NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Tri pravca okultnih i mističnih učenja

Svaki od datih pravaca, koji se poslednjih godina ekspanzije mistike bukvalno sručio na naše glave, može biti podeljen u tri važne struje: 1) okultna uče-nja; 2) psihofizička praksa; 3) učenje i praksa, koji razvijaju i propovedaju intuitivno umesto racionalnog poznanja stvari.
U prvu grupu, koja se odlikuje naučnošću i intelektualističkim pristupom, mogu se uvrstiti:

– teozofija J. P. Blavacke
– antropozofija R. Štajnera
– učenje A. Bejli
– agni-joga J. I. Rerih
– kabala
– učenje Vivekanande
– „Ruža sveta“ D. Andrejeva
– i ostale naučno-okultne discipline.

U svim ovim učenjima cilj delovanja palih duhova jeste – um. Ono se doživljava na nivou ideja (pomisli), kroz opštenje sa duhovima zahvaljujući čitanju i izučavanju okultne literature, diktirane iz nevidljivog sveta osnivačima pomenutih pravaca.
Posledica sveta ovoga je razvoj prijemčivosti za pomisli koje iz nevidljivog sveta šalju od strane duhova, što se naziva razvojem intuicije. Čovek se oseća sposobnim da proniče u skrivenu stranu stvari, i okultno razumevanje stvari i pojava. Ovaj oblik okultizma podstiče duhovnu formu opštenja s nevidljivim svetom, a ne čulnu. Svakako da su mogući trenuci i čulnog viđenja. U svakom slučaju, njihovi osnivači su ovladali i ovim oblikom, inače ne bi mogli da ih zapišu.[1]
Javljanja ovog tipa dobro su poznata pravoslavnim podvižnicima. Evo šta se dogodilo u Optinskoj pustinji za života Prep. Amvrosija Optinskog. „Bšga je kod nas kućica u kojoj je živeo jedan inok – govori optinski starac, arhimandrit Varsanufije. Njemu se jednom desilo – posle večernjeg pravila, da vidi u svojoj keliji čoveka kako sedi i govori mu: „Zašto se ti ovde toliko mučiš, vrati se svojem ranijem zanima-nju, tamo ćeš imati veću korist i dobićeš bolju platu, živeći po svojoj želji…“. „Ali, kako da izađem odavde? Vrata skita su čvrsto zaključana?“. „Ti nemoj brinuti o tome, samo poželi, i ja ću te trenutno preneti. Ispred vrata već čeka trojka. – Ko si ti? Sigurno si demon?! – „Da“. – „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga!“ – uzviknuo je užasnuti monah, i zao duh je istog časa nestao. Bilo je oko 12 sati noću kad je dotrčao baćuški Amvrosiju i ispričao mu ceo događaj: „Da, strašno si viđenje imao – rekao je starac – posetio te je osmolegeonski đavo, i kome se on javi, sigurno ga ubija. – „Šta me je onda spaslo?“ – „Gospod mi je rekao da si u opasnosti, – odgovori otac Amvrosije – i ja sam ustao na molitvu, i Gospod te je podsetio na strašno i slavno Ime Svoje, od Koga drhte adske sile“ (2, s. 20-21).
Nažalost, J. I. Rerih se nije setila tog strašnog i slavnog Imena, nije se prekrstila, niti je prekrstila pridošlicu, nije prizvala Gospoda molitvom, niti je upitala: „Ko si ti?“ (Sveti Oci savetuju da se ovo obavezno učini pri ovakvim javljanjima (5. t. 3. s. 38-53). A Prep. Amvrosije nije bio s njom da bi se molio za nju. U svojoj gordosti ona je sebe smatrala savršeno dostojnom Božjeg viđenja, nije posumnjala i – pala je u prelest, postavši oruđem demonske sile!
„Đavo je jednom prišao starcu preobrazivši se i govoreći „Ja sam Hristos“. Starac je zatvorio oči i rekao: „Ja sam nedostojan da vidim Hrista, koji je sam rekao: „mnogi će doći u ime Moje, govoreći ja sam Hri-stos; i mnoge će prevariti“ (Mt. 25, 5). Đavo, čuvši ovo iščeze: starac proslavi Boga… I ti moraš znati da se besi pojavljuju u dvojakom obliku: ponekad u svom obličju, a ponekad – u vidu Angela, kako bi ti tobož pomogli“ (5, t. 3, s.47)
Osnovni sadržaj ovih učenja su pseudonaučne teorije i koncepcije o ustrojstvu nevidljivog sveta, o jerarhiji nevidljivih bića, o uticaju kosmosa na sud-binu čoveka, naroda i čovečanstva, o uređenju ljudskog društva, o evoluciji sveta, zagrobnom životu itd. Sve ovo zbrkano, maglovito i nerazumljivo iznosi se na stranicama mnogotomnih i veoma debelih knjiga, čije izučavanje zahteva dugogodišnji trud. Ako se u ovim učenjima mogu pronaći neki praktični saveti o izmeni života, o izmeni psihe i fiziologije, oni su svakako u drugom planu. Na prvom mestu su – intelektualne spekulacije, čiji sadržaj daje čoveku široke mogućanosti da se uznosi nad drugim ljudima, uljuljkan u svoju samodovoljnost i gordost.
Ova učenja svojstvena su intelektualcima i lju-dima teorijskog uma. Uobičajene psihičke posledice izučavanja okultizma, kako pokazuje iskustvo, su: raz-vijanje u čoveku hladnoće, cinizma, preziranja bli-žnjih, duševne pustoši, unutrašnje nemoći, i nekakve potpune unutrašnje pometenosti, neznanja šta da se radi sa sobom u životu, osećanje očajanja i čamotinje. A pored svega ovoga, osećaj narastajuće gordosti, sujete i sopstvene bogoizabranosti.
Na drugom mestu su – psihofiziološke metode i praksa preuređenja sopstvenog organizma, i zato ovaj pravac ima bespovratne posledice po zdravlje. Čovek postaje otvoreni objekat za napad bića iz nevidljivog sveta, i tako je moguće narušiti tok svojih fizioloških procesa da ni jedan lekar nije u stanju da razume šta se sa njim dogodilo. U ovaj pravac mogu se svrstati sledeća učenja:

– metode tibetanskog budizma;
– tantričke metode;
– metode „Svetskog Belog Bratstva“;
– metod Perpelicina;
– metod P. Ivanova;
– narkotici (LSD-terapija S. Grofa);
– metod D. K. Lilija;
– metod disajnih tehnika (S. Grofa) itd…

Ovaj spisak u sebe uključuje kako tradicionalne istočne, tako i moderne „naučno zasnovane“ modifikacije primenjene u psihoterapiji, kao i naše domaće metode raznih psiho-grupa, intenziva prosvetljenja i metoda kontrole uma. Ako je u tradicionalnim metodama dovoljna prosta i primitivna teorija, to se moder-ne metode oslanjaju na solidna naučna dostignuća, koja, ništa manje od narkotičnih ili disajnih tehnika, otvaraju nevidljivi svet fenomena i iluzija.
Glavni argument svih tokova psihofizičke mistike jeste činjenica da ona stvarno deluju. Praksa predlagača njihovog upražnjavanja daje jasno opipljiv efekat. Ljude, koji nisu skloni razmišljanju, a podložni su uticajima, sve ovo veoma privlači.
Obično se koriste sledeće metode koje dovode do „upada“ u nevidljivi svet:

1) fizičke metode: savremena istraživanja su pokazala da je neprestano ponavljanje bilo koje fraze, čak i reči „pita od jabuka“ pravi značajne izmene u psihofiziološkom stanju čoveka;
2) vizuelizacija: to je metod rada uobražavanjem, ili „maštanjem“ po terminologiji Svetih Otaca, kad čovek, zatvorivši oči, pokušava u mraku da predstavi neki lik – vremenom stiče sposobnost da maštariju
vidi savršeno jasno i upečatljivo;
3) metod „senzorne deprivacije“ tj. stvaranja takve situacije kojom se potpuno prekida dejstvo spoljašnjih stimulansa koji deluju na čula. Obično čoveka zarone u vodu da bi otupelo osećanje težine, pa u potpunu tamu i tišinu, čime se stimuliše „otvaranje čula“ radi komunikacije sa nevidljivim svetom;
4) korišćenje narkotika, i drugi metodi.

Treći pravac – to je intuitivna mistika, u koju je moguće svrstati sledeća učenja:

– zen-budizam
– filosofski taoizam
– gjana – joga (joga znanja)
– učenje DŽ. Krišnamurtija
– učenje O. Radžniša
– učenje K. Kastanede, i dr.

U ovim učenjima, po pravilu, odriče se racionalno-logički prilaz stvarima, podstiče se paradoksalnost i protivrečnost u ponašanju i rečima, razvijanje sposobnosti da čovek reaguje vanrazumno, spontano, intuitivno, bez prepreke u ispunjavanju svojih želja i ocenjivanja datih reakcija.
Moto ovakvih učenja je – puna unutrašnja sloboda. Rezultat religioznog taoizma – jesu razuzdane orgije; adepti zen-budizma dozvoljavaju sebi da čine sve što im padne na pamet; a skandalozna istorija O. Radžniša i njegovih sledbenika, potpuno razuzdanih strasti, pod izgovorom sleđenja prirodnih potreba, očigledno pokazuju do kakvog se animalnog nivoa može doći pod zastavom oslobađanja od stega, spontanosti i prirodnosti.
Filosofija zen-budizma, vulgarno shvaćena na zapadu, predstavljala je jedan od razloga za rađanje hipi-pokreta, slobodne ljubavi, seksualne revolucije, i drugih pokreta 60-ih godina, čija je glavna lozinka bila – sloboda. U samom zen-budizmu, moralni zahtevi su veoma visoki – samo majstor sebi može sve dozvoliti. Zen ima za cilj dostizanje prosvetljenja kao iraci-onalnog stanja .jedinstva i harmonije sa svetom“.
Isključenje intelekta pokazuje se kao sredstvo prodora u nevidljivi svet u učenju Karlosa Kastanjede.
U učenju Krišna-murtija cilj je dostizanje „čiste svesti“ slobodne od svake misli, oblika i forme. Cilj dostizanja svesnosti, jer u pretpostavci da ona u sebi sadrži svu Istinu i svo Blaženstvo. Ovo je uprošćena varijanta nirvane.
Podela svih vidova mistike na tri pravca (intelektualni, psihofizički i intuitivni) je sasvim uslovna. Pre treba govoriti o stavljanju akcenta na razum, praksu i intuiciju u pravcima koji su pomenuti. Svi se oni, u ovoj ili onoj meri, prožimaju i imaju mnogo toga zajedničkog, pa nije moguće obuhvatiti sve detalje datog učenja u jednom kratkom ogledu. Ono što predstavlja zajedničku nit svima, jeste – meditacija.
Meditacija – u najširem smislu reči jeste proces operisanja pažnjom, u toku koje čovek pažnju odvaja od bilo kog sadržaja svesti, a sa ciljem da se postig-ne „čista svest“, ili pažnju zadržava nepomično na bilo kom objektu. Ovakvo zadržavanje pažnje osnažuje emocionalno osećanje blaženstva, što se rađa ponavljanjem mantre, kao u krišnaizmu; ali nikakva medi-tacija ne sadrži skrušenost srca, što je osnov Pravoslavne molitve. U ovome je suštinska razlika između meditacije i molitve. Bez skrušenoga srca i Isusova Molitva prerasta u meditaciju, i može biti pogibelj-na za hrišćanina, o čemu često govore Sveti Oci Crkve (17, s. 22-31).
I pažnja i trepet mogu biti prisutni u Pravoslavnoj molitvi i u meditaciji, a skrušenost srca se ne može naći ni u jednom istočnom učenju. Jasno je zašto – nijedno učenje, osim hrišćanstva, ne priznaje pokajanje, onako kako se ono shvata u hrišćanstvu. I zato, svi istočni i okultni putevi vode u propast laži i zabluda, na kojima je moguće poginuti zauvek. „Početak Premudrosti je strah Gospodnji“ (Priče 9, 10), a njega nema u istočnim filosofijama. Tamo je jedna samovoljna gordost i stremljenje žuđe-nim ciljevima mimo zapovesti koje nam je dao Gospod u zamaljskom životu, za naše dobro.
Svi mi prebivamo u prelesti, koja je po svetom Ignjatiju „ozleđenost prirode čovečije lažju“ (5, t. 1, 3. 330) i jeste „strasna ili pristrasna naklonost duše prema laži na temelju gordosti“ (s. 130). Samo pokaja-n>e može nas izbaviti od laži i nemogućnosti da vidimo istinu. Kao što piše Sveti Ignjatije: „Svi vidovi demonske prelesti… proizilaze od toga što u srž molitve nije utkano pokajanje, što kajanje nije izvor duše, cilj molitve… Pokajanje, i sve ono što ga prati, kao: skrušenost duha, plač srca, suze, samoosuda, sećanje na smrt, sećanje na sud Božji i večne muke, osećanje prisustva Božjeg, strah Božji, jesu darovi Božji… Pokajanje, zalog darova višnjih i večnih… Skrušenost duha i plač je suštinska osobina pokaja-nja, suština ispravnosti molitvenog podviga: odsustvo njegovo – znak je lažnog nastrojenja (5, t. 1, s 233-234). Upravo ovo odstupanje mi nalazimo u nehrišćanskim, nepravoslavnim mističnim filosofijama.


NAPOMENE:

  1. Evo primera kako je stupila u kontakt s nevidljivim svetom osnivač agni-joge J. I. Rerih: „To se dogodilo između 1907. i 1909. godine. Ostala je uveče sama i rano otišla na spavanje. Probudila se iznenada od vrlo jake svetlosti i videla u svojoj sobi figuru čoveka neobično lepog lica obasjanu svetlošću. Sve je bilo prože-to tako snažnim vibracijama da je prva misao Jelene Ivanovne bila da je reč o smrti. Misao o smrti ubrzo je zamenila jasna svest o neobičnom i neuporedivom prisustvu Više Sile. Ovako je izgledala poseta Učitelja E. I. Rerihove“ (Belikov: „Duhovna biografija N. K. i E. I. Rerih“).
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *