NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
9. Treća strana ljudskog života: duhovni život. Glavne projave duhovnog života: strah Božiji, savest i žeđ za Bogom. Ljudsko dostojanstvo.
 
Pišete: „Pokušala sam da zadržim svoje misli na ozbiljnim temama i nikako nisam mogla. Mislila sam da to zavisi od moje nenaviknutosti da razmišljam, pa sam uzela dobru knjigu kako bih uz pomoć nje držala um u razmišljanju o onome što je korisno – i opet isto. Um sve beži u stranu i na gluposti. Konačno sam se sasvim zamislila.
I gde sve nisam bila, i kakve sve priče nisam isplela. Neko od ukućana me je prekinuo pitanjem: ‘O čemu si se to zamislila? O čemu?’ A ja se uopšte nisam zamislila nego sam maštala. Tako je bivalo i ranije, ali na to nisam obraćala pažnju. Sada vidim da tako ne treba da bude; ali kako onda? Nikako da izađem na kraj sa mislima“.
Kako da se sa tim izađe na kraj, reći ću Vam posle; a sada Vas samo molim da tom vašem posmatranju pridodate još nešto: pokušajte makar i jedan dan da provedete bez ljutnje i dosade, i recite kako Vam je to pošlo za rukom.
Zatim mi postavljate pitanje: „Vi ste zaključili: evo Vam duša i duševni život. Ali niste pomenuli sve ono što biva u duši. O dobrodeteljima i o pobožnosti niste rekli ni reči. A ja vidim da su u našoj porodici, kod rođaka i kod mnogih prijatelja, one na prvom mestu, i to ne samo na rečima nego i na delu. Kako da to niste pomenuli?“
O tome sam se upravo spremao da pišem. I prošli put sam hteo da kažem ono što ću reći sada, ali sam odlučio da malo sačekam i vidim šta ćete reći na ono o čemu sam govorio. I evo sada vašeg pitanja. Zahvaljujem Vam na ozbiljnom bavljenju onim što je bilo izloženo. To je dostojno Vaše tako ozbiljne glavice. Ono što ste primetili kao propust zapravo i nije bio propust, nego je reč o tome, da stvarima za koje Vam se učinilo da su propuštene zapravo tamo nije ni bilo mesto. Jer nije stvar duše da se bavi tim predmetima. Za to postoji duh, a duša je sva okrenuta isključivo uređenju našeg prolaznog, zemaljskog života. I sva njena znanja ustrojena su samo na onome što daje opit, i sva njena delatnost usmerena je isključivo na zadovoljavanje potreba prolaznog života, i sva njena osećanja rađaju se samo iz onoga i počivaju samo na onome što predstavlja njena vidljiva stanja i situacije. Sve što je iznad ovoga – nije njena stvar. Ako kod nje i biva nešto više od toga, to su samo gosti koji su joj došli u posetu iz druge, više oblasti – iz oblasti duha.
Šta je to duh! To je ona sila koju je Bog udahnuo u lice čoveka završavajući njegovo stvaranje. Sve vrste bića koje žive na zemlji izvedene su po zapovesti Božijoj iz zemlje. Iz zemlje su izašle i sve duše živih stvorenja. Mada je ljudska duša u svome nižem delu slična dušama životinja, u svom višem delu ona ih neuporedivo prevazilazi. To što je ljudska duša takva, zavisi od njenog sjedinjenja sa duhom. Sa njom se sjedinio duh koji joj je udahnuo Bog i koji ju je toliko uzvisio iznad svakog drugog stvorenja. Eto zbog čega mi u sebi primećujemo, osim onoga što se vidi i kod životinja, i ono što je svojstveno duši oduhovljenog čoveka, pa i više od toga – ono što je u stvari svojstveno duhu.
Duh, kao sila koja je izašla od Boga, zna Boga, traži Ga, i samo u Njemu nalazi mir. Nekim tajnim duhovnim osećajem duh se uverava u svoje božansko poreklo, oseća svoju potpunu zavisnost od Boga i smatra se obaveznim da mu na svaki način ugađa, da živi samo za Njega i Njime.
Očiglednije projave ovih kretnji života duha su: 1. Strah Božiji. Svi ljudi, na kom god stepenu razvitka da stoje, znaju da postoji vrhovno biće, Bog, Koji je sve stvorio, sve drži i svime upravlja; svi znaju da je On Sudija i Davalac nagrade svakom po delima njegovim. Takav je prirodni simvol vere napisan u duhu. Ispovedajući njega, duh pobožno stoji pred Bogom, ispunjen strahom Božijim. 2. Savest. Znajući da je obavezan da ugađa Bogu, duh ne bi znao kako da udovolji ovoj obavezi kada u tome njime ne bi rukovodila savest. Saopštivši duhu deo Svoga sveznanja kroz pomenuti prirodni Simvol vere, Bog je u njemu zacrtao i zahteve Svoje svetosti, pravde i dobrote, poverivši njemu samome da pazi na njihovo ispunjavanje i da sudi o svojoj ispravnosti ili neispravnosti. Ova strana duha i jeste savest, koja ukazuje šta je pravo a šta nije, šta je ugodno Bogu a šta nije, šta treba a šta ne treba da čini; pošto ukaže, u stanju je da prinudi na izvršenje, a potom za izvršenje nagrađuje utehom, a za neispunjenje grižom. Savest je zakonodavac, čuvar zakona, sudija i izvršilac sankcije. Ona predstavlja prirodne tablica zaveta Božijeg koji se prostire na sve ljude. Kod svih ljudi možemo uz strah Božiji da vidimo i delovanje savesti. 3. Žeđ za Bogom. Ona se izražava kroz sveopšte stremljenje ka svesavršenom dobru i jasno se vidi u sveopštem nezadovoljstvu ničim stvorenim. Šta označava to nezadovoljstvo? To, da naš duh ne može da zadovolji ništa stvoreno. On je od Boga izašao, Boga traži i želi da okusi, prebiva u živom savezu i jedinstvu sa Njim, u Njemu nalazi mir. Kada to dostigne pronalazi mir, a dotle ne može da se smiri. Koliko god da neko ima materijalnih dobara, sve mu je malo. I svi, kako ste primetili, samo traže i traže. Traže i nalaze, ali kada nađu bacaju i ponovo kreću u potragu, da bi i to kada nađu takođe odbacili. I tako bez kraja. To znači da ne traže ono što treba, i ne traže tamo gde treba. Zar to ne pokazuje dovoljno jasno da u nama postoji sila koja nas od zemlje i zemaljskog vuče gore – ka nebeskom?
Ne tumačim Vam detaljno sve ove projave duha, nego samo vaše misli navodim na njegovo prisustvo u nama; molim Vas da o tome bolje razmislite i dovedete sebe do potpune ubeđenosti u to da u nama postoji duh. Jer on predstavlja karakterističnu crtu čoveka. Ljudska duša nas čini nešto malo višim od životinja, a duh pokazuje da smo samo malo manji od anđela. Vama je svakako poznat smisao fraza koje su u opticaju kod nas: duh pisca, duh naroda. To je sveukupnost karakterističnih crta, stvarnih, ali na određen način i idealnih, koje se ne mogu uhvatiti ili osetiti, ali se mogu doznati umom. Čovekov duh je isto to; samo što se duh pisca, na primer, doživljava idealno, a čovekov duh je u njemu prisutan kao nekakva živa sila koja živim i očiglednim pokretima svedoči o svome prisustvu.
Želeo bih da Vi iz rečenog izvučete sledeći zaključak: onaj u kome nema kretanja i delovanja duha, taj ne stoji u ravni ljudskog dostojanstva.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *