NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u život sa prolećem. Zbog čega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti.
 
Prošli put sam Vam ukazao na dva-tri mala pravila. Sada ću Vam dati dva-tri mala upozorenja.
Prvo: nikada nemojte da mislite da ste u nečemu uspeli. Mi smo toliko slabi, da čim se i najmanje dobro pojavi u nama, odmah povičemo: evo ga, uspeo sam! Odagnajte takve misli. Jer dobro se nikada ne daje odjednom, to podmeće đavo. Ako prihvatiš njegovu podvalu energija odmah oslabi i – nered je opet tu blizu. Da ne biste podlegli ovim lošim pomislima, svakoga dana kada ustanete treba tako da se pripremite, kao da upravo sada prvi put počinjete da se trudite na tom putu.
Drugo: ne povlađujte sebi ni na koji način. Proći će dan-dva u samoposmatranju i samoprinuđivanju, pa će neprijatelj početi da ti došaptava: dobro je, dosta si se potrudila, gajde da se sada malo opustiš. To je tako umiljat nagovor, da isprva nećeš ni pomisliti da treba da mu se suprotstaviš; međutim, on je tako zao, da čim mu malo popustiš, unutra se već sve poremeti. Popuštanje sebi – to je isto što i mala pukotina u brani. Čim se ta mala pukotina pojavi, brana neće dugo izdržati, voda će je sigurno razneti. Isto to u nama radi popuštanje: sve raznese, tako da iznova treba započeti sa obnavljanjem sebe. Bojte se zato tog popuštanja i povlađivanja kao najpokvarenijeg neprijatelja, ma kako slatkorečiv bio.
Postoje dve prilike kada toga naročito treba da se čuvate. To je vreme Pashe i proleće. Jer u vreme posta mi se svakako više ili manje uozbiljujemo. Zašto posle toga ne izdrže svi? Zato što popuštaju sebi, neko za Pashu, a neko posle nje – u proleće. Za Pashu misle: praznično je vreme, mogu malo da se opustim. Kada neko posluša taj nagovor, njegovo dobro raspoloženje biće uništeno. Jer kada pusti sebi na volju, posle se više neće vratiti na samosavladavanje, nego će nastaviti po starom – da ugađa telu i pomislima.
Proleće je prijatno vreme, ali koliko samo zla čini u duhovnom pogledu! Viđali ste kako jaganjci kada ih isteraju na travu skaču, bleje i zabavljaju se. Odakle to? Pa život buja u njima. Slično bujanje života osećaju i ljudi, ne samo mladi, nego i stariji. Tu nema ničeg grešnog. To je nevino osećanje, ali način na koji se ljudi njime koriste ne biva sasvim bezgrešan. Radost života! Kada se ta radost oseti, Gospodu treba zablagodariti što je na zemlji punoj patnje zbog naših grehova ostavio još mesta i za radosti, da ne bismo pali u očajanje. Ali šta se događa? Ljudi se ne sete da zablagodare Bogu, nego se posvete tome da radost produže, rasejavajući se pri tome i vraćajući se na staro. Prijatna je ta radost, ili bujanje života, ali je sasvim čulna i telesna, pa su i pozivi koji od nje dolaze isto tako čulni i telesni. Ljudi bi hteli da gledaju ono što prija njihovim očima, da slušaju ono što prija njihovim ušima, da pomirišu ono što prija njihovom čulu mirisa, da dišu svež vazduh, da osete ugodan povetarac – uopšte, da umnože prijatne čulne utiske. Ko se odazove tim pozivima, taj neće prebivati u sebi, nego će svakako izaći napolje; tako se prekida pažnja prema sebi, a misli, osećanja i želje ponovo počinju da se uzburkavaju i vraćaju se u raniji nered. Misao o Bogu se povlači i unutrašnji mir nestaje. Pritisnuta savešću duša će reći: sutra se neću tako ponašati. Ali i sutra će biti isto, isto će biti i preksutra, i na kraju će čovek da digne ruke od svega. Opet će početi da živi „kako žive i svi drugi“. I propašće sav plod napora koji su tokom Velikog posta bili uloženi kako bi se duša dovela u red. E, to je iz jednog razloga – zato što nisu bili oprezni i što nisu umeli da odbiju da ugađaju svojim čulima, niti su se potrudili da svoju dušu drže u potrebnom strahu, nego su, povodeći se za spoljašnjim, sasvim zaboravili da paze na unutrašnje.
Neka Vas Gospod sačuva od toga! Vama je već padala na pamet bojažljiva misao: šta ako ne odolim? Ako ne odolite, Bog zna hoćete li se vratiti takvim odlučnim namerama. Ali znajte da ako se okrenete natrag, bićete mnogo lošiji nego što ste bili kada ste započinjali taj novi život. Spasitelj takve povratničke padove poredi sa vraćanjem starog demona u dom koji je morao da napusti, ali sada ne samog, nego sa sedam drugih. Takvom će čoveku, zaključio je On Svoje kazivanje, ovo poslednje biti gore nego prvo.
Gospod neka Vas od toga izbavi!
Kada pročitate ove redove nemojte reći: ah, zašto sam i počinjala! Ne, nikako! Ne smućujte sebe. Vi ste doneli ispravnu odluku: odlučili ste se za takav život u kome ćete biti sami, baš kako ste u početku poželeli – da se držite na ravni ljudskog dostojanstva. Dakle, ne unižavajte svoju odluku i ne vređajte Gospoda, da Vas je On tobože ostavio samu. Jer Gospod je prisutan u Vama Svojom blagodaću. A ako je Gospod u Vama, ko je protiv Vas? (Rim.8,31). Jer je veći Onaj koji je u vama, negoli koji je u svetu (1. Jn. 4,4). Osim toga, život u kome čovek pazi na sebe nije takav da ga samo lišava Uteha , a da mu ne daje ništa u zamenu. Naprotiv, taj život, sa sećanjem na Boga i slušanjem sopstvene savesti, sam po sebi predstavlja nepresušni izvor duhovnih radosti, u poređenju sa kojima zemaljske radosti izgledaju kao pelin pored meda. Uostalom, nećete morati mnogo čega spoljašnjeg da se lišavate. Jer sve to treba da se odvija unutra. U svemu se može učestvovati i pri tome u svemu biti stran. Spolja se radi jedno, dok se unutra događa drugo.
To je sve (mislim na mala pravila i upozorenja iz ova dva pisma). Zar je to mnogo? Nije. A uz to se i lako ispunjava. No, kakav samo plod donosi! Dakle, napred, i upravljajte se prema onome što je rečeno. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *