NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Zakon duhovnog života

Podvlačeći crtu pod ono što je dosad rečeno, nameće se potreba da se u sažetoj formi predstavi sve ono što jasno i potpuno oslikava Pravoslavni Put spasenja, različit od svih ostalih nepravoslavnih (kako hrišćanskih tako i nehrišćanskih) veroučenja. Takvi zaključci teba da budu očigledan i neposredan pokazatelj istinitosti i provere izabranoga puta, slično saobraćajnom znaku koji nam pomaže da se bolje orijentišemo na putu, bez obzira da li ga mi očekujemo ili ne.
Pre svega, dužni smo oslanjati se na teoretske postavke i zaključke koji proizilaze iz njih, jer vidljivi svet fenomena možemo objasniti i ruzumeti ispravno samo u zavisnosti od količine i osobina dostupnih nam informacija. Nekada su ljudi, oslanjajući se na neposredno opažanje stvari, došli do zaključka da je zemlja ravna ploča, a da se Sunce okreće oko Zemlje. Danas, raspolažući sa više znanja, vidimo da se Zemlja okreće oko Sunca, iako se položaj našeg posmatranja nije izmenio. To bi značilo da zaključci našeg rasuđivanja nikad ne mogu biti potpuno tačni, jer nam nikada neće biti dostupne sve informacije o postojećem svetu.
Pošto promena u znanju menja predstavu o prvom stanju stvari, gde nam je garancija da se u budućnosti neće pojaviti nova činjenica koja će za 180% promeniti naše poglede na svet? Ako je ovakva situacija sa vidljivim stvarima, šta onda da kažemo o stvarima duhovnim, nevidljivim? Šta da kažemo o Bogu čija je bezgraničnost načelno nedostupna za um čovekov? Rasuđivanje, analiza i sabiranje činjenica, logika i ostali atributi naučnosti, koje hvali okultizam i koje koristi neoistočnjačka mistika, osuđeni su na propast u naporu poznanja Gospoda i zakona nevidljivog, duhovnog sveta. Zdravorazumska logika i naučni pristup mogu biti drugostepeni metodi na putu spasenja, nikako kompas, ili glavni pokazatelj.
Ceo naš život svedoči da mi ne živimo znanjem (koje je opisivanje prošlog) nego verom u ono što će biti sutra, verom u to da će zakoni jučerašnjeg dana biti i zakoni sutrašnjeg. Ovakav zaključak, izveden na osnovu našeg zapažanja u ponavljanju zakonomernosti prošlosti, nije adekvatan čak ni u statističkom pogledu, jer je period našeg posmatranja nesrazmerno mali u poređenju s vremenom trajanja kosmosa. Ko zna, osim Gospoda, koliko vasiona postoji – da li sedam hiljada leta ljudskih ili sedam hiljada leta nebeskih?
I zato nam ostaje samo – vera! Ali, kome ću verovati? Da li Onome Ko je radi spasenja ljudi dao Svoj život i prolio Svoju krv, Raspetome na krstu, ili onome ko je pobegao od života u ledene Himalaje, spasavajući samo svoju dušu prebivajući „u blaženstvu“ samouništavajuće nirvane i bezličnosti, svesrdno preporučujući i drugima tu nesreću satiranja svoje ličnosti i nestajanja u nebiću? Je li Buda raspet za nas? Neko od savremenih „učitelja“, Radžniš, Mahariši, ili neko od drugih „prosvetljenih“? Ne!
Svi oni sabiraju velika bogatstva, uopšte ne bežeći od ljudske slave, kako su to činili Pravoslavni podvižnici.
Novojavljeni „spasitelji čovečanstva“ obećavaju sigurno spasenje – ako ne u ovom životu, onda kroz milione godina. Svaka duša, saglasno hinduističkoj teoriji o reinkarnaciji, prisutnoj u svim okultnim i mističkim sistemima, neizbežno će se osloboditi od okova stradanja i smrti i ući će u stanje bezličnog blaženstva. Zato, ne treba nikud žuriti.
Protestanti, s druge strane, uveravaju nas da ćemo se automatski spasti iskupiteljskom žrtvom Hrista, samo ako se krstimo i verujemo u Njega. Jedino Pravoslavlje poziva na podvig pokajanja, očišćenja duše, ne obećavajući nam lak put, upozoravajući nas na opasnost večne pogibli i adskih muka.
Ko je razumniji čovek? Da li onaj koji je krenuo u nepoznatu zemlju ne slušajući korisne savete o njoj, ili onaj koji se unapred sprema za sve, pa i najgore – na strašnu vrućinu, smrtnu hladnoću, ili napade divljih zveri i razbojnika? Naravno, drugi.
Upravo za to nas priprema Pravoslavlje dok nas podstiče na izbavljenje od očajanja, shvatajući tragičnost našeg položaja, i čineći sve moguće da bi olakšalo naš susret s nevidljivim svetom, koji je neizbežan za svakoga, jer smo svi smrtni. Ovaj zemni život treba upotrebiti pripremivši se za susret s večnošću, a ne gubiti ga samovoljnim i bezumnim mešanjem u misteriozna učenja i Promisao Božji. Očigledno, nastala su vremena o kojima je apostol Pavle govorio kada „zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (2. Tim. 4, 34).
Naravno, poverovaćemo Onome Koji nas upozorava na najgore, Onome Koji je krvlju svojom i životom posvedočio istinitost izbora.
Koji su pokazatelji istinitosti izabranog puta? Koji je to znak istinitog prisustva zastupništva Božjeg u domostroju spasenja, Njegov prvi dar? O tome jasno govori neprolazni zakon duhovnog podvižništva formulisan Sv. Ignjatijem: „Jasno saznanje i osećanje svoje grehovnosti, darovano nam Božjom blagodaću, prethodi svim drugim blagodatnim darovima. Ono priprema dušu za primanje tih darova. Duša nema silu da ih primi, ukoliko blagovremeno ne dođe u stanje blažene ništete duha.“[1]


NAPOMENE:

  1. Na drugom mestu Sv. Ignjatije objašnjava: „Zlo, pobedivši nas… ne delimično, no celo telo, obuzelo je i dušu, ovladalo svim njenim silama. U našoj prirodi nije ostalo nijednog dela nepovređenog, nezaraženog grehom: nijedno delo naše ne može se činiti bez primese zla… svo nasleđe i dostojanstvo naše jeste u Iskupitelju čovek će se opravdati verom Isusa Hrista“ (Gal. 2, 16) Da bi usvojio Iskupitelja živom verom, potrebno je svecelo odricanje od duše svoje, tj. ne samo grašnosti njene, no i pravednosti pale prirode. Tažnja ka upražnjavanju oskvrnjene grehom pravde pale prirode jeste delatno odricanje Iskupitelja“ (5, t. 2, 333).
    „Kad um sagleda sagrešenja svoja, slična pesku morskom, to je početak prosvećenja duše, početak njenog ozdravljenja (Sv. Petar Damaskin). Došavši u to stanje Sv. Tihon Voronježski je rekao:
    „Poznajmo grehe svoje: to je početak pokajanja. Pokajmo se, priznajmo sebi da smo nedostojni svega. Kad mi sebi priznamo da smo nedostojni, Bog, kao blag i čovekoljubiv, udostojiće nas milosti svoje. Šta imamo svoje? Nemoć, pokvarenost, tamu, zlo, greh“ (5, t. 2, s. 334-335).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *