NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Pravoslavna gnoseologija i plodovi krivoslavlja

Razmatrajući dosad rečeno, primećujemo da poznanje nevidljivog sveta na neki način liči i na izučavanje hemijskih procesa. Istorija hemije poznaje mnogo lažnih otkrića, što je bila posledica prljavih epruveta i posuda, u kojima su se zbivale izučavane hemijske reakcije. Čistoća hemijske posude, u određenom smislu, predstavlja suštinski preduslov za dobijanje valjanih zaključaka o svojstvima proučavane tvari. Najmanje prisustvo strane primese može pokvariti tok hemijskog procesa. Prostije rečeno: jedna kašika katrana pokvari celo bure meda.
Ovakvo poređenje ima odgovarajuće mesto i u čovekovom poznanju nevidljivog sveta; samo što je u našem slučaju „epruveta“ sama čovečija duša. Danas, kada se pojavilo mnoštvo „vidovitih“ ljudi, koji nešto „čuju i vide“, koji spoznaju dosad nedostupne za njih realnosti, koji ponekad stvaraju na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva čitave naučne sisteme okult-noga karaktera – neophodno je obavestiti javnost da takvi ljudi borave u laži i obmani. Nesumnjivo, deo istine nalazi se i u njihovim tvorevinama, doživljajima i iskustvima, – ali, sav smisao jeste u tome, jesu li oni spasavajući, ili ne? Život je složeniji od bilo kog objašnjenja istog, i kad se suočimo sa takvim istraživačima nevidljivog sveta, često akademski obrazovanim ljudima koji imaju visoke naučne stepene, uočava se zanimljiva činjenica: tim ljudima je sopstveni značaj, autoritet nepogrešivog istraživača, lična ambicija, mnogo važnija od istine.
Kad im predočiš određene činjenice, koje nisu samo teorija, oni žure da ih opovrgnu ne sumnjajući u sopstvenu ispravnost. Takva je uopšte psihologija naučnika. Akademik „guši“ talentovanog mladog istraživača, koji ima kritički stav prema njegovim pogledima: to je pravilo, a ne izuzetak u nauci. „Znanje nadima“ – pisao je apostol Pavle (1. Kor. 8, 1), to jest, čini čoveka nadmenim. Zato, ako istraživači duhovne stvarnosti i znaju nešto pouzdano, to obično nije na korist njihovoj duši, jer rađa demonsku gordost, koju svaki nepristrasan ispitivač lako može prepoznati u njihovom karakteru. Zato možemo parafrazirati reči Hristove: „Kakva je korist čoveku ako sav svijet izuči a duši svojoj naudi (Mt. 16, 26)?“. Samoljublje je često prepreka ljubavi prema istini. I tada se ispunjava ono što je rekao apostol Pavle: ljudi koji u sebi nemaju ljubavi prema istini, ne odbaciše samoljublje u ime ljubavi prema istini kažnjeni su time „što će im Bog poslati silu zablude, tako da će verovati laži“…
Nažalost, psihologija čoveka je takva, da se gordost i sujeta rađaju automatski, kad on stekne bilo koje svojstvo od svih priznato i poželjno (bogatstvo, slava, autoritet u nauci, popularnost u umetnosti itd.), izdvajajući se iz mase. Ovo postaje prepreka na putu poznanja Istine. U stanju sopstvene ogrehovljenosti, u stanju neznanja, čoveku nije važna istina sama po sebi, već želi da zadobije plodove ovladavanjem njome – prestiž, osećanje lične moći, materijalne dobiti, slave, itd. Zadobijanje ovih plodova uvećava samoljublje, ego, uvećava lažnu predstavu o sebi kao o izabranom, samozvanom mesiji. Ovaj kompleks „bogoizabranosti“ naročito je karakterističan za savremene (isto kao i za drevne) ekstrasense, ljude koji vide i doživljavaju ono što je drugim ljudima nedostupno.
Naličje ovog zapažanja, usled opšteg neobrazovanja, i duhovnog neznanja, i nekulture, čini da se čovek uzdiže nad masom, i u sopstvenim očima. On odmah započinje sa nametanjem pomoći bližnjem (a potom i daljnjem), svojim „izvanrednim“ sposobnostima lečenja, predskazivanja, savetovanja. Traži učenike i sledbenike i stremi da spase ceo svet.
Narastajuća sujeta zahteva sve veće i veće apetite, a najvažnija hrana egu jeste pažnja drugah ljudi. Njihovo uvažavanje, ushićenje, uzbuđenje. Porast pažnje prema sopstvenoj ličnosti zahteva poklonjenje istoj. I polako prerasta u kult lično-sti: običan čovek sebi počinje da pripisuje božanska svojstva, i nastoji da stvori, ili pronađe, odgovarajuće učenje, koje će opravdati njegovu božanstvenost. Narasla manija sopstvene veličine traži put ka međunarodnoj slavi, proglašavajući sebe, u gordosti svojoj, spasiteljem celog čovečanstva. Evo gde je izvor ogromnog talasa ekspanzije, i sveopšte rasprostranjenosti istočnjačkih, neoistočnjačkih i okultnih učenja koja danas preživljavamo.
Ovo je prirodno za „poslednje dane“, kada će po svedočenju apostola Pavla „ljudi postati samoljubivi, srebroljubci, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni… nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi… izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi… koji imaju izgled pobožnosti, a sile su se njezine odrekli“ (2. Tim. 3, 2-5).
I kao što govori apostol Jakov: „A mudrost koja je odozgo, ona je najpre čista, a potom mirna, krotka, poslušna, puna milosti i dobrih plodova, nepristrasna, nelicemerna“ (Jak. 3,17)
Odgovarajuća duhovna ideja koja opravdava sopstvenu božanstvenost, jeste – panteizam, veoma karakterističan za sve istočnjačke i okultne sisteme hinduskog porekla. U skladu sa ovim shvatanjem, Bog se nalazi u prirodi, i u čoveku takođe. Zato svaki čovek, razvijajući i osvešćujući u sebi njegovo prisustvo, sam postaje božanstven. Sticanje božanstvenosti može se postići isključivo ličnim naporom, jer niko od „bogova“ ne učestvuje u našem napretku, jer bi sebi tako stvorio konkurenciju. U hinduskoj mitologiji „bogovi“ se trude da ljude ometu u dostizanju božanskog dostojanstva. Ovakva praksa „otkrivanja“ sopstvene božanstvenosti zahteva kako spoljašnju, tako i unutrašnju izolaciju od celog sveta, od kontakata sa ljudima, pa čak i sa sopstvenim telom. Cilj je ulazak u nadtelesno stanje transa u kome je telo suvišni, bezdušni trup („samadi“ i „nirvana“ hindusa i budista) spremno da odumre, kao osušen list otkinut sa drveta. Nije sjedinjenje u ljubavi hrišćana kao dece Oca Nebeskog, koji obrazuju Crkvu, ili telo Hristovo, nego odvajanje od svega – to bi bilo „čudo“ jogičkog „spasenja“. Ovo odvajanje počinje uzdizanjem sebe iz mase gordim samopreuznošenjem.
Na nižim nivoima procesa „samorealizacije“ čovek ne može živeti bez pažnje drugih ljudi; njegova gordost još je rezervisana za društvo, ona se hrani njihovim ushićenjem, poštovanjem, uvažavanjem, priznanjem. Tako strada i muči se glumac, koji ne dobija ulogu, koji propada nepoznat, jer njegov posao uglavnom je, profesionalno izoštravanje samoreklamerstva, razvijanje svoje sujete i gordosti – tog neponovljivog individualističkog đavola njegove duše. Ali, kao što je poznato, „Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat“ (Jak. 4, 6).
Pravoslavna umetnost uvek je bila anonimna; autori remek-dela ikonopisanja, srednjevekovne literature i arhitekture, nepoznati zbog ugađanja Bogu, a ne sebi, namerno su krili svoja imena, iz smirenja. Tako i svi sveti, tvoreći čudesa i isceljenja, činili su sve moguće napore kako bi izvor tih čudesa ostao nepoznat. I ako se to ne bi desilo (po promislu Božjem) nastojali su da se ti čudesni događaji sakriju za života svetaca, da bi se otkrili ubrzo posle njihove smrti.
Tako je Prep. Serafim Sarovski zapretio slučajnoj svedokinji njegovog mirnog susreta s divljim medvedom da ne priča o zadivljujućem događaju pripitomljavanja divlje zveri od strane svetoga ranije, nego tek jedanaest godina posle njegove smrti (Letopis Serafimo-Divejevskog manastira – 14, s. 251-252). Prep. Amvrosije Optinski skrivao je svoju sposobnost isceljivanja bolesnih, tako što ih je slao izvoru, gde ranije nikad nisu zapažena isceljivanja, a ljudi su često ozdravljali a da još nisu stigli do izvora (10, s. 21,22).
Ovakvo ponašanje pravoslavnih podvižnika, ukazuje da je najveći neprijatelj našeg spasenja pre svega gordost, a savremeni iscelitelji i „gurui“ koji nameću svoju „izuzetnost“ svim mogućim sredstvima masovne komunikacije, to ne shvataju.[1]
Oni ne mogu drugačije, jer im demon gordosti nagriza dušu, i nepoznatost je za njih gora i od smrti, i predstavlja mučnu patnju.
„Početak gordosti je koren slavoljublja. Sredina, to je nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje svojih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru. A kraj, to je odbacivanje pomoći Božje, uzdanje u svoje sopstvene snage, demonska narav“ (Sv. Jovan Lestvičnik 23, 2).
Ovde vidimo da se oslanjanje na sebe javlja kao poslednji oblik odvajanja od Boga. To uzdanje u svoje napore je druga i poslednja etapa odvajanja sebe od svega; gordosti više ni ne treba spoljašnje priznanje, ona se zatvara u samu sebe u istočnjačkim tehnikama sagledavanja svog „božanskog“ ja. Pretvara se u potpunu samoljubivu opijenost sobom (duša, ili „atman“ isto je što i „Brahman“, tj. Bog, saglasno hinduističkom panteonu) što dovodi do stanja odumiranja tela, slično lešu.
Svakako, mi smo podložni nesrećama baš zato što u srcu imamo duha gordosti. Smirenje, pored nevolja, uporedo s pokajanjem, čisti srce od tog zlog neprijatelja našeg, – kako govori Prep. Amvrosije Optinski.
Tek onda kad se naše srce očisti od greha, a pre svega, kad se očisti od opake gordosti, možemo poznati istinu, po rečima Spasitelja: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti“ (Mt. 5, 8) jer Bog jeste „Istina, Put i Život„.[2]
U tome se i sastoji glavni „gnoseološki“ princip Pravoslavlja. Poznanje istine je nemoguće bez očišćenja srca; od stepena pravednosti podvižnika, zavisi i stepen istinitosti poznanja: „Blaženi siromašni duhom (tj. ne gordi, nego smireni), njihovo je Carstvo Nebesko“ – govori nam Spasitelj (Mt. 5, 3).
Dok i najmanji delić gordosti ostane u „epruvetama“ našeg srca, sve naše ideje o karakteru i zakonima kontakata sa nevidljivim svetom, koje se podrobno opisuju u okultnim traktatima, biće lažne, isto kao što su lažni zaključci o svojstvima nepoznate supstance proučavane u nečistoj hemijskoj posudi.
Pre svega, neophodno je sebe očistiti da bi naši zaključci o nevidljivom bili istiniti, a ne lažni. Kao što hemijska reakcija, izazvana u nečistoj hemijskoj posudi daje lažne rezultate, tako je i opit poznanja nevidljivog, doživljen od strane čoveka s neočišćenom od greha dušom, takođe lažan. U njemu elementi istine mogu biti prisutni, ali pomračeni lažju. Ako pri tome imamo u vidu najvažnije zanimanje „oca laži“ – satane – koji ima pristup našim pomislima proporcionalno našoj ogrehovljenosti, postaje jasno da naša predstava o nevidljivom, sve dok živimo u svetu u kome su istina i laž pomešani, nije moguća u čistom obliku.
„… Jer nešto znamo i nešto prorokujemo“ – govori apostol Pavle, a kad dođe savršeno onda ćemo videti „licem k licu„. A sad vidimo „kao kroz staklo u zagonetki“ (1. Kor. 13, 9-12). Upravo je naša ogrehovljenost tačka uticaja palih duhova na nas. Zato očišćenje srca, očišćenje duše od tame greha i jeste prosvetljenje čoveka istinom. Ako nema ovog očišćenja – tj. pokajanja – nema ni mogućnosti sagledavanja istine. Sveti Ignjatije piše da svi mi prebivamo u prelesti, tj. u zabludi, označavajući prelest kao „sklonost laži zbog naše gordosti“ (5, t. 1. s. 130).
Težnja za ovladavanjem istinom, naporom o izmeni sebe, o očišćenju srca i sticanju ljubavi prema Bogu i ljudima, sama po sebi ne dovodi se u pitanje. Mnogi govore: „ja sam dužan prvo razumeti, pa tek onda verovati“.
U sličnim iskazima provejava racionalistički karakter naše epohe potkrepljen uspehom nauke i tehnike, koji u svojoj bezumnoj gordosti misli da je sposo ban da sve razume. Naučni pogled na svet prenosi svojstva hipotetičnosti i naučnih metoda zaključivanja na religiozne stavove, pretpostavljajući da se podrazumeva uslovni i zavisni odnos među raznim religijama. Sa ove pozicije, potkrepljene okultno-hinduističkim verovanjem, Bog se doživljava kao neko apstraktno načelo i apsolutni princip, koji postoji kao neutralna osnova radi odigravanja predstave stvaranja sveta, što čine nekakve slepe stvaralačke sile, u koje su ubrojana i ljudska bića. To je nehrišćanski pristup, koji ne prihvata činjenicu da je Gospod došao u telu, ovaplotio se, stradao, i bio raspet za nas, čime je projavljena Njegova savršena Ljubav prema sopstvenoj tvorevini, a ne nezainteresovana uloga koju Mu pripisuje okultizam. Gospod se neprekidno brine o našem spasenju, počev od najmanjih potreba, i kao ljubeći Otac, daje nam sve što je neophodno za život. U domostroju našega spasenja, Bog želi da postanemo savršeni i da steknemo pravo poznanje istine. Na putu usavršavanja dužni smo da težimo spasenju, a znanje ne sme da šteti spasenju. Sve ima svoju meru i svoje vreme.
Čovek – potpuno nesvesno i sa detinjastim egoizmom – stavlja sebe u centar sveta. On govori „čovek je mera svih stvari“, dok jedino Gospod može biti mera svih stvari – Tvorac svega, koji zna sve o svemu, – zato što On prebiva u centru svega postojećeg, kao vladalac. I sva naša rasuđivanja o stvarima, koja proizilaze iz nepravilne ocene svog mesta u svetu, takođe su neodgovarajuća. Naše zapažanje je nedovoljno i ograničeno, jer ne dolazi iz centra, ili najviših visina, već iz duboke doline propasti i greha, gde se nekako održavamo na ivici ponora. Iz ove pozicije sigurno se ne može mnogo videti. Sa visine pogled je drugačiji.
Sledi zaključak da nam je neophodna promena pozicije, proširenje vidokruga, penjanje na visinu. A to podrazumeva:

1) shvatanje da se ne nalazimo u centru, odricanje od takvog, iluzornog razmišljanja, prihvatanje našeg ponižavajućeg položaja – a to znači: sticanje smirenja;
2) podvig koji vodi ka istinskoj visini, tj. ka Bogu;
3) gledanje na stvari očima Božjim, a ne ljudskim, jer je Njegov pogled ispravniji od našeg.

Kako bi sebe saobrazili Bogu, neophodno je usaglasiti svoju poziciju s Njegovom – tj. dostići „oboženje“, što nam Pravoslavlje i nudi kao cilj čovečijeg života. Jasno je da je nemoguće učiniti napor razumevanja i poznanja u svetu u kojem je „Ja – centar svega“. Ovakav stav gordosti i sujete uzrok je laži i prelestnog stanja. Ako se ne kajemo zbog gordosti, ako se ne odričemo sujete i svoje volje, nemoguće nam je da se popnemo na vrh. Neophodno je da krenemo na putovanje ispunjavanjem zapovesti Božjih, jer nam samo Gospod sa visine može ukazati na Put koji Njemu vodi. Mi sami, iz nizine u kojoj smo, nismo u stanju da ga pronađemo, i samo ćemo uzalud lutati.
Ljubav prema Bogu i bližnjemu glavno je sredstvo na ovom putovanju. Ona nas ujedinjuje i pruža mogućnost istinskog opštenja sa Bogom i čovekom; sa svim ljudima u mističnom telu koje se zove Crkva, ustanovljena od samog Gospoda Isusa Hrista Njegovom krsnom žrtvom, a kroz Njegovo očovečenje. Svako od nas je mala ćelija koja se ljubavlju sjedinjuje sa drugim ćelijama, gradeći jedinstven organizam, sjedinjen sa Glavom – Hristom, Koji jeste Put, Istina i Život. Vera i strah Božji i pobožnost, izražavaju se molitvom, kao osnovnim načelom duhovnog probuđenja u nama ljubavi prema Bogu. I ovim putem, kao kroz neki kanal, stičemo božanska svojstva, utvrđena u nama Svetim Tajnama Crkve, projavljena u ljubavi prema bližnjem, do samopožrtvovanja. Ovako započinjemo svoj put ka oboženju, ka punoti Istine, kad će Bog biti „sve u svemu“ (1. Kor. 15, 28). Pravoslavlje počinje verom koja vodi znanju; okultizam nastoji da znanjem dovede do vere. Istinski put poznanja ne započinje od poznanja tvari, nego se njime završava.

Pravoslavni put poznanja ima tri etape:
1) očišćenje: spoznaja svoga neistinitog položaja, odricanje od istog, žaljenje zbog toga, težnja da se ne vraćamo u pređašnje stanje – i to se zove pokajanje.
2) sticanje dara ljubavi prema Bogu i ljudima, podarenog odozgo blagodaću po meri očišćenja našeg srca.
3) sticanje dara mudrosti, rasuđivanja, znanja o stvarima duhovnim, nevidljivim i vidljivim, podarenih nam po meri naše ljubavi.
Apostol Pavle kaže: „znanje dakle nadima, a ljubav izgrađuje. Ako li neko misli da nešto zna, još ništa nije saznao kao što treba znati. A ako neko ljubi Boga, Bog ga je poznao“ (1. Kor. 8, 1-3).
Bez raspeća sa Hristom našeg starog, ogrehovljenog čoveka, nemoguće je uzići sa Hristom na nebo, odakle je jedino moguće videti sve u pravom svetlu. Raspe-će jeste odbacivanje našeg centralnog položaja u vasioni. Nije lako iščupati veliko drvo koje je pustilo duboke korene, ne slomivši ga. Gospod je sam sišao na zemlju da bi nas izveo iz doline smrti i svojim prime-rom pokazao nam koji je Put spasenja. Izbegavajući krst stradanja, nećemo dostići vrh savršenstva i znanja koje nam obećava okultizam. U sadašnjem ogrehovljenom stanju, mi samo možemo verovati, a nikako sve znati. Zato apostol Pavle i govori da sada ostaje Vera, Nada i Ljubav, pomoću kojih se spasavamo (1. Kor. 13, 13), a nikako znanjem, koje okultizam, isto kao i ateizam, stavlja na prvo mesto.
Reči Makarija Egipatskog odnose se više od svega na okultizam, koji pretenduje na poznanje „tajni Božjih“: „Ako čovek počne da istražuje Božje sve-znanje i govori: „ja sam nešto otkrio i postigao“, to bi značilo da um ljudski prevazilazi razum Božji; i on je sasvim zabludeo. Što više želiš da ispituješ i proničeš znanje, tim više silaziš u nizine, i ništa ne postižeš. Čak i ono što se u tebi svakodnevno dešava nije ti jasno, i to je za tebe neizrecivo i nedostižno, osim ako sve budeš primao sa blagodarenjem i verom. Zar si od dana rođenja tvog do sad mogao poznati dušu svoju? Konačno, prepričaj mi pomisli svoje proniknuvši u sebe od jutra do večera; ispričaj pomisli od tri dana. Ne možeš ni to učiniti. A ako ne možeš objaviti pomisli duše svoje, kako ćeš dosegnuti pomisli Božje i um Božji (19, s. 127-128)?“.
Uostalom, svakodnevni život mi živimo verom. Svo naše znanje odnosi se na prošlo. Mi tačno znamo šta je bilo juče, kad smo ušli u lift i pritisnuli dugme, spustivši se na prvi sprat sasvim sigurno, no mi ne možemo znati da li će se to isto ponoviti sutra – budućnost je skrivena od nas. Mi samo verujemo da se lift neće otkinuti i upasti u podrum, no ta vera se ne mora ispuniti. Koja je vera opravdana? Samo vera u Gospoda Isusa Hrista, što je i potvrđeno brojnim svedočanstvima mnogih svetih koji su živeli verom. Glavni zadatak našeg života nije u tome da nešto znamo ili ne znamo, nego – da li verujemo?
Naša samovoljna i primitivna vera, često izgrađena na autoritativnim „naučnim“ osnovama, vrlo često se razbija o kamen života. Tak kad se okrenemo veri Hrišćanskoj i Pravoslavnoj, onome kamenu koji su odbacili zidari svih civilizacija, svih društvenih „procvata“, svih „komunističkih utopija“, utvrđujemo se nepokolebljivo, jer to je kamen koji je „glava od ugla“ (Mt. 21, 42).
I tako, tamo gde nema pokajanja i ljubavi, tamo ne može biti Istine: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“. (Jn. 13, 35). Ovo je kriterijum učeništva kod Gospoda, pokazatelj kretanja prema Njemu – Ljubav. Sigurno je nećete naći u okultizmu i okultistima. Tamo su ljutnja, podele, zavist, gnev, raspre, svađe (Gal. 5,19-21) – dela ploti, a ne Duha Svetoga.
Takvim delima, su vešto prilagođena sva okultna i istočna učenja, ovladavši masom sredstava za isceljenje, ozdravljenje i ugađanja ploti, otkrivajući nove oblike naslade u „izmenjenom stanju svesti“ pogodne našem samoljublju, a štetne duhu čovečijem. Okultizam za isceljenje duše predlaže samo jedno sredstvo – amputaciju, zamrzavanje u ledu… Primer ljubećeg Boga Koji strada za nas je u potpunoj suprotnosti sa velikim brojem okultnih sredstava za održavanje tela. No, kako govo-ri apostol Pavle „tijelo želi protiv duha, a duh protiv tijela; a ovo se protivi jedno drugome da činite ono što biste htijeli... (Gal. 5, 17) „Rod je Duha: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotkost, uzdržanje“ (Gal. 5, 22-33)
Oni koji teže istinitome Bogu „raspeše tijelo sa strastima i željama“ (Gal. 5, 24), a ne usavršavaju ga asanama joge, pranajamom, psiho-tehnikama i meditacijom radi boljeg zdravlja. Ne beže u mantranje i meditaciju od štetnih uticaja spoljnog sveta, jer Hristos nas je pozvao da „nosimo bremena jedni drugima“ (Gal. 1. 6, 2).
Cilj čovečijeg života je – oboženje, svetost. Okultizam i Pravoslavlje predstavljaju dva puta do cilja. Prvi – ubediti sebe i utvrditi se u mišljenju: „Ja sam Bog“. Ovu samoobmanu nude nam okultizam i nehrišćanski Istok. Budizam govori: „Ti si Buda, ne treba ništa da činiš, samo znaj To“ (obmani sebe). Kraj ovakvog puta je jasan – apsolutno zlo biće, satana, koje je sebe davno ubedilo da je ono ravno Bogu. To nam isto preporučuje i hinduistička filosofija „Atman i Brahman su jedno“. Lik Božji koji nosimo u sebi, i Bog sam – nisu jedno isto.
Drugi put, sasvim suprotan prvome – poricanje je svoje „božanstvenosti“ i utvrđenje sopstvene ništavnosti i ogrehovljenosti. To je istovremeno i odricanje od „Ja“, od svoje volje. To je put poslušnosti koji vodi Bogu, jer Bog samo poslušnoga Sebi privodi.
Oni koji su se bolje upoznali sa raznim oblicima okultnih učenja, mogli su uočiti neuobičajenu gordost i hladnoću u karakteru okultista. „Početak greha – jeste gordost„, govori Sirah (Sir. 10, 15). Njihovi sledbenici, ranije ili kasnije, razbijaju se na mnoge grupice, suprotstavljeni jedni drugima. Isto se desilo sa sledbenicima J. I. Rerih, ispovednicima agni-joge.
Satana, budući da je razoritelj po svojoj prirodi, ne može a da ne razruši svoje sledbenike iznutra duhom neprijateljstva i raskola. Ukoliko ovim zapažanjima dodamo i lična iskustva bivših poslenika ne-hri-šćanskih učenja, kojih mnogo ima u našoj zemlji, to se plodovi okultističkih napora mogu predstaviti sle-dećim redosledom:

1) Promena ličnosti: razvijanje samoobmane, sujete, gordosti, egoizma, hladnoće, ravnodušja, cinizma, duševne pustoši, osećanja unutrašnjeg nemira;

2) Gorepomenute osobine mogu da se razviju u stanja krajnjeg duševnog i umnog rastrojstva, uspostavljanjem kontakta s demonima; unutrašnji nemir i zbunjenost uslovljeni su poznavanjem mnogobrojnih okultnih sistema, koji su protivrečni jedni drugima. Pored ovih, plodovi okultnih interesovanja mogu biti i osećanje unutrašnje praznine, čamotinje, očajanja, samoubilačkih ideja.

3) Fiziološke promene: rastrojstvo organizma, javljanje bolesti nepoznatog porekla, razaranje opažanja, razvoj vizija koje postepeno dobijaju košmaran i tegoban karakter, doživljavanje neprijateljskih napada
iz nevidljivog sveta.

4) Gubitak socijalnih kontakata i veza, raspad porodice, snižavanje društvenog statusa ličnosti.

Istinitost dosad nabrojanih posledica potvrđuju i rači prepodobnog Jovana Lestvičnika: „Kazna gordome je – njegov pad, neprijatelj što ga zlostavlja – demon; a znak ostavljenosti od Boga jeste ludilo koje ljudi ne mogu izlečiti“ (Lestvica, gl. 23,10).
Kao što vidimo, razvijanje sujete i gordosti, pokazuje se kao glavni cilj palih duhova, jer ovaj porok, ova strast, više od svega drugog uništava dobrodetelj i utiče na gubitak dobrih osobina naše ličnosti. Sveti Lestvičnik je o tome pisao: „Duh očajanja se raduje kad vidi umnoženje grehova; a duh slavoljublja, kad vidi umnoženje dobrodetelji; jer su vrata prvome mnoštvo duhovnih rana, a drugom – izobilje truda… Naprimer, sujetan sam kad postim; no kad sam razrešen od posta da bih sakrio od ljudi svoje uzdržanje, opet sam sujetan, jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kad se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronjke – i tad sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li opet me sujeta pobeđuje…“ (gl. 22, 3-5).
Iz ovoga je više nego očigledno da je Pravoslavni Put spasenja ne samo „tesan“ nego i „uzan“ (Mt. 7,13-14). Sličan je penjanju naviše ivicom provalije, i kad krenemo da se izvlačimo iz jedne rupe pune zlih i grešnih dela, stajući na put vrlina, upadamo u drugu, koja je izvor gordosti zbog učinjenih dobrih dela. Ako je čovek uopšte sposoban da stane na put dobra, pod uticajem istočnih i okultnih, ili socijalističkih i komunističkih ideja, bez obraćanja Bogu i bez Božje pomoći, dobro koje čini okreće se na zlo.
Evo zašto su svi društveni pokreti za slobodu, jednakost i bratstvo, za sreću svih ljudi, svojom aktivnošću uglavnom vodili ka GULAG-u, obraćajući se u svoju suprotnost. Tamo gde nema Boga i smirenja, gde je samovolja i neposlušnost, uvek je sotona prisutan, lukavo okrećući naše dobre namere u dela sa zlim posledicama.
Psihološki, gordost i slavoljublje veoma su opasni ukoliko se razvijaju bez prepreka, i ovo je lepo pokazano u knjizi sveštenika A. Jeljčaninova „Zapisi“: „Pokušaćemo da uočimo najvažnije etape razvoja gordosti od lakog samozadovoljstva do krajnjeg duševnog pomračenja i duhovne propasti. U početku to je samo zanesenost sobom, često sa najboljim namerama, koja prelazi u lakomislenost. Čovek je zadovoljan sobom, često se smeje, poskakuje, pevuši, pucketa prstima. Želi da bude originalan, čini paradoksalne poteze, ushićen je, pokazuje poseban ukus, kapric u jelu. Bahato daje savete i meša se prijateljski u tuđa dela; skreće interesovanje na sebe raznim frazama, tražeći neobične reči: „ne, ja ću vam reći“, „ne, ja bolje to znam“, „ja imam običaj“, ,ja se držim pravila“…
… Govoreći o tuđoj nevolji, nametljivo govori o sebi: „Ja sam toliko potresena da ne mogu da dođem sebi“. Istovremeno, pati od velike zavisnosti od tuđeg odobravanja, u vezi sa kojom procvetava ili vene sujeta. Uopšteno, na ovom stadijumu namere još uvek ostaju pozitivne. Ovaj vid egocentrizma svojstven je mladosti, iako se sreće i u zrelom uzrastu.
Sreća je za čoveka ako se u ovom periodu počne ozbiljno brinuti o drugima (ženidba, porodica, posao, ili neki drugi trud)… Ako se to ne desi bolest se razvija sve više. Javlja se iskrena uverenost u sopstvenu izuzetnost. Često se to izražava neuzdržljivom brbljivošću. Egoistična priroda mnogoslovlja nimalo se ne umanjuje pri bavljenju ozbiljnim temama: gordi čovek rado priča o smirenju i tihovanju, veliča post, razmatra pitanja dobrih dela i molitve.
Samouverenost brzo prelazi u strast zapovedanja: on utiče na tuđu volju (ni malo ne menjajući svoju), zahteva tuđu pažnju, vreme, nagao je i nehatan. Njegovo delo je važno, tuđe – sitnica. Meša se u sve i svašta.
Na ovom stupnju namere gordog počinju se kvariti. U svojoj agresivnosti on prirodno nailazi na protivljenje i otpor; javlja se razdražljivost, tvrdoglavost, ubeđen je da ga niko ne razume, čak ni njegov duhovnik, sudara se sa svetom, i gordeljivac na kraju pravi izbor: „Ja“ protiv ljudi – ali ne protiv Boga.
Duša postaje tamna i hladna, u nju se useljava nadmenost, prezrenje, zloba, zavist. Um biva pomračen, razlikovanje dobra i zla prestaje, zamenjuje se razliko vanjem „moje“ i „tvoje“. Beži od svake poslušnosti, mrzi društvo; njegov cilj je da sprovodi svoju zacrtanu liniju, ne bi li posramio i porazio druge ljude; žudi za slavom, čak i skandalima, sveti se svetu za nepriznavanje i traži revanš. Ako je monah napušta manastir u kome mu je sve nepodnošljivo, traži sopstveni put. Ponekad je sila samopotvrđivanja usmerena na materijalne stvari, karijeru, društveni položaj i političku delatnost, a, ako ima talenta za stvaralaštvo, i tu gordeljivac može imati, zahvaljujući velikom ličnom naporu, mnogo uspeha. Na ovom stupnju započinje raskol i jeresi.
Na kraju, na poslednjem stupnju, čovek raskrštava i sa samim Bogom. Ako je ranije činio greh iz bunta, sada sebe razrešava svega: greh ga više ne muči, postaje mu navika. Sa đavolom na mračnim putevima sve mu postaje lako i dozvoljeno. Stanje duše – mračno, neprosvetljeno, usamljenost potpuna, a zajedno s ovim ide iskreno ubeđenje u ispravnost svoga puta i osećanje savršene bezbednosti, koje ga i vodi u pogibao.
Ovakvo stanje je sasvim blizu ludila.
Gordeljivac živi u stanju potpune izolacije. Pogledajmo kako on besedi: uopšte ne sluša šta mu se govori, ili sluša samo ono što je saglasno njegovim nazorima; ako govore nešto protivno njegovom mišljenju, on besni kao da mu je učinjena nepravda, ismeva druge i jarosno sve poriče. U okolini vidi samo ona svojstva koja im je sam pripisao, tako da i u svojim pohvalama ostaje gord, nemajući pronicljivost u objektivno stanje.

… Evo gde je izražena dubina Sv. Jovana Lestvičnika:

„Gordost je krajnja beda duše“.

Gord čovek trpi poraz na svim frontovima.

Psihološki – tuga, mrak, jalovost.

Moralno – samoća, gubitak ljubavi, zloba, pakost.

Teološki – smrt duše, koja prethodi telesnoj smrti, pakao još za života.

Gnoseološki – suvi racionalizam.

Fiziološki – patološki – nervno rastrojstvo i duševna bolest.

I na kraju, postavlja se pitanje, kako se boriti protiv ovakve bolesti, čime se suprotstaviti pogibelji, koja preti onome ko je krenuo ovim putem. Odgovor proizilazi iz samog pitanja: lek je smirenje, poslušanje, ljubav prema svim ljudima, pokoravanje zakonima sveta, pravda, istina, lepota, težnja svemu dobrome u nama i oko nas, pokornost Zakonu Božjem, i na kraju poslušnost Crkvi, njenom Ustavu, njenim Zapovestima, Svetim Tajnama“ (Sveštenik Aleksandar Eljčaninov, „Zapisi“, Pariz 1978. s. 170-173).
Neophodno je naglasiti da svako duhovno znanje može biti opasno za čovekovu dušu na putu njenog spasenja. Sveti Jovan Lestvičnik piše: „Ponorna je dubina dogmata. Um tihovatelja se ne može bez opasnosti spuštati u taj ponor. Nije bezbedno plivati u odelu, kao što nije bezopasno ni da se onaj koji je još obuzet strastima prihvata bogoslovlja“ (sl. 27. 10-11) (18. s. 218).
„Ako znanje nadima mnoge, onda, naprotiv, neznanje i neukost, u izvesnoj meri smirivaju. Učini sve kako bi se podsmehnuo svojoj pameti, i čineći tako, naći ćeš spasenje i pravdu u Hristu Isusu, Gospodu našem. Amin“. (gl. 24, 29-34).
Gore rečeno ne znači prenebregavanje znanja uopšte. Ovo se odnosi na površno, plotsko znanje, stečeno pre vremena koje može postati prepreka sticanju pravog Znanja, Istine Božje, razumevanja Tajni Božjih. Prosti i neobrazovani ljudi brže će i uspešnije dostići spasenje i dar Duha Svetog, jer se njihova vera ne koleba površnim „znalaštvom“. Na primer – Pavle Preprosti, učenik Sv. Antonija Velikog, dostigao je visok stepen smirenja, pa je mogao isceliti one slučajeve gde molitve Svegog Antonija nisu postizale cilj. Ovakva dubina smirelja u mnogome je obezbeđena neobrazovanošću i prostotom Sv. Pavla.
Danas, kad su slučajevi prebivanja u duhovnoj prelesti postali redovna pojava, mnogi ljudi, čak i Pravoslavni, zbog odsustva smirenja stiču „darove“ čudotvorstva, isceljenja, viđenja samog Spasitelja, Bogorodice, Svetih, a da ne govorimo o pojavi raznih duhovnih učitelja u telu i van tela.
Kao da se potvrđuju reči Svetog Grigorija Sinaita: „Istinito duhovno sozercanje, um koji ne mašta i ne zanosi se, pravo dejstvo molitve, iz dubine srca, što neprekinutom bujicom izvire, vaskrsenje duše i uništenje tuge, božanstveni strah i svecelo uznošenje u duhu, kretanje ka Bogu angelske duše u ushićenju, nemoguće je steći u našem vremenu, zato što danas, po mnoštvu iskušenja, vlada nad nama tiranija strasti. Um o svemu tome obično mašta pre vremena; i zbog toga gubi i ono malo blagodati date mu od Boga“ (8. t. 5. s. 149).
Savremena duhovna nepravoslavna učenja plod su „zajedničkog stvaralaštva“ čoveka i palih duhova. Zli dusi otkrivaju čoveku pomešanu istinu i laž, a njihove mnogobrojne i raznovrsne oblike najbolje je objasnio
Prep. Makarije Egipatski: „Sa svakom pronicljivošću dužni smo da gledamo nije li od vraga kakva obmana, brzopletost, zlo dejstvo. Kao što Duh Sveti kroz apostola Pavla svima biva sve, ne bi li koga pridobio (1. Kor. 9, 22), tako se i lukavi trudi da svima bude sve ne bi li nas odveo u propast. S molitvenicima, i on se pravi molitvenikom, s ciljem da ih sablazni, i pod vidom molitve gurne u samoobmanu; sa isposnicima posti, kako bi ih uveo u zabludu; s poznavaocima Svetog Pisma trudi se veoma, ne bi li oni pod vidom znanja pali u zabludu; onima koji su se udostojili svetlosti otkrivenja i sam se predstavlja kao takav; jednom rečju, radi svih sve vidove prima, da bi im, potčinivši ih ovim upodobljenjem, pod dobronamernim predlogom pripremio propast… Zbog toga, sa svakom budnošću treba paziti na svoje srce, i mnogo mudrosti tre-ba isprositi od Boga, kako bi na vreme otkrili spletke lukavoga“ (19, s. 579-580).

Uslovno smo podelili svu nepravoslavnu mistiku na tri pravca:

1) okultizam: racionalni put poznanja mističnih fenomena;
2) psihofizička mistična praksa;
3) intuitivizam: suprotan racionalnom putu.

Takođe smo suprotstavili istinito poznanje nevidljivog sveta (pravoslavnu „gnoseologiju“) okultno-mističkom poznanju, i pokazali da je ovladavanje natprirodnim znanjem, predstavljenim u „naučnoj“ formi okultizma, projavljeno u individualnom čuvstvenom doživljaju – uvek praćeno rađanjem gordosti koja ubija dušu. Samovoljni kontakt s nevidljivim svetom ne samo da deformiše ličnost, nego je i uni-štava, čineći nepopravljivu štetu duši i telu čoveka. Zato je potrebno da se odreknemo svojih ličnih doživljaja čulnog opažanja nevidljivog sveta.
Plodove ovih opita najbolje ćemo objasniti rečima svetitelja. Tako Sveti Ignjatije Brjančaninov piše: „Da ne mislite o sebi nešto visoko videći čulno duhove, ili svete Angele: ovo viđenje samo po sebi nikako ne svedoči o dostojnosti onog koji vidi: za njega su sposobni ne samo poročni ljudi, nego i beslovesne životinje“ (Brojevi, XXII, 23 5. t. 3 s. 11).
„Čulno viđenje duhova uvek donosi veću ili manju štetu onim ljudima koji nemaju duhovnog iskustva. Ovde na zemlji, likovi istine pomešani su sa likovima laži (Sl. 2 sv. I. Sirina), kao u zemlji, u kojoj su pomešani dobro i zlo, kao u zemlji izgnanstva palih anđela i palih ljudi.“
„Oni koji čulno viđaju duhove lako mogu biti povređeni i svrgnuti u pogibao. Ako pri viđenju duhova pokažemo poverenje ili lakoverno primimo ono što nude, neprimetno ćemo biti prevareni, neosetno će se utisnuti u duhovno neiskusne žig sablazni, žig strašnog ranjavanja duše, pri čemu se često gubi mogućnost ispravljanja i spasenja. Mnogima, zaista mnogima, ovo se dogodilo. To se desilo ne samo neznabošcima čiji su žreci bili u velikoj časti i otvorenom opštenju s demonima; desilo se ovo ne samo hrišćanima koji nisu poznavali tajne hrišćanstva, i nekim pukim slučajem stupili u dodir s duhovima; to se dogodilo mnogim podvižnicima i monasima iskusnim u viđenju duhova, čak i čulno.
Jedino hrišćanskim podvižnicima moguć je pravilan, zakonit ulazak u svet duhova. Svi ostali načini su nedopustivi i treba ih odbaciti kao nepotrebne i pogubne“ (5. t. 3, s. 24).
„Sveti Oci hrišćanskog podvižništva, prosvećeni i naučeni Duhom Svetim, postigavši dobrodeteljnu i bogomudru spoznaju, po kojoj je duša čovekova u vreme prebivanja na zemlji, pokrivena telom kao zavesom ili pokrivačem, savetuju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju, ako se oni neočekivano pojave. Ne ulaziti sa njima u razgovor, ne obraćati na njih nikakvu pažnju. Pri ovakvom susretu sebe treba ograditi znamenjem krsta, zatvoriti oči, i sa svešću o svojoj nedostojnosti viđenja svetih duhova, moliti Boga da nas izbavi od svake sablazni, brzo nas oslobodivši duhova zlobe“ (5, t. 3. s. 46).
Iz životopisa Antonija, Makarija, Pahomija Velikih, Marka Tračeskog, Marije Egipćanke, Andreja Hrista radi jurodivog, Jovana Mnogostradalnog, jasno se vidi šta uslovljava dodir čoveka sa svetom duhova.
„U početku, – kaže Sv. Ignjatije – oni se bore s pomislima, maštom, osećanjem otvorene i prikrivene grešnosti, a kad prođe mnogo vremena, posle mnogih i upornih podviga, šalju im se pomisli i osećanja svetosti. Kad su postigli čulno viđenje duhova, u početku su sreli gomilu palih angela, a potom, posle ljute borbe, njima su se približili i ušli u opštenje sveti Angeli, kao sa onima koji su odbacili prvo iskušenje, i delatno pokazali sposobnost za drugi kontakt. Ovakav poredak i podvižnički put otkrio nam je sam Gospod Isus Hristos, Spasitelj naš, uzevši sve naše nemoći, osim greha: prvo ga je u pustinji kušao đavo, a potom, kad je đavo bio poražen od Gospoda, sveti Angeli pristupiše Gospodu „i služahu mu“ (Mt. 4, 11), svedoči Evanđelje (5. t. 32. 52-52).
Iz ovakvog poretka stvari, jasno je da sva istočna i nepravoslavna učenja privode upravo kontaktu s palim duhovima, a ovo je posledica naše pale grešne prirode. Svako ko samovoljno dolazi u čulno opažanje duhova, postupa protivno Volji Božjoj, i neće izbeći „obmanu i sledstveno tome sablazan i povredu prirode“ piše Sveti Ignjatije Brjančaninov (5, t. 3, s. 53).
Sveti Oci duhovno viđenje stavljaju iznad viđenja čulnog. Sveti Isak Sirin kaže: „Ko se udostojio da sagleda sebe veći je od onoga koji vidi Angele: jer, poslednji ulazi u opštenje očima telesnim, a prvi – očima duševnim“ (5, t. 3, s. 21).
Dobra je ilustracija onoga što je plod čulnog opažanja nevidljivog sveta, protivno volji Božjoj, a bez znanja onoga što je poznato svetima, u opisu opita izvesnog Roberta Monroa – uspešnog američkog biznismena, našeg savremenika, ravnodušnog prema religiji.
Ovo je opisano u knjizi Serafima Rouza „Duša posle smrti“: „Njegov susret sa „vantelesnim“ svetom počeo je 1958. g. u vreme kad se svuda pojavio interes za okultnu literaturu, dok je sprovodio opit pamćenja snova. Pri tom je koristio metode usredsređenja i koncentracije, slične onima u meditaciji. (Dalji opis pokazuje koliko mogu biti opasne naivne psihičke metode samorazvića, koje su u obliku raznih psihotreninga, autotreninga, i drugih treninga, danas veoma rasprostranjene u medicini i sportu).
U početku je imao čudan osećaj da je pogođen svetlosnim zrakom, i stanje svesti koje je davalo osećanje paralelnog vremena. Ono se ponovilo nekoliko puta, i on je počeo svesno da razvija i izaziva to stanje. U početku svojih okultnih „putešestvija“ on nam otkriva stanje svesti slično onome koje je imao Svedenborg (čuveni okultista koji je živeo u XVIII veku). Otvara se put u uključenje sveta duhova pasivnom meditacijom, doživljaj „svetla“, poverenje i otvorenost ka novim i čudnim doživljajima, i sve ovo zajedno s „praktičnim“ pogledom na svakodnevni život u odsustvu bilo kakvog hrišćanskog iskustva.
Monro je prvo „putovao“ na poznata mesta na zemlji, nekad bliža, a nekad udaljenija, pri čemu je često imao i faktičke dokaze svojih eksperimenata. Zatim je uspostavio kontakt sa duhovnim bićima… Da bi na kraju ulazio u neobične zemaljske pejzaže…
… Prevladavši početni strah pri ulasku u nepoznate oblasti, Monro je počeo slobodnije da ih ispituje i opisuje mnogobrojne susrete s razumnim bićima. Na nekim „putovanjima“ sretao je „umrle“ poznanike i razgovarao sa njima, no češće je bio u dodiru sa čudnim i bezličnim bićima koja su mu ponekad „pomagala“, ili nisu uopšte reagovala na njegova obraćanja.
… Sam nemajući veru, Monro otkriva „religioznu“ suštinu tog sveta. Dobio je „proročka“ viđenja budućih događaja, koja su se najčešće ostvarivala baš onako kako ih je ranije video.
Jednom, na granici izlaska iz tela, pojavila se bela svetlost, i on je zatražio odgovor o tom neobičnom carstvu. Glas iz svetla je odgovorio: „Moli oca tvoga da te uvede u veliku tajnu“.
Sledeći put Monro je molio: „Oče, povedi me. Oče, uvedi me u veliku tajnu“. Iz svega ovog jasno je da se Monro budući da je imao „svetovne“ i „agnostičke“ poglede na život, predao bićima okultnog carstva, tj. demonima.
… Monro piše: „Za 12 godina duhovnog iskustva nisam naišao na svedočanstva koja bi potvrdila biblijsko poimanje Boga i zagrobnog života…[3]
… Jednom se Monro susreo s „bogom“ svog neba… Usred uobičajenih aktivnosti na omiljenom mestu, izdaleka se razlegao zvuk sličan zvuku fanfare. Svi su ga primili mirno prekidajući razgovor ili zani-manje nekim poslom. To je znak da On (ili Oni) obilaze svoje carstvo.
Niko u strahu ne pada ničice ili na kolena. Stav se ubrzo menja. Ovo je događaj na koji su se svi navikli, a pokornost je najvažnija. Izuzetka nema.
Po signalu svako živo biće leže… okrenuvši glavu u stranu da ne bi videlo Njega, dok prolazi. Očigledno, cilj je da se obrazuje živi put, po kojem On prolazi…
… Nekoliko puta doživljavajući ovo legao sam zajedno s drugima. Pomisao da postupim drugačije bila je nemoguća. Dok On prolazi, razleže se bučna, treštava muzika i javlja se osećanje neodoljive žive sile, koja strahovito raste nad tobom, i potom nestaje u daljini… Ovaj doživljaj može se uporediti, kao kad stojite na pruzi u očekivanju voza, dok signal označa-va njegovo približavanje; ravnodušni ste, ali osećate neiskazano uvažavanje pred silom prisutnom u vozu koji prohuktava. I ovo je takođe bezličan osećaj.“
… Teško je naći u svoj okultnoj literaturi bolji opis satane i njegovog carstva bezličnih robova… Jedne noći, posle dve godine od prvog „izlaska iz tela“, osetio je kako se kupa u svetlosti koja je omogućavala njegove eksperimente, osetivši prisustvo moćne, razumne sile, koja ga je učinila nemoćnim i bezvoljnim. „Imao sam jak osećaj da sam zauvek svezan neraskidivim vezama s tom razumnom silom, te da sam s njom oduvek povezan, i da sam ovde, na Zemlji, dužan da ispunim određenu misiju.“ Dolazeći nekoliko nedelja u sličnim okolnostima, ta nevidljiva sila, ili „biće“ činilo se kao da je „pretresala“ njegov um, zaposevši ga, a potom nestajala na nebu, dok sam joj ja upućivao svoje molitve.
Tada sam se uverio da su njegove umne sposobnosti prevazilazile moje razumevanje. To je bezličan i hladan razum, bez emocija i ljubavi, bez saosećanja, koje mi ljudi toliko cenimo… Ja sam zaplakao, gorko sam ridao, kao nikad ranije, zato što sam znao, bespogovorno i bez ikakve nade u izmenu u buduće, da Bog mog detinjstva, Crkva, Religija, nije onakav kako smo mi učili – i da ću do kraja svog života teško preživljavati gubitak te iluzije“.
Da li je moguće bolje opisati susret s đavolom, kojeg se danas susreću mnogi savremenici ništa ne sumnjajući, nesposobni da mu se suprotstave, zbog svog otuđenja od istinskog hrišćanskog života?
Velika je vrednost svedočanstva Monroa… Pošto je on sam duboko povezan sa njima, i faktički je prodao dušu palim duhovima, on je svoje iskustvo opisao običnim neookultnim jezikom, sa normalne tačke gledanja današnjeg čoveka, što ovu knjigu čini („Putovanje van tela“, Njujork 1977.) zadivljujućom i upozoravajućom protiv svih „eksperimenata“ u ovoj oblasti. Onaj koji poznaje pravoslavno hrišćansko učenje o vazdušnom svetu, istinu o Nebu i Adu, može biti uveren u realnost postojanja palih duhova i njihovog Carstva, kao i u veliku opasnost od stupanja u dodir s njima, čak i posredstvom „naučnog metoda“ – zaključuje o. Serafim Rouz (25, s. 98-102)
Možemo izvesti nekoliko zaključaka. Sva okultna i istočna učenja ne priznaju činjenicu grehopada čovekovog, ili ga predstavljaju u pogrešnom obliku, čime se gubi mogućnost spoznaje neophodnosti ispra-vljanja posledica takvog stanja palosti pre nego što se pristupi otkrivanju čudesnih sila i sposobnosti u čoveku. Suprotno volji Božjoj, nasilnim otvaranjem čula za viđenje nevidljivog sveta hitamo u pogibao duše i povredu ljudske prirode, najčešće nepopravljivu.
Katastrofalne posledice ovakve mistične prakse – znak gneva Božjeg – očekuju čoveka ne samo posle smrti u obliku izgnanstva u tamu najkrajnju, nego još i u ovom životu. Samozadovoljstvo, taština, gordost, zatvaraju put ka pokajanju i vode u sumanutost, egoizam, bezdušnost, cinizam, viđenje duhova, fizičko rastrojstvo, izmenu ličnosti, raspad porodice, nezaštićenost pred dejstvom palih duhova, sklonost ka samoubistvu – ovo su užasne posledice nedozvoljenog uplitanja u sfere sakrivene od čoveka Promislom Božjim. Ono što se javlja isključivo kao pravo pobožnih podvižnika, darovano im od Boga na spasenje zbog života provedenog u borbi s grehom, u okultnim istočnim učenjima i religijama nudi se svima bez razlike, na propast ljudsku, bez obzira na grehovnost i moralnu nečistotu savremenog čoveka.
Ne računa se s time da neposrednom čulnom kontaktu sa svetom duhova mora obavezno da prethodi ovladavanje duhovnim viđenjem, zatim usavršavanje, što zahteva čitav život. Duhovnom viđenju treba da prethodi dug period podviga i utvrđivanje u blagočestivom hrišćanskom životu po zapovestima Hristovim, u opštenju sa Crkvom i njenim Svetim Tajnama. Ko je od savremenih ljudi, koji živi gradskim životom, rođen u ateističkom društvu, rastao pod uticajem antireligiozne propagande, sposoban da postigne takvo savršenstvo? Izgleda, mali broj.
Najvažnija lestvica na istinskom putu ka Bogu jeste – pokajanje, skrušeno srce, plač nad svojim gresima, smirenje, strah Božji, a sve ovo razlikuje pravoslavnu duhovnu praksu od svakog oblika meditacije. Nasuprot ovome su gordost, visokoumlje, samovolja, sujeta, samouznošenje – i oni, bez razlike, odlikuju, sva okultna i mistična nehrišćanska učenja.
I na kraju, opet ćemo se obratiti duhonosnim rečima Svetog Ignjatija Brjančaninova. Onj kaže: „Upotrebimo sav napor za sticanje poznanja i duhovnih stanja, suštinski važnih za naše spasenje. Nećemo udovoljavati pustoj, praznoj i beskorisnoj radoznalosti… Postarajmo se da steknemo ništetu duha, plač, krotost, težnju ka nebeskoj pravdi… Umolimo Boga ne bi li nam otkrio grehe naše da bi smo smogli snage da prinesemo za njih iskreno pokajanje… Umolimo Boga ne bi li nam darovao duhovno viđenje duhova, kako bi mogli sagledati njihov uticaj na naše pomisli i maštanja, i raskinuti opštenje s njima u duhu, zbaciti sa sebe teret, izbavljajući se od ropstva!… Uzdržimo se od nevažnih, pogubnih želja i stremljenja ka čulnom viđenju, van ustanovljenog Božjeg poretka…
Sa pobožnim poštovanjem potčinimo se zakonu Božjem, koji je pokrio dušu našu gustim velovima i pokrivačima za sve vreme našeg zemaljskog bitisanja, odvojivši nas od duhova stvorenih, zaštitivši nas i zaklonivši od duhova palih. Nije nam potrebno čuvstveno viđenje duhova za ispunjavanje našeg zemaljskog, mnogonapornog stranstvovanja. Za život nam je potreban jedan svetilnik, a on nam je dat: „Svetlost je stopama mojim – Zakon Tvoj (Ps. 118, 105). Oni koji putuju pri stalnoj svetlosti svetilnika – Zakona Božjeg – neće biti obmanuti ni strastima, ni palim duhovima, kako nam svedoči Sveto Pismo: „Velik je mir onima koji ljube zakon Tvoj, i nema za njih sablazni“ (Ps. 118, 165).
U svoje vreme, određeno od Boga i poznato samo Bogu, mi ćemo neizostavno stupiti u svet duhova. Nije daleko za svakoga od nas taj čas! Neka nam preblagi Bog daruje da provedemo zemaljski život tako da na vreme raskinemo opštenje s palim duhovima i stupimo u opštenje sa svetim duhovima, ne bi li i mi, pri odbacivanju tela bili pribrojani svetim duhovima. Tada, u neizrecivoj radosti, videćemo činove svetih angela, i činove svetih ljudi u njihovim nerukotvorenim obiteljima u večnom duhovnom slavoslovlju. Tada ćemo videti i prepoznati palog heruvima s njegovom mračnom gomilom otpalih angela: tada će Bogom darovano viđenje demona – nečastivih sila, u potpunosti zadovoljiti našu radoznalost, bez ikakve opasnosti po nas, jer ćemo biti zapečaćeni prstom Božjim u stanju neizmenljivosti, nesposobni da budemo savladani sablaznima i povređeni zlom. Amin.“ (5, t. 3, s. 65-67).


NAPOMENE:

  1. U brošuri „Ljudi i demoni“ (23, s. 94) njen autor, sveštenik Rodion Petrogradski, svedoči da, ako se kod čoveka strasnog, slavoljubivog, malovernog, duhovno neiskusnog, ili čak nekrštenog, javi bilo kakva natprirodna sposobnost (što mi danas opažamo masovno) ona je za njega pogibeljna zato što utvrđuje njegovu gordost, sujetu, samoobmanu, koje ga vode u duhovnu smrt. Kako ukazuje sv. Ignjatije Brjančaninov: „pravednici ne samo da ne žele da budu čudotvorci, nego i kad dobiju dar čudotvorstva, odriču ga se. Oni ne samo da ga neće pred očima sveta, nego ni tajno u srcima svojim. Jedan od Svetih Otaca, zbog svoje čistote, dobio je blagodaću Božjom dar prozorljivosti, videći muke onih koji su mu dolazili; i on je molio Gospoda, moleći i braću svoju da se mole za njega, ne bi li taj dar bio uzet od njega. Ako su neki od svetih i primili dar, primili su ga po nuždi, ili iz svoje prostote; drugi su ga primili po ukazanju Božjeg Duha, koji deluje u njima, i nikad slučajno i bez razloga…“ (4. s. 33-4)
  2. I kao mlad, čuveni starac shiarhimandrit Gavril (Zirjanov) nastojao je da potajno prebiva u molitvi, a um i srce da drži u čistoti. On je bio tako čist i celomudren, da sablazni ploti i sveta njega se uopšte nisu doticale. Stekao je sposobnost da čuje i vidi sve što se dešava na velikoj udaljenosti, ili da drugima čita misli. Mnogo kasnije baćuška je razumeo da se dar viđenja skrivenih stvari javlja samo kod čoveka čista srca. (27, s. 38-39)
  3. Ovde je umesno navesti reči sv. Grigorija Sinaita: ,Da ni-je neko zabludeo, vidi se po tome, što ima svedočanstvo iz Svetoga Pisma, i na delu, i u razumevanju, smireno govoreći o tom o čemu treba mudrovati. Jer nije mali trud postići istinu potpuno, i biti čist od svega što je protivno blagodati; zato što đavo ima običaj, naročito kod početnika, da predstavi pod vidom istine svoju prelest, prevodeći lukavstvo svoje u duhovnost“ (8, t. 5, s. 225).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *