NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Put klasične joge i pokajanje

Za ateističku svest, u duhovnom smislu neznalačku, religije su jednake. U našem društvu, kao posledica toga, vlada opšte rasprostranjena predrasuda da sve religije imaju isti cilj. Okultizam svesrdno podrža-va ovakav stav, tvrdeći da sve religije različitim putevima vode jednom te istom cilju. Veliki reformator hinduizma koji je živeo u XIX veku u Indiji, Ramakrišna, učio je da su bogovi raznih religija u suštini isti pošto sve religije govore o istom Bogu.
Po njegovom mišljenju, oni ljudi koji tvrde da je samo njihova religija istinita, liče na slepce u priči o slonu: „Četvorica slepih prišli su slonu. Jedan je dodirnuo nogu slona i rekao: slon liči na stablo. Drugi je dodirnuo surlu i rekao: slon liči na debelu batinu. Treći je dodirnuo stomak slona i rekao: slon liči na ogromno bure. Četvrti je dodirnuo uši i rekao: slon liči na veliku korpu. I počeli su da se svađaju kakav je slon u stvari“ (20, t. 3, s 105).
U ovoj priči se podrazumeva pretpostavka da sva četiri slepca imaju urođeno, neotuđivo pravo poznanja slona, makar i čulom pipanja. Oni se odnose prema slonu dobronamerno, pošteno, dok im on spokojno daje mogućnost da ga opipaju. Ništa, sem slepila, njima ne smeta. U odnosu na slona možda i jeste tako, ali ne i u odnosu prema Bogu.
Do grehopada prvih ljudi sve bi moglo biti tako kako nam priča Ramakrišna, no ljudi su zgrešili u odnosu prema Bogu, i izgubili pravo na neposredno „opipavanje“. Ne verujući Gospodu, a verujući satani, oni su napravili izbor i pali pod vlast lukavog duha. Sada im je on podmetnuo sebe, ludo se smejući slepim ljudima, radujući se njihovoj svađi povodom onoga što su opipali. Sagrešivši, ljudi su predali sebe pod vlast satane, koji je putem greha dobio tačku oslonca u delovanju na nas, i u tom stanju mi ne možemo biti uvereni da si su svi naši doživljaji – od Boga.
Osim toga, Bog – nije slon, kome je potpuno svejedno razumeju li ga slepci ili ne. Onima, koji su se odvratili od satane i pokajali se za grehe otaca svojih, On se sam javlja, i na svaki se način stara da bi mi, koliko je to moguće i korisno za nas – imali jasnu istinitu predstavu o Njemu. I više od toga, On sam uzima na sebe naše grehe i sam čisti naše duhovne oči. No, samo u slučaju ako smo se pokajali i napustili grehovni put svojih praroditelja. U priči o četiri slepca nema reči pokajanja i podrazumeva se da je proces poznanja tvari (slona) jednaka „procesu“ poznanja Tvorca.
Zbog toga nije neobično, što u klasičnoj jogi – konkretnom „rukovodstvu“ ka hinduskom „spasenju“ – ne nalazimo ono što je prisutno u hrišćanstvu. Ali, nije pravilno prenositi metode koje je čovek razradio prilikom izučavanja stvorenog sveta na poznanje samog Tvorca i razmišljati o Njemu onako kako razmišljamo o zemnim tvarima, ma kako to „naučno“ izgledalo. Da vidimo šta prethodi procesu meditacije ili djane – glavnom sredstvu jogičkog, „duhovnog viđenja“, uz pomoć koje joga postiže, ili nastoji da postigne istinu, razlikujući laž od istine. U klasičnoj jogi sav proces „samorazvoja“ ili jogičkog „spasenja“ (cilj joge je oslobađanje od patnje, što je slično spasenju) moguće je svrstati u osam stupnjeva:

1) Jama (uzdržanje); u sebe uključuje:

a) uzdržanje od nanošenja štete svim oblicima života,
b) pravičnost u mišljenju i govoru,
v) zabranu krađe,
g) kontrolu čulnih želja i strasti,
d) neprimanje poklona.

2) Nijama (kultivisanje dobrih navika) uključuje:

a) pročišćavanje tela kupanjem i uzimanjem samo čiste hrane (vegetarijanstvo), pročišćenje uma razvijanjem druželjubivosti, dobronamernosti, bodrosti, činjenjem dobra drugim ljudima.
b) stvaranje navika da budemo zadovoljni onim što dolazi samo od sebe, bez suvišnih napora,
v) umrtvljenje tela, to jest sticanje navike neosetljivosti na hladnoću, toplotu itd.,
g) navika redovnog čitanja religioznih knjiga,
d) kontemplacija o Bogu.

3) Asana (fizičke vežbe): ovladavanje različitim položajima, među kojima su posebne poze važne pri meditaciji.

4) Pranajama (ovladavanje disanjem): razvijanje sposobnosti udisanja, izdisanja, posebnog ritma zadržavanja disanja, radi ovladavanja naročitim načinima disanja pogodnim za meditaciju.

5) Pratjahara (odvajanje čula od objekta): razvijanje sposobnosti negledanja otvorenih očiju, neslušanja usred buke, uopšte nereagovanja na spoljašnje nadražaje.

6) Dharana (usredsređivanje uma na željenom objektu); razvijanje sposobnosti usmeravanja pažnje.

7) Djana (meditacija): razvijanje sposobnosti sozercanja nekog objekta u neprekidnom vremenskom trajanju bez prekida.

8) Samadi (sjedinjenje uma s objektom sozercanja): razvijanje sposobnosti putem meditiranja do stepena gubitka osećaja odvojenosti objekta sozercanja i sozercatelja – oni kao da se slivaju u jedno; samadi je sjedinjenje s Apsolutom „sjedinjenje ograničenog ja sa beskonačnim i apsolutnim postojanjem“ (32,s. 15).

Ovih osam stupnjeva joge dati su u knjizi „Uvod u hinduističku filosofiju“ D. Data i S. Čaterđi (28, s. 257-26)

Jasno je uočljivo da ovih osam stupnjeva joge mogu biti podeljeni na tri dela:
– moralni (1 i 2);
– fiziološki (3 i 4);
– psihološki (5, 6, 7, 8).
Od njih, samo moralni aspekt može biti upoređen sa pravoslavnim „metodama“. Iako se u pravoslavnoj askezi pominje sposobnost usklađivanja disanja s molitvom (15, s. 140), čak i stav pri molitvi (15, s. 131), nikakve sličnosti sa pranajamom i asanama u njima nema.
„Umno delanje“, ili „Isusova molitva“ ima određenu malu sličnost sa praksom meditacije – i tamo i ovde mi imamo neprekidno zadržavanje pažnje na „objektu“ (ako uopšte Gospoda Isusa Hrista smemo nazvati „objektom“). U askezi se ta usmerenost pažnje zove „čuvanje srca“, „držanje pažnje“. Ali, svi ovi napori sa sopstvenom psihom i telom, predstavljaju „pripremanje njive“, dok sam Gospod ne poseje zrno, pod uslovom – da smo se pokajali!
To najvažnije mi nećemo naći ni u etičkom ni u psihološkom delu joge. Pri meditiranju je neophodna usmerenost pažnje; pri moli-tvi, ona je takođe neophodna, no savršeno nedovoljna. Osim pažnje, u molitvi je još potrebno blagodarno i skrušeno srce (17, s 38). – Bez skrušenosti srca (kao posledice pokajanja) i Isusova molitva može biti pogibeljna (17, s. 23, t. 1, s. 270), može odvesti u bezu mlje i samoubistvo. U tom pogledu pokajanje se javlja kao ključni momenat – koji odvaja jogu od pravoslavne askeze, i može se dogoditi potpuna pogibao duše jogi-na u svoj njegovoj praksi.[1]
Pokajanje – odvraćanje od satane, i obraćenje k Hristu – predstavlja tačku oslonca pravoslavnog spasenja. Taj izbor, važan ne samo za zemni život, nego i za večnost, učvršćuje se Svetom Tajnom Krštenja koja otvara čoveku pristup ka drugim Svetim Tajnama, neophodnim za iscelenje njegovog celokupnog bića. Najvažnije mesto među Svetim Tajnama pripada Tajni Svetog Pričešća. Nalazimo li mi nešto slično u jogi? Očigledno, ne! Pravoslavlje se i razlikuje od svih drugih religija posedovanjem spasonosnih tajni za dušu čoveka.
Govoreći o pokajanju kao najvažnijoj odlici Pravoslavlja dužni smo navesti da neki pravci joge takođe govore o njemu (21) ali to je samo zato da čoveka uvedu u zabludu, čoveka formiranog u hrišćanskoj tradiciji, jer smisao tog „pokajanja“ sasvim je daleko od smisla hrišćanskog pokajanja. Evo šta o tome kaže Ramajananda:
„U jogi, pokajanje se sastoji u dobro-voljnom samonametanju ograničenja i stradanja, što ne znači obavezno nanošenje i telesnog bola. Da bi donelo istinsku korist duhovnom razvoju čoveka, pokajanje mora da bude u skladu sa učinjenim grehom“ (21, s. 25)…
„Ako vi zloupotrebljavate alkohol i time nanosite štetu vašem telu, grešite i zaustavljate sopstveni napredak. Ako se odviknete od alkohola, to je pokajanje. Upotreba duvana smeta vašem jogičkom razvoju, i tako, ko se odrekne pušenja – čini to putem pokajanja (21, s. 25).
Kao što vidimo: ovde nema ni reči o Bogu. Ovakvo „pokajanje“ nije pokajanje u hrišćanskom smislu reči, u kojem „borba s grehom se mora ispoljiti u razotkrivanju svoje duše pred Bogom i ljudima zato što je koren svakog greha u samoljublju i samozatvorenosti čoveka“ (24, s. 70).
To uopšte nije pokajanje, nego asketizam koji se praktikuje sebe radi, a ne Boga radi, radi ovladavanja i potčinjavanja svoje telesne prirode sebi, svojem „ja“, a ne Bogu, kako bi čovek postao nad-čovek, uzvisir se nad drugim ljudima, dostigao stanje božanstva. Sve je ovo – izraz samoljublja i egoizma. Tako, Šivananda u knjizi „Samadi-joga“ piše da je, radi postizanja konačnog cilja joge – samadija – potrebno, između ostalog:

– ni sa kim ne opštiti mislima, rečima, delima;
– razviti ravnodušan odnos prema svemu;
– ne brinuti o bilo čijoj sreći ili nesreći;
– ne vezivati se za stvari i ljude.

Stiče se utisak, da joga postavlja ideal dostizanja ličnog blaženstva putem odvajanja od drugih ljudi, bez obzira na njihove nevolje ili radosti. Spasitelj nam nije zapovedio da razvijamo ravnodušnost prema ljudima, nego ljubav, i ne da se zatvorimo u sebe, već da nosimo bremena jedan drugoga, direktno ukazujući da nema veće ljubavi od one kad čovek dušu svoju položi za bližnje svoje (Jn. 15, 13).
I apostol Pavle je govorio: „I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam“ (1. Kor. 13,2). Kao što vidite, joga nas odvodi u nekom drugom pravcu.
Nauka joge priznaje postojanje Boga, mada je njegova uloga pasivnog posmatrača u delu jogičkog „spasenja“, tako da se i samo poklonjenje Bogu javlja kao „jedno od sredstava konačnog dostignuća samadija“ (S. Čaterđi i D. Data: Uvod u indijsku filosofiju) (28, s. 261). Bog se shvata vrlo osobeno. Joga kaže: „Bog postoji; postoji kao jedna Duša različita od svih ostalih duša, i On jeste večni Vlastodržac sveg stvorenog, večno slobodni Učitelj svih učitelja“ (7, s. 34). On jeste „Večna Duša (Atman) nedostupna patnji i posledicama delovanja i želja“ (s. 39) „neograničeno znanje“ (s. 37) „jedini Učitelj neograničen vremenom“ „Uči-telj beskonačnog znanja“ (s. 39). U svim ovim atributima – ni reči o ljubavi, o tome da je Bog pre svega – Ljubav. Da nije satana taj Bog o kome govori joga, bog znanja, a ne Ljubavi?
Svakako, u jogi se oseća ukus hladnog rasuđivanja i racionalizma na putu ka Bogu i čoveku. Sličnim intelektualnim stavom prema Bogu odlikuje se budi-zam, u čijem učenju takođe ne nalazimo pokajanja.


NAPOMENE:

  1. Zanimljivo je da se u „evropskim“ kursevima joge etički momenat praktično zaobilazi, i čovek se, u svom grešnom stanju, odmah baca na vežbanje asani, pranajame, meditacije, deformišući još više psihu i fiziološke procese u telu. Sami jogini (Indusi, a ne evropeizirani učitelji koji jure slavu i novac) upozoravaju da je bez moralnog temelja praktikovanje joge opasno. Čuveni jogan Šivananda kaže: „Bez moralnog vaspitanja nije moguće uspeti u meditiranju“ (32, s. 14). Mi takođe možemo reći da je i u molitvi „moralna podloga“ veoma važna, ali pokajanje se ne može izjednači-ti s „jamom i nijamom“ koje nudi joga.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *