NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
22. Nastavak o iskupljujućem obnovljenju palog čoveka. Učešće Svete Trojice u našem spasenju. Podsticaj dobrim osećanjima u čoveku koji se spasava daje Duh Božiji. Učešće samog čovek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje.
 
Nastavljam. Jedinorodni Sin Božiji, Koji se vaplotio nas radi, krsnom smrću je zadovoljio pravdu Božiju i izmirio nas sa Bogom; pošto se uzneo na nebo i seo s desne strane Ocu, On nas istinski zastupa Svojim izmirujućim zastupništvom. Ali zajedno sa tim, On je za nas istočnik istinski ljudskog života. On je Svojom ljudskom prirodom pokazao kakav čovek treba da bude; i svi verni kada dobijaju novo rođenje dobijaju i seme hristopodobnog života. Oni koji se krste u Hrista, u Hrista se oblače. Ovo kod vernih proizvodi blagodat Duga Svetoga. Šta se zapravo u nama događa pod dejstvom blagodati?
Ali najpre Vas molim da uvek imate na umu to, da kada se govori da je jedno učinio i čini Sin Božiji, a drugo Duh Sveti, tu ne treba razdvajati Njihovo obnavljajuće dejstvo u nama. Ono ide nerazdeljivo od Boga, Kome se klanjamo u Trojici. Zato je sveti Petar, izražavajući dobre želje i pozdrave onima kojima je pisao, rekao: po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duga za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: blagodat i mir da vam se umnoži (1. Pet. 1,2); a sveti Pavle zaključuje svoju Drugu poslanicu Korinćanima sličnim pozdravom: blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duga da budu sa svima vama. Obnavljajuće u nama dejstvo Boga Kome se u Trojici klanjamo, jeste Njegova zajednica sa duhom našim. I to opštenje nije od Jednog Lica, nego nerazdeljivo od Tri Lica Boga. Zato se kaže da i Sin, i Duh Sveti, i Otac ulaze u opštenje sa nama. Iako Gospod Spasitelj sedi sa desne strane Boga Oca, po obećanju Svome On je sa nama u sve dane (Mt.28,20). Evo, Bog Otac i Bog Sin se useljavaju u nas i žive kroz veru i ljubav, koja se izražava kroz izvršavanje zapovesti. A da Duh Sveti živi u vernima i u onima koji ispunjavaju zapovesti Božije, o tome sam prošli put već navodio svedočanstvo Svetog Pisma: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1.Kor.z,1b). Kako je velika i neizreciva milost Božija prema nama! Triipostasni Bog živi u nama, ako smo verni uslovima pod kojim to biva!
Ali bogoopštenje se savršava blagodaću Duga Svetoga. On u nama priprema mesto i useljava se u nas zajedno sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Kako se priprema to mesto?
Duh Božiji tajno deluje na naš duh i pokreće ga. Kada dođe u pokret, naš duh budi svoje prirodno znanje o Bogu – da Bog postoji, da sve drži i daje nagradu. Svest o ovome podiže osećanje svestrane zavisnosti od Boga i oživljava strah Božiji. I jedno i drugo uznemirava savest – koja je svedok i sudija naših dela i osećanja, među kojima se retko kada nailazi na nešto što bi Bog blagonaklono pogledao. Uznemirena savest zajedno sa strahom Božijim i osećanjem potpune zavisnosti od Boga donosi čoveku osećaj bezizlaznosti njegovog položaja: gde da pođem, kuda da pobegnem? Nigde se ne može pobeći: nalaziš se u rukama Boga – Sudije Koji svakome daje po delima. Oseća se gnev Božiji na svaku bezbožnost i nepravdu (Rim. 1,18).
Ali tu dolazi jevanđelska blagovest i izvodi iz nevolje. Bez Jevanđelja takvo buđenje našeg duga bilo bi pogubno, jer bi nas neizbežno dovelo do očaja. Ali dobrota Božija je tako uredila da se istinsko buđenje duga i savršava i praćeno je Jevanđeljem. Onome ko se usled buđenja duga zapitao: gde da pođem, kuda da pobegnem? – Jevanđelje odgovara: kuda bi bežao i zbog čega? Idi pod senku Krsta i spasićeš se. Sin Božiji vaploćeni umro je na Krstu radi očišćenja naših grehova. Veruj u to pa ćeš dobiti oproštaj i srešćeš milost Božiju. Apostoli su uvek činili tako kada su propovedali Jevanđelje. Donesu nemir a potom kažu: veruj u raspetog Gospoda i bićeš spasen. Tako je sveti apostol Petar u prvoj propovedi, na dan silaska Duga Svetoga, toliko uznemirio i uplašio Judejce, da su počeli da vapiju: šta sada da radimo? Gde da se sakrijemo? A On im je tada blagovestio: pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova; i primićete dar Svetoga Duga (D ap.2,8). I sveti apostol Pavle je u svojoj Poslanici Rimljanima najpre sve uplašio, govoreći: otkriva se gnev Božiji (1,18), a potom je svima pokazao utočište – u veri u Gospoda Isusa Hrista (3,22 itd.).
Kada neko u krajnjoj nevolji pronađe putokaz ka izlazu i pribežište, sa kakvom će se samo revnošću toga prihvatiti. Tako i naš duh, kada primi blagovest spasenja u Gospodu, svom silom se toga prihvata, sa nadom i sa spremnošću da učini sve, samo da bi postao sudeonik jevanđelskih dobara. Takvo nastrojenje našeg duga čini ga spremnim za bogoopštenje, pa se blagodat Duga Svetoga, koja je dotle delovala spolja, posredstvom Svetih Tajni useljava unutra. Verni se kaje, krsti i prima dar Svetoga Duga (Dap.2,38). Ovo i jeste delo živog i delatnog bogoopštenja. Tako se opipljivo projavilo ovo dejstvo u vreme prvobitne propovedi svetih apostola, tako se projavljivalo i posle njih, i projavljuje se do danas, kada se pri tome sa naše strane sve ispunjava kako treba.
Ne savršava sve samo Duh Božiji. Nešto se traži i od nas, i to ne nešto nevažno. Duh Božiji nas podstiče, a blagovest nam ukazuje za šta treba da se prihvatimo. To je od Boga. Ali kada to učini, Bog se zaustavlja i čeka naš pristanak. Prvim Svojim dejstvima Bog kao da pita: hoćeš li da izađeš iz jadnog (teškog) stanja? Evo šta treba da činiš. Ovaj trenutak je veoma važan. Ko se bude držao onoga na šta mu je ukazano, otvoriće prolaz daljem delovanju blagodati, koja ga potom i uvodi u oblast spasenih. Ko se pak ne drži, taj preseca dalje delovanje blagodati i ostaje među onima koji propadaju. Apostol Pavle propoveda na Areopagu. Posle propovedi sveti Dionisije i još nekolicina ljudi polaze za njim da bi se krstili, a od prisutnih neko pita: „čemu uči ovaj praznoslov?“, a drugi mu odgovara: „dođi drugi put da čujemo tebe“. Bog nikoga ne spasava protiv njegove volje, nego nudi izbor, i spasava samo onoga ko izabere spasenje. Kada se ne bi tražila naša volja, Bog bi u jednom trenutku spasao sve jer hoće da se svi spasu. Tada uopšte ne bi ni bilo onih koji propadaju. Ali naša volja nije uvek razumna, ona biva tvrdoglava i ne mari za Boga. Zato i propadamo.
Dakle, pokajao si se, poželeo si spasenje u Gospodu i ponadao si se u to – to su dela koja donose spokojstvo, koja se odvijaju unutra i dovoljno im je da se tamo projave. A poslednje dejstvo je: spremnost da se čini sve što je potrebno – to je stvarna delatna sila za spasenje, pošto ono zavisi od nas; to je istočnik spasonosne delatnosti i spasenog života. Ta spremnost je slaba dok je izjavljujemo mi sami, a kada se blagodat Božija useli unutra, onda postaje svemoćna, ne zna za prepreke, savladava sve. To je nezaustaviva revnost za bogougađanje i svesrdno ispunjavanje volje Božije, uz svu veru u Gospoda i nadu na spasenje u Njemu Jedinom. Ona izvršava predvečno određenje Božije da budemo sveti i neporočni pred Njim u ljubavi (Ef. 1,4), radi čega nas Gospod i čini revniteljima u dobrim delima (Tit. 2,14).
Ja sad naročito zadržavam vašu pažnju na ovoj revnosti kako biste porevnovali u njoj. Jer kada ona postoji sa naše strane, onda blagoDat Božija sa svoje strane neće propustiti da učini i više nego što treba kako bi ta naša revnost u oblasti vere i spasenja nesumnjivo išla ka svome cilju; a kada te revnosti nema, onda ničeg nema: onaj ko ne revnuje na spasenju, taj ne može biti ni sudeonik spasenja.
Kako sam veliki zaobilazak napravio da bih Vas doveo do ove tačke. Ali to su sve bila opšta razmišljanja. Sada ćemo zajedno porazmisliti o Vama samima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *