NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
5. Tri strane ljudskog života. Prva strana: telesni život, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu.
 
Koliko ste pitanja postavili povodom prethodna dva pisma! To pokazuje da ste vredna, živa i duhovno radoznala učenica, i obećava uspeh. Zbog toga sam još više rad da Vam pišem. Ali neću Vam na sve odgovoriti sada, nego ću neka pitanja ostaviti za sledeći put. Pozabaviću se onim što Vas ponajviše zanima. Pišete: „Vaše reči o stranama, silama i potrebama ljudske prirode vode me unutar sebe. Ulazim. Ponešto vidim, ali veći deo ostaje čas zamagljen, čas sasvim nevidljiv za mene. Silno želim da znam šta je to duhovna, duševna i telesna strana u čoveku, kakve su potrebe svake od tih strana i kako se zadovoljavaju. Ja bih veoma volela da se držim na ravni ljudskog dostojanstva – istinskog, onakvog kakvo nam je Tvorac namenio“.
Dobro je! Vi se dotičete samih osnova našeg života, čije će nam objašnjenje dati osnova za sva kasnija rasuđivanja. Jer kako bi čovek drugačije i živeo, nego onako kako je ustrojen. Ako steknemo zdravu predstavu o tome kako je čovek ustrojen, dobićemo najtačnije uputstvo za to kako treba da živi. Meni se čini da mnogi zato i ne žive kako treba, što misle da su pravila dobroga života nametnuta spolja, da ne izlaze iz same prirode čovekove i da im nisu potrebna. Kada bi bili uvereni da je tako kako zaista jeste, onda im se ne bi protivili, niti bi odstupali od njih. Dakle, izvolite slušajte.
Naše telo se sastoji od raznih organa, od kojih svaki obavlja svoju funkciju i suštinski je neophodan za telesni život. Tri su vrste glavnih organa: 1) želudac sa plućima, srcem, arterijama i venama, limfnim žlezdama i mnoštvom drugih krvnih sudova i žlezda koje služe za razna izlučenja iz krvi i izlučenja telesnih sokova; funkcija svih ovih organa je – ishrana ili izgradnja tela; 2) sistem mišića i kostiju, čija je funkcija kretanje unutra i spolja; i 3) sistem nerava, čiji je centar glava, kičmena moždina i sistem ganglija koji se širi po celom telu; njihova je funkcija – čulnost (osetljivost). Kad je hod tih funkcija i njihov uzajamni odnos u redu, telo je zdravo i život nije u opasnosti; a kada taj poredak bude narušen, telo oboleva i život dolazi u opasnost. Svaka funkcija ima svoju potrebu koja se živo oseća i zahteva zadovoljenje. Potrebe želudačnog, odnosno hranećeg i gradivnog dela su hrana, piće, vazduh i san; potrebe muskulaturno-koštanog dela su potreba za naprezanjem mišića, koju oseća svako kada dugo sedi, i potreba za kretanjem koja nas tera da hodamo, šetamo ili radimo nešto; potrebe nervnog dela: prijatni nadražaj nerava celog tela, kao kod ravnomernog odnosa toplote i hladnoće ili slično; a naročito je prijatan nadražaj naših pet čula kroz koje je nervni sistem izašao na površinu radi opštenja sa spoljašnjim svetom.
Sve je to, kao što vidite, telesno – i kako bi se to sve ticalo duše? Ali pošto je ona, zbog najtešnjeg sjedinjenja sa telom, primila telo u svoju ličnost, ona sve telesne potrebe smatra za svoje. Zato kažemo: hoću da jedem, pijem, spavam, hoću da hodam, šetam, radim, hoću da vidim raznobojnost, hoću da čujem različite glasove, da pomirišem različite mirise i ostalo. Usvojivši sve telesne potrebe duša svojom stvari smatra i njihovo zadovoljenje, pa se stara o hrani, piću, snu, odeći, krovu i svemu ostalom, želeći da na svaki način to dobije, kako bi telo bilo mirno i kako je ne bi uznemiravalo svojim upornim prohtevima. Takav odnos duše prema telu, koga se ona drži sama od sebe, nenaučena, po nekakvom unutarnjem podsticaju, manifestuje se kod nje u vidu nekog instinkta – ljubavi prema životu, ljubavi prema telu, želji da se telo umiri i da mu se pruži sve što je potrebno.
Ukupnost svega toga predstavlja telesnu stranu ljudskog života. Ali tu nije sve jednako telesno, ili plotsko, ili čulno. Izraženo plotski je samo hraneći deo, mada se i on oblagorođuje prilagođavanjem na zadovoljavanje zapravo duševnih potreba i ciljeva. Organi za kretanje i čula služe više potrebama duše, nego tela. A jedan organ, koji kao da stoji izvan sistema ostalih organa, organ reči, isključivo je organ duše, namenjen da služi samo njoj.
Telesni, plotski, čulni život – rđav u moralnom pogledu – je onaj kada čovek do krajnosti bude posvećen ljubavi prema životu i telu, i za svoj glavni cilj i brigu postavi telesno spokojstvo, ili svestrano zadovoljavanje samo telesnih potreba, uz zaboravljanje duše i tim pre duha. Pri tome svaka telesna potreba, prirodna i jednostavna, razgranava se u mnoštvo nakalemljenih potreba, kroz naviku i vezanost za različite načine njenog zadovoljavanja. Uzmite hranu, ili piće, ili odeću. Ništa jednostavnije, reklo bi se, od onoga što tu spada. Međutim, koliko je tu još nerazdvojnih potreba: umri ako treba, ali daj! Zato vidimo da neki ni trenutka slobodnog vremena nemaju jureći za onim što im je potrebno kako bi bili zadovoljeni, iako su desetine drugih lica zauzete tražeći isto to za njih. Kod takvih su neizbežno gladni i duša i duh, ako nisu i sasvim ugušeni, zaboravljeni i pogruženi u čulnost.
Izvolite razmislite o svemu ovome. A o duši – u sledećem pismu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *