Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Православни пут спасења и оријентално-окултна учења
О. Владимир Јелисејев

Закон духовног живота

Подвлачећи црту под оно што је досад речено, намеће се потреба да се у сажетој форми представи све оно што јасно и потпуно осликава Православни Пут спасења, различит од свих осталих неправославних (како хришћанских тако и нехришћанских) вероучења. Такви закључци теба да буду очигледан и непосредан показатељ истинитости и провере изабранога пута, слично саобраћајном знаку који нам помаже да се боље оријентишемо на путу, без обзира да ли га ми очекујемо или не.
Пре свега, дужни смо ослањати се на теоретске поставке и закључке који произилазе из њих, јер видљиви свет феномена можемо објаснити и рузумети исправно само у зависности од количине и особина доступних нам информација. Некада су људи, ослањајући се на непосредно опажање ствари, дошли до закључка да је земља равна плоча, а да се Сунце окреће око Земље. Данас, располажући са више знања, видимо да се Земља окреће око Сунца, иако се положај нашег посматрања није изменио. То би значило да закључци нашег расуђивања никад не могу бити потпуно тачни, јер нам никада неће бити доступне све информације о постојећем свету.
Пошто промена у знању мења представу о првом стању ствари, где нам је гаранција да се у будућности неће појавити нова чињеница која ће за 180% променити наше погледе на свет? Ако је оваква ситуација са видљивим стварима, шта онда да кажемо о стварима духовним, невидљивим? Шта да кажемо о Богу чија је безграничност начелно недоступна за ум човеков? Расуђивање, анализа и сабирање чињеница, логика и остали атрибути научности, које хвали окултизам и које користи неоисточњачка мистика, осуђени су на пропаст у напору познања Господа и закона невидљивог, духовног света. Здраворазумска логика и научни приступ могу бити другостепени методи на путу спасења, никако компас, или главни показатељ.
Цео наш живот сведочи да ми не живимо знањем (које је описивање прошлог) него вером у оно што ће бити сутра, вером у то да ће закони јучерашњег дана бити и закони сутрашњег. Овакав закључак, изведен на основу нашег запажања у понављању закономерности прошлости, није адекватан чак ни у статистичком погледу, јер је период нашег посматрања несразмерно мали у поређењу с временом трајања космоса. Ко зна, осим Господа, колико васиона постоји – да ли седам хиљада лета људских или седам хиљада лета небеских?
И зато нам остаје само – вера! Али, коме ћу веровати? Да ли Ономе Ко је ради спасења људи дао Свој живот и пролио Своју крв, Распетоме на крсту, или ономе ко је побегао од живота у ледене Хималаје, спасавајући само своју душу пребивајући “у блаженству” самоуништавајуће нирване и безличности, свесрдно препоручујући и другима ту несрећу сатирања своје личности и нестајања у небићу? Је ли Буда распет за нас? Неко од савремених “учитеља”, Раџниш, Махариши, или неко од других “просветљених”? Не!
Сви они сабирају велика богатства, уопште не бежећи од људске славе, како су то чинили Православни подвижници.
Новојављени “спаситељи човечанства” обећавају сигурно спасење – ако не у овом животу, онда кроз милионе година. Свака душа, сагласно хиндуистичкој теорији о реинкарнацији, присутној у свим окултним и мистичким системима, неизбежно ће се ослободити од окова страдања и смрти и ући ће у стање безличног блаженства. Зато, не треба никуд журити.
Протестанти, с друге стране, уверавају нас да ћемо се аутоматски спасти искупитељском жртвом Христа, само ако се крстимо и верујемо у Њега. Једино Православље позива на подвиг покајања, очишћења душе, не обећавајући нам лак пут, упозоравајући нас на опасност вечне погибли и адских мука.
Ко је разумнији човек? Да ли онај који је кренуо у непознату земљу не слушајући корисне савете о њој, или онај који се унапред спрема за све, па и најгоре – на страшну врућину, смртну хладноћу, или нападе дивљих звери и разбојника? Наравно, други.
Управо за то нас припрема Православље док нас подстиче на избављење од очајања, схватајући трагичност нашег положаја, и чинећи све могуће да би олакшало наш сусрет с невидљивим светом, који је неизбежан за свакога, јер смо сви смртни. Овај земни живот треба употребити припремивши се за сусрет с вечношћу, а не губити га самовољним и безумним мешањем у мистериозна учења и Промисао Божји. Очигледно, настала су времена о којима је апостол Павле говорио када “здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама” (2. Тим. 4, 34).
Наравно, повероваћемо Ономе Који нас упозорава на најгоре, Ономе Који је крвљу својом и животом посведочио истинитост избора.
Који су показатељи истинитости изабраног пута? Који је то знак истинитог присуства заступништва Божјег у домостроју спасења, Његов први дар? О томе јасно говори непролазни закон духовног подвижништва формулисан Св. Игњатијем: “Јасно сазнање и осећање своје греховности, даровано нам Божјом благодаћу, претходи свим другим благодатним даровима. Оно припрема душу за примање тих дарова. Душа нема силу да их прими, уколико благовремено не дође у стање блажене ништете духа.”[1]


НАПОМЕНЕ:

[1] На другом месту Св. Игњатије објашњава: “Зло, победивши нас… не делимично, но цело тело, обузело је и душу, овладало свим њеним силама. У нашој природи није остало ниједног дела неповређеног, незараженог грехом: ниједно дело наше не може се чинити без примесе зла… сво наслеђе и достојанство наше јесте у Искупитељу човек ће се оправдати вером Исуса Христа” (Гал. 2, 16) Да би усвојио Искупитеља живом вером, потребно је свецело одрицање од душе своје, тј. не само грашности њене, но и праведности пале природе. Тажња ка упражњавању оскврњене грехом правде пале природе јесте делатно одрицање Искупитеља” (5, т. 2, 333).
“Кад ум сагледа сагрешења своја, слична песку морском, то је почетак просвећења душе, почетак њеног оздрављења (Св. Петар Дамаскин). Дошавши у то стање Св. Тихон Вороњежски је рекао:
“Познајмо грехе своје: то је почетак покајања. Покајмо се, признајмо себи да смо недостојни свега. Кад ми себи признамо да смо недостојни, Бог, као благ и човекољубив, удостојиће нас милости своје. Шта имамо своје? Немоћ, поквареност, таму, зло, грех” (5, т. 2, с. 334-335).

2 Comments

  1. Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.

  2. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.