NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

O delovanju pokajanja

Pred nama su, s jedne strane, „osmostruki put“ joge i budizma, uključujući fizičke i disajne metode, i druge složene psihološke tehnike, a na drugoj strani – pokajanje.
Samo jedna reč – pokajanje – čini se neube-dljivom u poređenju s celom armijom savršeno razrađenih „psihofizičkih tehnika izmene svesti“, koje obra-zuju čitavu industriju tehnika „duhovnog rasta“, „širenja svesti“, „otvaranja unutrašnjih prostora“ itd. Ali, s druge strane, ova višestrukost i „suptilnost“ mogu biti slabosti celokupne istočnjačke psiho-mehanike.
Zamislimo sledeću situaciju: pred nama su velika i jaka čelična vrata koja su zaključana. Onaj ko nema ključa ima mnoštvo drugih načina da ih otvori – da ih slomi maljem, ćuskijom, da upotrebi mašinu, auto-mat, dinamit, laser, kiselinska hemijska sredstva itd… itd… Ali, nijedna od ovih tehničkih mogućnosti ne garantuje otvaranje vrata, i ne predstavlja istinski način otvaranja vrata. Naravno, divljaku koji ništa ne zna o bravama, ključ – maleno parče metala – čini se smešnim u poređenju sa svim tim arsenalom razornih sredstava, njihovim spoljašnjim efektima: bukom, vatrom, dimom. U svakom slučaju, samo ključ može otvoriti vrata ne slomivši ih, sve ostalo je suvišno. Tako je i u našem slučaju: „neubedljivo“ sredstvo kakvo je pokajanje, pokazuje se kao pravi ključ koji otvara vrata Carstva Nebeskog; sve druge tehnike slamanja vrata, zatvorenih od samog Gospoda, jesu lopovske veštine opasne i za same lopove. Upravo ovako se mogu oceniti istočne metode „spasenja“.
O velikoj sili pokajanja svedoči sledeća epizoda iz života optinskog starca, prepodobnog Amvrosija, opisana u sećanju jedne od njegovih duhovnih kćeri: „U njegovoj keliji gorelo je kandilo i malena sveća od voska na stolu. Čitanje iz zabeleške bilo je teško, skoro nemoguće. Rekla sam ono čega sam se setila, i to brzo, a zatim dodala: „Baćuška, šta još da vam kažem? Zašto se kajem? – Zaboravila sam“. Starac me je zbog ovog ukorio.
Naglo je ustao sa postelje na kojoj je ležao. Učinivši dva koraka zaustavio se na polovini svoje kelije. Ja sam se nevoljno na kolenima okrenula prema njemu. Starac se uspravio u svoj svojoj visini, pognuvši glavu, podigao je ruke uvis u molitvenom stavu. Učinilo mi se da su se njegove noge odvojile od poda. Gledala sam na njegovu osvetljenu glavu i lice. Sećam se, kao da je tavanice nestalo, a glava starca kao da je probila vrh. To mi se jasno pokazalo. Minut kasnije baćuška se nadvio nada mnom, izmenjena izgleda i prekrstivši me, rekao: „Zapamti do čega može dovesti pokajanje. Idi“. Izašla sam od njega tresući se, i svu noć proplakala nad svojom nerazumnošću i nemarom“ (13, s. 283; 10, s. 22-23).
U ovoj neobičnoj epizodi najvažniji momenat je taj što prepodobni Amvrosije Optinski delimično „otvara čula“ svoje duhovne kćeri, tako da je ona mogla uvideti nešto što se odnosi na nevidljivi svet (otva-ranje tavanice npr.) Ona ne saopštava sve što je videla, jer je viđenje za n>u potresno i neočekivano; proiz-vevši silno dejstvo, ono ostavlja utisak neobičnosti. I ovaj kontakt sa nevidljivim svetom Prep. Amvrosije označava kao mogućnost otvorenu jedino pokajanju.
O važnom mestu pokajanja u Pravoslavnoj askezi svedoče reči Svetog Ignjatija Brjančaninova: „Sveti Oci Istočne Crkve, naročito pustinjaci, upravo kad su dostigli visine duhovnih podviga, tada su se sva postignuća u njima slila u jedno – pokajanje. Pokajanje je obuzelo sav život, svaku delatnost: ono je bilo posledica sagledavanja svojih grehova.“
Jednog velikog oca su pitali, u čemu se sastoji delanje usamljenog inoka? On je odgovorio: „Umrtvljena duša tvoja ti je pred očima i ti li me pitaš kakvo treba da bude tvoje delanje“ (Sv. Isak Sirin, Beseda 21)? Plač – je najvažnije delanje istinskog podvižnika Hristovog.
Sagledavanje grehova svojih i rađanje pokajanja zbog njih, jeste delo koje se ne okončava na zemlji: sagledavanjem svojih grehova rađa se pokajanje; pokaja-njem se stiče očišćenje; postepeno očišćeno oko uma počinje uviđati takve nedostatke i povrede ljudske prirode, koje ono ranije, u pomračenju svome uopšte nije primećivalo“ (5, t. 2, s. 26-127).
Pokajanje je ono čime započinje put hrišćanina i ono što taj put postojano prati. Čovek se krštenjem odriče od satane i svih dela njegovih, obraća se Hristu; on ostavlja grehovni život i odlučuje da živi pobožnim i pravednim životom. Kada je doneta ova odluka njemu se šalje svetim krštenjem pomoć u vidu blagodati Duha Svetoga.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *