NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan život. Maštanja „naprednih“ o sveopštem dobru čovečanstva i njihova lažljivost.
 
Vrlo mi je drago što se primili k srcu ono što sam napisao u prošlom pismu i što se slažete. Treba da se držite upravo tako. Neka Vam Gospod pomogne!
Bog nam je dao ovaj život kako bismo imali vremena da se pripremimo za onaj. Ovaj je kratak, a onaj beskrajan. Ali mada je kratak, tokom njega čovek se može opskrbiti za čitavu večnost. Svako dobro delo tu se pohranjuje kao jedan mali ulog; od svih tih uloga nastaje opšti kapital čiji će procenti odrediti platu ulagača za celu večnost. Ko više uloži, taj će i veću platu da dobije; ko uloži manje – njemu će i plata biti manja. Gospod svakome daje prema njegovim delima.
Eto, to sada treba da bude sva naša briga – da pošaljemo tamo što više uloga. I ta briga nije teška, kako nas uverava Sam Gospod kada veli: Jaram je Moj blag, i breme je moje lako (Mt.11,30). Objašnjavao sam Vam to kada je bilo reči o pomislima koje su Vas uznemirile, da ne tugujete jer tobože živite beskorisno i da ćete čitav život proživeti beskorisno ako tako nastavite. Celokupno ustrojstvo hrišćanskog života je ovakvo: veruj u Boga kome se u Trojici klanjamo i Koji nas spasava u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Duha Svetoga, i primajući blagodatne sile kroz Božanske Tajne svete Crkve živi po zapovestima Jevanđelja, ispunjavajući se u duši nadom da nas Bog zbog tog malog napora, koji odgovara našoj snazi, i radi vere u Gospoda Spasitelja i poslušanja Njemu, neće lišiti Carstva Nebeskog. To naročito dodajem, da biste videli u kakvom duhu mi hrišćani treba da tvorimo svoja dela. Jer neki kažu: delaj, delaj, a drugi: veruj, veruj. Treba i jedno i drugo: veru sjedinjavati sa delima i dela sa verom.
No ipak, pažnju pre svega treba da usredsredimo na ispunjavanje zapovesti. Već verujemo – i šta još? Izvršavaj zapovesti – jer vera bez dela je mrtva. I hvala Bogu što je Njemu bilo ugodno da vrednost naših dela ne određuje njihovom širinom i veličinom, nego našim unutrašnjim raspoloženjem prilikom obavljanja tih dela, i što nas je okružio mnoštvom prilika da delujemo po Njegovoj volji, tako da, ako pazimo na sebe, možemo svakoga časa da savršavamo bogougodna dela. Nema potrebe da zbog toga odlazimo preko mora kao „napredni“; dovoljno je da se u bilo kom trenutku obazremo oko sebe; ako na nečemu vidiš pečat zapovesti odmah je izvrši u uverenju da u tom trenutku upravo to delo, a ne neko drugo, Sam Bog traži od tebe.
Potrudite se da se još čvršće utvrdite u takvoj misli. Čim se utvrdite, spokojstvo počne da se uliva u vaše srce zbog ubeđenja da u svakom trenutku služite Gospodu. To načelo je sveobuhvatno. Čak i kada Vam narede da zakrpite čarape mlađem bratu i Vi to učinite radi zapovesti Gospodnjih to će biti pridodato sumi bogougodnih dela. Tako je sa svakim korakom, sa svakom rečju, čak i sa pokretom i pogledom – sve može da se pretvori u sredstvo da se hodi po volji Božijoj i, shodno tome, odmah da približi krajnjem cilju.
Naprednjaci imaju u vidu čitavo čovečanstvo i u nešto manjoj meri svoj narod. Ali čovečanstvo ili narod ne postoje kao jedno lice, da bi za njih sada moglo da se uradi nešto konkretno. Ono se sastoji iz pojedinačnih ljudi: čineći nešto za jednoga, činimo i za čitavo čovečanstvo. Ako bi svako činio što može za onoga ko mu je pred očima, onda bi svi ljudi u celini u svakom trenutku činili ono što je potrebno svim nevoljnicima, i, zadovoljavajući njihove potrebe, postigli bi dobro čitavog čovečanstva, koje je sastavljeno od onih koji imaju i onih koji nemaju, od slabih i jakih. A oni u mislima drže dobrobit celog čovečanstva, dok zanemaruju ono što im je pred očima – pa ispada da oni za to opšte delo nemaju mogućnosti, a ovo pojedinačno propuštaju, ništa ne čineći za glavni cilj života.
U Sankt-Peterburgu su mi opisali ovakav slučaj. Jedan džentlmen je na nekom skupu mladih delatnika na polju sveopšteg dobra – to je bilo u vreme vrhunca naprednjačkog zanosa – održao silnu besedu o ljubavi prema čovečanstvu i narodu. Svi su bili oduševljeni. I vrati se on kući. Čovek koji je služio kod njega nije dovoljno brzo otvorio vrata – to mu se već nije dopalo; zatim nije dovoljno brzo dodao sveću, zatim peć nešto nije bila uredu pa je u sobi bilo hladno… Nije na kraju izdržao naš filantrop pa je izgrdio svog slugu. Ovaj nešto odgovori, a naš ga prikan udari. Tamo se raspaljivao ljubavlju prema čovečanstvu, a ovde sa jednim čovekom ne postupa kako treba. U tom prvom naprednjačkom zanosu kod nas lepotice su hitale da rade u knjigovezačke radnje maštajući o tome da idu napred i da rade za dobro čovečanstva, a neretko su kod kuće ostavljale svoje majke bez kriške hleba. Sva nesreća dolazi od preširokih pogleda na svet. Bolje smireno oboriti oči, gledati pred noge i razabirati gde treba koji korak da se učini. To je najispravniji put.
Po drugi put Vam objašnjavam isto da biste bolje zapamtili i da bi Vas to čuvalo od pomračenja koja na dušu navode naprednjačka maštanja.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *