Шта је исповијест?

Питање:
Помаже Бог оче, Имам 30 година, а од 1999. године рата спознао сам веру, и то у, како то најчешће бива, најтежим могућим околностима, носећи униформу и пушку у руци, “бранећи отањбину” на Косову.
Редовно сам постио, прво само петком, а затим и средом и петком задњих година, а задња три велика поста без изузетка (Божићни, Васкршњи, и овај последњи, Петровски) , што намеравам и да наставим, постећи и придржавајући се Типика што је више могуће, колико ми моја тренутна ситуација дозвољава. Ожењен сам, отац сам двогодишње ћерке.
О чему се ради. Како сам о неким, условно речено, правилима вере, дознавао од пријатеља који одавно живе у Богу, понеку ствар сам сазнавао успут (и даље се сматрам потпуним незналцем у поштовању православља, али учим се, као што рекох, и то понајвише захваљујући Светосављу и БСН-у) . Први пут сам се причестио после Божићног поста, постећи задњу недељу на води, али не исповедивши се (до сада се никада нисам исповедио) . Касније, у току Васкрсњег поста, сазнавши колики грех начиних причешћујући се без исповести, нисам се на крају ни исповедио, а ни причестио. Доста се помиње појам ‘духовник’, односно духовни отац који нам даје смернице и води нас у духовном животу а којем би се требали исповедати. Није ми успело да пронађем свог духовника. Постоји још једна страна свега. Раније, пре ’99. имао сам неколико ‘разочарења’ у свештенике са којима сам имао прилике да дођем у сусрет. То су била два појединца, али две особе са мантијом које су биле довољне да ме у то време удаље од Цркве. Кажем, после тога мислим да сам увидео колико ја грешим и да не треба свима судити на основу појединих, а и најпре, ко сам ја да судим другоме, када сам и сам грешник. Овде где тренутно живим, не могу никако да у души раскрстим коме бих поверио своје духовно вођство, једноставно, поверење. У околини града где сам има доста манастира, па познавајући доста монаха, питао сам се да ли могу да се обратим неком од њих за духовника. Проблем је у томе што не знам како да се обратим неком од њих.
Када одем код духовника на прицешће, припремљен за исповест, како се обратити оцу, шта рећи, да ли је тада, у том тренутку потребна одређена молитва, како и на који начин изговарати речи покајања и исповести, све су то питања која су ми стално присутна у свести.
Данас, задњег дана овог поста, отишао сам на недељну Литургију, и пред крај Литургије на ум ми дође мисао да се причестим, заборављајући на исповест. Истог тренутка су ме леђа заболела и више нисам могао ни минут да се задржим на ногама у Храму Божијем, већ отиђох кући, једва, у свој својој срамоти због такве помисли, знајући да ме исти бол није случајно задесио. Сутра ћу отићи на Петровданску Литургију, али се очигледно нећу причестити.
Оче, помозите!
Зоран


Одговор:
Помаже Вам Бог, брате Зоране, Ово је више констатација односно више питања која су садржана у једној краћој животној причи. Покушаћу да Вам одговорим, али најприје ову Вашу причу треба да рашчланим на питања, на онолико колико се мени чини да их има, а ви ме касније, ако није у реду, исправите. 1.Шта је исповијест (покајање) ? Свети Јован Златоусти каже да покајање почиње онога момента када схватимо да смо погријешили. Човјек је створен по Божијој слици (другог лица Свете Тројице) , као слободно биће које може да узраста у врлинама или да “узраста” у гријеху, односно има могућност избора између добра или зла, Бога или ђавола, јер и једном и другом је немогуће служити. У тој нашој слободи стоји и наша одговорност пред Богом за наша дјела за која ћемо одговарати на Страшном суду. Бог љубави који не жели да ико од људи погине, него да има живот вјечни дао нам је преко својих ученика, а преко ових и свим епископима и свештеницима власт да нас разрјешују од наших гријехова уколико приносимо покајање за њих. Шта значи прињети покајање. Ријеч покајање долази од грчке ријеци што у преводу значи преумљење, односно да човјек, како би се то рекло, промјени свој живот за 180 степени, јер Свети Оци кажу да није довољно само спознати да смо погријесили, него треба учинити нешто што се конкретном гријеху противи, то значи прињети плодове достојне покајања, јер на тај начин разоружавамо ђавола од оружја којим ратује против нас, јер ђаво увијек напада човјека тамо гдје је најслабији. Као важан односно најважнији моменат у теми покајања поставља се сама исповијест, односно откривање наших гријехова пред свештеником, после чега нам он чита разрјешну молитву, упућујуци нас, и на неки начин тражи од нас да обећамо да ћемо се у будуће свим силама трудити да не чинимо гријех. Ова тема се ставља на почетак спасења рода људског: “Покајте се јер се приближи царство небеско”. Покајање претходи и крштењу. Што би значило да покајање суштински претходи и самом Светом Причешћу, али то није увијек и у практичном смислу, јер Света Литургија је икона Царства Небескога. 2. Коме се исповиједити? Можемо се исповиједити свакоме епископу или свештенику или свештеномонаху који је правилно рукоположен од стране Православне Цркве. Епископ је духовник епархије која му је повјерена, који то своје дјело духовништва преноси на свештенике рукополагањем, из чега такође проистиче да је свештеник духовник парохије која му је повјерена. Према томе треба да се исповиједамо свештенику чијој парохији ми припадамо. У релативно новије вријеме појављује се пракса да се исповијест врши по манастирима, и људи врло често одлазе тамо на исповијест или зато што мисле да је неки монах духовнији од њиховог свештеника или због срамоте од свога свештеника. Мислим да ни један од ових разлога није оправдан, јер по учењу цркве Бог дјелује кроз свакога свештеника без обзира на његов живот. Ми нисмо позвани да дајемо своје судове о људима, јер како судимо, онако ће и нама судити. Међутим, овде бих напоменуо да постоје случајеви када свештеник неће да исповиједа, него само чита разрјешну молитву, онда имамо право донекле и дужност да нађемо некога ко ће нас саслушати (код кога ћемо се исповиједити) . Наравно, није погрешно отићи у неки манастир код некога ко слови за великога подвижника да нас он својим ријечима или дијелима ободри за духовно дјелање, али тотално игнорисати свога свештеника није добро. Опет овдје морам рећи да постоје некада и “вандредне” мјере, када се једноставно мора одступити од овога правила. Честа је пракса да људи имају свога духовника, који је најчешће неки свештеномонах који духовно руководи нашим животом, који нас приводи Христу дајући нам духовна упуства како се спасавати и то је добро, али треба се чувати да то наше трагање за духовником не прерасте у “вјечност”, јер је и то од ђавола (да би нас што дуже одвукао од исповјести и навео да опет још више погријесимо) . Треба још знати да није добро да мирјани у свом животу покушавају да опонашају монахе, јер онај који жели да живи монашким животом (по монашким правилима опстежитељног или анахоретског живота) треба да оде или у манастир или у пустињу, зато што смо врло често свједочи каква се духовна шизофренија ствара код таквих људи, јер да је могуће испуњавати тако строг типик, онда не би постојали отселници ни манастири. Важно је знати да постоје одредбе-правила која важе и за монахе и за мирјане, нпр. о љубави према ближњима итд., као што није добро да се у манастирима живи “светским” начином. Јер и типици предвиђају два типа подвига по строгоћи, за монахе и за мирјане. 3. Како и када се исповиједити Исповиједити се треба што прије, јер не знамо крај нашег живота, јер је само садашњост у нашим рукама, а то можемо учинити код било ког свештеника бар за почетак. А што се тицче питања када се и колико често причешћивати, то нека одлучи Ваш духовник по мјери Вашег духовног стања. С поштовањем, Јеромонах Петар

Comments are closed.