NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
11. Uticaj duha na čovekovu dušu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i čulnoj oblasti koje odatle potiču.
 
Prihvatam se onoga što je bilo prekinuto – šta se zapravo dogodilo sa dušom usled njenog sjedinjenja sa duhom, koji je od Boga. Duša se od toga sva preobrazila, i od životinjske, kakva je po prirodi, postala je ljudska, sa onim silama i dejstvima na koja je gore ukazano. Ali sada nije reč o tome. Prebivajući tako kako je opisano, ona osim toga pokazuje uzvišena stremljenja i ushodi jednu stepenicu više, pokazujući se kao oduhovljena duša.
Takva oduhovljenja duše mogu se videti u svim oblastima života – umnoj, delatnoj i čulnoj. U umnoj oblasti usled dejstva duha u duši se javlja težnja ka idealnosti. Upravo se mišljenje u potpunosti oslanja na opit i proučavanje. Iz onoga što se na taj način saznaje pojedinačno i nepovezano ona izvodi uopštavanja, donosi zaključke i na taj način dobija osnovne tvrdnje o određenom krugu stvari. Na to bi ona da se osloni. Međutim, time nikada nije zadovoljna, nego uvek hoće više, tražeći da odredi značenje svakog kruha stvari u celokupnoj tvorevini. Na primer, šta je čovek – to se spoznaje pomoću posmatranja, sakupljanja podatak i uopštavanja. No, ne zadovoljavajući se time, mi postavljamo pitanje: „Šta znači čovek u okviru celokupne tvorevine?“ Tražeći odgovor na ovo pitanje neko će reći: on je vrhunac i kruna tvorevine; drugi će reći: on je sveštenik – u tom smislu što sabira glasove svih stvorenja koja nesvesno hvale Boga i razumnom pesmom uznosi hvalu Svevišnjem Tvorcu. Poziv je duše da donosi takve misli i o svakoj drugoj vrsti stvari i o svima njima u celini. I donosi ih. Da li one odgovaraju stvarima ili ne, to je već drugo pitanje, ali nesumnjivo da ona ima poziv da ih traži i donosi. To i jeste težnja ka idealnosti, jer smisao stvari jeste njena ideja.
Ta težnja je zajednička svima. Čak i oni koji ne cene nikakvu spoznaju osim opitne ne mogu da se uzdrže od toga da i protiv svoje volje idealizuju stvari, a da to čak i ne primećuju. Na jeziku oni ideje odbacuju, ali ih na delu grade. Pretpostavke koje oni prihvataju i bez kojih ne može da prođe ni jedna oblast znanja predstavljaju zapravo niži razred ideja.
Idealistički način gledanja predstavljaju metafizika i filosofija, koje su uvek bile i ostaće u oblasti ljudskog znanja. Duh, koji nam je uvek svojstven kao suštinska sila, sam sozercava Boga kao Tvorca i Promislitelja, i dušu poziva u tu nevidljivu nepreglednu oblast.
Možda je duhu po njegovoj sličnosti Bogu bilo namenjeno da sve stvari sozercava u Bogu, i on bi ih sozercavao da nije bilo pada. No svakako i sada onaj ko hoće da sozercava sve što postoji treba da polazi od Boga ili od onog simvola koji je Bogom napisan u duhu. Mislioci koji ne čine tako, već po samom tome nisu filosofi. Ne verujući idejama koje je duša izgradila na temelju nagovora duha, oni nepravilno postupaju kada ne veruju onome što čini sadržaj duha, jer jedno je ljudsko delo, a drugo – Božansko.
U delatnoj (voljnoj) oblasti od dejstava duha javljaju se želja i činjenje nesebičnih dela ili dobrodetelji, pa čak i više – stremljenje (duše) da postane dobrodeteljna. Zapravo, delo duše u toj njenoj oblasti (volja) jeste uređivanje prolaznog ljudskog života, da mu bude dobro. Ispunjavajući to svoje naznačenje, ona sve čini u ubeđenju da je to što čini ili prijatno ili korisno, ili potrebno za život koji živi. Međutim, ona se time ne zadovoljava nego izlazi iz tog kruga i radi stvari ne zato što su one nužne, korisne ili prijatne, nego zato što su dobre, blage i pravedne, stremeći ka njima uz svu revnost, bez obzira na to što one ne daju ništa za prolazni život čak mu i ne gode i uvode se njemu na uštrb. Kod nekoga se pomenuta stremljenja projavljuju sa takvom silom da se za njih žrtvuje čitavim svojim bićem, da bi živeo slobodan od svega. Projave takvih stremljenja sreću se svuda, čak i izvan hrišćanstva. Odakle one? Od duha. U savesti je nacrtana norma svetog, dobrog i pravednog života. Spoznavši tu normu kroz sjedinjenje sa duhom duša biva privučena njenom neopisivom lepotom i uzvišenošću i odlučuje da je primi u krug svojih dela i svoga života, preoblikujući i sebe prema njenim zahtevima. I svi osećaju takva stremljenja, mada im se ne predaju u potpunosti; ali nema ni jednoga čoveka koji se povremeno ne posveti takvim delima.
U čulnoj oblasti pod dejstvom duha u duši se pojavljuje stremljenje i ljubav prema lepoti, ili, kako obično kažu, prefinjenost. Karakteristična delatnost tog dela duše je da osećajem doživljava svoja ugodna ili neugodna stanja i uticaje spolja po meri zadovoljavanja ili nezadovoljavanja duševnotelesnih potreba. Ali među osećajima zajedno sa korisnim – da ih tako nazovemo – vidimo i neke nekorisne, koja se pojavljuju sasvim mimo zadovoljavanja ili nezadovoljavanja potreba – osećaj naslađivanja lepotom. Oči ne mogu da se odvoje od cvetka ili sluh od pojanja samo zato što je i jedno i drugo prekrasno. Svak uređuje i ulepšava svoje boravište na ovaj ili onaj način jer će tako biti lepše. Kada idemo u šetnju mesto za to odabraćemo samo zbog toga što je lepo. Iznad svega toga je naslada koju pružaju umetničke slike, vajarska dela, muzika i pevanje, a i od svega toga više je – naslađivanje delima poezije. Prefinjeni proizvodi umetnosti naslađuju ne samo lepotom spoljašnje forme, nego naročito lepotom unutrašnjeg sadržaja, lepotom koja se sozercava umom, idealnom lepotom. Odakle takve pojave u duši? To su gosti iz druge oblasti, iz oblasti duha. Duh koji poznaje Boga prirodno traži lepotu Božiju i jedino u njoj traži nasladu. Iako ne može određeno da kaže šta je ona, ipak, noseći tajno njen nacrt u sebi, on tačno može da kaže šta ona nije, izražavajući ovo svedočenje time što se ne zadovoljava ničim stvorenim. Sozercavati lepotu Božiju, okusiti je i naslađivati njome potrebe duha, to je život rajski. Dobivši znanje o toj lepoti kroz sjedinjenje sa duhom, i duša počinje da traga za njom, dostižući je na svoj duševni način, pa se čas u radosti baca na ono što je okružuje a predstavlja odraz te lepote, a čas sama izmišlja i proizvodi stvari u kojima očekuje da će je odraziti, onako kako ona tu lepotu zamišlja (umetnici). Eto odakle dolaze ti gosti koji su odrešeni od svakog čulnog osećaja, koji uzvisuju dušu do duha i oduhovljavaju je! Primećujem da od umetničkih proizvoda ja u ovaj razred ubrajam samo one čiji je sadržaj božanstvena lepota nevidljivih božanstvenih stvari, a ne one koji, mada lepi, ipak predstavljaju samo običan duševno-telesni život ili zemaljske stvari koje čine svakodnevicu toga života. Ne traži duša vođena duhom samo lepotu, nego u lepim oblicima traži i izraze divnog i nevidljivog sveta, kuda je poziva svojim uticajem duh.
Eto dakle šta je duši dao duh, budući sjedinjen sa njom, i eto kako duša pokazuje da je oduhovljena! Ne mislim da za Vas bilo šta od ovoga što je rečeno predstavlja teškoću, ali ipak, molim da ne preletite preko napisanog, nego da sve dobro razmotrite i prihvatite. Je li Vaša duša oduhovljena? Pa i vi pevate i bavite se muzikom! Jednom ćemo kritički da preispitamo tu Vašu stranu, u svetlu pomenutog zahteva – šta treba da predstavljaju lepe umetnosti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *