NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Pravoslavni put spasenja i orijentalno-okultna učenja
O. Vladimir Jelisejev

Uslovi izbavljenja od duhovnog slepila

Uslov progledanja i izbavljenja od duhovnog slepila, sticanja duhovnog viđenja, jeste Božja blagodat koja oseni čoveka.
„Ona se ne javlja po volji čovečijoj, nego od dodira Duha Božjega s našim duhom, po svesve toj volji Svesvetoga Duha“, piše sv. Ignjatije (5, t. 3, s. 55). To, pre svega, znači da se nije Spasitelj vazneo na nebo Bogu Ocu posle svog raspeća, onda i Duh Sveti ne bi došao nama, kako sam Isus Hristos govori o tome: „Bolje je za vas da ja odem: jer ako ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama… A kada dođe On, Duh Istine, uputiće vas na svaku istinu“ (Jn. 16, 7-13). Prirodno, onaj ko nije primio Hrista (Hrista evanđelskog, a ne izmišljenog kao u okultizmu) neće primiti ni Duha Svetoga, i neka druga nehrišćanska religija ne može dati darove koji se stiču samo darom Duha Svetoga.
Među tim darovima je i izbavljenje od duhovnog slepila. Gore rečeno pokazuje da nikakav naš lični napor nije način, sredstvo ili metod „zagarantovanog“ duhovnog prosvetlenja, kao i to da ovi napori ne donose, sami po sebi, neizbežan razvoj ovakvog viđenja. Koliko god da usitnimo zemlju i pripremimo tle, ako u nju ne poseje-mo zrno, mladica se neće pojaviti. Tako je u ovom slučaju: svi naši napori, metodi, koji postoje radi samo-usavršavanja, jesu priprema tla; zrno mora položiti neko drugi. Ovo je veoma važno zapamtiti radi naših budućih razmatranja različitih metoda „samorealizacije“ i „samorazvića“, koje nam se izobilno nude na svakom koraku. Ko je taj drugi što seje zrno?
Već smo videli da taj drugi može biti lukavi duh koji upliviše na nas lažnim pomislima, grehov-nim predstavama, ili koji donosi telesnu bolest. To „seme“ vodi nas u pogibao. Samo Gospod, polažući u nas seme spasenja, a ne plevu greha, može nam dati istinsku prozorljivost. To seme je blagodat Duha Svetoga koji nas, pri svetom krštenju, preporađa za život duhovni i sveti, kako je rečeno u „Pravoslavnom katihizisu“ episkopa Aleksandra (Semenova – Tjan-Šanskog 24, s. 56).
Samo krštenje nije dovoljno za sticanje duhovnog viđenja, jer, očistivši se od grehova svetom tajnom krštenja, čovek se ne izbavlja od navika grešenja, i ubrzo njegova duša biva iznova pomračena grehom. Ovde je neophodno pribeći Svetoj Tajni Pokajanja da bi se njom čovek izlečio od grehovnih rana, koje zadobija u svakodnevnom životu, koji za njega postaje polje neprestane duhovne borbe i podviga. Sv. Ignjatije piše da, pri istinskom duhovnom podvigu, blagodat Božja dobijena svetim krštenjem, počinje da nas isceljuje malo po malo od duhovnog slepila (5, t. 3, s. 54.).
On nastavlja: „Kao suprotnost stanju slepila mi počinjemo ulaziti u stanje viđenja. Kako je u stanju viđenja onaj koji sozercava – um, to i viđenje nazivamo, po Svetim Ocima, – umnim viđenjem, tj. umstvenim. Pošto se stanje viđenja zadobija Svetim Duhom, to i viđenje nazivamo duhovnim, budući da je plod Duha Svetoga. Ono se razlikuje od sagledavanja. Sagledavanje je svojstveno svim ljudima; svaki čovek bavi se sagledava-njem kad hoće. Viđenje je svojstveno samo onima koji se očišćuju putem pokajanja; ono se javlja ne po volji čoveka, nego dodirom duha našeg s Duhom Božjim, dakle po svesvetoj volji Svesvetoga Duha (5, t. 3, s. 54-55).
Razlikovanje između sagledavanja i duhovnog viđenja, koje uvodi Sveti Ignjatije, za nas je veoma bitno.
Danas svi znamo za meditaciju kao glavno sredstvo samorazvoja u istočnoj mističnoj praksi. Meditacija i sagledavanje (sozercanje), su psihološki veoma slični procesi, i ono što Sveti Ignjatije govori o sozercanju, ima neposrednu vezu i sa meditacijom. Meditacija i njeni plodovi nisu duhovno viđenje u kojem nestaje duhovnog slepila; to je praksa lažnih obličja i osećanja, koja još jače zaslepljuju duh, dok ne upadne u zamku neobičnih i zaluđujućih doživljaja, iz kojih vremenom sam čovek ne želi da izađe. U meditaciji nema prisustva Duha Svetoga, kao ni pokajanja – najvažnijih uslova duhovnoga viđenja. Bez pokajanja nema očišćenja od greha, a u nečistu dušu ne useljava se Duh Sveti; rečeno je „u lukavu dušu neće ući pre-mudrost i neće obitavati u telu porobljenom grehom, jer Sveti Duh premudrosti uklanja se od lukavstva, i uklanja se od nerazumnih umovanja i kloni se nepravde“ (Prem. Solom. 1, 4-5).
Pozivajući se na druge Svete Oce, Sv. Ignjatije Brjančaninov piše o duhovnom viđenju: „Nenadano ono dolazi, nenadano odlazi, ne zavisi od naše volje, zavi-si od spremnosti: kapija u duhovni svet jeste smirenje (5, t. 3, s. 55). Ovim putem za sticanje duhovnog vida, za izbavljenje od slepila, od laži i zabluda, dužni smo postići određenu unutrašnju pripremu, koja se izra-žava u pojmovima tako bitnim za Pravoslavlje, – a to su pokajanje i smirenje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *