NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
29. Odlučnost da se živi po blagodati ne treba da bude ograničena samo na želju, nego treba da se sprovodi sa spremnošću na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to što se želi. Kada se odluka donese, istoga časa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanošću.
 
Još nije rečeno sve. Spremam se da napišem nešto kao dopunu. Na to me podstiče važnost predmeta o kome je bilo reči.
Divno je stanje duše koja sva blista kada je blagodat Božija prožima kao što oganj prožima željezo. Slušajući o tom stanju svako bi želeo da ga dostigne. Pretpostavljam da i Vi imate takvu želju. I mada želja pokazuje da duša ume da izabere ono što je dobro, ipak ona ne izražava sve što se u tom slučaju traži. Može čovek naglo da krene i da stane, pa da od želje ne bude ništa. Ne, nije tu potrebna samo želja, nego zdrav pogled na stvari i odlučnost, tvrda i nepokolebiva, uz svest o tome koliko je truda potrebno, kakve sve prepreke i neprijatnosti tu predstoje, i sa junačkim žarom im se suprotstaviti.
Tražiti da blagodat Božija prožme sav naš život isto je što i tražiti Carstvo Božije, ili revnovati na spasenju duše, ili zavoleti i izabrati jedino što je potrebno. Različiti su nazivi i izrazi, ali delo je jedno. Ja sam uzeo onu stranu koja je očiglednija. Kako god da ga nazoveš, to je predmet koji je sam po sebi najvredniji, zato je nemoguće ne želeti ga. Pitaj koga god hoćeš: „Želiš li u raj, u Carstvo Nebesko?“ – duhom će ti odgovoriti: „Hoću, hoću“. Ali potom mu reci: „Dobro, onda radi to i to“ – i njegove će ruke odmah da klonu. Hteli bi u raj, ali nemaju uvek dovoljno čvrstu volju da bi se oko toga potrudili. Hoću da kažem da nije potrebno samo poželeti, nego treba doneti i čvrstu odluku da se željeno ostvari na delu i potruditi se oko toga. Da bi Vam bilo jasnije ispričaću Vam sve o tome kako obično želje dovode do odlučnosti.
Ima mnogo predmeta o kojima razmišljamo i dela koja planiramo. Ali mislimo, mislimo i – zaboravimo. To znači da duša nije prionula uz njih – zato su pali u zaborav. Pamti se ono uz šta duša prione. Ako se duša vezuje, znači da nam se predmet dopada. Dakle, predmet nam se dopao, prijatno nam je da o njemu razmišljamo ili da ga držimo u mislima, da ga zamišljamo, ali moguće je da to ne podstakne želju da se dotični predmet ima, ili, ako je u pitanju delo, da se učini. Kažemo: dobra stvar ili dobro delo, ali šta nam to vredi? Mi im se divimo, ali ne vidimo zašto bismo se potrudili oko njih. Da bismo nešto zaista poželeli, potrebno je da to što želimo ima najprisniji lični odnos prema nama, da nam bude ili korisno, ili neophodno, ili da nam se tako dopada, da nam je bez toga život težak i gorak. Kada se u nekom delu ili u nekoj stvari uočavaju takve osobine, onda ne možemo da uzdržimo želju: ona neizbežno nastaje. Dakle, poželeli smo. Je li time već sve učinjeno? Još ne. Zar je malo želja koje ostaju neispunjene zbog nedostatka energije ili napora snage za njihovo ispunjenje. Da bi želja bila ispunjena, potrebno je da se pretvori u nepokolebivu nameru ili odlučnost, potrebno je da duša ovako u sebi kaže: dobiću tu stvar ili učiniću to delo po svaku cenu. Kada ove reči budu izgovorene u duši, odmah za njima počinje razmišljanje o tome kako da se odluka sprovede u delo: smišljaju se sredstva, traže se pogodne okolnosti vremena i mesta, planiraju se moguće prepreke i označavaju mere za njihovo uklanjanje, a čitav tok stvari pretresa se od početka do kraja. Tek kada se sve to obavi u duši, ona je potpuno spremna za delo.
Sve je spremno za delo, ali dela još nema – treba ga započeti i istrajati u njemu sa trpljenjem i odgovarajućom usrdnošću, sve dok se ne dovede do kraja. Sve što smo do sada opisali nalik je na to kada imate mašinu za testerisanje drva koja je spremna za rad: sve je postavljeno, drvo je na svom mestu – još sam da se pusti u rad. To – pustiti u rad kruna je svih prethodnih priprema, i mada gotovo ništa ne pridodaje delu, sve zavisi od toga. Isto je i sa prelaskom želje u odluku i delo: kada je odluka sazrela i kada je delo potpuno promišljeno, ostaje još samo jedan neophodan čin u kome je sva sila – početi sa delanjem. Pomislićete, pa šta je tu teško, kada je već sve spremno? Međutim, to je najteži korak. Do trenutka donošenja odluke sve se odvijalo u nama, a sada to naše unutrašnje, umno delo treba da stupi u tok dogaćaja i da teče uporedo sa drugim delima. Učini samo prvi korak, a onda će već same okolnosti u kojima se započeto delo zatekne početi da ga podstiču da se odvija u duhu i poretku kako je započeto. To vam je dakle čitava procedura dela!
Sve ovo govorim zato da bih Vam ukazao na to šta još treba da dovršite u sebi kako bi se želja sa kojom ste se dali u delo Božije pretvorila u delo. Da vaša želja ne bi bila kao sasušena grana, treba je najpre dovesti do odlučnosti – ne brzoplete, nego postojane, promišljene, čvrste, razumne i, što je najvažnije, nepovratne. A zatim se prelazi na delo. Prvo sve treba da bude učinjeno u nama, našim sopstvenim razmišljanjem i molitvenim obraćanjem Bogu radi urazumljenja i prosvetljenja uma kada je reč o tako neophodnom predmetu. A drugo Vam već neće biti teško, sudeći po redu koji vlada u Vašoj kući.
Gospod neka Vas blagoslovi i neka se u Vama dogodi ovo što je opisano!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *