ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
76. Искушења од стране оних који не верују. Оповргавање њихових сујетних схватања.
 
Милост Божија нека буде са Вама!
Ево га! Није прошла ни прва потешкоћа, а већ стиже и друга – препреденија и опаснија. Ко Вам је то тамо причао којешта?! Колико Вам је само тричарија и гадости напричао?! Његов циљ је био да поколеба Вашу веру и не само да Вас одвоји од Христа Господа, него и да направи безбожницу од Вас. То Вам је ђаво послао таквог мудраца.
Добро је што сте одлучили да на сваки начин избегавате разговоре са неверницима, па и сваки сусрет са њима. Зли разговори кваре добро расположење душе. Па се после бори да би обновио то расположење. Али не можеш да их избегнеш. Јер тога има на све стране. Где год бациш поглед. Дакле, убудуће поступајте овако: када нехотице дођете у прилику да чујете нешто противно вери, на сваки начин се потрудите да то не допре до Вашег срца, него нека Вам на једно ухо уђе а на друго изађе. Док скрећете пажњу са неверникових речи потрудите се да своје срце одржите у убеђењу да је наша вера апсолутно истинита у свакој својој тачки, а ако има оних који јој се противе, то је због тога што не схватају ствари. Све се може довести у питање, чак и то да ли ми постојимо. Али убеђеност у Вашем срцу и то што увиђате ограниченост ума и недобронамерност срца неверника који Вам се обраћа начиниће од Ваше душе камен о који ће се зле речи одбијати не наносећи никаквог трага. Ако без обзира на то нешто лоше ипак западне у душу, прихватите се молитве, као што сте учинили код преподобног Сергија: обратите се анђелу чувару, Мајци Божијој, а највише Самом Господу Спаситељу. И Они ће развејати мрак који се спустио. После ћете или сами размислити и решити недоумицу која се појавила, или ћете њено решење пронаћи у некој књизи, или ћете са неким поразговарати, али свакако нешто учините, да од ње не би остало никаквог трага на души, јер би тај траг стално узнемиравао душу.
Пишите ми. Добро сте учинили што сте све то описали. Мада се нисте поколебали и мада је све што Вам је поникло у мислима услед тих речи прошло, ја ћу Вам ипак казати реч-две против онога што сте чули.
“Веру намеће васпитање”. Не намеће, него развија и даје јој одређени облик. Свако ко се поново рађа ступа у заједницу која има веру. Вера заједнице постаје и његова вера, као и све остало. Али способност за веру и потреба за вером коју душа осећа је нешто што не намеће заједница. Исто као и у погледу знања: заједница кроз васпитање свом новом члану предаје одређена знања, али му не даје способност познања. Та способност је неодвојиво својство душе. Тако и вера у постојање Бога и Његову свемоћ представља неодвојиво својство дуга, које се код свакога јасно показује чим се развију његове способности. Заједница предаје само облик своје вере, а не саму силу вере и потребу за њом.
Заједница кроз васпитање намеће веру. А одакле заједници вера? Све што улази у заједницу, излази из душе. Она представља спремиште у које се слива све што излази из душе. Дакле заједница има веру зато што она претходно постоји у души. Она је изашла из душе и настанила се у друштву. Вера је старија од друштва и од породице, па сходно томе и од самог васпитања. Васпитање новорођеном даје оно што је у породицу и друштво претходно ушло из душе.
Дакле изволите јаче утврдите у своме уму уверење да васпитање само развија оно што већ постоји у људској природи, али у њу не уноси ништа ново. Ако оно развија веру, то је зато што она постоји у људској природи. Нико не би могао да научи да позна Бога и да Му се клања, ако то у људској души не би лежало као неодложни закон. И тако видимо да вера постоји у читавом људском роду. Она постоји и код дивљака, јер без ње човек није човек. Ако неки од много учених људи не верују, то не значи да су они искорачили далеко напред или да су се високо уздигли, него да су иступили из људске природе, да су сами себе изопачили и нагрдили, као када би неко себи ископао око или одсекао нос. Ако сви имају веру, онда норма људског живота нужно садржи веру. Из тога произилази да онај ко нема веру одступа од ове норме и представља моралну наказу – такви су сви атеисти.
Човек који је од детињства живео у друштву животиња и сам постаје као оне”. То је писало у француским причама и романима са краја прошлог века. Да ли је нешто слично заиста постојало, не знам. Човек је – свуда човек. Али нека је и бивало тако како кажу; узмите човека који је одрастао међу животињама, и две те животиње и доведите их код себе. За недељу дана ћете видети колико ће далеко човек отићи од животиња. Зашто? Зато што у њему постоји клица узвишенијег живота. И вера ће се код њега појавити. Она у њему већ постоји, али је помрачена, заборављена. Са првим сугестијама она ће се пробудити и убрзо ће ојачати. А животиње ће увек остати животиње.
Атеисти, који су иступили из норми људске природе, обично се за потврду свога неверовања окрећу ненормалностима. Осим измишљеног ненормалног васпитања човека међу животињама, они указују и на оне који су по природи слабоумни. И шта све при томе неће да измисле?! Нема Бога, нема душе. Међутим, здраворазумски гледано из тих случајева се не може извести никакав закључак, зато што ни сами ти случајеви још нису објашњени. Ево како о њима треба да размишљате. Њихова душа иста је као и код свих других људи, али не може у потпуности да се пројави пошто је свезана. То може бити последица деловања промисла Божијег. Догађа се да некоме прети опасност од околности које у будућности треба да настану, ако буде деловао у њима. Бог на њега шаље болест и док он лежи у постељи те околности пролазе без његовог учешћа, те се тако спашава од несреће. А да је био здрав сигурно би се уплео и настрадао. Тако размишљајте и о онима који су од природе слабоумни. Њихова душа је свезана за све време њиховог живота на земљи, јер када би се развезала ни они ни други не би могли да избегну несреће. У другом животу ће се открити да је то тако. Њихове душе прећи ће онамо као душе умрле новорођенчади. Да ли ће се ово веровање оправдати или не, видећемо на оном свету. Тада ћемо добити одговор, а сада из тога никакав закључак не можемо да изведемо.
Нећу да се дотичем других бесмислица које сте чули. Ви сте их и сами добро схватили. Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри (Еф.5,15).
Нека Вас Господ благослови!

Comments are closed.