NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Crkva i okultizam

Krštenje ne znači ujedno i – spasenje; ono je posvećenje u borbu sa grehom koja se vodi ceo život. Krštenjem čovek dobija oružje za tu borbu, ali se mora sam boriti. Naravno, to je nemoguće bez pomoći Božje, ali je lični napor i učešće čoveka neophodno.
Za pružanje takve pomoći u Crkvi su ustanovljene Svete Tajne, kojih nema u drugim religijama. Poznaje li neka religija Svetu Tajnu Pričešća – Telom i Krvlju samoga Gospoda Isusa Hrista – za spasenje smrtno bolesne duše i propadljivog tela – osim Crkve Hristove? Ne! Sveta Tajna Pričešća je – vidljivo i očigledno sredstvo oboženja našeg i sjedinjenja s Bogom, kada Njegova Krv i Telo ulaze u nas, i mi bukvalno, a ne simvolično, postajemo udovi Njegovog Tela. Naše višemilenijumsko batrganje po ovoj planeti i pokušaj da izgradimo večno postojano i savršeno društvo, naši individualni svakodnevni pokušaji da sebe izmenimo na bolje, samo pokazuju nemoć da sami sebe uhvatimo za kosu i izvadimo iz vode. Čovek ne može sebe spasti svojim ličnim naporima bez pomoći Božje – može jedino samog sebe upropastiti.
Naše telesno „uzrastanje“ u Gospodu kroz Svete Tajne spasava čoveka na vidljiv način, preobražavajući ga u biće ne zemno (prolazno i beznadežno), nego u biće Carstva Nebeskog, gde je savršenstvo jedino i moguće. Istočna i okultna učeša (naročito u budizmu) predlažu nam da se usredsredimo sami na sebe, obmanjujući nas obećanjem nemogućeg.
Evo kakve tvrdnje, pripisane Budi, možemo naći i u „Tajnoj doktrini“ – teozofskom spisu. J. P. Blavacke, osnivača savremene teozofije: „Buda uči da nismo dužni verovati u nešto samo zato što je tako rečeno; ne treba da verujemo tradiciji samo zato što je predana iz drevnih vremena; ne treba da verujemo opšte priznatim mišljenjima kao takvim; ne treba da verujemo spisima mudraca samo zato što su ih mudraci napisali; ne treba da verujemo fantazijama za koje se pretpostavlja da potiču od Anđela (iako se čine božanstvenim); ne treba da verujemo u zaključak koji je proizašao iz slučajnih pretpostavki; ne treba da verujemo ničemu samo zato što je potkrepljeno autoritetom učitelja ili predavača; ali smo dužni da poverujemo u napisano i rečeno učenje ili uverenje, samo onda kad naš razum i naše saznanje potvrde da je istinito“ (1. s. 4).
Evo šta govori Gospod Isus Hristos: „Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u Mene ako i umre živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u Mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li u ovo?“ (Jn. 11, 25-26) „Ja u svijet dođoh kao svjetlost; da svako ko vjeruje u Mene ne ostane u tami“ (Jn. 12, 46).
Tako okultisti, zajedno sa Budom, pozivaju da se sumnja u sve, a da se veruje jedino u sebe, na osnovu svog razuma. Zamislimo dete koje ne veruje odraslim roditeljima, i – skoči u vatru. Nismo li i mi deca pred Gospodom, Tvorcem sve tvari, jedinim Svedržiteljem i Svemogućim, koji nas poziva da Njemu verujemo, jer je čuvanje zapovesti Njegovih neophodno radi našeg dobra, zato što smo duhovno slepi da bismo procenili šta je istina, a šta laž? Zar Bog nije Tvorac vasione i svega vidljivog i nevidljivog – a ne čovek? Kako ćemo mi proceniti da li je nešto saglasno sa Rečju Božjom?
Tako, s jedne strane nam se predlaže sumnja u sve i vera samo u sebe i svoj „zdrav“ razum; a s druge, neophodno je „odreći se sebe“ sledeći Hrista (Mk. 8, 34), ne verovati sebi, već samo Gospodu. Prvo vodi u samoobmanu i gordost; drugo – ka smirenju i pokajanju. Na kraju prvog puta je – satana, a konac drugog puta je u Hristu!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *