NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
13. Istinska sreća čovekova – život po duhu. Najfiniji omotač duše koji služi kao posrednik između nje i tela i sredstvo za opštenja duša između sebe, kao i sa svetom svetitelja i anđela. Svetlo i mračno stanje omotača duše.
 
Hteo sam da odgovorim na pitanje koje se nalazi na kraju prošlog pisma, ali približio se Vaš imendan, pa mi je palo na pamet da Vam tim povodom izrazim svoje najlepše želje.
Želim Vam pre svega zdravlje, jer je u njemu uslov za sticanje svega onoga što čovek smatra za dobro i za uživanje u tome. Jer kakva je uteha bolesnom i raslabljenom kada su mu sva čula u nenormalnom stanju. Izuzetak su samo duhovne utehe. One ne zavise tako od stanja zdravlja i mogu biti prisutne bez obzira na telesna stradanja. Mučenici su se za vreme samih stradanja zaista radovali, nisu samo govorili da se raduju.
A posle ovoga, šta poželeti? Obično žele sreću. I ja Vam želim sreću. Ali šta se tu zapravo želi?! Jer do sada još niko nije odredio šta je sreća ili ko je zaista srećan. Ja shvatam da je srećan onaj ko se oseća srećnim. Zato Vam to i želim. Želim Vam da se uvek osećate srećnom. Kako i zašto? O ovome ljudi imaju toliko različitih mišljenja da je teško snaći se. Ja ću Vam jednostavno reći da dok ne živite u duhu, ne očekujte sreću. Duševni i telesni život kada teku kako treba daju nešto nalik na sreću, ali to je samo trenutna senka sreće koja brzo iščezava. Uz to oni imaju tu uzburkanu sredinu koja se obrazuje između duše i tela, i koja podsticana strasnim pomislima, željama i osećanjima uvek ima snagu, a pored nje, zbog otrova strasti, moguće je samo opijanje pomoću koga se stradanje zaboravlja, kao od opijuma, ali ne i odsustvo stradanja i boli srca. Boli srca predstavljaju neodvojiv sadržaj takvog života. Duh pak stoji izvan granica svake uznemirenosti i tamo uznosi svakoga ko u njemu živi i, dajući mu da okusi od duhovnih blaga koja su postojana, čini ga istinski i postojano srećnim. I šta sad? Da se dobre želje okončaju na tome? Ne, mislim da je to malo. Ako bi se naš život završavao ovim životom, onda bi svakako bilo dovoljno da se kaže: budite zdravi i srećni. No, pošto se on ne završava tako, nego se nastavlja i posle groba i tek tamo se pojavljuje neosporno kao život, onda dobre želje ne mogu biti potpune ako Vam ne poželim da se udostojite da i tamo budete blaženi. Budite blaženi i tamo. Ja Vam to iz sveg srca i pre svega želim, i usrdno molim Gospoda da Vas bezbedno provede putem pravog života i da Vas posle njega useli u Svoje sveblaženo Carstvo.
Vama se sigurno čini da je za to potrebno da se ispune veoma surove pretpostavke. Postoje svakako odlučujuće pretpostavke, no da li su one surove? Na to ću makar uopšteno odgovoriti: i da i ne, zavisi od toga kako je ko postavljen od detinjstva. Sudeći po tome mislim da one za Vas nisu surove. Vi ih već i ispunjavate. Samo se čuvajte i ne odstupajte.
Pade mi na pamet da Vam za Vaše slavlje pošaljem kolač, ali ne znam da li bih umeo da ga napravim. Pokušaću.
Ako niste zaboravili, svojevremeno sam sa Vama pričao o jednoj veoma finoj stihiji, koja je finija od svetlosti i koju zovu etar. Ali nije stvar u imenu, nego u priznavanju da ona postoji. Ja priznajem da takva najfinija stihija postoji, da svuda proniče i prolazi, služeći kao poslednja granica bića. Smatram uz to da u ovoj stihiji prebivaju svi blaženi duhovi – anđeli i svetitelji Božiji – pošto su i sami obučeni u nekakvu odeću od iste te stihije. Od te se stihije sastoji i omotač naše duše (pod tim podrazumevajte i duh, koji je duša naše ljudske duše). Sama duša je – duh, nematerijalna, ali njen omotač je od te tanke nematerijalne stihije. Naše telo je grubo a taj omotač duše je najtanji i služi kao posrednik između duše i tela. Kroz njega duša deluje na telo i telo na dušu. Ali o tome govorim samo uzgred. Zapamtite samo da duša ima najtanju oblogu i da je ta obloga naše duše ista kao i kod svih duhova. Na osnovu toga Vam već nije teško da izvedete zaključak, da ta najfinija svetska (kosmička) stihija, iz koje se sastoji pomenuti omotači i u kojoj prebivaju svi duhovi, jeste posrednica i za međusobno opštenje naših duša i tih duhova.
Sada odvojite pažnju od te predstave i usmerite je na za nas uobičajene stvari. Vi sada živite u Moskvi, sedite među zidovima svoga stana, okruženi sa svih strana zgradama i gde god da pogledate, svuda nailazite na prepreke: mnogi predmeti isprečeni su pred Vašim oštrim i dalekovidim pogledom. Ali ako bi Vam bilo moguće da se izdignete iznad Moskve u kakvom balonu, videli biste bez problema ne samo nju celu, nego i njenu okolinu. Ako biste se podigli još više, videli biste i dalje u krug. Pojačavajući svoj vid i podižući se sve više i više možete da vidite Sankt-Peterburg, Pariz, London itd. Sve ovo stoga što se Vaš pogled izoštrio i nema nikakve prepreke.
A sada opet o svetima Božijim. Stihija o kojoj smo govorili svuda prolazi i ne nailazi ni na kakve prepreke. Sunčev zrak prolazi kroz staklo, a ta stihija i kroz staklo, i kroz zidove, i kroz zemlju i kroz sve. No, kao što prolazi kroz sve, tako i oni koji prebivaju u njoj mogu kada je potrebno da prolaze kroz sve (kao što je Spasitelj prošao kroz zatvorena vrata u gornju odaju, gde su bili apostoli). Oni prebivaju na određenom mestu, ali kada im se zapovedi ili kada im bude dozvoljeno istoga časa prenose se gde god je potrebno istom tom stihijom i nikakve prepreke ne samo da ne susreću, nego ih i ne vide. Kada je potrebno prenose se, a kada takve potrebe nema, boraveći na svome mestu u svim pravcima vide šta je gde i šta se gde događa. I kada svoje oči usmere prema zemlji, to jest na nas grešne, jasno vide i nas… Samo, ne ovo naše grubo telo, koje ih se ne tiče, nego našu dušu, onakvu kakva je, ne neposredno, nego preko njenog omotača koji je srodan sa njihovim omotačem i sa onom stihijom u kojoj žive – jer stanje duše tačno se odražava na njenom omotaču.
Izvolite sada zamislite: sede dvoje i razgovaraju, i pri tome se raspoloženja njihovih duša razlikuju. Ni jedan od njih ne vidi šta je na duši onog drugog, zbog grube zavese tela iza koje se duša nalazi; a anđeli i sveti ako ih pogledaju videće njihovu dušu onakvu kakva ona jeste i šta je u njoj – jer kakva ona jeste i šta je u njoj, to se odražava na njenom omotaču. Ako su u njoj svete misli i osećanja, njen omotač je svetao, i pri svakom svetom osećanju svetao na poseban način. A ako njene misli i osećanja nisu sasvim čisti, onda ni omotač nije svetao, i od svakog nečistog osećanja se pomrači, pa bude čas kao magla, a čas kao mrak noći. Ako biste se uzneli na nebo i pogledali pogledom anđela, svukavši sa sebe svakako ovo telo, onda biste, pogledavši na zemlju, umesto raznolike mase ljudi ugledali neke senke – svetle, polusvetle, maglovite, mračne. E, tako nas vide žitelji neba i, sudeći po tome što vide, raduju se ili tuguju.
Dozvolite da Vas pitam: kako Vas vidi sveta čije ime nosite, naročito sada, kada Vas gleda pažljivije radi toga što se i Vi njoj usrdnije obraćate? Kako Vas vidi vaš anđeo čuvar, koji se uvek nalazi pored Vas, i Sam Gospod, Koji telom sedi s desne strane Ocu, ali je i obećao da će biti sa nama u sve dane? Kako Vas vide, takvi ste u stvari. Upozoravam Vas da ovakvim pitanjem ne želim da Vas uznemirim i time pomutim Vaš praznik; naprotiv, očekujem da Vam pružim duhovnu utehu i radost. Jer ne mogu da očekujem da Vas sa neba vide kao mračnu ili maglovitu. Vi još niste stigli da se pomračite, zato Vas vide kao svetlu. U krajnjoj liniji moja iskrena želja Vama za vaš imendan je: da uvek ostanete takvi i da Vas nebeski žitelji uvek vide kao svetlu. Tako ćete iz ovoga života da pređete pravo njima. To Vam želim od sve duše.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *