NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Đakon Andrej Kurajev
Postoji li ideja seobe duša u Bibliji?

Ne malo novopaganskih sekti danas propoveda seobu duša. Pri tom oni ovu ideju propovedaju ne u svoje, nego u ime hrišćanstva. Po njihovom mišljenju, ideja reinkarnacije je bila „tajna doktrina drevnog hrišćanstva“, koju su „ljudi Crkve“ posle zaboravili.
Pre svega, ovde nije jasno zašto bi ideja reinkarnacija morala biti skrivena. Tu su ideju svi Evropljani vekovima primali sa entuzijazmom – za razliku od indijskih religija koje stenju od mraka beskonačnih prevaploćenja i traže načina da se oslobode točka samsare.
Okultizam je uvek bio vrlo tražena roba na tržištu. Apostoli bi bili osuđeni na uspeh, ako bi sačinili bilo kakvu „tajnu doktrinu“ s karmom, astralom i vašarskim obiljem „eona“.
Ne, nije „korist“ i nastojanje da se to učenje „zaštiti od gomile“ navodilo hrišćanemučeničkog veka da se klone opšte raširenog okultizma pozne Rimske imperije. Njihova vera je stvarno bila „druga“, „novo učenje“ (po priznanju kako pagana – D. Ap. 17, 19, tako i Judeja, – Mk. 1, 27).
Sva savremena „ezoterijska“ propaganda gradi se na uverenosti u neverovatnu glupost svojih „katihumena“ (onih kojima se propoveda, nap. prev.). Ali, u samoj stvari, – kako je, s jedne strane, moguće uveravati da je to „tajna doktrina“ zato što ju je bilo opasno dati u ruke religiozno neznalačke rulje (i pritom je reč o „ruljama“ koje su živele u epohama čija je religioznost sasvim neuporediva po kvalitetu sa našim materijalističkim vekom), i pri tom izdavati udžbenike „Ezoterija za početnike“? Šta se to desilo sa ljudima pa su posle sedamdesetogodišnjeg ateističkog degradiranja odjednom postali sposobni za primanje „najviših tajni“ religioznoga života?
Treba biti idiot pa da se ne shvati da „Tajna doktrina“ koja se štampa u milionskom tiražu zaista ne može biti tajna, nego je reč o pukoj propagandi.
Način na koji teozofi tumače Sveto Pismo da bi u njemu našli doktrine seobe duša i karme sasvim je dalek od naučnoga. Prvo, oni ne primećuju najočitija suprotna svedočanstva Pisma, na primer: „Ljudima predstoji jednom umreti, a potom sud (Božji)“ (Jev. 9, 27).
Drugo, oni ne obraćaju pažnju na to da je starozavetno učenje o smrti bilo toliko nerazvijeno da nije omogućavalo vrlo složeno karmičko učenje. Stari Zavet ne naglašava čak ni ideju o posmrtnoj nagradi pravednicima i kazni za grešnike.
Stanje u kome su obitavale duše umrlih u starojevrejskom jeziku je označavamo rečju „šeol“ – neprozirno, sumračno i bezoblično mesto, u kome se ništa ne vidi (Jov 14,12) nego mesto nekih konkretnih muka. To je „carstvo senki“. Taj privid svojom fatamorganičnošću skrivao je ljude od Boga. Najstarije starozavetne knjige ne govore o ideji posmrtne nagrade i očekivanju raja.
Pošto do Iskupiteljeve Žrtve niko nije mogao da raskine okove duhovne smrti, Promisao je spustio pokrov ćutanja na tajnu života posle života. Govoriti ljudima Staroga Zaveta istinu o mraku šeola značilo bi izazivati kod istih nastupe bezizlaznoga očajanja ili silovitog epikurejstva: “ Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti!“ Kako o tome veli Sveti Teofan Zatvornik: „Bez Evanđelja bi buđenje našega duha bilo pogubno, jer bi nas neizbežno bacalo u očajanje“.
Kad bi u biblijskoj religiji postojala ideja seobe duša, onda u okvirima zvanične judejske religije ne bi mogla da postoji sadukejska sekta, koja je radikalno poricala besmrtnost duše. Ako bi u judaizmu postojala ideja reinkarnacije, onda je postojanje „sadukejske jeresi“ u svešteničkoj sredini, u sinedrionu, sasvim nerazumljivo.
Bilo kako bilo, Judeji se nisu nadali u posmrtno lutanje duše, nego na vaskrsenje u svom sopstvenom telu. Upravo to – telesno vaskrsenje proroka – su i očekivali stanovnici Palestine, nastojeći da saznaju da li im je ponovo došao Ilija. Ta vera izrailjskoga naroda može da izgleda kao varvarstvo tananim himalajskim spiritualistima, ali se istorijske realije ne mogu uklanjati po svom nahođenju. Jevreji i hrišćani su čuvali drevnu veru u telesno vaskrsenje i odbijali pomodnu metempsihozu – i na to su imali puno pravo. Na kraju krajeva, u samoj Indiji vera u reinkarnaciju bila je nepoznata u najstarijoj epohi sastavljanja „Rgveda“. Ne nazivaju Upanišade slučajno učenje o prevaplotenju „znanjem koje nije prebivalo ni sa jednim brahmanom“ (Br. Up. VI, 2, 8).
Zastupnici reinkarnacije se pozivaju na izbranje Jakova umesto Isava – tobož, za zasluge iz prethodnog života. Ipak, o tom događaju Apostol Pavle piše drugačije: „Jer dok još djeca ne bijahu rođena, ni učinila dobra ni zla, da ostane onako kako je Bog po izboru odredio, ne zbog djela, nego zbog Onoga Koji priziva, reče joj se: Veći će služiti manjemu. Kao što je napisano: Jakova zavoljeh, A Isava omrzoh. Šta ćemo, dakle, reći? Zar ima nepravde kod Boga? Nikako! Jer Mojseju reče: Pomilovaću koga pomilujem, i sažaliću se na koga se sažalim. Tako, dakle, nije ni do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga Koji miluje“ (Rm. 9, 1116). Tako, dakle, „ne zbog djela“, to jest nije od „karmičkih zasluga“ prethodnoga života zavisilo izbranje, nego od Božjeg predznanja budućih sudbina tih blizanaca i njihovoga potomstva.
Tako je epizoda sa Isavom i Jakovom pojmljiva bez „karmičke mudrosti“ – i pojmljiva je upravo iz sopstvenog i celovitog konteksta Biblije.
U rezervi teozofa stoji još i pitanje o Jovanu Preteči. Ako ga je neko smatrao Ilijom, znači, vele oni, Jevreji su pretpostavljali mogućnost reinkarnacije Ilijine duše u Jovanovo telo.
Ali, kao prvo, ako neko iz mase pita o nečemu Jovana ili Hrista – to ne znači da se upitani slaže sa teorijom na kojoj se pitanje zasniva. Mene na predavanjima često pitaju o NLOima, ali to ne znači da ja zastupam ufologiju ili da je ufologija – tradicionalna i narodna religija Rusije.
Međutim, ni iz čega se ne može videti da su i sami pitaoci polazili od teorije reinkarnacije (Jog Ramačaraka „Život Isusa Hrista u okultnom obasjanju“).
Drugo, gospoda teozofi bi trebalo da čuju odgovor samoga Jovana na postavljeno pitanje. Na direktno pitanje da nije on Ilija, Jovan odgovara da nije (Jn. 1, 21).
Svedočanstva Pisma po tom pitanju toliko su jasna da čak ni Origen, sklon ideji prevaplotenja, odlučno odbacuje ideju o mogućnosti da se Jovan Krstitelj smatra za inkarnaciju Ilije.
Da bi potvrdili svoju ideju o tome kako je biblija upoznata sa idejom seobe duša, teozofi vole da se pozivaju na reči Hristove o Jovanu: „Ali kažem vam da je Ilija već došao, i ne poznaše ga“(Mt. 17, 12). Druga svedočanstva Evanđelja o Iliji i Jovanu, sa ovim povezana, naravno, teozofi prikrivaju. Ne govore o tome da je Preteča došao u „duhu i sili Ilijinoj“ (Lk. 1, 17). Zato što Judeji nisu mogli da prime Mesiju pre koga nije propovedao Ilija, Isus je trebalo da ukaže na onoga koji je ispunio službu Ilijinu. Jovan Preteča i Ilija imali su jednu službu, jednu funkciju – da ljudima ukažu na istinitoga Mesiju. Zato ih Hristos i poistovećuje – ne kao ličnosti, nego njihovu službu – „u duhu i sili Ilijinoj“.
Ponovo podsećam: Ilija nije umro. Gde je, onda, telo Ilijino prebivalo ako se njegov duh vaplotio u Jovana Krstitelja? I zašto se u vreme Preobraženja Gospodnjega (Mt. 17) Ilija nije javio u svom poslednjem vaploćenju, nego u svom „starom“ telu?
Uopšte, gora Preobraženja predstavlja ozbiljnu prepreku teozofima. Stvar je u tome što je, osim Ilije, tamo bio još i Mojsej. On se, očito, tim povodom nije savetovao sa duhom Jelen Rerih, ruske okultistkinje i teozofkinje, zato što je poslednja, slabo se sećajući Evanđelja, posle dvadeset stoleća zabeležila: „Po najstarijim jevrejskim spisima, Mesija u knjizi svojih jevrejskih života mora imati takve inkarnacije kakve su Mojsej i Solomon“. Nije jasno kakve spise ima u vidu Jelena Rerih, ali ispada da je Mojsej na gori Tavoru sreo sam sa sobom – u dva tela istovremeno…
Ali Jelena Rerih, koja Hrista shvata bolje od hrišćana, Budu bolje od budista, „Vede“ bolje od bramana, sasvim tačno zna da u Evanđelju ima onoga čega nema. I zato ona zapoveda evanđeljskoj priči o sleporođenome da bude potpora reinkarnacionističkoga mita.
U njoj učennci pitaju Hrista: „Ko sagreši: on ili roditelji njegovi?“ (Jn. 9,2). Komentar teozofa je jasan: ako je čovek bio slep od rođenja, kako je on sam mogao da sagreši? Nikako drugačije nego u prošlom životu.
Ali kakav je bio Hristov odgovor? – Isus je rekao: „Ne sagreši ni on, ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu“. I izlečio je slepoga. Tako Hristos poriče grehe sleporođenoga pre rođenja. I „karmička mudrost“ opet ne staje u Evanđelje. Ali na isti način na koji teozofi ne slušaju Jovanov odgovor, ne slušaju ni Hristov.
Tada se Jelena Rerih hvata za poslednju slamčicu. „U rečima „opet u mukama rađam“ (Gal. 4, 19) potvrđuje se zakon reinkarnacije“. Evo celog teksta obraćanja Apostola Pavla učenicima: „Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama! Htio bih pak da sam sada kod vas“. Zar je briga učiteljeva – reinkarnacija? I to li je „istinski naučno istraživanje Evanđelja“?
Jog Ramačaraka, navodeći dva novozavetna teksta iz kojih okultisti nastoje da svare „ezoteričko hrišćanstvo“ (pitanje o Jovanu Preteči i slučaj sleporođenoga), sasvim razumno smatra da brzo treba napustiti polje biblijskih istraživanja…

sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *