ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
44. Упозорења ономе ко је ступио на истински пут. О немиру који улази у живот са пролећем. Због чега се многи који посте не поправљају у потпуности.
 
Прошли пут сам Вам указао на два-три мала правила. Сада ћу Вам дати два-три мала упозорења.
Прво: никада немојте да мислите да сте у нечему успели. Ми смо толико слаби, да чим се и најмање добро појави у нама, одмах повичемо: ево га, успео сам! Одагнајте такве мисли. Јер добро се никада не даје одједном, то подмеће ђаво. Ако прихватиш његову подвалу енергија одмах ослаби и – неред је опет ту близу. Да не бисте подлегли овим лошим помислима, свакога дана када устанете треба тако да се припремите, као да управо сада први пут почињете да се трудите на том путу.
Друго: не повлађујте себи ни на који начин. Проћи ће дан-два у самопосматрању и самопринуђивању, па ће непријатељ почети да ти дошаптава: добро је, доста си се потрудила, гајде да се сада мало опустиш. То је тако умиљат наговор, да испрва нећеш ни помислити да треба да му се супротставиш; међутим, он је тако зао, да чим му мало попустиш, унутра се већ све поремети. Попуштање себи – то је исто што и мала пукотина у брани. Чим се та мала пукотина појави, брана неће дуго издржати, вода ће је сигурно разнети. Исто то у нама ради попуштање: све разнесе, тако да изнова треба започети са обнављањем себе. Бојте се зато тог попуштања и повлађивања као најпокваренијег непријатеља, ма како слаткоречив био.
Постоје две прилике када тога нарочито треба да се чувате. То је време Пасхе и пролеће. Јер у време поста ми се свакако више или мање уозбиљујемо. Зашто после тога не издрже сви? Зато што попуштају себи, неко за Пасху, а неко после ње – у пролеће. За Пасху мисле: празнично је време, могу мало да се опустим. Када неко послуша тај наговор, његово добро расположење биће уништено. Јер када пусти себи на вољу, после се више неће вратити на самосавладавање, него ће наставити по старом – да угађа телу и помислима.
Пролеће је пријатно време, али колико само зла чини у духовном погледу! Виђали сте како јагањци када их истерају на траву скачу, блеје и забављају се. Одакле то? Па живот буја у њима. Слично бујање живота осећају и људи, не само млади, него и старији. Ту нема ничег грешног. То је невино осећање, али начин на који се људи њиме користе не бива сасвим безгрешан. Радост живота! Када се та радост осети, Господу треба заблагодарити што је на земљи пуној патње због наших грехова оставио још места и за радости, да не бисмо пали у очајање. Али шта се догађа? Људи се не сете да заблагодаре Богу, него се посвете томе да радост продуже, расејавајући се при томе и враћајући се на старо. Пријатна је та радост, или бујање живота, али је сасвим чулна и телесна, па су и позиви који од ње долазе исто тако чулни и телесни. Људи би хтели да гледају оно што прија њиховим очима, да слушају оно што прија њиховим ушима, да помиришу оно што прија њиховом чулу мириса, да дишу свеж ваздух, да осете угодан поветарац – уопште, да умноже пријатне чулне утиске. Ко се одазове тим позивима, тај неће пребивати у себи, него ће свакако изаћи напоље; тако се прекида пажња према себи, а мисли, осећања и жеље поново почињу да се узбуркавају и враћају се у ранији неред. Мисао о Богу се повлачи и унутрашњи мир нестаје. Притиснута савешћу душа ће рећи: сутра се нећу тако понашати. Али и сутра ће бити исто, исто ће бити и прексутра, и на крају ће човек да дигне руке од свега. Опет ће почети да живи “како живе и сви други”. И пропашће сав плод напора који су током Великог поста били уложени како би се душа довела у ред. Е, то је из једног разлога – зато што нису били опрезни и што нису умели да одбију да угађају својим чулима, нити су се потрудили да своју душу држе у потребном страху, него су, поводећи се за спољашњим, сасвим заборавили да пазе на унутрашње.
Нека Вас Господ сачува од тога! Вама је већ падала на памет бојажљива мисао: шта ако не одолим? Ако не одолите, Бог зна хоћете ли се вратити таквим одлучним намерама. Али знајте да ако се окренете натраг, бићете много лошији него што сте били када сте започињали тај нови живот. Спаситељ такве повратничке падове пореди са враћањем старог демона у дом који је морао да напусти, али сада не самог, него са седам других. Таквом ће човеку, закључио је Он Своје казивање, ово последње бити горе него прво.
Господ нека Вас од тога избави!
Када прочитате ове редове немојте рећи: ах, зашто сам и почињала! Не, никако! Не смућујте себе. Ви сте донели исправну одлуку: одлучили сте се за такав живот у коме ћете бити сами, баш како сте у почетку пожелели – да се држите на равни људског достојанства. Дакле, не унижавајте своју одлуку и не вређајте Господа, да Вас је Он тобоже оставио саму. Јер Господ је присутан у Вама Својом благодаћу. А ако је Господ у Вама, ко је против Вас? (Рим.8,31). Јер је већи Онај који је у вама, неголи који је у свету (1. Јн. 4,4). Осим тога, живот у коме човек пази на себе није такав да га само лишава Утеха , а да му не даје ништа у замену. Напротив, тај живот, са сећањем на Бога и слушањем сопствене савести, сам по себи представља непресушни извор духовних радости, у поређењу са којима земаљске радости изгледају као пелин поред меда. Уосталом, нећете морати много чега спољашњег да се лишавате. Јер све то треба да се одвија унутра. У свему се може учествовати и при томе у свему бити стран. Споља се ради једно, док се унутра догађа друго.
То је све (мислим на мала правила и упозорења из ова два писма). Зар је то много? Није. А уз то се и лако испуњава. Но, какав само плод доноси! Дакле, напред, и управљајте се према ономе што је речено. Амин.

Comments are closed.