NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Profesor Vladimir Dimitrijević
Da li je tibetanski budizam „hrišćanstvo bez Hrista?

Već godinama se u svetu, pa i kod nas, tibetanski budizam predstavlja kao neka vrsta „hrišćanstva bez Hrista“, prekrasne dalekoistočne duhovnosti koju treba dublje upoznati i, po mogućstvu, njome obogatiti svoj religijski opit. Koliko je to moguće i poželjno, pokušaćemo da kažemo u razmatranju koje predstoji; mada je tema zahtevna i široka, trudićemo se da se zaustavimo na najbitnijem.
Naše prvo „mističko“ poznanstvo sa Tibetom došlo je preko jednog falsifikata, koji su 1982. objavile „Dečje novine“, revnosni propagandisti dalekoistočne mistike na ovom terenu. Sam taj falsifikat pojavio se pedesetih godina u Londonu, i bio je potpisan sa “ Lama Lobsang Rampa“. Knjiga je zapanjila zapadne čitaoce opisom duhovnog života u jednom manastiru tibetanske prestonice, Lasi, kao i pričom o otvaranju „trećeg oka“, posle čega je moguće videti duhovne oblike ljudi i njihove tzv. „aure“. Zainteresovana javnost počela je da istražuje navode knjige, i otkrilo se da je njen pravi autor Englez Siril Henri Hoskin. Tako se ispostavilo da je „Lobsang Rampa“ u stvari novi „Karl Maj“, a „Treće oko“ nije bio ništa drugo do „Vinetu“ u dalekoistočnom izdanju. Međutim, to nije smetalo da ova knjiga kod nas bude jako popularna i čitana.
Propaganda tibetanskog budizma naročito se usilila od Bertolučijevog filma „Mali Buda“, u koji su uložene grdne pare, i za čije snimanje je bio veoma zainteresovan poglavar lamaizma, DalajLama, koji živi u indijskom gradu Daramšali, pošto se Tibet nalazi pod okupacijom kineskih komunista. Nedavno se kod nas pojavila knjiga dopisnika „Tanjuga“ iz Delhija, Božidara Francuskog, koja se zove „Nasmešeni Bog: poruke budističkog poglavara Dalaj Lame“. U njoj je ovaj vođ Tibetanaca, koji je 1989. dobio Nobelovu nagradu za mir, predstavljen u najboljem svetlu, kao i njegova religija, puna sapatnje i nenasilja.
U knjizi saznajemo da je Dalaj Lama, četrnaesta inkarnacija Čenrezija, Bude Saosećanja, vođa koga njegovi sledbenici smatraju bogom i kraljem. Sadašnji Dalaj Lama je čovek koji misli da se praksa tibetskog budizma može spojiti sa tradicijama moderne nauke Zapada, što bi značilo veoma važnu sintezu koja bi pomogla prevazilaženju krize u kojoj se našlo čovečanstvo.[1] Od budističke medicine do astrologije – sve se da uklopiti u naučne sisteme. On misli da je vidovitost uobičajen fenomen, mada još nedovoljno naučno istražen. Dalaj Lama je američkom medicinaru sa Harvarda, dr Herbertu Bensonu, dozvolio da osmotri fiziološke fenomene koji se zbivaju tokom meditiranja. Benson je utvrdio da tokom tantričkih meditacija dolazi do povećanja telesne temperature, što meditantima omogućava da noć provedu u snegu bez posledica po zdravlje. Njihov broj udisaja i izdisaja smanjuje se na oko sedam u minutu. Lama misli da moderna tehnika i budizam više ne protivreče jedno drugom, jer su materija i energija dva aspekta iste stvarnosti, o čemu je učio i Buda. „Stvari koje vidimo samo su različiti prelazni fenomeni i tog večnog toka go koga potičemo i sa kojim ćemo se ponovo sjediniti“, dodaje on.
Iako su ga komunisti proterali sa Tibeta, Dalaj Lama smatra da je moguće napraviti sintezu marksizma i budizma, što bi bila dobra politika: „Mislim da i marksizam sadrži neku vrstu budastva. Karl Marks je ispoljavao veliku brigu za prava zapostavljenih ljudi, mada je, sa druge strane, zbog njega nastalo mnogo mržnje u svetu (…) Mora se praviti razlika između sistema i onih koji te sisteme oživotvoravaju. Suština marksizma nije apsolutno antireligiozna, pa stoga nema svrhe da vernici budu podozrivi prema tom učenju, jer time samo jačaju tenziju i stvaraju opšte nepoverenje (…)
Komunizam je bio jedan od najvećih ljudskih eksperimenata svih vremena i ja ne mogu poreći da sam bio veoma impresioniran tom ideologijom“. Međutim, činjenica da su kineski komunisti pobili preko milion Tibetanaca i uništili preko 6000 budističkih hramova, navodi Dalaj Lamu da se ogradi od nasilja u primeni marksizma, tako da bi, kad bi morao da glasa, glasao za neku od partija tzv. „zelenih“. Rezerve prema kapitalizmu ostaju: „Ja nemam ništa protiv kapitalizma sve dok vodi računa o humanosti, ali me moja verska ubeđenja mnogo više upućuju na socijalizam i internacionalizam, koji su bliži budističkim principima. Za mene je jedna od veoma privlačnih teza marksizma ona prema kojoj je čovek konačno odgovoran za svoju sudbinu. Upravo je takvo i budističko stanovište“.[2]
Izgleda da ostvarenje socijalističko – internacionalističkih perspektiva budomarksističke filozofije Dalaj Lama vidi u „novom svetskom poretku“. On kaže: „Konačni cilj mora biti demilitarizacija čitave planete – da ne bude više oružja, armija, nacija, već samo neka vrsta kolektivnih svetskih snaga pod kontrolom Ujedinjenih nacija“ (podvlačenje naše, nap. aut.).[3]
Što se tiče stvaranje svetske religije, Dalaj Lama smatra da to nije moguće, jer su drugačijosti religija na svoj način korisne. Uz to, „među religijama postoje velike, čak fundamentalne razlike. Recimo, sa stanovišta jedne religije koja priznaje Boga Tvorca, budizam je čisti ateizam, budizam uopšte nije religija. Sa budističke tačke gledišta, religije koje priznaju Boga Tvorca greše, a taj pogrešan pristup doneće i pogrešan rezultat“.[4]
Božidar Francuski smatra da je nama najbliža osnovna Dalaj Lamina poruka: „Nije važno da li neko veruje u karmu, Budu ili Hrista, već da bude saosećajan i pun ljubavi prema svim bićima. Svako delo učinjeno sa plemenitom motivacijom je religiozan čin – i suština svih religija“. Po nosiocu Nobelove nagrade za mir, „pošto mi, ljudska bića, dolazimo iz Prirode, nema nikakvog smisla da idemo protiv Prirode. Zbog toga smatram da pokret zelenih nije stvar ni religije, ni morala. To je luksuz, bez toga možemo preživeti. Ali nećemo preživeti ako nastavimo da radimo protiv Prirode“.[5]
Osnivač tibetanskog budizma je polulegendarni Padma Sambava, koji je izučio tantrizam u Indiji i došao da ga širi na Tibet 747. godine. O Padmi Sambavi pričaju se mnoge legende – počev od one da je šašao iz lotosovog cveta. Kazuje se kako je, videvši jednog kraljevog sina, koji je u prethodnom životu bio kurtizana (a ta kurtizana je navela budističkog monaha da prekrši zavet celomudrenosti), bacio kamenčić na muvu koja je bila na čelu malog princa – „projektil“ je ubio i dete i muvu. Kad su ga optužili za zločin, Padma Sambava im je objasnio da je muva na detetovom čelu imala dušu Padme Taslaga, koji je u prethodnom životu oklevetao samog Sambavu (učitelj tantre se onda zvao Gautama) za ubistvo, zbog čega je Gautama pogubljen. Ubivši kamenom muvu i dete, osnivač tibetskog budizma je, po sopstvenim rečima, ispunio „karmičku pravdu“. Nisu mu baš poverovali, na su ga zatvorili. Pošto nije znao kako da pobegne. Sambava je sa sebe skžnuo odeću, la se pokrio okultnim znamenjima od ljudskih kostiju i uzeo dva magijska štapa. Popeo se na krov zatvora i, igrajući kao lud, pogodio i ubio ženu jednog od ministara zemlje Urgnjen i njenog sinčića. I ta je ubistva izvršio zbog „karmičke pravde“! Pošto je Sambava bio kraljevski sin, proterali su ga, a nisu ga osudili na smrt.
Osnivača tibetskog budizma inicirala je jedna od ženskih božanstava – dakini, koja je u rukama imala ritualni bubanj i zdelu od ljudske lobanje. Ona ta je posvetila u tajne tantrizma. Posle toga, Padma je, vele legende, nastavio da se bori protiv zla, pojavljujući se u raznim obličjima – kao dete, munja, mladić, devojka, ptica, životinja, insekt, lekar i bogataš. Bio je vetar, voda i brod. Zatim je otišao na Tibet, gde je počeo da se bori sa zlim dusima. Pobedio ih je i sa njima sklopio ugovor: od tada demoni treba da štite budističko pravoverje. Lamaistički monasi im se do dana današnjeg redovno mole i prinose žrtve. Sambava je osnovao i prvi manastir – Samja, a zatim otišao sa Tibeta, „da se bori protiv zla“ na drugim mestima.
Širenju budizma na Tibetu suprotstavlja se domaća religija bon, neka vrsta šamanizma u kome su bogovima bile prinošene i ljudske žrtve. Međutim, indijski tantrizam koji je Sambava doneo imao je puno srodnih elemenata sa bonom, pa je došlo do neke vrste sinteze.
Tibetanski budizam je usredsređen na manastire i održava ga veliki broj kaluđera, na čijem su čelu lame. Posle smrti vodećeg lame, traži se savet od proroka, i polazi se u potragu za detetom u koji se inkarnirala duša pokojnika. Ako dete prepozna pokojnikove predmete, ono je novi lama, i nasleđuje vlast. Sadašnji Dalaj Lama (pravo ime – Tenzin Gjatso) smatra se četrnaestom inkarnacijom Bude Saosećanja. On je i svetovni vladar Tibeta, zato što je petom Dalaj Lami, koji je živeo u XVII veku, mongolski princ Gušri Kan predao državnu vlast. Tibetanci, inače, smatraju da potiču iz spoja dvaju inkarnacija jedna koja je uzela oblik majmuna, i druge u obliku čudovišne zveri koja se hrani ljudskim mesom. Čenrezi, Bog malosti, inkarnirao se na Tibetu, posle stvaranja sveta, kao majmun, koji je živeo celibatno i meditirao. Njegova žena Dolma uzela je oblik čudovišta, i tugovala što nema bračnog druga. Thubtan Jigma Norbu u svojoj knjizi „Tibet“ piše ovako: „Majmun se oženi čudovištem i rodiše im se šestoro dece, koja vode poreklo od šest vrsta stvorova koja naseljavaju ovaj svet: bogova, polubogova, ljudskih bića, duhova i zveri. Drugi, pak, tvrde da su to šest različitih grupa ljudi koji danas žive u Tibetu“. Nemac Hajnrih Harer, evropski učitelj današnjeg Dalaj Lame, od njega je, dok je „živi Buda“ bio još dečarac, čuo čuđenje povodom dlakavosti belog čoveka: „Henri, pa ti si dlakav kao majmun“. Herer kaže: “ Pao mi je na pamet prikladan odgovor, jer sam znao da jedna legenda Tibetancima pripisuje poreklo iz susreta njihovog božanstva Čenrezija sa jednom đavolicom. Kada se sjedinio sa ženskim demonom, Čenrezi je uzeo obličje majmuna, a pošto Dalaj Lama važi za reinkarnaciju ovog Bude, izrečeno poređenje u sebi nije nosilo nikakav uvredljiv prizvuk“. Današnji Dalaj Lama bio je izabran po načelima reinkarnacionističke monarhije. Trinaesti Dalaj Lama, Tupten Gjatso, umro je 1933. godine, kao 57godišnjak. Telo mu je balsamovano, a glava leša okrenula se, sama, prema severoistoku. Regent, koji je i sam bio Lama, gledajući u sveto jezero Lamoj Latso, ugledao je na površini sveta slova, a zatim trospratni manastir u čijoj blizini je bila kućica sa neobičnom nadstrešnicom. Manastir se zvao Kumbum, i bio je u oblasti Amdo, na severoistoku Tibeta. Izaslanici su odmah krenuli u potragu. Našli su i manastir i kućicu sa čudnom nadstrešnicom. U kućici su zamolili da prenoće. Najmlađe dete, sadašnji Dalaj Lama, prepoznao je vođu grupe, iako prerušenog u slugu i kazao da je on iz budističkog manastira Sere, što je bilo istina. Detetu su ponudili razne predmete. Pri dodiru sa bilo kojim ličnim predmetom prethodnog Dalaj Lama, dete je vikalo: “ To je moje!“, a druge stvari nije htelo ni da pogleda.[6] I tako je izabran novi Bogokralj, koji svoje sledbenike ima u Laosu, Kambodži, Tajlandu, Butanu, Indiji, Mongoliji, Mandžuriji i Knni, sa oko 500.000 obraćenika na Zapadu: od S.A.D do Francuske.
Uspomene Hajnriha Harera

Knjiga već pomenutog Hajnriha Harera, pod naslovom „Sedam godina na Tibetu“, zanimljiva je kao neposredno svedočanstvo čoveka koji je živeo na dvoru DalajLame pred samo njegovo bekstvo iz Lase. Godine 1939. on je, sa jednom nacističkom ekspedicijom, bio poslat u istraživački pohod na Nanga Parbat. Čekajući u Karačiju brod za povratak, dočekao je rat, bio uhapšen od Engleza i nalazio se u zarobljeničkom logoru u Indiji, sve dok nije pobegao sa još jednim drugom, Peterom Aufšnajterom, prebacivši se preko Himalaja na Tibet. Posle mnogih peripetija, postaje učitelj DalajLame. Najzanimljivije detalje njegovog kazivanja predstavićemo našem čitaocu, da se vidi kako izgleda reinkarnacionistička monarhija.
Harer je posle dugih lutanja sa Aufšnajterom uspeo da bude primljen kod „Božje majke“ – majke samog Lame. Ovo mu je omogućilo da prisustvuje i nekim obredima, jer im je, na majčinu intervenciju, vlada odobrila slobodno kretanje. U tibetskom glavnom gradu, Lasi, upoznali su mnoge značajne ličnosti iz plemićkih krugova, sa nekim su se sprijateljili. Dobili su mogućnost da prisustvuju dočeku nove godine,“godine vatrenog psa“.
„Svuda su velike figure svetaca od maslaca, koje budistički monasi pripremaju za ovakav dan. Kada se pojavi Dalaj Lama, narod se duboko poklanja, ispunjen strahopoštovanjem. Svi koji mogu bace se ničice na zemlju, a mladi Buda razgleda figure od masla. Zatim blagosilja okupljene, i posle obilaska, praćen gardom, vraća se u palatu. A tada nastupa rulja: „Kao probuđena iz hipnoze, masa od desetine hiljada baca se iz savršenog reda u potpuni haos. Prelaz je tako nagao da čovek ostaje zabezeknut. Krici, divlji pokreti… Gaze jedni druge, a uskoro padaju i prve žrtve. Do malopre još uplakani i zadubljeni u molitvu, odjednom postaju pravi divljaci. Na scenu stupaju monasi – vojnici. To su krupni momci nagaravljenih lica i postavljenih ramena, što doprinosi da deluju još strašnije. Bezobzirno dele udarce štapovima po gomili. Sveci od masla su u opasnosti: svise bezglavo tiskaju kao njihovim postoljima. Udarci su već propraćeni kricima i jaucima, ali upravo oni koji su već dobili po glavi vraćaju se ponovo. Kao da su svi opsednuti demonima (podvlačenje naše, nap. aut.). Jesu li to isti oni ljudi koji su se do malopre klanjali pred jednim detetom? sad ih blagosiljaju bičevi… Čađave baklje nad glavama, bolni krici iz zapenušane mase, poneko nagorelo lice i stenjanje pregaženih!“
Dalaj Lama je obogotvoren. Njegovu nosiljku nosi trideset šest ljudi u koporanima od zelene svile, sa šeširima na glavama. Jedan monah nad njegovom glavom drži štiti od perja. Uopšte, zapaža, Herer, religija prožima sav život Tibeta. Sve sekte su u učenju srodne, razlikujući se samo po spoljašnjim obeležjima. Naročito je bitno učenje o reinkarnaciji: „Već nakon kraćeg boravka ovde, nisam više ni muvu mogao tako da ubijem. U prisustvu Tibetanaca, nisam se u usuđivao da udarim bilo kakvog insekta, i kad bi mi nesnosno dosađivao. Ovakav stav prema živim bićima dovodi do dirljivih scena. Ako se na izletu na primer, mrav uspuže nekom uz nogu, nežno će ga uzeti i skloniti. Prava mala katastrofa nastaje ako muva slučajno upadne u šolju čaja. Svi skaču i spasavaju je da se ne udavi, jer je to možda reinkarnacije nečije bake! (podvlačenje naše, nap. aut.)
Kad je mali Dalaj Lama tri godine meditirao, na čitavom Tibetu je bila zabranjena građevinska delatnost, „jer prilikom zemljanih radova, stradaju neminovno insekti i gliste, koliko god se ljudi trudili da to izbegnu.“ Tibetancima je bilo jako teško da kopaju: stalno su ostavljali alat i vadili živa bića iz grumenova zemlje, da bi ih sklonili. Harer nastavlja: „Shodno svemu tome, na Tibetu nema ni smrtne kazne. Ubistvo važi za najgnusnije zlodelo, ali ubica biva jedino izbičevan, pa mu se okivaju noge. Užasna kazna bičevanja zapravo je manje humana od smrtne kazne, jer im često osuđenici podležu u strašnim mukama. Ali, pri tome se niko nije ogrešio o pravilo verom propisano“ (podvlačenje naše, nap. aut.)
Na Tibetu se u svemu uzdaju u silu magije: kad nema kiše, dolazi prorok iz Gandona koji pada u trans, i proriče dažd koji će prekinuti sušu. Bolesnici bivaju dovedeni kod lama, koje ih mažusvojom svetom pljuvačkom; ili se mokraća ljudi, koje smatraju za svece stavlja u kašu i onda se to daje bolesniku.[7] Veruje se u moć amajlija, koje su figurice bogova. Najveću moć imaju predmeti koje je u rukama držao Dalaj lama. Ništa se ne radi bez osluškivanja sudbine – mnoge žene i muškarci živeli su od astrologije i vračanja.
Harer je u manastiru Nečung video kako izgleda proricanje zvaničnog državnog proroka, bez koga ništa nije preduzimano u politici. To je bio devetnaestogodišnji monah – medijum.
Proročanstva se daju tako što se u čoveka useljava „hramsko Božanstvo“. Evo kako to izgleda: „Iz hrama je već dopirala prigušena, jezovita muzika. Unutra nas je dočekao sablasan prizor: sa svih zidova kezile su nam se užasne grimase i mrtvačke lobanje! U teško okađenom prostoru jedva se disalo. Mladog monaha upravo su dovodili iz njegovih odaja (…) Medijum se zadubio u koncentraciju./…/ A onda, odjednom, kao munjom ošinuto izvilo se njegovo telo! Žamor je prostrujao dvoranom: bog se uselio u njega! Medijum se sve više tresao, krupne graške znoja oblivale su mu čelo./…/ Trzaji su mu postajali sve jači, a obremenjena glava (sa teškom proročkom kapom, nap. aut.) zanosila se iskolačenih očiju.[8]
Najednom skače – sluge mu pritrčavaju, ali im on izmiče – i uz pištanje oboa počinje u ekstazi neobičan kružni ples. Njegovo stenjanje i škrgutanje jedini su ljudski zvuci u celom hramu.“ Prorokove“ nerazumljive reči i krike beležio je monahpisar, koji je bio u isti mah i tumač. Harer napominje da su državni proroci na Tibetu smenljivi – smenjivali bi ih ako bi duže vreme proricali loše događaje po državu. Nemački putopisac je govorio da prorok izgleda normalno kad nije u transu, ali, za Novu godinu, prizor je bio ovakav: „Teturao je ulicama, dok su ga sluge pridržavale sa obe strane. Na svakih tridesetak metara sručio bi se u naslonjač koji su nosili za njim. Narod mu se sklanjao s puta, u tišini posmatrajući ovaj demonski prizor“.
Prijem kod Dalaj Lame je značio mnogo za ljude koji su sa svih strana Tibeta dolazili, prevaljujući na hiljade kilometara, bacajući se u prašinu i puzeći na kolenima. Dalaj Lama je poklonike udarao po glavi svilenom kićankom, a zatim bi im njegovi službenici davali maleni crveni šal, koji su vernici „živog Bude“ smatrali najvećom svetinjom, noseći ga kao amajliju koja štiti od svakog zla.Što se tiče darova koji se donose Dalaj Lami, oni prelaze u vlasništvo manastira ili se poklanjaju zaslužnima. “ Jedino vrećice sa zlatom koje se stavljaju pred presto ostaju u ličnom vlasništvu Bogokralja. One dolaze u zlatne i srebrne riznice Potale, u kojima je vekovima nagomilavano blago basnoslovno, predavano u nasleđe od jedne inkarnacije drugoj“, kaže Harer. Mada budizam propoveda nenasilje prema glistama i muvama, u slučaju pobune protiv državnog poretka pravila postaju nešto surovija. Godine 1947. protiv aktuelnog regenta se pobunio bivši regent, Retig Rimpoče, koji je želeo da ponovo uzme regentsku vlast, iako je na prestolu do Dalaj Laminog sedeo drugi. Njega su podržali monasi iz manastira Sere. Retig je bio uhapšen, a manastir Sera gađan haubicama, dok oni koji su digli bunu nisu shvatili da im je „loša karma“, i da nemaju nade na uspeh. Tamnice su se ispunile bunotovnicima: „Vlada je zaplenila i javno rasprodala sva dobra pobunjenika. Retigove kuće i paviljoni su porušeni, a divne voćke presađene u druge vrtove. Vojnici su bezobzirno opustošili manastir. Još nedeljama su se po bazaru povlačili zlatni pehari, brokat i druge dragocenosti“.
Putovanja Aleksandre Nil

Aleksandra DavidNil došla je na Tibet sa namerom da izuči severni budizam; sa evropejskom mešavinom skepse i infantilnog zanosa prišla je tamošnjoj religiji. U samom predgovoru, ističe da su Tibetanci, iako sebe smatraju budistima, prihvatili mnoga učenja drevne religije bon, tako da se ova mešavina razlikuje od izvornog budizma. Jedan od glavnih, „krivaca“ je bio otac tibetske duhovnosti – Padma Sambava, vrač – čarobnjak. Nilova smatra da je tibetsku duhovnost ispravnije zvati lamaizmom nego budizmom.
Za tibetski budizam karakteristično je veliko poverenje u magiju. Jedna domaća izreka kaže: „Onome ko je vešt, biće udobno čak i u paklu“. Karma se može poboljšati magijskim dejstvom.
Vera u reinkarnaciju može dovesti do veoma neobičnih moralnih činova. Evo primera. Priča kaže da je na Tibetu živeo lama koji se smatrao inkarnacijom uglednog prethodnika. Imao je veliku biblioteku i najbolje, učitelje, ali nije mario za znanje – bio je polupismen i uživao u lenčarenju. Taj lama je neprosvetljen umro. U to vreme tibetskim pustinjama lutao je Dugpa Kingles, „čudotvorac i filozof strogog držanja“. Naišao je na jedan izvor, na kome je neka devojka zahvatala vodu. „Filozof strogog držanja“ je nasrnuo na nju sa namerom da je obeščasti. Ona se otela, pobegla kući i sve ispričala majci. Pošto joj je opisala napasnika, majka je shvatila da je to čuveni dubtub (mudrac – čarobnjak) Dugpa, a dubtubi ne mogu biti tek tako skloni nasilju.[9] Na osnovu lamaističke dogmatike, majka je kćeri dala ovakav etički savet: „Kćeri, čovek koga si srela je veliki Dugpa Kingles. Sve ono što on čini dobro je. Vrati se na potok, prostri se pred njim i pristani na sve što on bude želeo“. Kći je poslušala majku, i srela Kinglesa kako razmišlja na jednoj steni. Ponudila mu je svoje telo. Međutim bilo je „kasno“.
Dubtub joj je rekao: „Dete moje, žene e pobuđuju nikakvu želju u meni. Al čuj: veliki lama iz susednog manastira umro je kao neznalica i vodio je nedostojan život pošto je zanemario sve prilike koje su mu bile pružene da se obrazuje. Video sam njegov duh kako luta kroz Bardo (oblast u kojoj duše obitavaju u pauzi između dva tela, nap. aut.) privučen nedostojnim novim rođenjem i želeo sam a mu iz sažaljenja omogućim novo ljudsko telo. Ali snaga njegovih loših dela mi to nije dozvolila. Ti si pobegla i dok si bila u selu onaj magarac i ona magarica koju vidiš tamo na livadi su se spojili. Uskoro će se veliki lama roditi u vidu magarenceta.“
Tibet i Himalaji su prožeti magijom: loptice a brojanicama se često prave od kostiju ljudskih lobanja; čudotvorci mogu da ubijaju ljude na daljinu i lete kroz vazduh… Samoj Nilovoj se činilo da joj nekakvi demoni prete da neće obaviti svoju misiju i dostignuti tajne zbog kojih je došla. Dok je razgovarala sa Maharadža lamom i opatom iz Podanga, pokušavala je da ih ubedi da je nemoguće znati ko je Padma Sambava bio kao istorijska ličnost. Tada je začula jedan glas, koji je dolazi od nekog nevidivog: „Ništa od onoga što pokušavate neće uspeti… Ljudi ove zemlje meni pripadaju… Jači sam od vas“. Nilova je zaboravila svoje hrišćansko nasleđe, makar i zapadno: nije mogla da pretpostavi čiji glas to govori. Kasnije je od nekih pustinjaka dobila amajliju, koja joj je, prema tumačenju lama – stručnjaka za magiju, „osiguravala prisustvo demona koji će joj uklanjati opasnosti s puta i koji će joj služiti.“
Nije se šaliti sa lamama! Lama iz Čorten Njima bio je ženjeni ngapa čarobnjak koji je imao sebi potčinjene seljake. Kad je došlo vreme žetve lama je naredio seljacima da mu požanju njivu, na šta su se neki seljaci uzjogunili, plašeći se grada. Otišli su da prvo požanju svoj ječam. Lama je, da bi ih kazni, prizvao svoje „bogove zaštitnike“[10] i oživeo torme, kolače kupastog oblika koji služe za magijske operacije. Torme su letele, uletele u kuće neposlušnih seljaka i napravile lom; poslušni seljaci su bili pošteđeni kazne.
Magijska sila[11] tibetskog budizma zasnivala se na veri u ono što bi Jung nazvao „aktivna imaginacija“. Godine 1912. Dalaj Lama je Aleksandri Nil o tome rekao sledeće: „Bodisatva je baza iz koje mogu da se stvore bezbrojni magični oblici. Snaga koju ona stvara iz savršene koncentracije misli omogućava joj da istovremeno stvori fantom koji je njoj sličan među hiljadama miliona ljudi. Ona može da stvara ne samo ljudske oblike, nego i mnoge druge, čak i neživa bića kao što su kuće, ograde, šume, putevi, mostovi. Može da izaziva atmosferske pojave, kao i napitke za besmrtnost koji utoljuju svaku žeđ“. Pričalo se da je Tračilama, pobegavši iz Šigatcea, na svom mestu ostavio utvaru koja se ponašala kao i on, i sve zavaravala.
Aleksandra Nil nedvosmisleno kaže: „Tibet je zemlja demona. Kada bismo se oslonili na legende i narodna verovanja, došli bismo do toga da je broj demona mnogo veći od broja stanovnika. Poprimajući hiljade različitih oblika, ova zla bića borave na drveću, na stenama, u dolinama, jezerima, izvorima.[12] Oni progone ljude i životinje da bi im oduzeli „životni dah“ i da bi se njima nahranili. Oni po svojoj volji lutaju stepama i šumama i svaki putnik može da se nađe licem u lice sa jednim od njih na svakoj krivini puta. Iz takvog stanja proizilazi da se Tibetanci veoma mnogo druže sa zlim duhovima. Zvanični lamaizam je preuzeo na sebe da ih ukroti, da ih preobrazi, da od njih načini sebi podređene sluge i da ih zbog neposlušnosti onemoguće da nanose zlo ili da ih potamane“. Tibetanski mistici se, duhovno vežbajući, druže sa demonima da bi ih izazivali ili da bi im dali milostinju. I to učitelji savetuju učenicima: lama iz Amdoa je svog mladog učenika prinudio da ode u jednu pećinu, sam sebe veže za stenu i cele noći prkosi zlodusima, i to onima koji su predstavljeni na slikama kako sišu ljudski mozak. Pustinjak Kušog Vanšen je Aleksandri Nil objasnio da iznenadne smrti prilikom dozivanja demona posledica straha, jer ako neko ne veruje u demone, neće mu biti ništa. To je slično kao sa decom koja su naša, pa nam izmaknu kontroli – misli se objektivizuju, postaju demoni i ubijaju strašljivce.[13]
Obred gčoda podrazumeva mističko razdeljivanje sebe demonima. Često monasi (trape) po sedam dana jedu i piju pored leša, čitajući molitve za pokojnika. Zatim se njegovo telo ostavlja kao milostinja lešinarima. Za Nilovu je obred u kome je jedan trapa pao u trans autohipnoze, ipak bio previše. On je urlao: „Dođite izgladneli demoni. Na ovoj gozbi moje će se meso pretvoriti u bilo koji predmet vaših želja.“ Pokušala je da ga izvede iz transa, ali on je u za nju pomislio da je demon, pa joj je ponudio svoje meso i krv.
Jedan od posebnih tantričkih obreda podrazumeva i ljudožderstvo. Na Tibetu se priča o velikom lami Gogstsangu, koji je noću, sa svojim slugom, došao do jedne reke. U reci su našli leš. Lama je rekao slugi: „Izvuci nož, iseci komad mesa i jedi“. Ovaj to nije mogao, ali je lama jeo, rekavši da ima prijatelja u Indiji koji mu svake godine na taj dan šalje obed. Kad su se vraćali u manastir lama je kazao slugi: „Želeo sam da sa tobom podelim blagonaklonost i izvanredne plodove ovog mističnog obroka, ali ti ga nisi dostojan.“
Kako ritualno ljudožderstvo tumače predstavnici lamaizma?
Ovako: „Postoje bića koja su, pošto su dostigla veoma visok stupanj duhovnog savršenstva, pretvorila supstanciju svog tela u neku tananiju prirodu, koja ima svojstva različna od običnog mesa. Međutim, većina nas nije sposobna da razlikuje tu promenu.
Pojesti zalogaj tog promenjenog mesa znači doći u ekstazu i doseći nadnaravna znanja i moći (podvlačenje naše, nap. aut.)[14] U okviru obreda ovog budizma postoji i obred oživljavanja mrtvaca magijskom formulom, posle čega se čupa mrtvačev jezik koji se suši i služi kao moćno magijsko oružje. Od magijskih veština upražnjava se i lebdenje, a ženske boginje, dakini, koje daju tantričke inicijacije su starice sa zelenim ili crvenim očima…
Aleksandra Nil je želela da se naučno, objektivno izučavanje budizma nastavi. Posle svega što je opisala, međutim, čini nam se da je njen suštinski naučni zaključak, ipak rečenica: „Tibet je zemlja demona“.

Istraživanja V. J. Evans – Venca

Jedan od onih koji su istraživali tibetanski budizam i bili za njega životno zainteresovani je i V. J. Evans – Venc, koji je 1917. otišao u indiju. On nije bio objektivan i hladnokrvan naučnik, nego je učestvovao i u obredima koji su mu bili ponuđeni. Tako je 1918. otišao da poseti Šivinu pećinu Amar Nat; živeo je u prašumama gornjeg Ganga kao pustinjak. Upoznaje lamu sa Tibeta, Kazi Davu Samdupa, i postaje njegov učenik, sve do 1922. kada je lama umro. Plod druženja je knjiga „Tibetanska joga i tajna učenja“. Venc je verovao da će ova drevna znanja pomoći evropskom čoveku u potrazi za „neugasivim Svetlom Istoka“. Pored ovoga, EvansVenc je priredio „Tibetansku knjigu mrtvih“ i knjigu o joginu Milarepi.
Tibetanski budizam se razvio iz stava mahajanabudizma da se svi putevi mogu upotrebiti da bi se došlo do cilja: postajanja Budom i pomoći ostalim bićima u dostizanju budastva. Učitelj je onaj koji predstavlja Budu, i on se mora slepo slušati, da bi učeniku zauzvrat dao pravi put ka budastvu. Svako religijsko verovanje i metod mogu se upotrebiti na toj stazi – to je razlog zbog koga je prihvaćena i tantra.
Obred koji EvansVenc opisuje podrazumeva sečenje i komadanje sebe da bi se demoni nahranili i tako im se dala šansa da se oslobode ovog sveta i krenu ka budističkoj nirvani. Suština obreda je u rasparavanju svog stomaka, davanju krvi zlodusima, i zatim zašivanju rane magijskim silama. To je tzv. „kraći put“ ka dostizanju nirvane.
Ritual čoda je praćen magijskim plesom, sviranjem u trubu kangling kojom se prizivaju duhovi i udaranjem u bubanj damaru, pravljen od ljudskih lobanja i prevučen ljudskom kožom. Evans – Venc kaže da je sa ovim obredom nekad bilo povezano jedenje ljudskog mesa i pijenje krvi žrtve, ali je to ukinuto kad je došao budizam. Pa ipak, jedna od invokacija Čoda glasi ovako: „O, vi gosti, dođite na veliku gozbu. Bubanj od lobanje, najbolji i najređi od bubnjeva, ima jasan zvuk; stolnjak od ljudske kože (na koju je gozba postavljena) je divan za posmatranje; truba od ljudske kosti ispušta melodičan zvuk“.
Tibetanski budizam je zauvek prožet uticajima šamanističkog bon verovanja, o čemu govori i Idris Šah u svojoj „Orijentalnoj magiji“. Bonistički obred podrazumeva kađenje demonima, duvanje u rog od kosti, posle čega svi žreci prizivaju zloduha Jamanataku sa njegovim društvom, da uzme meso, vunu i kožu govečeta jak. Njihov „bog“ ima glavu bika, očnjake i rogove. Nogama gazi ljudska tela. Ukrašen je lobanjama i kostima, a oko njega gori plamen.
Tibetanski budizam postao je popularan na Zapadu preko teozofije Jelene Blavacke, preko Ane Bezant, Jelene i Nikolaja Reriha do savremenog Nju Ejdža sve više ljudi se zanimalo za „mahatme“ koji sa Himalaja upravljaju spiritualnom evolucijom čovečanstva. Šambala je duhovni centar i štab iz koga će doći mesija čovečanstva – Majtreja.[15]
Nikolaj Rerih je tvrdio da se Šambala nalazi u podzemlju, i da iz nje „vladar sveta“ izlazi u obilazak lamaističkih manastira.
Ferdinand Osendovski, rusifikovani Poljak koji je bio ministar fšansija u Kolčakovoj vladi, posle poraza belih našao se u Mongoliji, a zatim i na Tibetu. 1922. izdao je knjigu „I zveri, i ljudi, i bogovi“, u kojoj je pisao o podzemnom svetu Šambale i njenom gospodaru, o kome su mu pričali lamaisti. Jelena Blavacka tog gospodara opisuje sa četiri ruke, od kojih su dve na grudima, jedna drži lotos a jedna zmiju. Ima brojanice oko vrata i treće oko Šive. Nazivaju ga „pokroviteljem Tibeta“ i „spasiteljem čovečanstva“. Tibetanci ga zovu Žigten Gonpo. Car sveta, smatra se, zna pomisli svih vladara, i pomoću magije upravlja postupcima njihovim.[16]
Očito je da ovakav „gospodar sveta“ svojim poklonicima nameće religioznost koja ne može proći bez ljudskih žrtava. Možda se neko pita otkud trube od ljudskih kostiju i stolnjaci za čod obred od ljudske kože. Budističko objašnjenje veli da to označava preziranje materijalne egzistencije. Kosti od kojih se prave bubnjevi i svirale mogu se, doduše, uzeti od mrtvih. Ali nije baš uvek tako.
Kod severnih budista ljudske žrtve su postojale sve do XX veka. Jedan od onih koji su ih upražnjavali bio je i Tušegunlama (ili Džalama), koji je sebe smatrao inkarnacijom Mahakale, velikog crnog boga smrti, vladao je stepom skoro pola veka. U avgustu 1912. kada su Mongoli osvojili kinesku tvrđavu Kobdo, bilo je uhvaćeno 35 kineskih trgovaca. Trebalo je da oni posluže kao materijal za obred velikog „osvećenja zastava“. Sabirajući narod, lame su svirale u trube i udarale u bubnjeve. Kineski trgovci su bili skinuti do gola, ruke i noge su im vezali na leđa. Dok su lame pevali i nosili posudice sa krvlju za demone, Džalama je predvodio povorku. Spustio se na kolena pred prvim Kinezom, izgovorio obredne formule, a zatim mu u grudi zario srpoliko sečivo. Izvadio mu je srce živom i stavio ga u pehar napravljen od srebrom okovanog gornjeg dela ljudske lobanje. Mongoli su krvlju koja je tekla iz grudi petorice Kineza koje je lama žrtvovao ispisivali znamenja na svojim zastavama, dok je masa urlala u zanosu.
Činovnik lokalnog kneza došao je do mesta pokolja i pokušao da spreči dalje ludilo, jer „žuta vera“ ne dozvoljava ljudske žrtve. Međutim, rekli su mu: „DžaBogdolama vrši tantražrtvoprinošenja po starodrevnom običaju, kako predaju neglasna, tajna predanja. Za nas je njegova naredba – glavna! Tako Mahakala kaže da treba postupati sa neprijateljima religije.[17]
Ruski religiolog Lomakina kaže a Dži lama kao budistički „svetac“, nije ni pio, ni pušio. Kao inkarnacija Mahakale, on je, u stvari, bio smatran inkarnaciojm Šive, velikog razoritelja kosmosa. Lameslikari, Mahakalu predstavljaju sa mačem ili nožem, spremnim da prožderu neprijatelje žute vere. On oseća blaženstvo kad vidi kako se muče „nosioci zla“.[18] Smatra se da žrtvovanje koje je vršio DžaLama ne može da vrši svako, nego samo visoko posvećeni tantrista, koji je dostigao dubinu mudrosti. U tantrizmu se misli da oni koji su dostigli savršenstvo ubijajući ljude, istima pomažu da se njihove grešne duše očiste za bolja rađanja (setimo se kako je ubijao Padma Sambava!). Osendovski kaže daje DžaLama bio blizak prijatelj samog Dalaj Lame; on je za sebe govorio da je jedini koji je video „cara sveta“, gospodara Šambale.
U časopisu „Plamenovi Sibira“, 1927. godine A. Burdukov je objavio istraživanje „Ljudske žrtve kod savremenih Mongola“. U jednoj bici 1913 godine, Mongoli su po naređenju DžaLame, zdrali kožu sa ranjenog Kirgiza, kome je budistički žrec prethodno izvadio srce, pošto je Kirgiz bio veliki junak. Oderana koža je bila posoljena i visila je kao“tulum“ u DžaLaminom šatoru. Ruski odred je „Mahakalu“ uhapsio u martu 1914, noseći ovu kožu kao dokazni materijal o surovosti crnog maga. Lama je uspeo da pobegne u Mongoliju kad je počela boljševička revolucija.
Zašto je bila potrebna koža čoveka? Ona simvolizuje kožu Mangusa koji je inkarnacija zla. Kada se pravi novi manastir, ljudska koža se koristi za neka od velikih molepstvija, tzv. hurala. Burdukov kaže da lame nisu volele svog kolegu, ali su ga priznavale kao učenog i posvećenog u tajne. Tulumi od ljudske kože su kod većine budističkih žreca zamenjivani belim latnom, ali su u glavnim hramovima Lase, tamo gde je bivao Dalaj lama, za molitve strašnim bogovima korišćene upravo ljudske kože.
Godine 1921, kada je izbio boljševički ustanak Mongola, odred komandanta Maksaržova upao je u borbu protiv belog garnizona atamana Kazanceva. Mongoli su odneli pobedu. Čedžinlama, koji je pratio revolucionare tražio je da esaul Vandanov, Burjatbudista bude ubijen a njegovo srce prineto na žrtvu. „Božanstvo“ koje je bilo u njemu, zahtevalo je ovakav postupak. Vandanova su streljali; njegovo toplo srce prožderao je lama.[19]
Izvršitelji ovog dela su Burdukovu pričali da su esaulovo salo i meso podelili radi spravljanja lekova, što je praksa tibetanske medicine. Ista stvar se desila sa podoficirom Filimonovim: Čedžinlama je njegovo srce prineo na žrtvu crvenoj komunističkoj zastavi Mongolarevolucionara, a zatim ga pojeo. Ne treba zaboraviti da je komandant boljševika Maksaržov bio svojevremeno saborac Džalame.
Ovo, dakako, nije slučajnost, nego tradicija. Ugledni gradovi imaju zaštitnika. Antička Atina je imala kao pokrovitelja Paladu Atinu, boginju mudrosti; hrišćanski Solun do dana današnjeg štiti Sveti velikomučenik Dimitrije… Zaštitnica svetog grada Tibeta, Lase, je boginja Lamo. Ona se predstavlja kako skače po moru krvi na muli, pokrivenoj tulumom od kože njenog sina, koji je izdao „žutu veru“.
U intervjuu koji je dao DŽ. Avedonu, objavljenom u ruskom časopisu „Put ka sebi“ br. 3/95, sadašnji Dalaj Lama govori o naročitoj vezanosti inkarnacija Bude saosećanja sa Mahakalom, bogom smrti. Kaže: „Pošto sam se rodio, na krovu naše kuće naselio se par gavranova. To je naročito zanimljivo, jer se isto desilo i posle rođenja prvog, sedmog, osmog i dvanaestog Dalaj Lame. Kasnije, kada je Dalaj Lama Prvi porastao i dostigao visinu u svojoj duhovnoj praksi, za vreme svoje meditacije uspostavio je neposredni dodir sa božanstvom – zaštitnikom Mahakalom. I tada mu je Mahakala rekao:
„Onaj ko, poput tebe, utvrđuje učenje budizma, ima potrebu za zaštitnžom kakav sam ja“. Nosilac Nobelove nagrade za mir u svojim meditacijama komunicira i sa zlim božanstvima sa kojima je Padma Sambava postigao dogovor o zaštiti tibetanske ortodoksije. U razgovoru sa Avedonom on veli:
„Da bi se mogao imati posao sa takozvanim gnevnim zaštitnicima, mi sami moramo dostići određeni nivo unutrašnjeg razvoja. Kad čovek dostigne neke rezultate, ili stabilnost u svojoj joga – praksi, naročito u jogi božanstava, i kod sebe razvije gordost tog božanstva, on stiče mogućnost da koristi razne zaštitnike i božanstva. To je upravo ispravan put… Ja sam izvodio inicijacija Kalačakre. Pri tom sam uvek duhovno sebi predstavljao razne zaštitnike tibetskog naroda, tibetskog društva… Ta božanstva mogu da utiču na događaje koji se u svetu zbivaju“.
Tantrizam je, prodirući u budizam, Tibetance vezao sa kultovima Šive i Šakti, koji su sve samo ne normalni. U svojoj knjizi „Posvećenje i posvećenici Tibeta“ Aleksandra DavidNil navodi jedan ovakav tantrabudistički ritual: „Kada se period zatvoreništva završio, i bili obavljene sve neophodne inicijacije muža i žene, Marba se zatvorio skupa sa svojom ženom Danmedma u svojoj molionici. Lama je zauzeo ritualno mesto sa svojom suprugomdakini, a Ngog Čojdor i njegova žena su zagrljeni sedeli kraj njegovih nogu. Marba je izlio svoju spermu u čašu od ljudske lobanje i, pomešavši je sa raznim sastojcima, koji tobož imaju magijska svojstva, dao učeniku i njegovoj ženi da smesu popiju. Taj neobični ritual poznat je malom broju lama. Prema svedočanstvima koja sam ja skupila, izvodi se vrlo retko. Govore da samo oni koji su bili inicirani u najskrivenije tajne ezoteričkog učenja imaju pravo da ga vrše. Bilo ko drugi, ako se usudi da to učini, rodiće se (u narednom životu, nap. aut.) kao demon“ .[20]
Osendovski je jednog dana došao kod Dalaj Lame koji mu je rekao da je to veliki dai, kad se praznuje pobeda budizma nad ostalim religijama. Predanje vezano za ovaj praznik kaže da je veliki Kublaj Kan na svoj dvor pozvao žrece raznih bogova, i tražio da mu svaki iznese svoju veru. Jedan lama se podrugljivo osmehivao, ćuteći. Na kraju, rekao je: „Veliki care! Naredi svakom od nas da pokaže moć svojih bogova, učinivši čudo, i zatim sudi čija je vera bolja“. Svi žreci su ćutali, a budista je učinio tako da posuda slatkog napitka sa stola sama doleti do usta Kublajkana. Otpivši iz nje u čudu, car je rekao: “ Tvoj bog postaće moj bog; njemu će se moliti moji podanici. Ali reci kakve si vere? Ko si i otkuda si?“ Ovaj je rekao: „Učenje najmudrijeg Bude – moja je vera. Sam ja sam panditalama, Turžo Gamba, iz dalekog i slavnog manastira Sakia na Tibetu, gde u ljudskom telu obitava vaploćeni duh velikog Bude, njegova mudrost i sila. Znaj, care, narodi koji su primili budizam proširiće svoju vlast na zemlje Zapada, i tačno kroz osam stoleća i jedanaest godina naša vera će pobediti sve ostale vere“. Kublajkan je vladao od 1250. do 1260. godine. 811 godina od tada – pada u drugu polovinu XXI veka. Ali već početkom XX stoleća ruski teozof Nikolaj Rerih smatrao je da je doba lamaizma nastupilo – tako su mu govorili tibetski posvećenici…
Osendovski piše da se služba u kojoj Dalaj Lama služi završava time što Dalaj Lama blagosilja prisutne, okrećući se na sve četiri strane sveta. Na kraju pruža ruke prema severozapadu, to jest prema Evropi, gde po proročanstvu treba da se širi učenje najmudrijeg Bude…
Na Zapadu, smatra se, ima oko 500000 ljudi hrišćanskog nasleđa obraćenih u budizam. Šoko Asahara, kome je Dalaj Lama dao blagoslov za rad i koji je 1995. potrovao putnike u tokijskom metrou, najviše sledbenika imao je u Rusiji – oko 30000. Tamo je sarađivao sa sekretarom Jeljcinovog Saveta bezbednosti, Olegom Lobovim. Njegov poklič je bio: „Pretvorimo Rusiju u Šambalu! „.[21]
Ruski filosof Solovjov je, videći širenje teozofije, preteče današnjeg Nju Ejdža, tvrdio da je to nešto što se ne zbiva bez znanja i blagoslova tibetskog budističkog vrha. Bratstvo kelana, kome je slušao katolički misionar na Tibetu Gike u XIX veku, imalo je za cilj osvajanje vlasti u domovini a zatim u Kini, posle čega bi bilo osvojeno Rusko carstvo i ostatak sveta, što bi prethodilo pobedi žute vere i dolasku Bude – Majtreje. Za kelane se pričalo da imaju velike okultne moći.
Rusija i svet su puni ljudi koji čvrsto veruju da je Dalaj Lama predvodnik religije koja je najmiroljubivija na svetu. DalajLama predlaže ukidanje vojske i stavljanje sveta pod komandu Ujedinjenih nacija. Za to vreme, Mahakala se raduje u svom podzemnom carstvu, Šambali. Njegovi učitelji, kakav je lama Ješej, u svom „Uvodu u tantru“, preporučuju čovečanstvu: „Neophodno je u sebi razviti osećaj božanske gordosti. Božanska gordost se sastoji u tome da osećate kako ste vi potpuno prosvetljeno telo emanacije bude, i da je vaš um apsolutno slobodan od svih predrasuda i ograničenja“ …[22]
Međutim, makar „žuta vera“ privremeno trijumfovala, nakraju će pobediti Onaj Koji je rekao: „Blaženi ništi duhom, jer je takvih Carstvo Nebesko“… Njemu, Bogočoveku Hristu, po rečima Vladike Nikolaja, nisu potrebne brze, nego trajne pobede.


NAPOMENE:

  1. Na Zapadu zaista postoji tendencija da se za nauku nađe mistička paradigma u budističkim učenjima. Predstavnici takozvanog „hologramske filosofije“, kakvi su Fritjof Kapra i Dejvid Bom, pisali su studije o tome. Kaprina knjiga „Tao fizike“ prevedena je i kod nas. Po Kapri, mehanicistička slika sveta je nestala sada je doba za tzv. „holistički“, celoviti pristup problemu odnosa materije i energije. Konačna ideja koja bi uvid savremene fizike i tibetske mistike spojila jeste da je brahman atman, da je unutrašnje spoljašnje, da je kosmičko božansko. To je svojevrsni scijentistički panteizam. Kapra smatra da nama nije potrebna sinteza nauke i mistike, nego „dinamično međuprožimanje između mističke intuicije i naučne analize“. Cilj takvog prožimanje je da i naučnici shvate da njihove teorije više ne mogu podržavati društvo starog, mehanicističko fragmentarnog pogleda na svet. Nastupilo je vreme da se ostvari „kulturna revolucija“, u skladu sa idejom novodopske „promene paradigme“.
  2. Lamaizam i komunizam nisu bliski samo u ekscentričnim izjavama Dalaj Lame o njegovim komunističkim simpatijama u mladosti. To se naročito može videti ako se pažljivo pročita knjiga ruskog matematičara i filosofa Igora Šafareviča, „Socijalizam kao pojava svetske istorije“ („Svetigora“, Cetinje, 1997.), u kojoj on, na osnovu mnogobrojnih istorijskih analiza, pokazuje da je cilj socijalističkog utopijskog projekta smrt čovečanstva. On navodi jednu eshatološku viziju Fridriha Engelsa koji sa nekakvim mazohističkim uživanjem opisuje kako će se posle svih smena posle svih smena formacija, i posle ostvarenog komunizma, naša planeta ohladiti uz ohladnelo sunce, i kako će sve nestati u ledenoj kosmičkoj pustoši. Cilj budizma je lična i kosmička nirvana – utrnuće, ma kako lepo bila slikana, i makar se bodisatve vraćale da pomognu ljudima koji su u kandžama karme da i oni dosegnu spokoj ništavila. Nije slučajno da su mongolski boljševici veoma lako spojili budizam i komunizam. Vođa mongolskih komunista Suhe Bator je sastavio pesmicu po kojoj partizani boljševici koji padnu u borbi idu u Šambalu. Najvažniji detalj, međutim, svakako je pismo koje su tibetanska mahatme, skriveni veliki učitelji, preko ruskog teozofa Nikolaja Reriha poslali vođama Sovjetskog Saveza 1926, uz vrećicu tibetanske zemlje koju je trebalo staviti na grob velikog „mahatme Lenjina“. Evo kako glasi pismo okultnih tibetskih vođa vođama komunosatanizma u Rusiji: „Na Himalajima mi znamo ovo što ste Vi učinili. Vi ste razorili crkvu, koja je postala rasadnik laži i praznoverja. Vi ste uništili tamnicu vaspitanja. Vi ste uništili porodicu licemerja. Vi ste spalili vojsku robova. Vi ste zgromili paukove samoživosti. Zatvorili ste vrata voćnih jazbina. Izbavili ste zemlju od izdajnika za novac. Priznali ste ništavnost lične svojine. Odgonetnuli ste evoluciju zajednice. Ukazali ste na značenje spoznaje. Poklonili ste se lepoti. Deci ste doneli svu moć Kosmosa. Otvorili ste prozore dvorova. Uvideli ste neodložnost gradnje domova Opšteg Dobra. Mi smo zaustavili ustanak u Indiji, kad je on bio prevremen, a priznali smo pravovremenost vašeg pokreta i šaljemo Vam svu pomoć, potvrđujući Jedinstvo Azije! Znamo da će se mnoga ostvarenja zbiti 28 31 36. Pozdravljamo Vas koji tražite Opšte Dobro!“
    Ne treba zaboraviti da je Rusija u to vreme bila u moru krvi pravoslavnih, koji su ubijani radi „opšteg dobra“. Jedna od veza između komunizma i budizma je takođe, bezboštvo što Dalaj Lama priznaje, nazivajući budizam ateističkim. Komunistička vlast Sovjetije kao da nije zaboravila podršku tibetskih mahatmi. Od početka osamdesetih, kad se osećalo približavanje perestrojke, časopis „Nauka i religija“, koji se bavio propagandom „naučnog ateizma“, počeo je da, pored antihrišćanskih paskvila, objavljuje i članke o budizmu, induizmu i drugim vrstama paganske mistike kao o nečem zanimljivom i privlačnom.
  3. Upravo je to, izgleda, ono što se u svetu zaista zbiva: državama se oduzima suverenitet, a vojska Ujedinjenih nacija, koju kontroliše SAD, postaje svetski policajac. Niko nema pravo da vodi rat osim UN, koje svuda u svetu štite samo „ljudska prava“!
  4. Knez Nikolaj Trubeckoj o budizmu piše: „Odbacivši sveblagog Boga, jedinstvenog tvorca Svedržitelja, čovek neizbežno dolazi na misao o samoubistvu. A kako vera u seobu duša čini obično samoubistvo nesvrhovitim i besmislenim, Indusu preostaje jedino put duhovnog samoubistva, koje i jeste nirvana (…) Jedino što je preostalo da uradi je da se, po mogućstvu, koliko toliko ulepša taj mračni položaj. Zbog toga je duhovno samoubistvo dobilo poetsko ime nirvana (nir vana, u stvari ili „bezvetrica, zatišje“, ili „gašenje“, „utrnuće“). O suštini ovog stanja, o tome da li ono pripada biću ili nebiću, Buda Sakhjamuni zabranjuje da se pita: kad ti lekar daje lek sa garancijom da će ti on pomoći, ne treba pitati da li je taj lek sastavljen od biljaka ili minerala. Na taj način, samoubistvo se direktno ne spominje, a oko nirvane se stvara poetshi oreol. Budizam sablažnjava upravo svojom umetnošću kojom uspeva da da privlačni izgled svom odbojnom, mračnom učenju (…) Pečat satane vidi se i u gordosti budizma, gordosti nečuvenoj, gordosti koja uzdiže čoveka iznad bogova, i koja tvrdi da ovaj može sam da raspolaže svojom sudbinom i svojom ulogom u kosmosu. Na kraju, pretvaranje samopožrtvovanja, ljubavi prema svemu postojećem i svepraštanja u psihofizičke vežbe neophodne za uspešno duhovno samoubistvo, posebno snažno svedoči o tome u kojoj je meri budizam prožet duhom satane.“
    Slično u svom „Teodulu“ piše i Vladika Nikolaj Velimirović: „U Himalajske peštere zatvarali su se isposnici, jogi, hiljadama i hiljadama njih, kroz vekove i vekove, da teškim uzdržanjem od svega, nečuvenom askezom i samomučenjem, ubijaju u sebi i najmanju želju za životom, kako bi po smrti prestali rađati se i javljati u novim telima života, i prešli u Nirvanu. Zatvoreni u peštere prirode, ili u ozidane kelije, u kojima su sebe žive pogrebavali, oni su danonoćno ponavljali tajanstvenu reč “ AUM, OM, OM.“ čije značenje nisu ni sami znali niti znaju do sada. Na svojim zazidanim pešterama ili izidanim kelijama oni su ostavljali samo maleni otvor kroz koji bi mogli primati samo šaku pirinča, ako bi im neko iz milosrđa doneo i pružio. Svejedno im je bilo, da li bi se njihov život produžio ili skratio.Godinama i desetinama godina tako su se mučili. Ovaj život oni su smatrali nesrećom od koje se treba što pre izbaviti, a u budući bolji život nisu se nadali. Cilj svih himalajskih asketa, i tibetskih i indijskih, i budističkih i vedantističkih, bio je osloboditi se od života, i sadašnjeg i budućeg, uopšte života kao zla. Jer život je zlo, i svi napori razumnog čoveka treba da su upućeni jednom cilju oslobođenju od života. Znači smrt je bolja od života? Da, odgovaraju himalajski asketi. Znači, nebiće je bolje od bića? Da, odgovaraju ti čudni i dosledni asketi samomučenici. Znači, nema boga koji može spasti ljude od ovoga života i uvesti u bolji život? Nema, odgovaraju ovi milioni isušenih kostura, sve dokle dah i jezik u njima radi, jer i bogovi su nesrećni kao i ljudi. AUM, OM, OM. Ko je „OM“? Niko. Šta je „OM“? Ništa. Večno ništa i večnu smrt disanjem uvlačili su i još i danas uvlače u sebe milioni ljudskih bića od najbolje rase na svetu, sa ciljem da i oni postanu večno ništa i večna smrt Nirvana“.
  5. Već pomenuti Kapra objavio je, sa Šarlinom Spretnak, 1984. godine knjigu „Politika zelenih: globalno obećanje“, u kojoj iznosi tezu da duhovnost pokreta za zaštitu životne sredine ne može da se utemelji na ideji hrišćanskog „muškog“ Boga, Koji je nezavisan od okruženja, nego na monističkim koncepcijama „međuzavisnosti“ koje cvetaju na Dalekom Istoku. Kapra i Spretnakova smatraju da je došao kraj „patrijarhalnoj civilizaciji“. Kada se ovo ima u vidu, očito je da Dalaj Lamin stav o ekologiji nije jednoznačan u „pokretu zelenih“ on vidi neki od mogućih načina za širenje budističke vizije. Zanimljivo je napomenuti da „zeleni“ u okviru Nju Ejdža imaju svoje značajno mesto zalažući se, kao i Dalaj Lama, za ukidanje velikih vojski i napuštanje ideje o nacionalnoj državi radi tzv. „regionalizacije“.
  6. U jednoj civilizaciji koja se zasniva na verovanju u svet demonskih sila i moći ne bi bilo nimalo neobično da se to pokaže i na primeru „sećanja na prethodne živote“ kod dece koja postaju lame. Otac Serafim Rouz u knjizi „Duša posle smrti“ kaže: „…Obaveštenja o prethodnom životu mogu biti data od demona./…/ Jedan američki popularizator okultnih ideja veruje da bi „većina zabeleženih slučajeva koji svedoče o reinkarnaciji u potpunosti mogli biti slučajevi posednutosti“. „Posednutost“ se, prema ovim okultistima, događa kada “ mrtva osoba zaposedne telo žive, čija individualnost se pri tom menja stvarajući pri tome utisak da se kod te osobe ispoljavaju neke karakteristike iz „pređašnjeg života“. Ova bića koja „ovladavaju ljudima“, jesu, razume se, demoni, ma koliko se oni maskirali u duše umrlih“.
  7. Ispada da obredi sekte „AUM ŠINRIKJO“ koja je za svoj rad imala svojevrsni blagoslov Dalaj Lame, nisu nimalo „uvrnuti“, barem iz perspektive tibetskog budizma. Jedan do tih obreda podrazumevao je ispijanje „svete vode“ u kojoj je bilo telesnih izlučevina Šoka Asahare.
  8. Sveti Jovan Zlatousti ovako objašnjava razliku između paganskog i hrišćanskog proricanja: „U idolištima, ako je neko bivao opsednut nečistim duhom i proricao, on je, kao vođen i vezan, bio osvojen duhom i uopšte nije bivao svestan onoga što govori. Gataru je svojstveno da bude u ekstazi, da trpi prinudu i nasilje, da bude zanet i da luduje kao đavoiman. A prorok nije takav, on sve govori trezvene duše, 4 sa zdravim razumom, znajući šta govori… Vi sami znate da ste budući pagani, onovremeno bili vođeni i zaneti… Čuj Platona koji u apologiji Sokrata govori ovako: „Proricači i gatari govore mnogo i dobro, ali sami uopšte nisu svesni onoga što govore“… Sve to dokazuje i prinudu sa kojom zlodusi prinuđavaju i služe se, i nasilje, kakvo ljudi trpe, kad im se jednom predaju i kad se u to vreme lišavaju zdravoga razuma. Ali kod nas nije tako. Proroci su proricali sa rasuđivanjem i sasvim slobodno. Oni su imali vlast i da govore i da ne govore; oni nisu bili prinuđeni, nego su sa dostojanstvom sačuvali i slobodnu volju. Zato je i Jona bežao, i Jezekilj se uklanjao, zato se i Jeremija odricao (proročke službe, nap. aut.) Bog ih nije prinuđavao nasilno, nego ih je savetovao, ne pomračujući im rasuđivanje“ (citirano prema knjizi đakona Andreja Kurajeva „Satanizam za intelektualce“).
  9. Reinkarnacionistička etika savremenog Nju Ejdža opravdava sve mogućnosti izopačenosti i zločine: homoseksualizam (dve duše, koje su u prošlim životima bile u telima muža i žene, sad mogu biti u dva muška ili dva ženska tela); abortus (duša koja je ubijala bira da se telesno začne u utrobi žene koje je rešila da pobaci i tako sebe kažnjava za greh iz „prethodnog života), itd. O ovome piše Randal Baer u svojoj knjizi „U Nju Ejdž košmaru“.
  10. U žitiju svetog Julijana (13. juli po Pravoslavnom kalendaru) navodi se da je Svetitelj vaskrsao sina paganskog velmože Jovinijana. Kada je mladić ustao iz mrtvi, uzviknuo je veliki Bog hrišćanski koga propoveda Njegov sluga Julijan!“ A ocu svome je rekao: „Zaista sve do sada bili smo u zabludi ne znajući Boga istinitoga, jer bogovi koje poštujemo stvarno su đavoli; jer ja ih vidim u paklu i gledah kako oni nemaju pokoja i neprestano se muče u ljutim mukama“. Tu je tajna tibetskih božanstava.
  11. Crnomagijske moći zlih volšebnika poznate su i Pravoslavnoj Crkvi.
    Pre nego što se obratio Hristu i primio Krštenje, Sveti Kiprijan (2. oktobar) bio je crni mag. Na gori Olimpu, gde se smatralo da obitavaju jelinski bogovi, od magova je naučio da izaziva promene u vazduhu, pušta gromove i kišu, da pravi štete voćnjacima, baštama i poljima, da na ljude navodi nevolje i bolesti. Tibetski čudotvorci, koji su se sasvim predali satani, mogu da čine slične stvari.
  12. Demoni imaju „protejske“ moći: mogu se javljati u obličjima angela, svetaca, Bogorodice, pa čak i Hrista: mogu se javljati u obličjima lepih žena i muškaraca, kada navode na blud; radi zastrašivanja, mogu se javiti u obličjima zveri; mogu se javiti i kao „vanzemaljci“, mali zeleni“.. Očito je da su se paganima javljali kao njihovi bogovi.
  13. I ovo je jedna od zabluda tibetskog budizma: demoni, mada uplivišu na ljudske misli, uopšte nisu tvorevina misli nego realna duhovna stvorenja koja mrze Boga i žele da naude čoveku. Veliki optinski Starac Varsanufije imao je dobrog prijatelja, muzičara Pashalova. Pashalov nije išao u crkvu, ali je rešio da se ispovedi i pričesti, što dugo nije činio. Međutim, izvršenje svoje odluke je odugovlačio. Evo šta starac Varsanufije kaže o njegovoj sudbini: „Jednom je u poznu večer došao k meni i zapovedio mojoj služavki da izađe na ulicu i isplati kočijaša. Kada je ova izašla, i videla na mestu kočijaša neko užasno čudovište, uplašila se veoma i pala onesvešćena na ulicu. Kuda je nečastivi vozio Pashalova, ostala je tajna, samo je on sledećeg dana iznenadno skončao, a njegova se duša izgubila zauvek. Žalim za njim celim svojim bićem. Nečastivi svuda razapinje svoje mreže. On želi da uništi čoveka i nedovoljno pažljivi se, na svoju pogibao, hvataju u njegove zamke“.
  14. Gilbert Česterton, poznati engleski romansijer i hrišćanski apologeta (ovo je relativan pojam, jer on nije pripadao istinskom Hrišćanstvu – Pravoslavlju – primedba uredništva Odgovora) smatra da kanibalizam među paganima nije prisutan kod onih najprimitivnijih, nego, naprotiv, kod onih civilizovanih, koji se svesno opredeljuju da služe demonu. Oni ne postupaju kao neznalice, nego kao oni koji žele da svom gospodaru, knezu tame, ugode najvećom žrtvom: „Oni to ne rade zato što ne znaju da je to loše, nego upravo zato što znaju da je loše, oni se ponašaju kao pariski dekadent u toku crne mise,“ kaže Česterton.
  15. Dalaj Lama uopšte ne sumnja u postojanje Šambale i njen duhovni upliv. Međutim, on kaže: „… Šambala postoji, ali ne u bilo kom konvencionalnom smislu“ (kao geografski prostor, nap. prir.) Verovatno je Dalaj Lama poznaje kao oblast duhova, „mahatmi“ o kojima su govorili teozofi, tzv. „Veliko Belo Bratstvo“ koje upravlja duhovnim razvojem čovečanstva.
  16. Svetom Andreji Jurodivom jedan demon je, na pitanje kako on „predviđa budućnost“, jer je ne zna po predznanju, odgovorio: „Naš najmudriji otac satana boraveći u paklu, gata o svemu pomoću mađija i nama predaje“. Odatle znanje „gospodara Šambale“!
  17. Lamaisti žele uništenje svojih neprijatelja. A hrišćani? Evo šta Vladika Nikolaj u svom „Ohridskom Prologu“ piše u žitiju Svetog Apostola Karpa (25 maj): „Grešniku ne treba želeti smrt no pokajanje. Ništa tako ne žalosti Gospoda, Koji je na Krstu za grešnike postradao, nego kada ga mi molimo, da smrću umori nekog grešnika, i tako ukloni nam ga sa puta. Desilo se jedanput da je Apostol Karp izašao iz strpljenja i počeo se moliti Bogu da pošlje smrt na dva čoveka grešnika: jednog neznabošca i jednog odstupnika od vere. Tada mu se javi Sam Gospod Hristos i reče mu: „Bij Mene – evo gotov sam za spasenje ljudi da se opet raspnem“. Ovaj događaj saopštio je Sveti Karp Svetom Dionisiju Areopagitu, a ovaj ga je zapisao i ostavio Crkvi na pouku svima, da se za grešnike treba moliti da se spasu, a ne da poginu, jer Gospod neće da ko pogine, nego da svi dođu u pokajanje.“ (2 Petr. 3:9)
  18. Pravoslavni sveti podvižnik naših dana, svetogorski Starac Siluan, o ljubavi prema neprijateljima govori ovako: „Duša ne može imati mira, ako se ne moli za neprijatelje. Duša koja je blagodaću Božijom naučena da se moli, voli i žali svaku tvar, a najviše čoveka, za koga je Gospod stradao na Krstu i koji je za svakog od nas toliko propatio… Ako se budeš molio za svoje neprijatelje, mir će se useliti u tebe. A kada budeš zavoleo neprijatelje, znaj da će još veća blagodat Božja živeti u tebi. Još neću reći da je savršena, ali je dovoljna za spasenje. Ako napadaš svoje neprijatelje, znači da zli duh živi u tebi, i ubacuje ti u srce zli misli, jer, kao što je rekao Gospod, iz srca izlaze i dobre i rđave misli“. Očito je da se odnos prema neprijateljima u hrišćanstvu i budizmu veoma razlikuje…
  19. U Drugom svetskom ratu zabeleženi su slučajevi ustaških zločinaca koji su, poput Ljuba Miloša, pili krv svojih pravoslavnih srbskih žrtava. Takođe, bilo je i slučajeva ustaškog kanibalizma. Očito je da đavo, koji neizmerno mrzi ljudsko telo, u koje se Gospod ovaplotio radi spasenja čitave tvari, preko svojih slugu pokušava da to telo na svaki način ponizi i oskrnavi, a poslednji stadijum demonijaštva je – kanibalizam.
  20. Što se tantrizma tiče, Mirča Elijade veruje da je reč o duhovnom protivnapadu kulta majke boginje koji su upražnjavali indijski domoroci Dravidi pre no što su stigli ratnički orjentisani predstavnici bele rase, Arijevci, koji su upražnjavali solarne kultove i progonili domorodačku religioznost…
    Osnovni tantristički stav je, kao i kod ostalih pagana, da je stvarnost jedna i jedinstvena, a da je dualitet lila, igra božanske svesti. Za razliku od tradicionalnog induizma, tantrizam smatra da velovi maje, materijalne obmane, mogu biti korišćeni na putu ka prosvetljenju. Koristeći sile maje, tantrista nadilazi i samu iluziju, i vraća se prvobitnoj jednoti, koja je „Bog“. Ova prvobitna jednota, okean čiste potencije, bez oblika i projava, postojala je sve dok nešto nije uznemirilo ravnotežu, posle čega se božanstvo deli na muški i ženski pol. Uznemirenje „Boga jednote“ u tantrizmu se smatra nekom vrstom „božanskog ludila“, koje je postalo osnova za nastanak tvorevine… Što je vreme više prolazilo, od satjuge (zlatno doba) do kalijuge (doba propasti), tvorevina se sve više degenerisala, i u kalijugi velovi maje postali su gotovo neprozirni. Jedini način da se sve uredi je uništenje tvorevine. Zato je pokrovitelj većine tantrista Šiva, bog uništenja, i njegova žena Kali, boginja smrti. Neke od tantričkih sekti, kakve su „thug“ i „pindaris“, zbog ovakvog „religijskog stava“, uvele su prinošenje ljudskih žrtava kao deo svojih obreda. Šiva je, uz to, bog ekstaze, božanskog ludila. On personifikuje lilu tj. božansko ludilo.
    Tantristi ga obožavaju da bi „poludeli“ skupa s njim, i tako prodrli sa one strane postojanja. (Sličan je bio kult Dionisa, boga vina i razudanosti. U kultu DionisaZagreja, koga su ubili i raskomadali Titani, upražljavan je ritual omofaga. Prinošena je ljudska žrtva, njeno telo je komadano, a učesnici su, jedući meeo, učesovali u „božanskoj“ prirodi DionisaZagreja. Ovaj obred je u Rimu, u trećem veku posle Hrista, zbog sgravičnih zločina, bio zabranjen. Komentarišući zabranu Dionisovog Bahusovog kulta, Plinije veli da se u bahanalijama, ubijati čoveka smaralo „najuznošenijim religioznim činom, a pojesti njegovo telo najpohvalnijim“).
    Tantra ima za cilj buđenje kundalinienergije koja, sklupčana na dnu kičme, počiva u vidu zmije. Ona se probija kroz sedam energetskih čakri, da bi se sjedinila sa Šivinom čakrom („treće oko“) na čelu. Bruks Aleksander o tome piše: „Kada se bog i bogilja sjedine u seksualnom zagrljaju, nastupa prosvetljenje, iščezava iluzija, i sve je samo Jedno“. Cilj tantrizma je veoma praktičan: prozivodlja određenog stanja svesti. Pošgo i telo i duša korespondiraju sa polaritetom kosmosa, i samo telo treba koristiti u obredima za buđenje nadsvesti.
    Tantrici koriste mantre (magijsko pevanje), jantre (magijske crteže i simvole, poput mandale), kao i jogu, najpre hatajogu, jer je ona fizička. Hatajoga podrazumeva vežbanje asana (položaja tela), mudre (ritualnih gestova) i pranajame (kontrola disanja). Neophodan je i guru, koji tumači tajna značenja tantričkih spisa i predaje dinamizam tantričke tradicije. Guru prilikom inicijacije učeniku nalaže da mu se pokloni i obožava ga, predaje mu seme „moći“ mantru, sa uputstvom za korišćenje; daje mu savete za vežbe vizualizacije i božanstvo kome inicirani naročito treba da se obraća. Učenik dobija i novo ime…
    Seksualni odnos u tantrizmu se zove „maithuna“;. Cilj vežbe je postazanje „trostruke nepokretnosti“ semena, disanja i svesti. U toku polnog odnosa, pred njegov vrhunac, tantrista ima zadatak da zaustavi disanje i spreči ejakulaciju, što, tobož, donosi „prosvetlenje“ (mada može biti uzročnik smrti.) Tantristi se dele na tantriste leve ruke i desne ruke; levi su crni ili crveni, a desni beli. Levorukaši polni čin opisan u knjigama shvataju bukvalno, a desnorukaši figurativno. Duhovni centar tantre leve ruke je Šambala, a desne ruke Agarta. (Prema tome, tibetski budizam se jasno opredelio za tantru leve ruke.)
    Jezik tantričkih spisa je namerno nerazumljiv i višesmislen, da bi se tajna čuvala od neposvećenih. Samo guru i inicirani znaju šta to u stvari znači. Učenici sataniste Alistera Kroulija veoma se često služe ovim tantričkim trikom: kad on, na primer, opisuje žrtvovanje deteta u nekom obredu, kroulijevci kažu da se misli na polni odos, i da dečak koga treba žrtvovati znači falus. Ovaj tzv. „intencionalži jezik“ („sandhabhasa“) ima za cilj dovođenje učenika u „paradoksalnu situaciju“. Prema Elijadeu, razbijanje jezika vodi „uništenju“ profanog univerzuma i zameni tog unnverzuma nekim drugim, „prosvetljenim“. Elijade kaže: „Bilo koji erotski fenomen može da označava u tom „intencionalnom jeziku“ jednu hatha jogističku vežbu ili jednu etapu meditacije, kao što se bilo kome simbolu, bilo kome „svetom stanju“, može pridodati ‘erotski’ smisao“… A polni čin? Elijade kaže: „Seksualno sjedinjavanje se pretvara u ritual u kome ljudski par postaje božanski“. Tantristički moral podrazumeva dvojnost: ono što je za neke propast, za druge je spasenje, makar to bio i zločin. Evo šta kaže Elijade: “ Tantristički tekstovi često ponavljaju izreku: “ Istim onim aktom zbog koga neki ljudi bivaju u vatri pakla tokom miliona godina, jogin dobija svoj večni blagoslov“. To je, kao što znamo, osnova same joge koju izlaže Krišna u „Bagavad giti“:“ Onaj koga egoizam ne odvede na krivi put i čija je svest ostala nepomućena, ubio nekog ili ne, neće time biti (karmičkim lancem) svezan“ (XVIII, 17). Već se u Brhadarnjaka upanišadi (V, 14,8) tvrdilo: „Onaj koji to zna, kakav god greh da na izgled učeni, sve podnese i ostaje pročšpćen i neuprljan, ne stari i ostaje besmrtan“. Kao naslednik ove tradicije, Šoko Asahara je čvrsto verovao da je iznad karme: trujući putnike u tokijskom metrou, on, po svom uverenju, nije činio greh, nego nešto za njihovo dobro. Za tantristu orgija, kanibalizam i svako zlo mogu biti „religijski činovi“.
    Uostalom, veruje se da je sam Buda seksom savladao demona Maru. To se zvalo „vežbe na kineski način“. U jednoj tantri, Vašista, sin Brahmana, odlazi da pita Višnua u obliku Bude kako može steći naklonost boginje Tare. Kad je stigao u Kinu, ugleda Budu kako uživa sa hiljadu žena, u erotskoj ekstazi. Zapanjen, on uzvikuje da je to suprotno Vedama, ali mu neki glas kaže da se naklonost Tare može steći samo korišćenjem „kineske tehnike“. „Mudri“ Buda mu poručuje: „Žene su bogovi, žene su život, žene su dragulji. Treba uvek u mislima biti među ženama“. Kad je umrla žena Jen Čua, koja je celog života svoje telo davala mladićima, otkrilo se da je ona to radila kao „prosvetljeni Bodisatva“… Elijade kaže da se u višnuitskom krišnaizmu za ideal ljubavi uzima „ilegalna“. „antisocijalna“, ljubav Krišne i Radhe, koja označava potpuni raskid sa normama društva koji zahteva autentično religiozno verovanje. On smatra da Indusima hrišćanska mistika, u kojoj je Hristos čedni Ženih, a duša nevesta, nije dovoljno „jaka“, zato što „nedovoljno ističe napuštanje svih socijalnih i moralnih vrednosti koje nalaže mistička ljubav“. Iz svega što smo o tantrizmu napisali jasno je da upražnjavanje tibetanskog budizma nije nimalo bezazleno, i da izjave Dalaj Lame o „miru i ljubavi“ ne treba shvatati uvek najbukvalnije. Tibetanci pod mirom i ljubavlju mogu podrazumevati sasvim drugačije stvari od onih koje na umu imaju Hrišćani.
  21. Dalaj Lama u Holivudu: Najveće Holivudske zvezde pojavile su se na večeri organizovanoj u čast Dalaj Lame u jednom hotelu hotelu na Beverli Hilsu. Cena ovakve zabave je između 300 i 1000$ po osobi. Za glavnim stolom našli su se organizatori Ričard Gir, Harison Ford i njegova supruga, Melisa Metison Ford, Stiven Segal, Šeron Stoun, Meg Rajan i Denis Kvejd. Među ostalim zvezdama koje su se trudile da skrenu pažnju Njegove Svetosti bili su Oliver Stoun, Širli Melejn, Stiven Dorf, Lionard Nimoj, i Majkl Stajp. Posle večere, Dalaj Lama se obraća skupu, prvo preko prevodioca a zatim na svom, kako sam priznaje, lošem engleskom, koristeći neformalan način obraćanja koji deluje prilagođeno holivudskoj publici. Oni, doduše izgledaju srećnije za vreme prve polovine njegovog, čitav sat dugog govora. Dalaj Lama, prognani lider tibetanskih budista odjednom je postao popularniji od Bila Klintona među holivudskom elitom. Štaviše, dok je Klinton dobijao samo donacije za kampanju, Dalaj Lama je doživeo najveće moguće priznanje: trenutno se snimaju dva rivalska filma o njegovom izuzetnom životu, „Seven years in Tibet“ Žana Žaka Anoa, sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi, i „Kundun“ Martina Skorcezea. Ali ova dva možda predstavljaju samo početak žanra: otkupljena su i prava za roman francuskog avanturiste Mišela Peisela „La Tibetiane“ a Segal priprema akcioni film čija radnja se dešava u Tibetu 60gih godina. Čak i lik u njegovom poslednjem filmu „The Glimmer man“ između karate udaraca propoveda nenasilje. Objekat ovolike pažnje, Tenzin Giatso postao je 14. Dalaj Lama kada je serija čudesnih znakova pokazala da je baš on reinkarnacija tibetanskog duhovnog vođe. Preuzeo je vođstvo u pokorenom Tibetu kada je imao 15 godina, a Kina otpočela brutalnu okupaciju zemlje. Dalaj Lama i oko 100 000 njegovih sledbenika prebeglo je u Indiju, gde su 1959. formirali izbegličku vladu. Posle toga, Kina je, uvodeći komunistički režim, počela da naseljava Kineze, zabranjuje religiju, muči i ubija disidente.
    Ipak, Dalaj Lamina senzacionalna popularnost u Holivudu ne može se sasvim objasniti činjenicom da su ljudska prava slaba tačka poslanika industrije zabave. Svako ko ga je sreo zna da on ima harizmu. Njegovo ponašanje je tako prirodno i jednostavno da se, uz svo dužno poštovanje prema njegovoj mudrosti i položaju može reći da je sladak. On je veseo, srdačan momak i nije čudo što oni koji su ga upoznali imaju običaj da kažu „moj prijatelj, Dalaj Lama“. „Budimo iskreni, Dalaj Lama je sjajan tip za druženje. Topao je, srdačan. Uostalom od druge godine je učio kako da postane sjajan tip, i to od najboljih učitelja. On je naučio da u svakome vidi Budu“, kaže njegov sledbenik poznati. Novinar Bil Higins. Dr Pratapaditja Pal, ekspert za tibetansku umetnost tvrdi da je Dalaj Lama genije za odnose sa javnošću. Jedan od njegovih monaha se rukuje sa Šeron Stoun, i sa njom pozira fotografu. „Ovo je neverovatno. Tibetanski monah ne sme ni da dotakne ženu!“, zapanjen je Pal. Ali, DalajLama je shvatio koliko su ovakva poznanstva korisna i zamolio je Ričarda Gira da mu ih omogući. Gir je, navodno, daleko dogurao u mističnoj hijerarhiji, i stigao do nekih „tajnih“ znanja. Mada se ne zna tačno o kakvim se to znanjima radi, pominju se levitacija, telepatija, kontrola telesne temperature, čak i mogućnost da se prolazi kroz zidove. Ipak, rivalitet između dva velika projekta inspirisana Tibetom nije baš u skladu sa budističkom učenjem. Svodi se na borbu na život i smrt oko termina i ko na šta ima pravo. „Kundun“ studija Dizni je Dalaj Lamina biografija, napisala je Melisa Metison Ford, i trenutno se snima u Maroku. Ekipa filma „Seven years in Tibet“ je sumnjivo otsutna sa ovog okupljanja. „Nismo došli zato što je organizator Melisa Metison. Ali Dalaj Lama nas je blagoslovio“, kaže jedan od producenata.
    Cifra od 650.000$ prikupljena samo za jedno veče dokazuje da je Dalaj Lama sposoban koliko i simpatičan“.
    Ovako piše dnevnik „Demokratija“ od 13.02.1997. Krajem septembra 1996, iz TVprograma koji nudi “ Politika ekspres“, saznajemo da je jedan od najpoznatijih savremenih glumaca, Ričard Gir, koji je od protestantametodiste postao budista, promenio veru zato što u hrišćanstvu nije našao zadovoljavajuće odgovore. Smatra da se preko mantre, koju svakodnevvo ponavlja, oslobađa svog egoa. Sa Dalaj Lamom je obilazio Evropu i izlagao svoje fotose o Tibetu. Osnovao je Gir fondaciju“ za pomoć tibetanskim izbeglicama, a oko vrata „nosi ogrlice koje mu je poklonio Dalaj Lama i koje ga štite od besa, ljubomore i svih negativnih emocija“. U dnevniku „Blic“ od 7. novembra 1996. tvrdi se da su od 600.000 evropskih budista polovina Francuzi. To su uglavnom sredovečni ljudi, visoke stručne spreme, sami ili u vanbračnoj vezi. Godine 1994. na pitanje „Figaroa“ koja im se religija dopada, dva miliona Francuza je reklo: budizam. Tridesettrogodišnji informatičar Noel, na pitanje zašto voli budizam i zašto ga upražnjava, kaže: “ Budizam me je „pomirio“ sa religijom: počiva na iskustvu, trpi kritiku razuma, ne poziva ni na šta izvan nas samih (podvlačenje naše, nap. aut.) Nema svemogućeg Boga, nema nametnutih moralnih dogmi od spolja“. U isto vreme, omogućava rad na sebi i predlaže strog moral, ali primenljiv na svaki pojedinačan slučaj. Za Fransoa, zenbudizam znači opuštenost, nema stresa… On je pažljiviji i uživa u sadašnjem trenutku. Zapad je, zaista, sve všpe budistički. Kao da se ispunjavaju snovi šambalista…
    Tantra i tantrički budizam bili su povezani sa svim većim okultnim pokretima XX veka. Gurđijev, Krouli i njegov OTO, Habardova sajentologija… Hipirevolucija šezdesetih u tantri leve ruke imala i svog saveznika; naime, i tantristi su koristili droge, naročito marihuanu, radi izmene stanja svesti, Gurui narko revolucije, Timoti Liri, Ričard Olport i Ralf Mecaer, svoja „psihodelična iskustva“ sa LSDijem objavili su 1964. kao komentar „Tibetanske knjige mrtvih“. Skoro sve što se u hipieri govorilo o seksu, drogama i prosvetljenju imalo je tantrički prizvuk. Čuveva Morisonova pesma „Light My Fire“ je svojevrsni poziv jogina da u rokjogiju probudv kundalini…
    Kada su Kinezi osvojili Tibet, mnogo tibetskih budista, među kojima su bili i veliki magovi mudraci, stigli na Zapad. Tarthang Tulku je osnovao na Berkliju meditacioni centar još 1969. godine, a Čogjam Trungpa je to učinio u Vermontu i Koloradu. V. Anderson u svojoj knjizi „Otkrivene tajne: zapadni vodič za tibetanski budizam“ ističe da je ova vrsta budizma veoma mnogo uticala na Ameriku, i da mnogi savremeni intelektualni i socijalni pravci, kao i humanistička psihologija, imaju veze sa lamaizmom: pokret ljudskog potencijala, zapadna fenomenologija, jungovska psihologija, teorijska fizika, pokret zelenih… Godine 1984, po ceni bioskopske ulaznice milioni Amerikanaca i ostalih zainteresovanih mogli su da se, makar na prvi pogled, upoznaju sa tantrizmom: „Indijana Džons i hram prokletstva“ opisao je borbu Indijane Džonsa za vraćanje „šiva lingama“ (u filmu nazvanog „kamen šankara“) grupi desnih tantrista, pošto su ovaj kamen moći (simbol falusa) uzeli levi tantristi… Knjige o tantra sekti sa naslovima kakvi su „Seks i joga“, „Alhemija ekstaze“, i slično, mogu se naći u svim knjižarama…
    Ningma institut koji je osnovao lama Tarthang Tulku je od početka sedamdesetih do početka osamdesetih SADu dao 15 hiljada ljudi koji su diplomirali tantričku meditaciju, umetnost i psihologiju. Njihova izdavačka kuća, „Dharma press“ izdala je u 120 tomova tibetske spise, kao i 40 tekstova o tantričkom budizmu… Sedamdesetpet severnoameričkih univerziteta se, prema podacima iz 1983, bavilo izučavanjem budističkih spisa… Trungpa Tulkuov Naropa univerzitet, otvoren za studente raznih fakulteta preko leta, privlačio je mnoge značajne ličnosti, od Alena Grinberga do Normana Majlera. Samo 1985. za vreme ferija ga je pohodilo 600 studenata, koji su pored čitanja i slušanja predavanja meditirali… Trungpa Tulku je organizovao, sa nekim katoličkim i protestantskim sveštenicima, kurseve „hrišćanskobudističke meditacije“, a Tarthang Tulku je napravio svojevrsnu „Ningma terapiju“, kao specijalni seminar za psihologe i psihijatre. Mada Dalaj lama tvrdi da nema nameru da preobraća zapad, njegove lame misle ovako: „Ako budizam (na zapadu, nap.aut.) postane crkva, to će biti neuspeh: ako je duhovna praksa, imaće veliki uticaj u svim oblastima: umetnosti, muzici, psihologiji.“ Lamaisti nude pomoć u programima „prirodnog lečenja“, „umetnosti umiranja“ (za stare). Lama Anagarika Govinda tvrdi da je Hristos prosvetljeni budista… Jednom rečju, Zapad polako nestaje u talasima „žute vere“.
  22. Za tibetanskog budistu gordost je „božanska osobina“, a za pravoslavnog Hrišćašna ključna osobina satane. Sveti starac Siluan je govorio: „Sva naša borba je da bismo se smirili. Zli dusi su pali zbog gordosti i njome hoće da nas odvuku u propast. Ali, bratijo, smirimo se, pa ćemo još ovde na zemlji videti slavu Gospodnju (Mt. 16, 28); (Mk. 9,1). Jer, Gospod smirenima daje da Ga Duhom Svetim poznaju (…) Nema ništa bolje nego živeti u smirenju i ljubavi. Ako budemo voleli svoje neprijatelje, u nama neće biti mesta za gordost, jer Hristova ljubav ne zna za oholost. Gordost kao oganj spaljuje svako dobro, a smirenje Hristovo je neizrecivo slatko. Kada bi ljudi to znali, sva bi se zemlja učila toj nauci“. Na žalost, savremeni čovek, umislivši da je bog, odavno je zaboravio nauku smirenja. i traži puteve magijskog, satanskog obogotvorenja. Ali istina o smirenju kao putu Božjem ostaje. Svima nama, i celom rodu ljudskom, Ljubavlju će suditi Onaj Koji je rekao: „Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim“. Njegov poziv važi i dalje…
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *