NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ŠTA JE POSTIGAO SINOD KONSTANTINOPOLJSKE CRKVE?

ŠTA JE POSTIGAO SINOD KONSTANTINOPOLJSKE CRKVE?

<p claĐakon GEORGIJE Maksimov

ŠTA JE POSTIGAO SINOD KONSTANTINOPOLJSKE CRKVE?
 
Razvoj događaja vezanih za hapšenje oca Jefrema navode nas da se zamislimo nad savremenim problemima u međupravoslavnim odnosima.
Prošle godine, 24. decembra, javnost je saznala za hapšenje i zatvaranje igumana manastira Vatopeda, arhimandrita Jefrema. Već 28. decembra Svjatejši Patrijarh Kiril uputio je pismo predsedniku Grčke u kome je pisalo: „Ne sumnjam u punomoć organa grčkog pravosuđa i izražavam nadu na pravedno i objektivno rešenje po pitanju imovine Vatopedskog manastira. Istovremeno osećam i nedoumicu zbog zatvaranja, još pre sudskog razmatranja, monaha koji ne predstavlja pretnju za društvo, koji je, ne jednom, izražavao spremnost da sarađuje tokom istrage… Smatram svojom dužnošću da lideru grčke države prenesem naš zajednički bol i da molim da se iz zatvora oslobodi arhimandrit Jefrem, iguman svetogorskog manastira Vatoped.“[1]
Podršku ocu Jefremu izrazio je i Patrijarh-Katolikos sve Gruzije, Ilija II, kao i niz arhijereja Grčke, Kiparske i Bugarske Crkve. U danima nakon toga mnogi pravoslavni hrišćani su bili u nedoumici – zašto ćute i ostaju po strani nadležni episkopi oca Jefrema. Kada bi reakcija Konstantinopolja bila isto tako operativna i principijelna, grčkim vlastima bi bilo veoma teško da ignorišu jedinstveni stav pravoslavnog sveta i osnovano može da se smatra da bi otac Jefrem već bio na slobodi.
Desetog januara Sveti Sinod Konstantinopoljske Patrijaršije na čelu sa Patrijarhom Vartolomejom je konačno dao izjavu povodom ovog pitanja, ali je kod mnogih vernih ona izazvala još veću nedoumicu i razočarenje u odnosu na ćutanje koje je prethodilo.
Kao prvo, u toj izjavi, Konstantinopoljska Patrijaršija, iako izražava žaljenje zbog hapšenja igumana manastira Vatoped, potpuno jasno daje do znanja da nema nameru da podrži svog nastradalog sveštenika: „Vaseljenska Patrijaršija uvažavajući, kao uvek, nezavisnost pravosudnog sistema izbegava svako mešanje u istražni postupak koji se vodi, uzimajući u obzir da ipak nije upoznata sa sadržajem konkretnog dela.“
Drugo, Konstantinopoljska Patrijaršija je negativno ocenila istupanje Moskovskog Patrijarha i podršku upućenu ocu Jefremu, predstavivši to kao mešanje u nadležnost njene kanonske teritorije: „Patrijaršija u vezi sa izjavama bratske Pravoslavne Crkve po gorepomenutoj temi podseća da boravak na Svetoj Gori, kanonskoj teritoriji Konstantinopoljske Patrijaršije, pravoslavnih monaha različitih nacija ne daje Svetoj Gori svepravoslavni karakter koji bi dozvoljavao bilo kakvo mešanje autokefalnih Crkava.“[2]
Čitajući ovo prekorevanje može se pomisliti da je tobož Patrijarh Moskovski i sve Rusije svojim pismom podrške zatvorenog monaha učinio nešto nezamislivo i pre toga nepoznato u Crkvi. Međutim, slične izjave i molbe, koje upućuju predstojatelji Pomesnih Crkava povodom pružanja podrške gonjenoj sabraći, predstavljaju uobičajenu praksu koja je postojala kako u prošlosti tako i danas.
Na primer, pre samo nekoliko godina ceo pravoslavni svet je reagovao na hapšenje arhiepiskopa ohridskog Jovana, koga su zatvorili u Makedoniji nakon što je ušao u kanonsko jedinstvo sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Patrijarh Moskovski i sve Rusije, Aleksej II se isto tako obraćao predsedniku Makedonije molbom da se oslobodi arhiepiskop i od Srpske Crkve je to pravedno bilo prihvaćeno sa zahvalnošću kao znak bratske podrške. Štaviše, u januaru 2004. godine arhiepiskop atinski Hristodul i Konstantinopoljski Patrijarh Vartolomej su takođe uputili pisma[3] – očigledno nikako ne smatrajući to za mešanje u nadležnost Srpske Crkve.
Još ranije, kada se Grčka Crkva u proleće 1967. godine nalazila u sukobu sa grčkom vladom, koja je na kraju uprkos volji jerarhije raspustila Sinod i prinudila na umirovljenje arhiepiskopa atinskog Hrizostoma, Patrijarh Aleksej I je 17. maja 1967. godine uputio grčkom kralju Konstantinu telegram u kome je izrazio veliku ogorčenost događajima koji se odvijaju „na zemlji drevne Jelade koju ljubimo“.[4]
Uvidom u prošlost može se videti kako je na primer sveti Nikolaj Mistik, patrijarh Konstantinopoljski, napisao 917. godine kalifu al Mukradiru pismo sa molbom da prekine razaranje pravoslavnih hramova koje je pokrenuo na teritoriji kalifata.[5]
Neodoljivo privlači pažnju toliko velika razlika u stavovima dva Konstantinopoljska Patrijarha, koji su razdvojeni hiljadama godina: jedan nije mogao da zanemari stradanje pravoslavnih hrišćana drugih Pomesnih Crkava, a drugi ne pruža podršku čak svom sopstvenom svešteniku koji se našao u nevolji. Štaviše, nedoumicu i uznemirenost mnogih vernih kako u Grčkoj, tako i u Rusiji, izazvao je stav Sinoda Konstantinopoljske Patrijaršije koji se kratko može izraziti rečima: „ni sami nećemo pomoći, ni drugima nećemo dozvoliti“.
Mitropolit kalavritski i egijalijski, Amvrosije, piše: „Posebno nas je neprijatno porazila činjenica da tako Vaseljenska Patrijaršija, ostavljajući nesrećnog oca Jefrema, svog čoveka, na volju sudbine, ne dozvoljava ni drugima da zajedno podele njegovu nevolju. To jest, ne dozvoljava članovima pravoslavne vaseljenske zajednice kojoj pripadaju i Rusi da ispune apostolske reči: „Radujte se sa radosnima, i plačite sa onima koji plaču“ (Rim. 12:15).[6]
Upoznavši se sa tekstom sinodske izjave mnogi postavljaju pitanje: kako je moglo da se dogodi da Konstantinopoljska Patrijaršija „nije upoznata sa sadržajem dela“ to jest, optužbi koje su pokrenute protiv jednog od najistaknutijih klirika i pritom igumana svetogorskog manastira – pri čemu ta istraga traje više od tri godine? Zašto se za 17 dana koliko je prošlo od hapšenja oca Jefrema do zasedanja Sinoda niko od ljudi oko Patrijarha nije upoznao sa sadržajem istrage i to dostavio Sinodu? Zar se događaj koji je uzburkao čitav pravoslavni svet Fanaru čini toliko sitan i uobičajen?
Čudno je videti da se Konstantinopoljska Patrijaršija, obično vrlo aktivna i glasna kada se povede reč o zahtevima za počastima i poslušnosti drugih, prikazuje kao tiha i uzdržana kada treba da se pomogne, da se podrži neko – pa čak ne prosto bilo ko, već sopstveni arhimandrit.
Javlja se pitanje: zašto Moskovska Patrijaršija može da napiše pismo predsedniku Grčke sa molbom da se oslobodi otac Jefrem, a Konstantinopoljska ne može? Zašto arhijereji Kiparske i Grčke Pravoslavne Crkve mogu da posete oca Jefrema u zatvoru, a ni Patrijarh Vartolomej kao ni jedan drugi arhijerej Konstantinopoljske Patrijaršije ne mogu to da urade?
Sve što je bila u stanju da uradi Konstantinopoljska Patrijaršija jeste da ponovo podseti na sopstvena prava i počasti koji su se, tobož, našli u opasnosti zbog pisma Moskovskog Patrijarha. Ali, kako može pismo da povredi kanonsku celovitost i crkveno-administrativni poredak Konstantinopoljske Patrijaršije ako se u njemu pominje promena sudske mere primenjene na oca Jefrema? Smatrati gest pomoći konkretnom čoveku za pokušaj preotimanja upravljanja Svetom Gorom je nešto potpuno nezamislivo i blisko apsurdu.
Ovo posebno ako se uzme u obzir da je još 5. januara, to jest pet dana pre zasedanja Konstantinopoljskog Sinoda, na grčkom jeziku bio objavljen intervju mitropolita volokolamskog Ilariona u kome je naglasio da Ruska Pravoslavna Crkva nipošto ne dovodi u sumnju kanonsku potčinjenost Svete Gore Konstantinopoljskoj Patrijaršiji.
U tom istom intervjuu vladika Ilarion je primetio da „naša Crkva, uopšte, uvek izražava zabrinutost u slučajevima kada se bilo gde hrišćani podvrgavaju gonjenjima ili diskriminaciji. Ne smatram to mešanjem u tuđe poslove. Kada, na primer, u Egiptu ubijaju hrišćane-kopte, članovi Svetog Sinoda izražavaju solidarnost sa njima. Zar je to mešanje? Ne, to je potpuno normalno pokazivanje solidarnosti sa progonjenim hrišćanima. Kada je u pitanju uvaženi svetogorski iguman, koga znaju i podržavaju monasi Svete Gore, monasi njegovog manastira, Svešteni Kinot, koga znaju i vole mnogi ljudi u Rusiji… sve to izaziva nedoumicu i negodovanje veoma mnogo ljudi. Oni izražavaju svoju solidarnost u okviru svojih mogućnosti.“
Ipak, izražavanje solidarnosti je bilo protumačeno upravo kao mešanje. Neadekvatna reakcija Konstantinopoljske Patrijaršije ukazuje na zapažanje prema kome je čovek sklon da primećuje kod drugih i najviše zazire od poroka kojima je sam zaražen.
Mešanje u poslove druge Pomesne Crkve je na primer uspostavljanje sopstvene jerarhijske strukture na kanonskoj teritoriji druge autokefalne Crkve, kako je bilo u Estoniji, ili masovno primanje klirika druge Crkve bez otpusnih gramata ili bilo kakve saglasnosti, kako je bilo u Engleskoj u suroškom skandalu. To su potpuno definisana kršenja kanona, koja narušavaju vrlo konkretne kanone Crkve. Strogo govoreći, ovi slučajevi mešanja od strane Konstantinopolja davali su Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi pravo da zahteva sazivanje svepravoslavnog Sabora radi vođenja crkvenog suda nad Patrijarhom Vartolomejom. Samo se krajnjim stepenom snishođenja može objasniti to što naša Crkva nije tako postupila.
Međutim, koji kanoni brane predstojatelju jedne Crkve da pred svetovnim licem traži oslobođenje duhovnog lica koje pripada kliru druge Crkve? Takvih kanona nema i ne može biti, jer se kanonske granice autokefalnih Crkava tiču administrativnog upravljanja i na koji način ne dotiču pravoslavnu Veru i život po veri. Za ljubav i milosrđe nema kanonskih granica. Obaveza ispunjavanja zapovesti Hristovih ne ograničava se granicama „sopstvene“ autokefalne Crkve. Sveti Oci su pisali da čak i čoveku druge vere koji je upao u nevolju hrišćanin mora da pomogne koliko je to u njegovoj moći[7]. Šta već govoriti o arhimandritu koji je iste vere, a koji se našao u zatvoru.
Normalan pokret pobožne duše je da nahrani gladnog, primi stranca, poseti bolesnika, pomogne zatvorenom u tamnici, jer po rečima Gospodnjoj: „kad učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste“ (Mt. 25:40). Pismo Patrijarha Kirila je bilo i napisano radi ispunjenja ovih reči Gospodnjih.
Isto tako da bi ispunili reči Gospodnje „dajte milostinju“ (Lk. 12:33) poklonici iz redova mirjana i klirika Ruske Pravoslavne Crkve redovno ostavljaju priloge na kanonskoj teritoriji Konstantinopoljske Patrijaršije. Međutim, sve to Fanar ne doživljava kao mešanje u njegove poslove i nikako ne izaziva gnevne proteste Sinoda.
Neophodno je takođe dodati da pismo Svjatejšeg Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Kirila, kao što se vidi iz samog teksta, nije predstavljalo samo lični pokret njegove duše koja saoseća sa stradalnikom, već i ispunjenje njegovog arhipastirskog duga prema sopstvenoj pastvi. Mnogi pravoslavni ljudi u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji i Moldaviji, uključujući i autora ovih redova, bili su veoma ogorčeni vešću o hapšenju oca Jefrema. Kao potvrda tome služe i hiljade potpisa koji su već prikupljeni u peticiji podrške arhimandritu. I naš Patrijarh je, uz neophodno strpljenje i hrišćansku plemenitost, odlučio da naš bol prenese ljudima od kojih zavisi promena sudskih mera primenjenih na oca Jefrema tokom istrage.
Kada bi Konstantinopoljski Patrijarh iskoristio pismo Moskovskog Patrijarha, kao i glasove podrške iz drugih Pomesnih Crkava, za aktivnu zaštitu vatopedskog igumana, to bi posebno ojačalo njegov autoritet u pravoslavnom svetu i najverovatnije bi dovelo do oslobađanja oca Jefrema. Međutim, sada je svojim čudnim istupanjem Konstantinopoljska Patrijaršija, kao prvo, dala protivnicima oca Jefrema sjajni povod da ne slušaju glasove pravoslavnog sveta i, kao drugo, kompromitovao sebe ne samo pred Svetom Gorom i Ruskom Crkvom, već i pred svim pravoslavnim hrišćanima, između ostalog i grčkim.
Da, u grčkom svetu ne vole svi Rusku Pravoslavnu Crkvu. Međutim, čak i najstroži njeni kritičari, ruku na srce, u ovom slučaju moraju da priznaju da bi našavši se na mestu oca Jefrema poželeli da u vezi sa svojom nesrećom pre dobiju podršku Moskve nego Konstantinopolja.
Gorepomenuti vladika Amvrosije iz Grčke Pravoslavne Crkve obraća pažnju na još jednu okolnost: „Ako je Ruski Patrijarh dopustio nesmotrenost i umešao se u poslove druge Patrijaršije, zašto onda za isti takav postupak nije ukorena ni Grčka, ni Kiparska, ni Bugarska Crkva čiji su predstavnici takođe istupili sa sličnim izjavama? Ispostavlja se da se Vaseljenska Patrijaršija u suštini ponaša protivrečno i deluje jednostrano“.
Zaista, takva izbirljivost u reakciji konačno razotkriva strah stanovnika Fanara i ono što obuzima njihove misli. Sve to je, avaj, toliko daleko od Jevanđelja, pa čak i od osnovnog reda što izaziva veoma teška osećanja. Zar u Konstantinopoljskoj Patrijaršiji ne shvataju da ovim izjavama oni, kao prvo, samo kompromituju sebe i, kao drugo, svejedno ne mogu da ograniče Moskovsku Patrijaršiju i druge Crkve da izraze svoje mišljenje i zabrinutost zbog događaja koji se odvijaju u ostalom pravoslavnom svetu, čak i na kanonskoj teritoriji Konstantinopoljske Patrijaršije?
Posebno se kao svedočanstvo pada autoriteta Konstantinopoljske Patrijaršije i prenebregavanja ove sinodske odluke može oceniti ignorisanje od strane drugih Pomesnih Crkava poziva na „nemešanje“ po ovom pitanju „od strane autokefalnih Crkava“. Već nakon zasedanja Konstantinopoljske Patrijaršije istupili su sa izjavama sličnim pismu Svjatejšeg Patrijarha Kirila Sinod Grčke Pravoslavne Crkve, predstojatelj Kiparske Pravoslavne Crkve arhiepiskop Hrizostom, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji su poslali pismo državnom tužiocu Grčke sa pozivom da se ukine odluka o hapšenju oca Jefrema. Episkop trojicki Pankratije je uputio pismo premijeru Grčke i nizu visokih činovnika sa sličnom molbom.
Dakle, šta je postigao Sinod Konstantinopoljske Patrijaršije? Samo je pokazao čitavom pravoslavnom svetu da su ljudi koji pretenduju na isključivo mesto i vodeću ulogu u Pravoslavnoj Crkvi realno već izgubili vezu sa ostatkom Crkve i izgubili mogućnost da pravilno ocene svoje izjave i postupke.
A otac Jefrem ostaje u zatvoru. Do kraja istrage. Proces obećava da će biti dug, tako da istražno zatvaranje oca Jefrema može da se otegne godinama, čak i ako ga na kraju proglase nevinim! A šta ako slabo zdravlje starog arhimandrita ne izdrži i on umre u zatvoru? Na čijoj savesti će biti njegova smrt?
Pa čak i ako se sve završi na najbolji način: ako oca Jefrema uskoro puste, a zatim i opravdaju – za Konstantinopoljsku Patrijaršiju to, nažalost, ne znači da su problemi iza nje.
I nije stvar čak ni u tome što je opao autoritet u očima vernih, već u tome što će poziciju koju su zauzeli članovi Sinoda Konstantinopoljske Crkve biti vrlo teško opravdati na Strašnom Sudu. Zato što postoji realna opasnost da se nađu među onima koji će od Hrista čuti: „u tamnici bijah, i ne posjetiste Me“ (Mt. 25:43).
 


 
NAPOMENE:

  1. http://www.mospat.ru/ru/2011/12/29/news55827/.
  2. http://www.itar-tass.com/c1/313380.html.
  3. Makedonski prevod tih poslanica može se naći na zvaničnom sajtu Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije: http://poa-info.org/istorija.
  4. Žurnal Moskovskoй Patriarhii. 1967. № 6. S. 2.
  5. Nikolaй Mistik, svяtitelь. Pisьma k halifu // Vizantiйskie sočineniя ob islame. M., 2006. S. 145-151.
  6. http://www.bogoslov.ru/text/2373213.html
  7. Vidi., naprimer, „Poslanie o vere varяžskoй“ prepodobnog Teodosija. – Pravoslavnый sobesednik. 1865. Č. 2. S. 327.

 


Izvor:
pravoslavie.ru

Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *