoraju čoveka na beskrajno gnjuranje u zemlju, zato što ne znaju istinske puteve čovekovog usavršavanja. Ali do tog savršenstva stiže se ne „naučnim“ putevima zemnog samousavršavanja (čemu ni beskrajni ciklusi večnosti ne bi bili dovoljni!), nego tamo se stiže Jedinim Putem, kroz Jedine Dveri, kroz Hrista – Spasitelja, koji izbavlja svakog smirenoga grešnika sa njegovog životnoga krsta, i iz ponora prividne karme. On odmah sa krsta nosi dušu u Carstvo Nebesko! Zato je Gospod rekao na Veliki Petak pokajanom razbojniku sa desne strane: „Već danas ćeš biti sa Mnom u Raju!“ (Znači, ne postoji nikakva seoba duše iz jednog tela u drugo, ne postoji nikakvo „čistilište“ kroz reinkarnaciju).

Teosof. Ali po mom osećanju morala, čini mi se da je nedopustivo da zbog samo jednog kratkog života na zemlji čovek može propasti zauvek.

Hrišćanin Ali pogledajte to pitanje malo drugačije. Najpre, nemojte ga gledati sa stanovišta svoje male „ovozemaljske pravednosti“. Oslobodite se bar na trenutak „svog“ moralnog kompleksa da ste vi vrhovni i nepogrešivi sudija. Znajte da je svaki „Vaš lični“ osećaj pravde ograničen i nedovoljan za rešavanje nebeskih pitanja i zagonetki. Verujte da mudrost nije u traženju ljudskih objašnjenja, nego u potpunom sinovskom poverenju u nedogrešivu Pravednost Oca Nebeskoga. Ako bar na trenutak predpostavite da Gospod Bog nije bezvoljni, beživotni, karmički „Princip života“, no Živi Otac Nebeski, Tvorac vidivog i nevidivog sveta, pa i vaš – On vidi i vašu Slobodu, vašu volju: da li je ona sinovska ili demonska, da li ste vi pšenica ili kukolj…
Ako mi, ljudi, snimamo fotografskim aparatom život u pokretu, u jednom trenu, koliko li savršenije može Bog Otac momentalno snimiti i odrediti našu slobodu i njeno moguće zastranenje – nedokučivim za nas putem Sveznanja Svoga.

Teosof. U redu. To se da predpostaviti.

Hrišćanin. Eto, vidite. I to je ono najvažnije. A setite se i onoga o čemu smo već govorili i sa čime ste se složiš: da su kako jedna sekunda zemaljskog vremena, tako i milijarde vekova tog istog vremena – potpuno jednaki pred večnošću nestvorenog Božanstva, pred onom Svetlošću Nebeskom Trojice Svete, koja nas traži i zove u blistavi zagrljaj oboženja. Zato ne treba da bežimo od te večne Svetlosti u ovaj sivi svet beskonačnog sumraka i tame.
A usavršavanje izvan i iznad ovih zemaljskih predela je ne samo moguće, nego je ono način života u nebeskom carstvu, čiji dolazak u sili Apostoli već najaviše, i to Carstvo nezasitivog napredovanja u Oboženju nije nekakvo nirvansko more nebitija, nego je ono okean preizobilnog života „sinova Božijih“. Taj njihov život večni se razrasta u ljubavi prema stvaralačkom radu. „Ljubav – govori prepodobni Jovan Lestvičnik – je večno usavršavanje angela“.

Teosof: I vi pouzdano tvrdite da je teorija reinkarnacije neistinita?

Hrišćanin. Teorija reinkarnacije (prevaplotenja) je apsolutno antihrišćanska teorija. I stvarno, ne greše neki hrišćani kada je nazivaju antihristovom. Pravi hrišćani veruju da postoji samo jedan vaploćeni Bog, Isus iz Nazareta, i da je On neuporedivo uzvišeniji od Jelene Blavacke i Rudolfa Štajnera – koliko nebo od zemlje.
Antihrist, po Svetom Pismu, ima na kraju da dođe. On će pokušati da putem panteizma i sinkretizma ujedini sve vere. Samo manjina, a to će biti pravoslavni hrišćani, neće poverovati u njega kao Hrista Boga. Zato će se on starati i pokušati „da prevari, ako je moguće, i izbrane“ (Mt. 24:24). S tim ciljem on hoće da ranije ubedi ceo svet da postoji neka pravednija (pravednija i od Evangelija!) i „naučno“ dokazana „istina“ o reinkarnacijn, po čijim zakonima će i nastupiti drugi dolazak „Hrista“.
Ali pravi hrišćani, koji znaju tajne svoje vere, nikad u tako šta neće poverovati, jer dobro znaju da će se Drugi Hristov Dolazak dogoditi neočekivano i kao Poslednji Sud nad celim čovečanstvom. Tada će Gospod u nadkosmičkom blistanju Slave doći u Svom Vaskrslom i Preobraženom Telu (koje i sada postoji, jer ga je Gospod uzneo na presto Oca Svoga), „da sudi živima i mrtvima“ – posle čega će nastati novi svet, novi život čovečanstva u Ocu i Sinu i Svetome Duhu.
Međutim, Antihrist (otac laži) će uspeti da obmane sve one koji su se zaneli okultnim „naukama“ o tobožnom reinkarniranju mnogobrojnih Mesija. Teosofija i danas prenosi staru otrovnu misaoveoma opasne sekte gnostika, koji su učili da ima 365 nebesa (uz druga pseudonaučna fantaziranja), tvrdeći da je duh Mesije – Hrista sišao na „Isusa“ pri krštenju. I sada, u novom ciklusu vremena (u novom avataru) isti taj duh Mesije – Hrista sići će (kroz reinkarnaciju) na nekog drugog „Velikog Posvećenika“. Nedavno je uobražena gatalica, Anica Besant, uveravala mnoge da je „Učitelj sveta već ovde“, da je duh Mesije (kakva hula za nas hrišćane!) sišao na induskog mladića Krišna Murtija… Međutim, kasnije se i sam Krišna Murti odrekao takvog visokog ranga.
Induski guru Vivekananda je licemerno nastupio u Americi (gde je izvetrila svaka hrišćanska mistika i ozbiljnost) govoreći da su sve religije jednako dobre. Ali kada je bio nasamo sa svojim obraćenim Amerikancima, onda je tek otkrivao svoje pravo lice i govorio im da je induska vera najbolja…
I Mahariši i Mun iz Koreje, razmetali su se kao da su veliki usrećitelji čovečanstva. Ali će doći drugi još opasniji koji će zasesti na visoki presto vaselenskoga carstva. Na njih je Gospod mislio kada je rekao: “ Tada ako vam ko reče: evo ovde je Hristos, ili onde, ne verujte. Jer će se pojaviti lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa, eda bi prevarili, ako je moguće, i izabrane. Eto vam kazah unapred. Ako vam, dakle, kažu: evo ga u pustinji, ne izlazite. Evo ga u sobama, ne verujte“ (Mt. 24).
Propaganda o tome da se ljudi i hristosi reinkarniraju – vešta je priprema za pojavu svakog lažnog hrista. Jer bez te lažne vere u reinkarnaciju, lažni hristos i ne može da se nametne svetu. A kad ljudi veruju u reinkarnaciju – njegova pobeda je već osigurana. Iz „ovoga je jasno da se prihvatanjem vere u reinkarnaciju (prevaplotenje) čovek odriče hrišćanske vere u Vaplotenje Boga (Inkarnaciju Boga), Koji se – jednom i zauvek – vaplotio (telesno rodio) od Jevrejke Devojke, Bogorodice Marije i Duha Svetoga. Tim Svojim telom On je stradao i vaskrsao iz mrtvih, a zatim se u telu vazneo na Presto Božanstva. To je razlog, da se vera u reinkarnaciju i vera u Hristovo Vaskrsenje međusobno isključuju.
Ni jedan od lažnih bogova Indije nije umro iz ljubavi prema čovečanstvu, a nije ni pobedio smrt vaskrsenjem – kao jedini čovekoljubivi Bog, Isus Hristos. Iz ovoga se vidi da onaj čovek koji veruje u reinkarnaciju, samim tim odriče se i najsvetije Evharistijske Tajne Tela i Krvi Hrista Boga, odriče se Pričešća Telom Novog Adama koje se „drobi, ali se ne cepa“… Čovek koji veruje u teosofiju i antroposofiju odriče se i svoga hrišćanskoga Krštenja, zasnovanog na apostolskom Simvolu vere. Odriče se čak i vere u neponovivost svake ličnosti čovekove, vere u jedinitost ličnosti svakoga svetitelja i svih ljudi uopšte, bilo živih bilo preminulih. Mi vidimo u Bogu najvećeg Umetnika, koji vaja svako telo i svaku dušu jedne ličnosti – kao unikat. Zato je za nas neprihvativa okultna, lažna teologija koja praznim gatanjem želi da rastvori neponovivog proroka Iliju u „ličnosti“ Jovana Krstitelja…
Kada bismo mi prihvatili mitologiju reinkarnacije, onda se ne bismo mogli molitveno obratiti poimenice ni jednom svetitelju, i ne bismo mogli moliti se na Zadušnice ni za jednog našeg pokojnika – koje mi po veri pravoslavnoj možemo voleti i preko groba, – očekujući da se sretnemo sa njima u Dan opštega Vaskrsenja…
O svesnim slugama te dalekoistočne vere u reinkarnaciju – ne vredi ni govoriti. Oni su sinovi tame, sluge one tajne bezakonja koja „već dejstvuje“ (2. Sol. 2:7): oni su propagandisti onog Antihrista koji, po rečima apostola Jovana Bogoslova, „dolazi i sada je već u svetu“. Apostol Ljubavi, Jovan Bogoslov dao nam je savet i upozorenje kako da se držimo prema tim ljudima sažežene savesti: „Voljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome raspoznavajte Duh Božiji: svaki duh koji priznaje da je Isus u telu došao (to jeste da se stvarno i zauvek vaplotio), od Boga je. A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista za kojega ste čuli da dolazi i sada je već u svetu“ (1. Jov. 4:13).
Međutim, nesvesne sluge Antihristovog bezakonja treba sažaljevati. Klanjajući se dolazećem Zlokobniku, oni misle da tvore „delo Božje“. Oni su se zaneli čovekomudrijem (antroposofijom). Zavrtele su im mozak i uzvišene fraze, privlačne, apstraktne misli i opsene. Oni se teše da idu putem „hrišćanskog esoterizma“. Njih predvodi lažna boginja bezlične „Istine“, umesto Lik živoga Boga.
Njih – gladne i žedne Istine – treba uvesti u krilo Jedine Svete Hristove Crkve, da ih Ona napoji čistim duhovnim mlekom Lepote Otkrivenja… Da bi i oni mogli sa nama pristupiti svetoj Čaši Života, govoreći ovu pokajničku molitvu:

„Primi me danas, Sine Božiji, za pričasnika
Tajne Večere Tvoje.
Jer neću kazati tajnu neprijateljima Tvojim
Niti ću Ti dati celiv kao Juda,
No kao razbojnik ispovedam Te:
Pomeni me, Gospode, u Carstvu Tvome.“

sa ruskog:
A.M.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *