NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
14. Omotač duše biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrašnjeg raspoloženja. Primeri. Pomračenu dušu vide demoni.
 
Hteo bih kao dopunu onome što je prethodno rečeno da Vam kažem još nešto o istoj stvari. Preneću Vam neka iskustva o tome kako duša u svome omotaču prima tačno onaj oblik koji odgovara njenom unutrašnjem raspoloženju. Za života svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, živeo je u Konstantinopolju neki (neženjeni) sveštenik koji je bio isposnik, usamljenik i molitvenik. Svi su ga poštovali. Ali sreo ga je sveti Andrej i video da je odeven u nekakvu maglu, a oko vrata mu se obavila zmija na kojoj piše „zmija srebroljublja“. Eto kakva je bila njegova duša. Međutim, to niko nije video. Videle su samo prosvećene duhovne oči svetog Andreja. Sveti Andrej je porazgovarao nasamo sa tim sveštenikom, priveo ga na pokajanje, i on se popravio. Ali kod nebeskih žitelja one su još prosvećenije. Dakle, i kada nam se čini da niko ne vidi kakvi smo, gleda nas veliko mnoštvo očiju. Vidi koliko je zvezda na nebu! Očiju koje nas gledaju još je više.
Uostalom, i sami možemo ako ne da vidimo, onda da odredimo kakvi smo. To nam govori savest – nepotkupivi sudija. Nju je moguće privremeno prigušiti, ali ona uvek uspeva da se oslobodi jarma i da podigne svoj glas, čak i kod onih koji nisu baš savesni. Kod onih pak koji nisu pali u poroke, njen glas je uvek čist i zvonak. Ona jeste i naziva se glasom Božijim u čovekovom duhu. U njoj se odražava i to kakvo mišljenje o nama imaju ili kako na nas gledaju žitelji neba. Tako, kada savest kaže da smo u svemu čisti pred Bogom i pred ljudima, onda se to svedočanstvo savesti u vidu svetlosti odražava oko naše duše, i sa neba nas svi vide kao svetle. A ako nas savest prekoreva da smo nečisti, onda nas vide kao tamne. Ali bolje od svih uvek nas vide anđeli čuvari – nekoga kao mračnog, nekoga kao svetlog, sudeći prema postojanom ili slučajnom unutrašnjem raspoloženju.
Osim anđela i svetih vide nas, nevidljivo za nas, i mračne sile. Samo što one ne mogu da gledaju dušu kada je svetla, jer se poput slepih miševa boje svetlosti, a gledaju samo onda kada počne da se pomračuje. Oni se svuda vrzmaju u jatima i čim negde primete pomračenu dušu, istoga časa svi je napadnu i počnu da je bacaju amo-tamo pomoću pomisli, strasnih želja i uznemirenja čula. Ta oblast o kojoj sam govorio, koja bezakono nastaje između duše i tela, predstavlja mesto odakle se demoni približavaju duši i počinju da je uznemiravaju kao što vetar podiže prašinu. Oni pokušavaju da se prikradu i svetlim dušama, ali bivaju odbijeni i kao strelom pogođeni zracima svetlosti. U Antiohiji je živeo čarobnjak Kiprijan. Jedan mladić ga je zamolio da svojim vradžbinama pridobije za njega Justinu, lepu hrišćanku koju je hteo da oženi, a ona nije htela ni da ga pogleda. Kiprijan joj je nekoliko puta slao demone koji su mu služili kako bi oni na svoj način podstakli u njoj ljubav prema mladiću, i oni su dolazili do njene kuće ali unutra nisu mogli i po povratku su pričali da odatle, iz kuće izlazi svetlost koja ih odbija i opaljuje, jer je ta Justina kao u neki oblak odevena u svetlost, tako da nisu mogli ni da je pogledaju. Šta je bilo dalje za nas ovde nije bitno, ali na kraju su se i mladić i čarobnjak obratili Hristu.
E, to je najbolji primer kako svetla biva duša kada je hrišćanka – čista u svojoj savesti i predana Bogu. Pri čistoj savesti strah Božiji ispunjava dušu i čuva je nedodirljivu. Tada i Gospod, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, posećuje tu dušu i ona postaje svetla, sijajući kao zvezda.
Sačuvavši se čistom, po ishodu iz tela duša i u onaj svet prelazi tako svetla. Sveti Antonije je jednom besedio sa svojim učenicima i ugledao prugu svetlosti kako se penje ka nebu. Zagledavši se u nju i shvativši šta se događa rekao je: „Ovo sveti Amon ushodi na nebo u pratnji anđela“.
Dakle, oko toga treba da se potrudite. Ne uzdajte se u ono što vidite spolja, jer je moguće da je jedno ono što se vidi na nama, a drugo ono što smo u stvari. Podsećam Vas na reči svetog Vasilija Velikog, koji kaže: telo je naše; ono što osim tela imamo, počev od odeće, to je ono što nas okružuje. A šta smo mi? Mi smo duša (sa duhom). E tu treba da se saberemo, odvojivši se od svega što postoji van nas i od samog tela – treba da uđemo u sebe i da tu sve dobro razmotrimo.
To nas vraća na ono od čega smo se malo udaljili – na pitanje: kako postići da se živi u duhu, da se njime oduhotvoruje duša i telo i sve spoljašnje? Ali o tome drugi put.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *