NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » SRPSKI NAROD KAO TEODUL

SRPSKI NAROD KAO TEODUL

SRPSKI NAROD KAO TEODUL
 
Srb to je jedino nacionalno ime u Evropi čije se značenje izgubilo. Nazivi ostalih naroda i plemena evropskih ili su sasvim jasni ili polujasni. Nagađanja, da reč Srb dolazi od reči Soreb, ostaje samo nagađanje, i jedva verovatno. Svaka tajna baš zbog toga je i tajna što ima dubok i skriven smisao, najčešće idejni a ne spoljašnji. I srbsko ime je tajna, skrivena i duboka, kao i sva sudba srpskoga naroda.
Što su zapadni narodi nazvali Srbe Serbi ili Servi, to je došlo od njihove jezičke siromaštine. Oni nemaju r kao samoglasnik, pa su zato prinuđeni bili da stave e pred r da bi mogli izgovoriti. Na evropsko-azijskom kontinentu samo Indijani imaju r kao samoglasnik, a pored njih još jedino Srbi. I reč Sorab mesto Srb morali su skovati drugi narodi, koji nemaju samoglasno r u svome jeziku. Tako dakle ni Sorab ni Serb nego Srb.
Od Indije su praoci Srbski primili mnogobrojne reči, staroindijske i sanskritske. No važnije od toga jeste još vera u sudbu. Indijani kažu Karma, Turci kažu Kismet, Srbi kažu Sudba. Karma je starija i od Kismeta i od Sudbe. Indijani uče, da čoveku biva sve po Karmi, tj. sve što im se događa, dobro ili zlo, događa im se prema njihovim ranijim delima, pa čak i po smrti biva im onako kako su u prethodnom životu zaslužili.
 
1. Najdublje verovanje srbskoga naroda jeste verovanje u sudbu. Ne u sudbu slepu nego u sudbu promisaonu, plansku i pravednu. I u Bibliji tako piše. Kad su sva jevrejska muška deca u Egiptu uništena, po zapovesti Faraonovoj, Mojsej je spasen promislom Božjim. To je sudba. Zbog greha cara Davida sinčić mu umre. I to je sudba. Zbog zasluga cara Davida, sin mu Solomon postaje veliki i slavan. I to je sudba. Zbog izdaje prema caru Davidu, Ahitofel, carev doglavnik, isto kao i Juda izdajnik Hristov, veša se. I to je sudba. Hristos je rekao: Ni jedan vrabac ne pada bez volje Oca našeg nebesnog. I još je rekao: Vama su i vlasi na glavi izbrojane. A za sebe je rekao: Tako je pisano i tako je trebalo, da Hristos postrada i ustane iz mrtvih treći dan. Kaže srbska poslovica: Nema smrti bez suđena dana. To čini Srbe hrabrim i neustrašivim. Najdublje verovanje srbskoga naroda jeste verovanje U sudbu.
 
2. Šta je to istorijska sudba naroda, koju mnogi spominju bez razmišljanja i shvatanja? To je dramatična uloga pojedinih naroda prema planu Božjem, ali i prema zaslugama svakoga naroda. Istorijska sudba srbskoga naroda jasna je tek od Nemanje na ovamo, a to znači samo jedna jedina desetina srbske istorije poznata nam je, a devet desetina nepoznato. To jest, srbska istorija ocrtava se pred nama jasno tek za poslednjih 800 godina. Župansko vreme do Nemanje predstavlja jedan prelaz kao iz Starog Zaveta u Novi.
 
3. To veoma ograničeno znanje naše istorije ima i jednu dobru stranu. Jevreji, Indijani, Grci, Rimljani, Kinezi znaju svoju prošlost od nekoliko hiljada godina. To ih čini gordim, i to ih zbunjuje i uspavljuje. Naročito krštene narode, Grke i Rimljane. Ovi se hvale svojim paganskim herojima i filosofima isto kao i svojim hrišćanskim svecima i mučenicima. I to ih dvoji, to ih zbunjuje i slabi. Mi Sloveni znamo dobro samo svoju krštenu istoriju. Naša paganska, prehrišćanska prošlost je bez jasnoće i bez slave. Sva naša slava je u periodu naše krštene istorije. Poslednjih 800 godina predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizaciju ličnog i nacionalnog karaktera, epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode.
 
4. Sve u znaku krsta i slobode. U znaku krsta označava zavisnost od Boga, u znaku slobode označava nezavisnost od ljudi. Još u znaku krsta znači hoditi za Hristom i boriti se za Hrista, a u znaku slobode znači oslobađati se od strasti i svake moralne kvareži. Mi ne kažemo prosto krst i sloboda nego časni krst i zlatna sloboda. Dakle, ne neki kriv krst ili ma kakav zločinački krst nego časni krst, što označava isključivo Hristov krst, niti ma kakva sloboda, jevtina, prljava, i nevaljala, nego zlatna, što će reći skupa, čista i svetla. Srbska sloboda bila je uvek skupa, ali ne uvek čista i svetla. Krstaš barjak i srbski barjak. Pod njim se palo na Kosovu, pod njim se oslobodilo u Ustanku.
 
5. Osnovna i neprekidna linija srbske istorije za poslednjih 800 godina može se izraziti sa dve reči SLUŽBA HRISTU. U ovom periodu vremena od 8 stoleća srbski narod je bio istinski Teodul, tj. Božji sluga, ili Hristodul, tj. Hristov sluga, što je jedno i isto.
 
6. Nikada većina srbskoga naroda nije odstupala sa te osnovne linije, ali je odstupala manjina. Odstupali su ili pojedine starešine narodne zbog umne pomračenosti ili pak jedan manji deo naroda sa svojim starešinama zbog moralne pokvarenosti.
Zbog toga je sudba tako jezivo bičevala Srbe u mukama i patnjama kao malo koji narod, izuzev jevrejskog, u istoriji roda ljudskog.
 
7. Četiri stotine i trideset godina robovali su Jevreji u Misiru pod faraonima. Isto toliko su robovali Srbi pod Turcima do oslobođenja, i to delimičnog, pod Knezom Milošem. Robovanja pod Austrijom i Mađarskom, pak, slična su robovanjima Jevreja pod narodima Hananskim.
 
8. Umna pomračenost kod srbskih narodnih starešina u starije vreme i srbske takozvane inteligencije u novije vreme dolazila je od bezobzirnog gaženja jedne velike zapovesti Hristove. Ta zapovest glasi: Ali među vama da ne bude tako (kao među neznabošcima), nego koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi, i koji hoće da bude među vama prvi neka vam bude sluga (Mat. 20, 26; Luka 22, 26). Drugom prilikom opet zapovedio je svojima, da se ne otimaju o prva mesta, kao fariseji, nego neka sedaju na poslednje mesto. Jer, veli, svaki koji se uzdiže, biće ponižen, a koji se ponižuje biće podignut (Luka 14, 11). Od svih zapovesti Gospodnjih, Srbi su najradije i najčešće gazili ovu zapovest. Borba za prvenstvo međutim donosila im je gradobitne poraze i udarce. I posle 800 godina iskustva i učenja Srbi ni do danas nisu naučili tu jedino spasavajuću za njih zapovest Hristovu. Zato i stoje svake decenije ili dve pred gradobitnom strahotom.
 
9. Jer koga Bog ljubi onoga i kara stoji napisano u Svetom Pismu. Stoji još: I bije svakoga sina kojega prima. Prašljiv ćilim ne unosi se u kuću, nego se prvo išiba i od prašine istrese pa onda unosi. Nije da Bog ne ljubi sve svoje stvorene narode, nego kao što je rečeno za apostola Jovana da ga Isus naročito ljubljaše, tako Bog projavljuje svoju ljubav osobito prema onima kojima daje velike zadatke u životu, u istorijskoj drami ljudskoj. I kao što je Hristos odredio izvanredno veliki zadatak svome ljubljenome učeniku svetom Jovanu, tako je odredio veliki zadatak srbskom narodu, veliku misiju među bližim i daljim narodima.
 
10. Svi bogoljupci i narodoljupci bili su u svome životu veliki paćenici. To Biblija prejasno potvrđuje, iznoseći primer Jakova, Josifa, Mojseja, Isusa Navina, Samuila, Davida, Jova, svih proroka i pravednika Staroga Zaveta. I sav Novi Zavet i sva istorija crkve potvrđuje to ne sa deset ili sto primera nego sa milionima. Šta je hrišćanski kalendar drugo nego spisak tipičnih paćenika, kažemo tipičnih, jer svaki kalendarski tip paćenika povlači za sobom hiljade sličnih a nezapisanih paćenika za Boga, za dušu i za narod kroz poslednjih 2000 godina.
 
11. Veliki paćenik je bio i Nemanja, začetnik i početnik osmostoletne istorije srbske. Ako jedan veliki čovek nije paćenik, on je avanturist, sličan Bonaparti. Nemanja je bio trostruki paćenik: za Hrista Boga, za narod i za svoju dušu. I pre Nemanje bilo je srbskih župana i svetitelja paćenika. Bio je Časlav i Vojislav Bodin, a naročito sveti Jovan Vladimir, svi paćenici za narod, bio je sveti Prohor i sveti Jovan Osogovski i Jovan Rilski, paćenici za svoju dušu. Isto tako i sveta Petka srbska, i ko zna koliko njih uz ove paćenike. Ali Nemanja je sve njih ujedinio u sebi. On je bio trostruki paćenik i vaistinu veliki paćenik. Ali zato i veliki pobednik i besmrtnik.
 
12. Ne zna se ko je veći; Nemanja vladar ili Simeon monah, niti Simeon monah ili Simeon mirotočivi, niti onaj pre smrti ili ovaj posle smrti. Nekoliko ljudi u jednom čoveku. Ratnik i državnik, narodoljubac i bogoljubac, bogataš i ubogi podvižnik, svetski čovek i svetac. Sava i Stevan, sinovi njegovi i životopisci njegovi nisu nimalo preuveličali bogatu i mnogostruku ličnost svoga oca. Dela i fakta opravdavaju svaki slavopoj Nemanji, i ne dozvoljavaju nadživeti se rečima. Samo jedna reč objašnjava celog Nemanju u svim njegovim projavama – Teodul što znači sluga Božji.
 
13. Čudan je čovek bio Nemanja: On je imao dva krštenja, dva imena, dva zvanja u životu svome, a po smrti dva groba. Prvo je kršten po katolički, potom kad je odrastao odbacio je to latinsko krštenje i krstio se po pravoslavnom zakonu. Zvao se kao vladar Nemanja – po bibliskom imenu Nehemija – a posle kao monah zvao se Simeon. Bio je vladar i mačenosac, a pod starost monah i krstonosac. Prva grobnica mu je bila u Hilandaru a potonja u Studenici. On je koren svete loze Nemanjića. Ostavio je posle sebe ne samo krv u potomcima svojim, nego mač i krst kao program u službi Gospodu. Bio je on Teodul – sluga Božji – i kao mačenosac i kao krstonosac, i kao Nemanja i kao monah Simeon. Čak i po smrti, kao mirotočivi svetac, ostao je sluga Božji i pomoćnik narodni. U njemu je sva duboka istorija njegove dinastije kao i neizraziva sudbinska istorija srbskoga naroda do danas.
 
14. Bio je Nemanja i gospodar, bio je i sužanj. Ratovao je sa braćom i nebraćom. Borio se sa pravovernim i krivovernim. U svojoj rođenoj braći imao je izdajnika. Protiv pravovernih Grka ratovao je za državu i za nacionalnu individualnost, tj. za srbsko ime, koje su Grci hteli utopiti u jelinizam zbog jednakosti vere. Protiv latinske i bogumilske jeresi borio se za pravu i čistu veru.
 
15. Kad je Nemanja stigao da pored onolikih ratova i borbi sazida nekoliko velelepnih crkava? Darovao mu je Bog istina dug vek, ali i on je žurio, da i mirne dane upotrebi na službu Bogu i na slavu Boga i Božjih svetaca. Nije on zidao Đurđeve Stubove i Studenicu tek onako radi ukrasa svoje zemlje niti pak da podražava Grcima nego sve po zavetu u mučnim prilikama svoga života. Đurđeve Stubove podigao je po zavetu Svetom Đorđu, kad je bio bačen od braće u jamu kao negda biblijski Josif, a Studenicu po zavetu Svetoj Bogorodici, kada je stajao pred teškim ratom sa Grcima. Izvesno, da je sve ostale crkve i manastire, kako po Raškoj tako i oko Kuršumlije, podigao po nekom svom zavetu.
 
16. Sve borbe Nemanjine i svi ciljevi njegovi bili su upućeni na to, da ujedini srbski narod i stvori jednu srbsku državu. Ali ne onaku laičku, kako to moderni istoričari tumače, tj. ne jedan laički narod i ne jednu laičku državu, nego narod hristoljubivi, koji će Hristu služiti, i državu svetu, koja će opet Hristu služiti. Sve da služi Hristu onako kako je i on služio do svoga poslednjeg izdisaja na asuri u Hilendaru. Njegov nacionalizam je hrišćanski pravoslavni nacionalizam i njegova Država je teodulska država. Tu svoju osnovnu ideju on je zapečatio uvlačenjem mača u korice i smrću pod krstom Hristovim. Jer je mač bez krsta ništa, a krst pobedonosan i bez mača, na kraju krajeva. Nemanja nikad nije ni ratovao samim mačem bez krsta, što svedoče njegove zavetne crkve.
 
17. U opštim linijama Nemanja je vodio svoj narod nasuprot dve jake sile – panjelinizmu carigradskom i panteokratiji rimskoj. On je samo, možda nesvesno i spontano ili polusvesno, trasirao put budućnosti svoga naroda, ali je trebalo da dođe Sava, njegov najmlađi sin, da taj put potpuno proseče i uravna, da kristalizira opšte ideje svoga roditelja i praktično ih ostvari u jednoj savršenoj unutarnjoj organizaciji srbskoga naroda. Tamo gde je osamdesetogodišnji starac Nemanja stao, tu je mladi monah Sava nastavio, dosledno i inteligentno do genijalnosti.
 
18. Sav pozitivan, praktičan i konstruktivan do srži u kostima, kako samo može biti jedan duhovni čovek, jedan jevanđelski domaćin, Sava ja smislio kako da pobedi zlo dobrim. Kako, dakle, da pobedi panjelinsku težnju? Pomoću samostalne narodne crkve. I on je to ostvario. Stuknuo je zauvek panjelinski šovinizam, stvaranjem srbske samostalne crkve, nezavisne od Carigrada. A kako da pobedi internacionalnu papsku teokratiju u Rimu? Stvaranjem teodulije – službe Bogu – usredsređene u ličnosti vladara.
 
19. Kakva je razlika između teokratije i teodulije? Kao između nametnutog gospodara i dragovoljnog sluge. Teokratija može biti dvojaka: klerikalna (sveštenička) i svetovnjačka. Klerikalna teokratija jedino je i poznata, i strašno omrznuta u Evropi, a svetovnjačka teokratija poznata je u muslimanskom svetu, u kome je kalif ili šeif ili šah nosilac Božanske vlasti. (Kao nešto prolazno mi ne spominjemo ovde svetovnjačku teokratiju u Ženevi, koju je Kalvin zasnovao, no koja je s njim i iščezla. Teokratija monaška većega stila postojala je od drevnih vremena, postoji i sada u Tibetu).
 
20. Teodulija je glavna karakteristika svih srbskih vladara loze Nemanjića. „Rab Hrista Boga“ tako su sebe svi nazivli i potpisivali, počev od Stevana Prvovenčanog do cara Uroša. I ne samo Nemanjići nego i vladari kneževi, despoti vojvode i gospodari drugih loza i familija tako su sebe, poput Nemanjića, nazivali i potpisivali, kao knez Lazar, despot Uglješa, despot Stevan Visoki, despot Đurađ Branković, sultanija Mara, majka Angelina i drugi mnogobrojni. Svi rabi Hrista i Boga, svi teoduli, sluge Božije. Tako ih je sve Sava uputio, Nemanja svima primer dao, a duh Božji na tom putu ukrepio.
 
21. O ko da se stidi nazvati se slugom
I služiti Bogu s radošću, ne s tugom?
Kad se i sin Božji iz očevog krila,
Gospodar svih tvari i nebeskih sila,
Spustio na zemlju da ljudima služi
I da primer službe dragovoljne pruži.
Prerušen u telo i u siromaha,
Sluga bez odmora, sluga bez predaha,
On i noge pere ribarima znojne,
Nahrani, isceli, pouči bezbrojne.
Car careva tako, a grešnici kako?
Da do vlasti dođu, i to brzo, lako,
Da se hvale vlašću, da se nadimaju
I da bližnjim svojim za vrat nogom staju
To je njihov program, to njihova svrha,
I Život im je ceo za sujetom trka.
O Isuse slavni, službom proslavljeni,
Sve ljude na službu čudesno pokreni
Ko god tebi služi ne hvata ga rđa,
Pun je Tvoje sile, pun je milosrđa.
Za cara i kralja i svakog smrtnoga
Najveće je zvanje – rabi Hrista Boga.
 
22. Sveti Sava je tako ustanovio i utvrdio da arhiepiskop srbski bude prvi sluga Hristov u činu duhovnom a kralj srbski prvi sluga Hristov u činu građanskom. A kad je arhiepiskop sluga Hristov, to su sluge Hristove i svi sveštenici, i kad je kralj sluga Hristov, onda su sluge Hristove i svi činovnici, vojni i građanski. Cela jerarhija duhovna treba da služi Hristu, i cela jerarhija vojna i civilna treba takođe da služi Hristu. Dakle ne samo crkva ima da stoji u službi Hristu nego i država, i to država ni malo manje nego crkva, i kralj ni malo manje nego arhiepiskop. Teodulija je put i svrha crkve i Države podjednako.
 
23. Sava je to sasvim jasno izrazio u Žiči prilikom krunisanja svoga brata Stevana za kralja Srbskog. U svojim besedama tada je on jasno isticao u lice kralju, velikašima i narodima dve neoborive stvarnosti; prvo, da je vera jedini blagosloveni temelj života ličnog i života društvenog i uređenja državnog; i drugo, da i kralj i svi velikaši i sav narod kao i sveštenstvo moraju služiti veri, odnosno Osnivaču vere Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božjem Jedinorodnom, kako bi i mi svi mogli biti nazvani sinovima Božjim i ući u carstvo nebesno.
(Reč je naravno samo o veri pravoslavnoj, o veri čistoj i pravoj, apostolskoj i otačkoj, bez primese jeretičkog mudrovanja i klerikalnog politiziranja.)
 
24. Zašto mudri Sava nije tada govorio kako treba urediti lični dom, i kraljevski dvor, i organizovati državu, i spremiti vojsku i rasporediti poslove i dužnosti? Zašto ne to, nego samo o veri pa o veri? Zato što je vera istina, a istina je svetlost, a bez svetlosti niti se vidi put ni meta, niti se raspoznaje brat od nebrata, niti se zna dokle se došlo i kuda se ide, niti zašto se živi, zašto se mre i kome se služi, niti ko će i čime će nam se platiti naša služba. Istina je prvo, glavno i osnovno, sve drugo samo sobom dolazi. A istina – to je Hristovo Evangelije, to je vera u Hrista. Po reči samoga Hrista: Ja sam svetlost svetu, ko ide za mnom neće hodati po tami. Od tada pa zanavek Srbin je ostao istinoljubiv i Hristoljubiv, što je jedno i isto. Koji narod u svetu tako neskriveno i nelicemerno govori istinu i voli istinu? Od tada pa zanavek srbski vladari nazvani su Hristoljubivim, što će reći istinoljubivim. Deca i sluge istine.
 
25. Savi Nemanjinom, podvižniku i monahu svetogorskom, bilo je najviše stalo do toga, da otvori oči svome narodu te da vidi stvarnost onoga sveta, duhovnoga i besmrtnoga, prema kome se mora orijentisati i uređivati u svima rabotama ovaj svet telesni, prolazni i smrtni. Onaj svet, to je carstvo nebesno, kome se on privezao u svojoj sedamnaestoj godini i za koje se on još toliko godina trudio da ga upozna do savršene nesumnjivosti i povesnosti. Tome carstvu nebesnom on je posle kao crkveni starešina i žarki rodoljub hteo privoleti i privesti ceo svoj narod. Jer to je osnovno i glavno, a sve drugo se kao uzgredica i sporedica dodaje onima koji priznaju carstvo nebesno i njemu se privole. Na dvesta godina pre kneza Lazara u Kruševcu Sava i Nemanja, mladost srbska i starost srbska, privoleli su se carstvu nebesnom. To je sudbonosna prekretnica u životu svakog hrišćanina i svakog hrišćanskog naroda, naime: hoće li se privoleti carstvu nebesnome ili carstvu zemaljskome. To je sudbonosno bilo u vreme Nemanje i Save za srbski narod i svu njegovu docniju istoriju do danas.
 
26. Veran sluga, veran je domaćin. Ko je veran u malome, veran je i u velikome, i biće pohvaljen od gospodara svoga. To je istina evangelska. Sveti Sava je bio veran sluga u Svetoj Gori, pa veran – i domaćin u Hilendaru. Bio veran sluga Gospodnji Srbiji, pa i veran domaćin u srbskome rodu, najbolji Srbin sluga i domaćin što ga je zabeležila srbska istorija. Za vrednog a bezdetnog domaćina kažu Srbi: trudi se i znoji kao da ima deset sinova. Sava monah trudio se i znojio se oko miliona Srba kao da su sve njegova rođena deca, kao njegovi sinovi i kćeri. Nije bilo posla ni duhovnog ni praktičnog, ni posebnog ni narodnog, ni crkvenog ni državnog, koji se njega ne bi ticao i u koji on ne bi ulazio kao pomoćnik i savetnik. Najtrudoljubiviji sluga Hristov i narodni, Sava je bio najbrižniji domaćin u srbskome rodu. Veran sledbenik i podražatelj Gospoda svoga Isusa.
 
27. Savršeni domaćin kao savršen sluga, to je primer i zavet Svetoga Save srbskome narodu. O nekakvome gospodstvu kod njega nema ni spomena. I na reči i na delu, od početka do kraja, on je bio sluga sa domaćinskim duhom. Znao je on da je ljudski vek kratak i da je dat ne radi gospodarenja nego radi služenja. Bezbrojne narodne priče i legende o Svetome Savi, koji svud stiže da svakome čoveku pomogne nisu neistinite. One slikaju pravi karakter ovog duhovnog roditelja srbskog naroda kao najvećeg slugu – domaćina u istoriji srbskoj.
 
28. Po svojoj službi Bogu i narodu, po svome domaćinskom duhu, Sava je bio Srbin najbliži Hristu Gospodu. Sluga domaćin i domaćin sluga – istinski Teodul. Teodulija je bio ceo njegov zemni vek, Teodulija – najjasniji primer i najrečitiji amanet njegov svome narodu. Taj primer i amanet njegov ostavio je on svemu srbskome narodu i narodnim starešinama od prvih do poslednjih. I nije uzalud. Savin primer i amanet bio je kao zdravo seme bačeno na plodnu zemlju, te je kroz sve vekove do danas donosio bogatu žetvu Bogu za carstvo nebesno. A njegov primer i amanet može se izreći jednom rečju – Teodulija ili služba Bogu.
 
29. Srbska istorija ne zna za borbu između crkve i države. Takve borbe nema, nego krvavi ratovi ispunili su istoriju zapadnih naroda. Čime se da objasniti ono prvo a čime ovo drugo? Ovo prvo Teodulijom a ovo drugo Teokratijom. Uzmimo za primer dva mirna vola, kako, upregnuti u isti jaram, vuku ista kola i služe istom domaćinu. To je Teodulija. Onda uzmimo dva vola razbešnjena jedan na drugog, tako da se čas levak izvuče iz jarma i bode svoga druga dešnjaka terajući ga da on sam vuče kola, čas opet dešnjak to čini sa svojim drugom levakom. To je teokratija: rat crkve protiv države i rat države protiv crkve, rat pape protiv kraljeva i rat kraljeva protiv pape. Nijedan vo nije hteo da ujarmljen služi Domaćinu, svaki je od njih hteo da igra ulogu Domaćina, i da tera svoga druga u jarmu. Zato su Domaćinova kola ostala ukočena a njiva neobdelna i najzad sva zarasla u korov. Tako je na Zapadu.
 
30. Savina je misao bila da treba oba vola upregnuti u jaram, da podjednako služe Domaćinu. I crkvu i državu. To je bila bibliska misao – upravo zapovest Božja i u Starom i u Novom Zavetu. Psalmist razmatra svu zemlju i sve što je na zemlji, pa zadivljen govori Bogu: Sve služi Tebi (Ps. 119, 91) Šta je čovek, da on jedini čini izuzetak? Zar leptiri i ptice, i vetrovi i gromovi, da služe Stvoritelju Domaćinu svome a čovek da ne služi? To mora da je došlo do nekog pomračenja uma i od neke zlokobne pogreške u srcu. Oficiri u dvoru kneževskom s ponosom govore: mi smo na službi kod kneza. A šta je jedan smrtni knez prema besmrtnom i svesilnom Caru neba i zemlje, i to još Tvorcu i Ocu svome? Zaista, samo sumašedši i od satane dirigovani ljudi mogu smatrati za čast da služe jednome knezu a za stid i poniženje da služe Gospodu Bogu. Koliko sutra oni će ležati mrtvi, grob do groba, sa svojim knezom i u truleži raspadati se, a Bog će večno živeti i carovati. Ali njihova kratkovidost da ovo vide veća je od kratkovidosti insekata, zaista poražavajuća.
 
31. Oni predstavljaju uspeh zlobnog satane. Oni predstavljaju i poraz Božji, poraz Onoga što ih je stvorio. Aj, kakva očajna kob za jednoga čoveka: predstavljati uspeh đavola a poraz Boga! Zato ih tvorac njihov bez milosti a po pravdi satire i uništava. Kao kad bi jedan otac odgajio sinove a oni se odmetnuli u hajduke, pa sa svojim harambašom (čitaj ovde: satanom) napadali mučki na dom oca svoga i na njegovu mirnu čeljad. Ko ne služi Bogu, taj neizbežno služi đavolu, supostatu Božjem. Zar je dakle stid služiti Bogu? Zaista jeste stid, ali samo za one koji propadaju, ali ne za one koji se spasavaju.
 
32. U Starom zavetu govori se o narodu izrailjskom, od Boga izabranom da Bogu služi, jedini između svih naroda koji su đavolima i đavolskim idolima služili. Jer jedna služba ljudima ne gine: ili služiti Bogu ili đavolu. Samo što Bog službu sebi naziva službom, a lažljivi đavo naziva službu sebi gospodstvom i uživanjem. I taj izabrani narod izrailjski hramao je na obe noge kroz hiljadu godina, služeći čas Bogu čas đavolu. Svi praoci, oci, pravednici i proroci pozivali su narod na službu jedinome Bogu, ali su često preovlađivali đavolovi lažni proroci i odvlačili narod na službu đavolu. Premda đavo nikad ne govori o službi ni Bogu ni sebi, nego o gospodovanju i uživanju u ovome veku, on ni o čem drugom ne misli nego da podjarmi ljude sebi na groznu službu. Jer je on laža i otac laži.
 
33. Novi Zavet pak po prevashodstvu je Ustav služi Bogu, sveto, savršeno i beskompromisno. I Sin čovečji nije došao da mu služe nego da služi. Služio je čak i Onaj, koji je Domaćin sveta, Gospod Isus Hristos, služili su i njegovi apostoli i svi pravi sledbenici, služili Bogu do poslednjeg daha i izdaha, od onda do današnjeg dana. Pa kada Sin Boga života nije se stideo službe Ocu svome nebesnom, kako da se ljudi stide te službe i prihvataju lažno obećanje satanino o gospodovanju i uživanju u ovome svetu? Posle dugog i predugog kolebanja između službe Bogu ili đavolu, izbrani narod izrailjski na kraju privoleo se potpuno đavolu, izdao je Boga i raspeo Mesiju, Sina Božjega. Pravo im je rekao Isus: Vaš je otac đavo i slasti oca svojega hoćete da činite, on je krvnik ljudski od početka i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu, kad govori laži svoje govori, jer je on laža i otac laži. Tako je izvršena misija izbranog naroda izrailjskog, potpunim i svesnim odstupanjem od službe Bogu i stavljanje na raspolaganje satani, kome taj narod i do danas služi. Jer niko od ljudi ne može da ne služi bilo Bogu bilo đavolu. Vek ljudski jeste vek službe.
 
34. Sve je to znao naš mudri otac Sava. I bolje od nas znao je on, da je ovaj životni rok na zemlji dat ljudima radi službe a ne radi gospodovanja, i uživanja. Zbog toga se pokorio neminovnom i neizbežnom, tj. služenju. Ali on je još znao da služenje može biti dvojako, ili Bogu ili satani. Zato se on sa svom snagom trudio da točak svekolike energije svoga naroda, kao i svoje lične, okrene na služenje Bogu. I još, povrh svega, da i državu, isto kao i crkvu stavi u aktivno, neumorno i dragovoljno služenje Bogu. Na taj način on je ostvario u srbskom narodu potpunu i savršenu Teoduliju, tj. bogosluženje, a izbegao zapadnu anomaliju, po kojoj crkva tobož sama dužna je služiti Bogu, ali ne i država, papa ali ne i kralj, sveštenik ali ne i građanin i vojnik.
 
35. Gde god se crkva odelila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama raznim gospodarima. A pošto postoji samo jedan jedini pravi gospodar kome se može svesno i pošteno služiti, tj. Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku Božjemu, đavolu. Razdor, svađa i rat između crkve i države sramoti istoriju zapadnih krštenih naroda za poslednjih hiljadu godina. Čas je crkva bila u službi protivnika Božjih zbog svoje teokratije, čas opet država zbog svoje autokratije, čas ona prva zbog klerikalizma, tj. pogrešnog služenja Bogu, čas ova druga, zbog laicizma, tj. potpunog odricanja služenja Bogu. Ne po razumu nego po zlobi zavađenih strana. A zloba pomračuje razum, zbog čega i stoji u Svetom pismu opomena: Čuvaj se da ti zloba ne pomrači razum.
 
36. Od svih tih anomalija i užasa sv. Sava je spasao svoj narod ustanovljenjem Teodulije kao puta i cilja crkve i države. Ne bi to on lako izveo, da mu se otac Nemanja nije zamonašio i da mu brat rođeni nije bio kralj. Sam Bog je tako opredelio, da se na jednoj istorijskoj prekretnici srpske istorije nađu dva brata kao narodne vođe, jedan kao duhovni, a drugi kao svetovni poglavar, arhiepiskop Sava i kralj Stevan. Neobična sličnost sa jednom sudbonosnom prekretnicom u istoriji izrailjskog naroda, kada su se na čelu toga naroda, po Božjoj zapovesti, našla dva brata, Mojsej i Aron. Jer ko će razumeti čoveka i pomoći bolje nego rođeni brat? Kralj Stevan kao vladar takmičio se u službi Bogu sa svojim bratom duhovnikom i trudio se da u veroispovesti ne izostane iz njega. Moćni Nemanja pak svojim monašenjem u starosti započeo je tim činom svoje privolenje carstvu nebesnom, k nebu upravio duh svojih potomaka a celome narodu svojim primerom ostavio pouku da se kroz zemaljski život mora spremati za večni život.
 
37. Neka nas nimalo ne zavaraju krupne titule srpskih vladara, kao: kralj, car, despot, avtokrator, sevastokrator. Sve te zvučne titule pisane su ispod onoga što je prvo i bitno – rab Hrista Boga. I ovo nije bilo samo mrtvo slovo na hartiji, niti nešto formalno i običajno. Ne, nego je to baš bilo bitno u životu njihovom. Branili su veru pravoslavnu, što znači istinu Božju – odlučno i neumorno. U tome su oni nadmašili i same careve vizantijske. (Tako je kralj Milutin spasao grčki narod od sramote a Grčku od unijaćenja u vreme jednog od Paleologa). Nisu trpali na gomile blago, niti su ga trošili na svoje palate, nego su sve davali na strojenje velelepnih hramova u slavu Hrista Boga, narodu svome na korist a duši svojoj na spasenje. Koliko su ove njihove slavne zadužbine poslužile na korist srbskome narodu, to je sam narod blagodarno u pesmi iskazao a svi istoričari priznali i potvrdili.
 
38. Zadužbinarstvo ove vrste tj u podizanju crkava i manastira nikad se posle nije previdelo kod srpskih vladara ni u jednoj dinastiji do naših dana. Čak i posle Kosova pod turskim gospodarstvom, vazali kneževi i kneginje, despoti i despotice, vojvode i vojvotkinje, podizali su zadužbine širom zemlje srpske. To su nastavili i Karađorđe i Miloš, naši seljački kneževi, i njihovi potomci. Kraljeva crkva na Oplencu svedoči, da srpski vladari ni u dvadesetome veku nisu prekinuli službu Bogu kroz zadužbinarstvo odpočeto još od naših prvih krštenih župana i razmahnuto od Nemanjića.
 
39. Ta plemenita strast kod Srba za podizanje zadužbina ne može se naći u takvoj i tolikoj meri ni u jednog drugog naroda. Ne samo da su ukrasili i osveštali svoju zemlju bezbrojnim i krasnim zadužbinama nego su sa istom revnošću i ljubavlju podigli mnoge i slične zadužbine po zemljama bliskim i dalekim: po Albaniji i Grčkoj, po Hrvatskoj i Mađarskoj, po Bugarskoj i Vlaškoj, u Svetoj Gori i u Palestini. U nekim od tih zemalja srbske zadužbine predstavljaju i do danas najglavnije i najlepše svetinje.
 
40. Mi pomenusmo odbranu prave vere i zidanje zadužbina od strane srbskih vladara kao njihovu službu Bogu, kao njihovu Teoduliju. I ako su to sve stvari velike i značajne, one nisu jedini način bogosluženja srbskih vladara i velikaša. Bilo je i drugih načina. To su uglavnom dela milosrđa prema malim i sirotim, i pravedne zaštite svih stradalnika na pravdi. Pri svojim zadužbinama u Solunu, Carigradu i Jerusalimu, kralj Milutin je otvarao skloništa za stare i uboge, hranilišta za gladne i bolnice za bolesne i nedužne. To je poznato iz istorije ovoga velikog vladara. Tim pre morao je on podizati takve ustanove pri svojim zadužbinama u samoj Srbiji. Kako on tako i ostali veliki zadužbinari.
 
41. O Ti, čudni Tvorče, bezbrojnih čudesa,
Kome verno služe angelska nebesa,
Prestoli i sile, gospodstva i vlasti,
Što vladaju moćno nad svakom oblasti,
Serafimi strašni, plamenovi beli,
Heruvimi moćni, slični hitroj streli,
I sunce i luna i zvezdana kola,
I sve žive tvari što sa tvoga stola,
Hrane se i poje, i tvoj vazduh dišu, –
Kaži zašto ljudi na tebe uzdišu?
Zašto tebe čine za zlo svoje krivim,
Tebe što ih stvori i činiš ih živim?
No hvala Ti Tvorče, večna hvala Tebi,
Što nam srce naše Ti privuče Sebi,
Te služiše Tebi ne žaleći noge
I strojiše Tebi zadužbine mnoge, –
Vere branioci, bednih hranioci,
Tvoji rabi biše naši slavni oci,
Bogati pred svetom, pred Tobom ubogi,
Milosrdni spram drugih, a spram sebe strogi.
Nit’ sujetni biše, nit’ hodiše slepo,
I krune i zlato smatraše za pep’o,
Da bi samo Tebi verno poslužili
I po smrti svojoj blizu Tebe bili
U večnom životu, u večnoj svetlosti,
Gde nema ni smrti, bede ni žalosti.
 
42. Pišu i istoričari kako su neki Nemanjići bili veliki grešnici, kako je brat izdavao brata, brat borio se protiv brata, otac udarao na sina, sin na oca. To nije neistina, ali je neistina da je to i samo to bio ceo sadržaj njihova života, da je to ceo njihov životopis. Oni pričaju priču donekle ali ne do kraja. Kao kad bi sveti Luka istoričar apostolskih dela ispričao o Savlu kako je vatreno gonio hrišćane, pa tu zastao i svršio priču, ne ispričavši drugi deo, tj. kako se Savle obratio u Pavla, gonitelj u apostola, grešnik u pokojnika, hristoborac u sveca.
 
43. Zaista neki od Nemanjića grešili su kao ljudi po ljudskoj slabosti, ali su se kajali za grehe i umirali su kao pokajnici. Ne znamo za Vukana da li se pokajao, zato je i ostao van slave i van kalendara, jer je ustao protiv svoja dva sveta brata i vezivao se za rimsku crkvu. Zbog toga je okarakterisan kao izdajnik, i kao praobraz svih izdajnika srbskih, i to uvek sa istim imenom: Vukan, Vuk, Vukašin, Vujica. Međutim Dragutin se pokajao zbog svoga ustanka protiv brata Milutina, zamonašio se i kao monah Teoktist verigama se obložio u pokajanju i iskušenju. I sazidao je nekolike predivne crkve u slavu Božju kao: Ozren, Tavnu, Raču, Lovnicu i crkvu u Arilju. I posvetio se. Zašto srbski istoričari ne dopričaju priču do kraja? A kraj delo krasi, veli srbski narod.
 
44. Kajao se i kralj Milutin zbog greha prema sinu svome Stevanu, i gorko oplakivao svoj greh pred igumanom manastira Pantokratora, u kome je oslepljeni Stevan primoran bio da boravi. I posvetio se Milutin ne kao grešnik nego kao pokajnik, i ne kao pokajnik samo po reči nego još više na delu, služeći Gospodu svome Hristu do kraja svoga dugog veka. Nijedan od modernih istoričara srbskih nije se zadržao na onome što je najkrupnije i najvažnije u pogledu ličnosti ovoga slavnoga kralja, naime, da se posvetio i da bugarska prestonica Sofija čuva njegovo telo kao svoju najveću svetinju. Ne vide to oni, jer je nehrišćanski i ne srbski mrak zamračio njihov duhovni vid. Oni ne opraštaju greh onome kome je Bog oprostio i koga je Bog čak i posvetio. Ne može se istorija srbskoga naroda pisati samo mastilom, nego i krvlju i suzama od srca.
 
45. Kajao se i car Dušan zbog svog greha prema roditelju svome Stefanu Dečanskom. Ali greh sina prema roditelju teži je od greha brata prema bratu, i od greha oca prema sinu. Dušan je ostao veliki i slavan, ali se nije posvetio, tj postigao je najvišu slavu zemaljsku, ali ne i najvišu slavu nebesku. No i ako se nije posvetio, verujemo da mu je Bog oprostio greh zbog njegove ogromne i neumorne službe Bogu. Jer je bio pokajnik. I jer je podizao mnoge zadužbine, činio bezbrojna dela milosrđa, štitio manastire i svaku pravdu svojim strogim zakonima, Svetu Goru osnažio je i osigurao, a ceo hrišćanski Balkan branio je od nekrsta, i u krstaškom ratu za hrišćanstvo na Balkanu postradao. Zaista, i ako je učinio u mladosti veliki greh prema roditelju svome, bio je do kraja života sjajan i veran sluga Hristov na delu i u stradanju, potpisujući se uvek kao rab Hrista Boga i žrtvujući sebe za krst časni i zlatnu slobodu hrišćansku svih balkanskih naroda.
 
46. Kajao se i despot Đurađ Branković za greh oca svoga Vuka, izdajnika kosovskog. Ali se teško primalo njegovo pokajanje za onoga grešnika, kome narod, kao živa crkva Božja, nikad nije oprostio. Ipak despot Đurađ je opravdan pred Bogom i narodom zbog svojih dela i patnji. On se, istina, nije posvetio, ali su velika dela njegova bila u službi Hristu Bogu. Podizao je crkve, držao je strogo veru pravoslavnu, odbio je papsku ponudu da pređe u rimsku crkvu, obdarivao je bogato manastire u Srbiji i u Svetoj Gori, mudro i oprezno čuvao je narod ukoliko je to mogao kao vazal turski, i kao roditelj preživeo je grozna stradanja zbog nesreće svoje dece. Jer su mu dva sina od Turaka bila oslepljena a ćerka primorana da se uda za krvnika Sultana. No kada se Đurađ nije posvetio, posvetili su se nekoliki njegovi potomci kroz majku Angelinu. A Đurađ je bio i do kraja života ostao rab Hrista Boga, na delu i stradanju.
 
47. Kajao se i knez Miloš Obrenović zbog greha prema Karađorđu, jer je posredno bio umešan u pogibiju velikoga Vožda, i to još kuma svoga. Svedoči o njegovom kajanju crkva zvana „Pokajnica“ koju je Miloš dao podići u Radovanju. No nije sav Miloš u tome grehu. On je sebe smatrao slugom Božjim i narodnim. Borio se za krst časni i stradao mnogo od tuđina i od svojih. Popravio je, bezmalo, sve narušene manastire ne samo u sada oslobođenoj nego i neoslobođenoj Srbiji sve do Jovana Bigorskog. Postio je, držao krsnu slavu i mnogo se Bogu molio, isto kao i veliki Karađorđe poput svih starih vladara srbskih i svega naroda srbskog. Bili su to ljudi narodni i po krvi i po duhu.
 
48. No ko je tako sveto i čestito služio Bogu Hristu kao onaj divni Lazar Kosovski? Posvetio se i on, posvetila mu se i žena, carica Milica, posvetio mu se i sin Stevan Visoki. Od svetog korena sveta i loza. On je činio sva Bogu ugodna dela kao Nemanjići a vladao je, ili bolje reći, služio je, u teža vremena nego Nemanjići. Podigao je mnoge zadužbine, od kojih i do danas služe Ravanica, Lazarica i Gornjak. Obnovio je iz ruševina manastir sv. Romana. Bio je veliki darodavac svetinja svetogorskih. Hodio je na hadžiluk na Hristov grob. Bio je otac sirotima i zaštitnik bednima. A povrh svega položio je život svoj na Kosovu za krst časni i slobodu zlatnu. Zato ga je narod srbski zavoleo i opevao, a Bog ga proslavio time što ga je posvetio uvenčavši ga dvojnim vencem: kao svoga slugu i kao mučenika.
 
49. Mi smo izneli ovde samo nekoliko primera srbskih vladara i velmoža, kako su oni hodili putem Nemanjinim i Savinim, smatrajući sebe kao prve sluge Hrista Boga ispred svoga naroda. No ni izdaleka nismo nabrojali sve. Bilo je još stotine i stotine, možda i hiljade, manjih kneževa, čelnika, vojvoda i velmoža koji su hodili tim istim putem i kao sluge Hristove službom, zadužbinama i raznim požrtvovanjima spremali se u ovom životu za onaj život, mučeći se na zemlji s nadom gledali u večno i besmrtno carstvo nebesno. Ko će ih sve nabrojati? Još ih niko nije nabrojao. Svaki kraj, ne samo srbske zemlje, nego celoga Balkana, od Besarabije do Carigrada i od jednog mora do drugog, čuva kameno svedočanstvo o njima tj. njihova imena urezana u zidove ili likove sačuvane na freskama u njihovim zadužbinama.
 
50. Gde su zadužbine susednih naroda i vladara na srbskoj zemlji? Postavi sebi ovo pitanje, Srbine, tri puta i razmisli, Nigde ni jedne. Ni jedne rumunske u Krajini (u blizini Negotina nalazi se manastir Bukovo zadužbina ne rumunskih velikaša nego onoga slavnoga srbskog kralja Milutina). Ni jedne bugarske u Makedoniji, i nijedne grčke ma gde. Mada je carigradska patrijaršija gospodarila nad srbskim narodom do Svetoga Save i dugo i dugo za vreme Turaka, ipak nigde ni jedne grčke zadužbine, ni od grčkih vladara ni od grčkih vladika i velmoža. Zaista, neverovatno ali istinito. I mada Bugari polažu pravo na Makedoniju i Trakiju, nigde u ovim zemljama mi ne vidimo ni jednu zadužbinu bugarskih vladara. Međutim, grčka Tesalija i sva okolina bugarske prestonice ukrašene su svetinjama podignutim od Srba ktitora.
 
51. Mi ne mislimo ovim da prekorevamo ili omalovažavamo naše susede. Takvo je njihovo vaspitanje. Oni nisu imali Nemanju i Svetoga Savu, i nisu vaspitavani kao Srbi u jednom nekrivudavom pravcu – u Teoduliji, u služenju Bogu kao putu i vrhovnom cilju ljudskog života na zemlji sa nečuvenim geslom: za krst časnu i slobodu zlatnu. Zato su njihove narodne starešine, mada ne manje bogate od vladara srbskih, ostale ravnodušne prema služenju Bogu, pa nisu ni trošili svoje blago na zadužbine. Gledali su zemlju a ne nebo, i starali se o zemaljskom Carstvu a ne o nebeskom. Zato su vrlo često gubili oboje. Samo neke rumunske vojvode bili su zadužbinari, ali i to pod uplivom svojih žena Srbkinja ili svojih zetova Srba, ili izbegle u Rumuniju vlastele srbske.
 
52. Nacionalizam srbski je univerzalno hrišćanski, nikad uski i glupi šovinizam. Ovako bi se mogao definisati srbski svetosavski nacionalizam: Uređivati svoju kuću i suviškom svoje snage i svoga blaga pomagati svakom narodu da uredi svoju kuću. Ili: Služiti Hristu Bogu na svojoj zemlji i u svojoj otadžbini, i po mogućstvu i sa pretekom služiti Hristu Bogu po drugim zemljama, bliskim i dalekim, tja do Rusije i do Gore sinajske, čak i do krajeva vaseljene. Hrišćanski nacionalizam u univerzalizmu i univerzalizam u hrišćanskom nacionalizmu. Srbi su jedini nosioci ovoga ideala, velikim delom i do sada ostvarivanog, a uz Srbe još jedino Rusi od članova pravoslavne familije naroda Božjih na zemlji. Ima li što spasonosnije za sav svet?
 
53. Mislimo da je do sada dovoljno objašnjeno kako su srbske narodne starešine, bili oni kraljevi ili carevi, ili despoti ili čelnici i vojvode, služili Hristu Bogu sa svojih prestola i sa starešinskih stolica, kao strojitelji zadužbina, branioci vere pravoslavne, pomoćnici susednim narodima u odbrani, zaštitnici sirotnih, i kao krstonosni ratnici protiv nekrsta. Da pređemo sada na monaštvo, kao poslednji i vrhovni razred službe Hristu Bogu, kao maturu svih onih koji su se pre toga godinama vežbali u istoj službi na razne načine.
 
54. Monaštvo je kod Srba jedna ogromna istorijska stvarnost, koja je u istoriji Srba igrala veću ulogu od zadužbinarstva, jer zadužbinar daje svoje a monah daje sebe na službu Bogu. U tome je monaštvo veće od zadužbinarstva. Primer starca Nemanje i primer mladića Rastka delovao je zarazno i deluje i dan danas na starce i mladiće srbske da se otresu svega, privole carstvu nebesnom i pođu putem uskim i skorbnim, putem monaškog podviga.
 
55. Monah je stvarno stavljen u srbskoj istoriji iznad svakog drugog zvanja i svake druge titule, ne zbog neke spoljašnje sile nego zbog moralnog značaja. U crkvenom prologu govori se o viziji nekoga, koji je video monahe u onom svetu nebeskom iznad velikog cara Konstantina. Srbski aristokrati od pamtiveka povlačili su se od sveta u manastire i pustinje isto kao i prosti ljudi. Sveta Petka srbska – prepodobna mati Paraskeva – bila je od plemićkog roda. Od velikaškog i znamenitog roda bila su i ona trojica slavnih duhovnika, sveti otac Prohor Pčinjski, Gavril Lesnovski i Jovan Rilski. Oni su živeli daleko pre Nemanje i Save, i služili su Gospodu. No služba Gospodu ovim putem monaškim, u velikom stilu. i sa velikim zamahom, počinje tek od dva retka muža, od kojih je počelo sve što je veliko u istoriji srbskog naroda.
 
56. Zamonašio se moćni Nemanja, pa njegov sin knez Rastko, pa kralj Stevan Prvovenčani, pa kralj Vladislav, kralj Uroš, knez Predislav (Sava II), kralj Dragutin pa polubraća cara Dušana, pa Ana, supruga Nemanjina, i kraljica Jelena Gradačka i Jelena sestra kralja Dečanskoga, i carica Jelena Dušanova, pa carica Milica, i despotica Efimija, i majka Angelina i Maksim sin njen sa još poviše članova kuće Brankovića, u Sremu, u Erdelju i u Rumuniji. Mnogi plemići srbski posle Kosova povukli su se u Svetu Goru i tamo kao monasi okončali. Toliki broj njih ispunio je manastire srbske i grčke u Palestini. Čak i Sinajska Gora imala je Srba monaha. Nisu se oni povukli od sveta u manastir da spasu svoj zemaljski život od smrti – ko je od rođenih ikad uspeo u tome? Nego da služenjem Hristu Bogu zasluže večni život. Niti su odlazili u manastire da bi se ishranili. To nikako. Naprotiv, oni su odnosili u manastire svoje sačuvano blago i svuda su ostavljali dobar spomen bilo zidanjem i opravljanjem manastira, bilo pisanjem ikona i prepisivanjem knjiga. Svuda su oni radili sa poznatim domaćinskim duhom srpskim. Nigde Srbin monah u Svetoj Gori i na istoku nije jeo badava tuđi hleb niti je umro bez zasluge i bez dobra spomena. I do danas spominju se u Jerusalimskim manastirima po dobru srbski monasi i u nekim pokazuju se njihove rukotvorine. Oni su služili Bogu a ne sebi. I Bog je blagoslovio njihov spomen u dalekim tuđim zemljama.
 
57. Monaštvom i mučeništvom za veru, srbska je vlastela zapečatila svoju istinsku službu i svoje savršeno privolenje carstvu nebeskom, carstvu nepromenljive i večne stvarnosti. Šta je i monaštvo nego jedno dragovoljno mučenje sebe radi najvišega cilja života kako ga je Spasitelj objavio? Na to mučenje sebe rešavala su se srbska vlastela lako, imajući pred sobom primer Nemanjin i Savin. Starci su sledovali primer staroga Nemanje a mladići primerom Savinim. Izvesno je da nijedan pravoslavni narod nije imao toliki broj vladara, koji su dragovoljno sišli s prestola i otišli u manastir da kao prosti monasi posluže Hristu podvigom monaškim. Zaista, Srbi u tome imaju prvenstvo pred celim hrišćanskim svetom.
 
58. Tako je program Žički, program Savin ostvarivan kroz vekove i to podjednako kako od starešina crkve tako i od starešina države. Za sluge Božje priznavali su sebe i jedni i drugi, službu Bogu smatrali su za svoju svetu i jedinu dužnost i jedni i drugi i služenjem Bogu do izdisaja nadali su se zadobiti carstvo nebesno i jedni i drugi. Vo dešnjak i vo levak uporedo i mirno nosili su jaram svoj, služili Domaćinu svome. Crkva i država – to je bio jedan jedinstveni i nerazdeljivi organizam narodni.
 
59. Svađa između crkve i države uvek je proizvodila jeretike i bezbožnike. U srbskom narodu posle ugušenja bogumila, nije bilo nikakve jeresi. A bezvernik, ni jedan jedini, nije poznat od vremena Nemanje pa sve do kneza Miloša Obrenovića, do najnovijeg vremena, kada smo se kao slobodan narod pogledali licem u lice zapadne Evrope, u lice ove zlokobne po svet hemisfere, ove nagrđene od jeresi i bezverstva.
 
60. Od tada smo mi postali zlokobni po sami sebe. Nova srbska aristokratija, takozvana inteligencija, postala je očarana Evropom kao dobrom, polacmanila se, i svom dušom se odelila od svoga naroda i od narodne pravolinijske istorije, premda je farisejski gatala o narodu i o narodnim pravima, i rečju i perom i delom odvraćala je narod od carstva nebeskog i prikivala mu dušu za blago zemaljsko i šareni pepeo ovog prolaznog sveta. Svak je bio gotov da se pohvali službom u dvoru ili ministarstvu ili na univerzitetu, a niko službom Hristu Bogu. To je početak najnovije i strašne tragedije srbskog naroda. Grešila je i stara aristokratija srbska, (ako se uopšte može govoriti o srbskoj aristokratiji), baš i ona teodulska, ali je, grešeći, mogla uvek okrenuti se Bogu i reći poznate molitvene reči: Gospode, ašče i sogrješihom, od Tebe ne odstupihom. Davila se ponekad u grehu, ali nije ispuštala iz ruku konop spasenja. Kajala se, ispaštala dragovoljno svoje grehe i spasavala se. Novi davljenici srbski pak odstupili su od Hrista Boga, pa daveći se nisu imali u rukama konop spasenja.
 
61. O, Isuse, blagi, Sine Prevečnoga,
Ti se s neba spusti sa prestola svoga
U pustinju strašnu ove zemlje crne,
Gde b’ i sunce moglo od stra’ da utrne,
Kao monah, samac, da obdelaš njivu
I mrtvicu suhu pretvoriš u živu,
Videše vladari, poznaše Gospoda,
Da je život ovaj prolazan k’o voda
Pa prestole svoje napustiše rado
Po primeru Tvome pođoše k’o stado
U pustinjskom miru da preoru sebe
I uzgaje seme zajmljeno od Tebe,
Da molitvom, prostom i bdenjima noćnim
Učine se sličnim angelima moćnim
Što noću i danju, bez straha i bede
U svog Stvoritelja netremice glede,
U čudu svih čuda, u izvor svih tajni,
U trojično jednog, u liku presjajni.
I oci se naši privoliše tome
K’o monasi Tvorcu da posluže svome,
Da gledaju čudo i da dišu slavu,
Neprolaznu, večnu, jedinu i pravu,
Miliju od sviju zemaljskih milina
I slađu od sviju prolaznih taština.
 
62. Ono što smo rekli o srbskim državnim i građanskim starešinama, o njihovom Svetosavskom shvatanju života kao službe Hristu Bogu, i o samoj njihovoj službi na razne načine, to pogotovu važi u punoj meri za starešine srbske narodne crkve, za arhiepiskope, patrijarhe, monahe i sveštenike. Oni su bili pred vlastelom i narodom tumači Evanđelja kao službe Bogu i rečju i primerom. Mnogi su od njih bili zadužbinari i ktitori, a svi su bili branioci prave vere od jeresi, zaštitnici naroda i hranitelji sirotinje, letopisci srbske istorije i nadahnitelji pesnopevaca i guslara.
 
63. Sveta Gora im je bila prvo duhovno ognjište, Jerusalim drugo. I u Svetoj Gori i u Svetoj Zemlji oni su se učili Teoduluji, da bi posle stečenu nauku iskustvom i vežbom (a ne samo golim rečima) prenosili u svoj narod. Ili su pak ostajali tamo da domaćinski posluže Bogu u svojim ili tuđim manastirima, i da se upokoje u Gospodu kao sluge Gospodnje, na Karmilskoj Gori, na Tavoru, za Jordanom, u Jerusalimu i oko Jerusalima ili na Gori Sinajskoj. U vreme sile Turske pak oni su osnivali svoje manastire i strojili zadužbine po celoj Panoniji, po Mađarskoj sve do Karpata, po svoj Rumuniji i po Južnoj Rusiji. To se naročito događalo u vreme despotije Brankovića i po preseljenju patrijarha iz Peći u Austro- Ugarsku.
 
64. Pa i ovi patrijarsi srbski, kao i vladike crnogorske, bili su mučeničke sluge Hrista Boga. Po nevolji i sili okolnosti oni su primali na svoju grbaču ne svetsku vlast nad narodom, slično rimskim klerikalcima, nego brigu o narodu i o svim narodnim poslovima u nedostatku svetovnih kneževa i vođa. Zbog toga se nigde u istoriji o srbskom narodu ne spominje teokratija iz onog gorkog vremena kad su pećki patrijarsi i crnogorske vladike stajali na čelu naroda. Jer ne samo da to nije bila nikakva teokratija nego baš suguba teodulija. Slobodne države je bilo nestalo, ostala je samo crkva. Svetovne starešine su bile iščezle, ostale su samo duhovne vođe. Jedan vo bio je ubijen i drugi je morao sam da nosi jaram i vuče cela kola.
 
65. Narodi su od vajkada gledali u svoje vođe i na njih se ugledali. Srbski narod gledao je u svoje vladare i čelnike i u svoje vladike i duhovnike, i od njih je primao primer. Kakav je primer primio ovaj narod od svojih svetovnih i duhovnih vođa? Primer teodulije, službe Bogu kao smisla života i puta za carstvo nebesno. Primivši to poznanje od svojih dvojnih starešina, od njihovog primera i njihovih dela, narod se prema tom poznanju orijentisao u svekolikom svom domašnjem i društvenom biću.
 
66. Sedeći i razmišljajući kraj svoga ognjišta, bio u slobodi ili u ropstvu, srpski seljak je morao sebi ovako govoriti: Kad su kraljevi i carevi naši služili Hristu Bogu, zar ću ja tražiti nekog boljeg domaćina da mu služim? Kad se nekom služiti mora, onda je najbolje služiti Najboljemu. Kad se Nemanja, star i nemoćan, zamonašio, šta ja čekam i zašto ja da se ne zamonašim pre neizbežne smrti? I kad je Sava zgazio svoju mladost kao jevtinu krpu platna, i otišao u manastir, zašto ja da cenim svoju mladost, koja kao cvet precvetava i kao trava suši se? I kad su kraljevi naši kao monasi postili i na asuri spavali radi spasenja duše zar ja da tražim gospodstvo i slast, a smrt stoji pred vratima? I kad su carice i kneginje naše sušile se po manastirima, zar ću ja da prekršim post i gojim se za nečiju slast? I kad su sva gospoda i vlastela srbska zidala crkve i manastire, zašto ja bar da ne zapalim sveću u tim njihovim zadužbinama ili ne priložim nešto ili ne poslužim neko vreme u njima za spasenje dece svoje, kad nisam u stanju sam sagraditi crkvu? I kad su svi naši velikaši, državni i crkveni, imali bogomolje po kućama svojim, zašto ja da ne držim molitvu u svojoj kući i sa svojom decom?
 
67. Na osnovu svoga iskustva i uočenog primera srbski domaćin u planini stvorio je nešto izvanredno s Božjom pomoći. Stvorio je od svoga doma bogomolju, i crkvu, i manastir i Svetu Goru, i Jerusalim. Na svoj dom stavio je krst Hristov i sve je osvetio krstom i posvetio preslavnoj i nedomislivoj Svetoj Trojici, uzeo je jednog od proslavljenih svetih slugu Božjih za svoga zaštitnika i molitvenika i služio mu kao krsnoj slavi. Uveo je skraćeni tipik manastirski u svoj dom: tipik posta i molitve. Srbski dom postao je pravi manastir, sa jednim dodatkom osveštane bračne veze radi množenja naroda Božjega i sa skraćenim pravilom molitvenim po nužnosti, no koje se nadoknađivalo većim trudom. Vera, poštenje, poslušanije i trpljenje, to je ukratko bio tipik svakog srpskog doma. Šta je Sveta Gora nego služba Hristu Bogu? Ja ne mogu da odem u Svetu Goru, mogao je Srbin reći, zato neka moj dom bude Sveta Gora. Šta je Jerusalim zemaljski prema Jerusalimu nebeskom? Ja bih želeo poći na hadžiluk u Jerusalim zemaljski, gde su hodile stope Spasitelja moga, ali nisam u mogućnosti! Zato ću da se uzdignem višnjem Jerusalimu, boljem Jerusalimu gde nisu samo stope Njegove nego baš On sam, vaskrsli i vazneseni pobedilac smrti, Gospod moj i Bog moj.
 
68. No ako svaki Srbin nije bio u stanju putovati na poklonjenje u Svetu Goru i u Jerusalim, svaki je mogao hoditi u svoje domaće manastire, svojih slavnih cara zadužbine, i hodio je svaki. Hodio je često i na duže vreme. Ispovedao se, pričešćivao, uzdizao i sjedinjavao duh svoj sa Bogom svojim, podvizavao se zajedno s kaluđerima i isto kao i kaluđeri. Dolazio je u manastir da vidi sina ili unuka, koji se u manastiru učio, a i sam da se pouči. A imao se čemu poučiti. Manastiri su bili najbolja škola za narod, kakva je ikad postojala u srbskom rodu. U njima se u potpunosti održavala kako opšta hrišćanska tako i srbska narodna tradicija. Oboje u znaku službe Hristu Bogu. Dolazio je da vidi najpredanije i najizvežbanije sluge Božje, i da se i on od njih nauči služiti Bogu i svecima Božjim. I još da čuje kako su sveci Božji – među kojima su i mnogi njegovi srbski preci – služili Bogu na zemlji, trudom, molitvom, uzdržljivošću, zadužbinama i patnjama svake vrste. Onda se vraćao doma, da primljenu nauku preda svojima i primeni je u domu svome kao u nekom malom manastiru.
 
69. Pravoslavlje se ne može zamisliti bez manastira. I kuća svetoga Jovana bogoslova na Sionu, u kojoj je stanovala Bogomati, bila je stvarno, ako ne formalno, jedan manastir. Tu su se sabirali apostoli i drugi verni, radi molitve i pouke. Bogorodica je bila naravno u tom manastiru glavna ličnost, koja je zračila svima svojom mudrošću, verom i primerom života. Naročito srbsko pravoslavlje nije moguće zamisliti bez manastira. U njima se srbski narod od pamtiveka učio pravilu vere i obrazu krotosti. Uz to još i svojoj velikoj istoriji. Svaki manastir podsećao ga je na zadužbinara nekog vladara ili velikana srbskog. I narod je saznavao kako su njegovi veliki ljudi služili Bogu i svome rodu, kako su se trošili i trudili za dušu svoju, za carstvo nebesno. Tako je Teodulija predaka prelazila i na potomke preko manastira.
 
70. Srbska zadruga je osnovana na teoduliji, na služenju Bogu. Kad je teodulija oslabila, zadruga se poljuljala. Nije zadruga srbska počivala toliko na krvi – jer krv se mešala – koliko na teoduliji, tj. na saznanju da se mora Bogu služiti verom, poštenjem, trpljenjem i poslušanjem. U zadruzi je svak imao svoju čast i svoju dužnost. Domaćin je predstavljao vladara i duhovnika. On je bio prvi i pravi Teodul. Kao domaćin, poput Hrista Spasa on je bio sluga sviju. On je kadio pred ikonom, on je vodio molitvu, on je osvećenom vodom kropio sve, on je rezao kolač i dizao u slavu Božju, da, on je bio Mojsej i Aron u isto vreme, i Sava i Stevan u isto vreme, za svoj dom, sluga Gospodnji na svima linijama, sve u svom uskom domaćem krugu. Svu čeljad je voleo, za sve se brinuo, za sve se Bogu molio, sve je pomagao i za sve prvi na koncu ili konopcu život polagao, slično mnogim igumanima manastira. To je nešto zaista retko u istoriji hrišćanstva.
Ako su Pajsije, i Hadži-Đera i Ruvim postradali kao igumani svojih manastira, to su hiljade i hiljade srbskih domaćina postradali isto tako za svoje domaće obitelji, svoje domaće manastire, kao sluge Hristove. I sve su to pribrali sa ocima svojim u Veliku Nebesnu Srbiju u carstvu nebesnom.
 
71. Od teških iskušenja i čestih kataklizmi Srbin se poučio da ćuti i duboko razmišlja. To ga je utvrdilo u veri u sudbu. Svakom razmišljanju o prošlosti sledovao je Srbinov zaključak: Tako je moralo biti! Morao je čestiti Lazar na Kosovu poginuti zato što se privoleo sudbi Hristovoj i carstvu Hristovom. Morao je umreti za istinu, da bi vaskrsao u slavi. I proslavio se slavom nečuvenom. Posvetio se. I kao sluga i kao mučenik Hristov postao je centralna herojska ličnost u istoriji hrišćanskog Balkana, od cara Konstantina do danas. Morao je despot Đurađ ljuto stradati, i gledati svoje sinove oslepljene i ćerku udatu za muslimana. To je bila posledica greha roditeljskog, Vukovog. Morao se posvetiti despot Stevan Visoki jer je bio čestiti sin čestitoga sveca Kosovskog Lazara. Postoji linija pravde i linija nepravde. Zlo ne može dobro doneti, niti se dobro može zlom pobediti. Jer ono što je dobro ima deo otadžbine, zemaljsku i nebesku, gonjeno iz jedne ono se seli u drugu, i ima dve kuće, na zemlji i na nebu, kad mu izgori kuća zemaljska on se seli u kuću Nebesku. Šteta na zemlji dobit je na nebu, stradanja na zemlji, likovanje na nebu. Zlo rađenje gotovo suđenje. Pusti dobro niz vodu, a ti idi uz vodu i srešćeš ga. To je pravedna sudba što svetom vlada. Do te vere u sudbu došao je Srbin dugim stradanjem, dugim ćutanjem, dugim razmišljanjem, dugim iskustvom i molitvom.
 
72. Najviši oblik drame jeste tragedija. Istorija Srba je sva tragična. Put srbskog naroda vodi vrhom opasne litice nad bezdanom. Tim putem može proći bez straha samo mesečar. Takve su strahote na tom putu. Da su Srbi gledali naniže u propast iznad koje putuju, uplašili bi se i brzo pali i propali. Ali su oni gledali naviše, u nebo, u sudbodavca Boga, s poverenjem u Njega i koračali nesvesno ili jedva polusvesno. Zbog toga su mogli preći put liticom, kakvom ni jedan narod bele rase nije do sada prošao. Otiskivao se, ali se puzao ponovo na usku stazu strmenitog platna. Znao je on, da je to jedini pravi put, put njegove sudbe i spasenja. Pojedinci su se otiskivali i nisu se povraćali. Oni su propadali. Ali se glavnina naroda uvek vraćala na put. Tragični put stradanja i vaskrsenja, put Hrista, kome su se Srbi zavetovali na službu.
 
73. Na uskom putu nad bezdanom ne pomaže teoretičar nego praktičar, niti pomaže filosof koji sluti i nagađa, a najmanje naučnik koji zna sve unazad a ništa unapred. Na uskom putu nad bezdanom pomaže samo onaj koji je tim putem već prošao te može biti pravi i stvarni putovođ. Na jezivom putu kojim je srbski narod kroz poslednjih 800 godina išao, putovođ je bio Isus Hristos, Onaj koji je došao iz grada ka kome čovečanstvo putuje, da pokaže put, upravo da bude put i putovođ. Od Adama do krajeva vremena i prostranstva vasione niko osim Njega nije došao odanud, od cilja, od grada nepoznatog, da pokaže put i provede putnike k cilju i gradu nebesnom. Pojmio je to srbski narod, sav ranjav i krvav na mesečarskoj strmini, zato je prezreo sve teoretičare, manuo rukom preko svih belosvetskih filosofija i kabinetskih nauka, kao čestiti Draško preko crvotočnih Mletaka, i uhvatio se za skut Hrista Gospoda, kao jedinog vernog putovođe.
 
74. Stradaju u svom svetu i nehrišćani i hrišćani. Nameće se pitanje: Ako paganci i bezbožnici stradaju, zašto hrišćani stradaju? Zaista, veliko pitanje, ono muči duše mnogih neutvrđenih Hristovih sledbenika. Međutim, iako patnje nevernih i vernih izgleda da su podjednake, smisao i cilj patnji je nesravnjivo različan. Zamislite jednu visoku goru, vrletnu i strmenitu, i na vrh gore sjajan grad. Okolo gore unaokrug nalazi se put, širok i blistav, koji ne vodi nikud, jer ide u krug. A uz goru, preko strmeni, vodi tesna staza ka gradu na gori. Jedni putnici putuju ovim širokim i kružnim putem oko gore, neznajući ni zašto idu ni kuda idu i bez nade na neki bolji život na kraju puta, ni na kakvu nagradu. Drugi putnici idu onom strmenom stazom uz goru, znajući zašto se znoje i kamo idu. Oni su prvi pagani i bezverci, sinovi mraka i carstva zemaljskoga, a oni drugi su hrišćani, čeda svetlosti i carstva nebesnog. I oni se zato znoje, ali lako sve podnose, jer znaju da putuju doma, u večnu otadžbinu svoju, u grad Cara višnjega, u krilo Oca nebeskoga. I znaju još da ih ruka Gospodnja pomaže, i da su uz njih angeli hranitelji. Ovo jasno i vizionarsko saznanje krepilo je srbski narod kroz sve vekove muke i stradanja.
 
75. Nisu se Srbi naučili istini života samo slušajući Evangelije. Nisu se naučili samo iz knjige. Nego su se tome naučili isto toliko iz životnog iskustva. Mnogi su ljudi obamirali i ponovo se vraćali u život. Njihove su duše izlazile iz tela i, vođene od angela Božjih, putovale su po onome svetu duša i duhova. Retko da je bilo jedno selo ili grad gde se takvi slučajevi nisu događali. I svedočanstva tih svedoka bila su saglasna. Postoji onaj svet, kako svet svetlih duhova tako i svet duhova mraka. Pravednici su u onom svetu u bleštećoj svetlosti i neiskazivoj radosti, dok su grešnici i nepokajani nepravednici u mraku i muci, gde je plač i škrgut zuba. Pa onda bila su mnoga javljanja iz onoga sveta, naročito u vreme narodnog stradanja. Bile su vizije, i u snu i na javi, vizije spasonosne, koje su potvrđivale sve istine Hristove nauke. Ljudima čista i prosta srca javljao se sam Hristos, i Bogorodica, i angeli Božji, i sveci, i duše umrlih predaka. Uz to se pri svakoj mobi i na svakom selu pričalo o događajima, koji su svedočili, da Bog udara zlotvora a miluje dobrotvora. Sve to ogromno usmeno predanje, u kome su Srbi, kao jedan stradalni i vizionarski narod, naročito bogati, to predanje, koje ne bi moglo stati u sav svet, kad bi se zapisalo bilo je Srbinu potvrda svukolike nauke Hristove. Kako su protestanti očajno siromašni bez ikakvog predanja.
 
76. Sudba svih pravednih naroda uopšte slična je sudbi Hristovoj, no nijednog tako kao srbskog naroda. Stradao je i veliki ruski narod, no ni za trećinu ne, koliko Srbi. Stradali su i Grci, ali mnogo manje jer su se veštinom i koncesiranjem branili. Krst Rumuna i Bugara bio je nesravnjeno lakši od krsta srbskoga. U turskom carstvu Srb-Milet bio je najomrznutiji. U Austro-Ugarskoj isto tako. Zašto? Zato što su Srbi uporno stajali za Hrista i borili se za krst časni. Zato što nisu davali mira svojim gospodarima ni živi ni mrtvi. Jer i krv mrtvih Srba vapila je Bogu i mučila savest ugnjetača. Aj, kako su često mrtvi strašniji neprijatelju čoveku od živih.
 
77. Borbu protiv turaka nisu Srbi završili na Kosovu. Nisu ni na Smederevu niti na Beogradu. Nisu je završili nigde i nikad, od Kosova do Orašca, od Lazara do Krađorđa, niti od Karađorđa do Kumanova. I posle pada Smedereva i Beograda borba je produžena, strašna i istrajna, kroz vekove, iz Crne Gore i Dalmacije, iz Udbine, iz Mađarske, iz Rumunije, iz Rusije. Krstonosni Srbin je bio svuda i do kraja glavni zatočnik borbe protiv polumeseca. Slavni vojvoda Bakić brani Beč od Turaka, a onda drugom opet bojištu vodi nemačku vojsku protiv Turaka. Jakšići zadivljuju Mađare svojim herojstvom u borbi s Turcima, tako da ih je kralj Matija nazvao „stubovima hrišćanstva“. Tako isto Brankovići i drugi u Rumuniji i Bugarskoj. Tako Smiljanići i Jankovići u Dalmaciji. A da i ne govorimo o Crnoj Gori, o tom vekovnom i neprobojnom šancu Hrišćanstva protiv Islama.
 
78. I svi će vas omrznuti imena mojega radi, rekao je Spasitelj svojim apostolima. To se naravno zbilo na apostolima. Ali se bukvalno zbilo i na Srbima, kao glavnim nosiocima krsta Hristova na Balkanu i u Austriji. Inoverna Turska i krivoverna Austrija mrzele su Srbe više od svih ostalih naroda u svojim granicama. I Srbima je bilo teško i preteško. I da nisu gledali u Hristovu sudbinu kao u svoju sopstvenu ne bi se održali. Ali su oni gledali u stradanju Hristovom svoje stradanje, u smrti Hristovoj svoju smrt, i u Vaskrsenju Njegovom svoje vaskrsenje i obratno. Verovali su da sam Hristos ponavlja svoju sudbu kroz srbski narod. Ta vizija činila im je vekovno stradanje podnošljivim i nenasitu smrt lakom.
 
79. Hristos je za Srbe bio sam smisao života i borbe, i stradanja i umiranja i slobode i obnove i rada. Smisao crkve, smisao države, smisao porodice, smisao čoveka. Ni jedan narod nije tako smišljeno i nežno ukrasio praznike Hristove naročitim dirljivim običajima kao srbski narod. Zamislite Božić i Bogojavljenje, pa Veliki Petak i Vaskrs, pa Vaznesenje i Trojičin dan, i Preobraženje i Krstov dan. Sve je okićeno krasnim običajima kao lepo izatkani ćilim. Isto su tako iskićeni i praznici Bogorodični. Nikome u nebeskom svetu nisu Srbi podigli toliko crkava koliko Prisnodjevi Mariji. Pa još kako su Srbi naučili da vole i priznaju svece Božje, naročito svoje krsne slave. Zaista kao niko u svetu. Duši Srbinovoj nebesni svet je bio od vajkada bliži i prisniji od zemaljskoga. U tome svetu on je uvek gledao mnogobrojniju rodbinu nego na zemlji. Zato se toliko i seća svojih umrlih, pali sveće i čini pomene. I sprema se službom da i sam pođe u taj višnji svet verom, čašću i obrazom, i sjedini sa svojima pred licem Hristovim. Tamo, samo tamo, gde je Velika Nebesna Srbija.
 
80. Aj, ta Velika Nebesna Srbija! Ona predstavlja već odavno ostvareni ideal Velike Srbije. Verujemo da je u njoj više od sto miliona krštenih Srba, koji u zemaljskom veku Hristu služiše ili za Hrista stradaše, kroz vekove i vekove. I više ih je tamo u rajskoj svetlosti iz doba borbe, robovanja i stradanja nego li iz doba slobode i blagovanja. Oni koji više liče na Hrista zaista su u onome svetu bliži Hristu. Verujemo po evangelski, da će neki narodi, daleko veći od srbskog na zemlji, biti manji u carstvu nebesnom. I Gospod je rekao, da će neki koji su prvi biti poslednji a poslednji prvi. I stradalni Lazar na nebu je zasijao među prvima, dok je bogataš potonuo među poslednje u mrak pakleni.
 
81. Nebesna Srbija
Srbija je rajska,
Miomirna, krasna kao ruža majska.
Tu su oci naši i praoci sveti,
Što sa krstom časnim dostigoše meti.
Tu župani srbski, kraljevi i cari,
I vitezi krsta, i novi i stari.
Tu majke junaka i sestara jato –
Uglačane patnjom sijaju k’o zlato.
Tu čete posnika i svetaca blagih
I mnogo i mnogo srodnika nam dragih.
Tu monasi časni, monahinje blede,
Večnu svetlost Božju sad veselo glede.
Tu svečari srbski i zadužbinari,
Borci i stradalci i mladi i stari.
I devojke mile i dečica mala
Što su za svog Hrista jatom postradala,
Mačem posečena, ognjem sagorena,
K’o šibljike mlade vetrom oborena,
Domaćini tu su što u domu svome
Pališe kandila Bogu prevečnome,
Zanatlije slavne, vešte svom zanatu,
Tamo, svi su tamo u nebesnom jatu.
Iz tamnice sužnji, iz bolnice bolni,
Paćenici ovde, ubogi, nevoljni,
Raduju se tamo oko Svetog Save
Ko sinovi carski posred carske slave.
I četnici slavni, Božji osvetnici,
Mnogi bogomoljci, mnogi dobrotvorci,
Udovice tužne i majke bez dece,
Sve su ubrojane u Božje svece.
Kneževi seljački i njini ustaši
I svi i svi drugi slavni preci naši
Što u gorčinama živeše najljućim
Ali nemoguće smatraše mogućim.
Pokolenja mnoga od najboljeg soja,
Narod, Božji narod, bez broja i broja,
To je ona večna nebesna Srbija.
Što k’o jato zvezda pred Bogom se sija.
 
82. Svakome čoveku data su od Boga dva polja delatnosti, za svoj dom i za svoje bližnje. Svakome narodu data su isto tako dva kruga delatnosti i brige, za sebe i za druge. Kome je dato više, od njega se više i traži, tj. više brige o sebi i o drugima. Sebični ljudi i narodi su kao o onaj sluga, koji je primio jedan talant, pa zakopao. Srbski narod je obdaren od Boga mnogim talantima, zbog čega se od njega mnogo i tražilo. Od njega je sudba tražila oduvek dve stvari: da svoj dom najbolje uredi i da pomogne susedima manje darovitim da urede svoj dom. Srbin je izvršio oba ova zadatka potpuno. Uredio je svoj dom na Hrišćanski i domaćinski način, a pomogao je svima i svakome u susedstvu svome da uredi svoj dom. Kako ono kaže sveti Apostol Pavle: Ako se ko ne umije svojim domom starati, kako će se moći starati za crkvu Božju (I Tim. 35)?
 
83. Kao redak domaćin Srbin se domaćinski starao o svom domu, o svome selu, o svom narodu, pa isto tako i o narodima susednim, na blizu i na daleko. Njegovu službu Hristu nije ograničavalo ni vreme ni prostor. Zbog takvog njegovog širokog i domaćinskog duha sveti Sava je bio voljen kao angel Božji i među Mađarima i Bugarima, i među Grcima i Arabima. Kralj Milutin odbijao je mongolske navale ne samo od Srbije nego od celog Balkana. Car Dušan je ratovao i u ratu postradao daleko od svoje zemlje radi odbrane pravoslavnih Grka i Bugara isto toliko koliko i radi odbrane Srba. Knez Lazar poginuo je na Kosovu za krst časni i slobodu vascelog hrišćanstva, što se tada osetilo i priznalo u celoj Evropi, Karađorđe je digao ustanak sa krajnjim ciljem oslobođenja celoga Balkana i stvaranja hrišćanske heterije svih pravoslavnih naroda na ovom poluostrvu.
 
84. Najveći zadužbinari u Rumuniji i Mađarskoj bili su Srbi i Srbkinje. Najznamenitiji veliki veziri u Stambolu bili su Srbi. Najveći pesnik mađarski bio je Srbin. Nekoliko Srba vojskovođa bili su među prvima u Rusiji. Neki od najuspešnijih državnika i diplomata ruskih bili su opet Srbi. Nekoliko znamenitih duhovnika i svetitelja ruskih bili su Srbi. Na listi velikih ljudi u Austro -Ugarskoj monarhiji nalaze se mnogi Srbi. Prva i glavna svetinja u Albaniji jeste manastir sa moštima svetog kralja Jovana Vladimira kod Elbasana. Prva i glavna svetinja rumunska jesu mošti svete Petke srbske u Jašu. Dvorska crkva sa mauzolejom gde se sahranjuju vladari rumunski jeste srbska zadužbina u Kurtea de Arđošu. Prva i glavna svetinja u prestonici bugarskoj jesu mošti svetog Kralja Milutina. U neposrednoj blizini groba Gospodnjeg u Jerusalimu nalazi se opet Milutinova slavna zadužbina, manastir svetog Arhanđela, i do sad dobro očuvan. U Grčkoj Tesaliji najčuveniji su oni manastiri na meteorima, koje su podigli Srbi i u kojima se nalaze mošti Srba svetaca i ktitora. Da i ne govorimo o Svetoj Gori, koja se obnovila i do danas održala blagodareći najviše srbskoj brizi i pomoći, duhovnoj i materijalnoj. Najzad i u naše vreme, u Novome Svetu, u Americi, genijalni Srbi naučnici zauzeli su mesta baš u prvome redu. Širom Amerike i celoga sveta poznata su imena dvojice Srba, Nikole Tesle i Mihaila Pupina.
 
85. I obratno. Kućeći tuđu kuću u daljnim zemljama, po sudbi Božjoj, nisu znameniti Srbi nikad zaboravili ni svoju otadžbinu. Trudili su se da učine dobro svome narodu što su više mogli. Tako je Sava Tekelija osnovao Tekelijanum, najveću dobrotvornu ustanovu u Austro – Ugarskoj za srbski narod. Velimir Teodorović zaveštao je svu svoju imovinu srbskom rodu koja se zove pod imenom „Velimirinijanum“. Profesor Mihailo Pupin iz Njujorka, pored svog velikog legata Kolumbija-univerzitetu, ostavio je milionski legat srbskom narodu u Srbiji. Tako i Vasa Đuković, Srbin iz Amerike, zaveštao je svoju veliku imovinu Srbima u Boki, svome rodnom kraju. I mnogi drugi, znani i neznani.
 
86. Istorija srbskog naroda svedoči jasno i glasno, da onaj ko je sluga Hristov najbolji je domaćin, najhrabriji vojnik, najmiliji sused, najverniji drug, najposlušniji sin, najpošteniji građanin – rečju najduševniji i najplemenitiji čovek. Služenje Hristu oplemenilo je srbski narod i učinilo ga najduševnijim i najčovečnijim narodom na svetu. To ne znači da među Srbima nije bilo rđavih ljudi. I najsavršeniji jezik ima nepravilnih glagola. I jedan od dvanaest apostola bio je bogoizdajnik. I među Srbima bilo je teških zlotvora, otmičara, javnih i tajnih derikoža i aramija, izdajnika i grešnika svake vrste, a u novije vreme i javnih bogootpadnika i bezveraca. No to nije čudo. Jer istorijski put srbskog naroda, rekli smo, vodi strmovitom liticom iznad strašnog bezdana. Ko se oklizne i padne, taj zaista pada u bezdan. Ali ma koliko da su odvratni primeri takvih Srba, oni predstavljaju tragične epizode na pravilnom putu jednog Celog naroda.
 
87. Služenje Hristu – to je vekovni pravilni put srbskog naroda. Teodulija dakle, a ne teokratija niti autokratija niti pak zapadnjačka demokratija, nego teodulija jeste put i način života srbskog naroda. Taj put ga je proslavio na zemlji i na nebu. Taj put, put služenja Hristu, napunio je veliki deo Božjih nebesa Srbima. Tim putem idući iz pokolenja u pokolenje mnogi milioni Srba su ušli u željeno carstvo nebesko i stvorili veliku Nebesku Srbiju. Ne samo veliku nego veličanstvenu i lučezarnu. Time je cilj zemnog bitisanja jednog naroda uveliko postignut, i još se neprestano postiže, i postizaće se, nadamo se, do kraja vremena. I postizaće se, velimo, s molitvom Bogu da tako bude, i da se nebesna Srbija povećava kroz svu budućnost do kraja vremena. Tako će izvesno i biti, ako Srbi ne polude, ne izađu van sebe, i u svojoj vansebnosti ne utrnu viziju carstva nebesnoga i ne potonu u varljivo carstvo zemaljsko, i ako se ne okreću tuđim sistemima i putevima života, tj. ako ne napusti služenje Hristu i ne predadu se služenju satani. Jer se služiti mora u ovome zemnom veku, – to je očigledno – pa ako se ne služi Hristu, služi se Antihristu. A dva gospodara se služiti ne mogu. Hristos pak traži od svojih bezuslovnu i svecelu službu.
 
88. Šta je Srbski narod postigao svojom Teodulijom, svojim služenjem Hristu Bogu? Postigao je sve, i postizaće sve do smaka sveta, što jedan narod postići može. Postigao je to, da za 800 godina nije imao verski rat, niti ekonomski rat, ni tuđinca za vladara u vreme svoje slobode. I samo to troje pa je dovoljno čudo za narode na Balkanu i u svoj Evropi. No, to nije najvažnije. Postigao je, da stvori jednu veliku i utančanu kulturu života i rada, svu prožetu duhom svetim i domaćinskim. No, i to nije najvažnije. Postigao je, da dovede u harmoniju ono što se zove individualno i kolektivno da ne klima ni tamo ni amo, tj da se održi zajednički život a da se ličnost ne stesni. No i to nije najvažnije. Još je postigao čovečnost i duševnost, da i slugu svoga računa u čeljad svoju i da poslednjeg prosjaka stavlja u slavsku sofru i služi mu kao knezu, što je veliko ali nije najvažnije. Još je postigao, da domaćinski brine o susednim narodima i o celom čovečanstvu sa iskrenom ljubavlju, moleći se Bogu širokogrudom molitvom: Pomozi, Bože, svima pa i nama. Ali i to nije najvažnije. Postigao je još, da ima srazmerno više slavnih ljudi i žena, i više svetaca i heroja, i više megdana odsudnih po Balkan i Evropu nego ma koji susedni narod. No i to nije najvažnije. Još je postigao, da kroz Hrista dođe do saznanja o smislu, putu i cilju života čovekova na zemlji, i do jasne i posvedočene vizije carstva nebesnoga. To je najvažnije od svega, i sve ostalo proisteklo je iz toga.
 
89. Poznanje istine najvažnije je od svega. Kad se zna istina, zna se put i pojima život. Pravda i milost i jedinstvo duha dolazi od poznanja istine. Poznajte istinu – i istina će vas osloboditi, rekao je Spasitelj. Ko poznaje istinu, istina mu svetli kao zemaljski luč na putu života i obasjava mu sve, te biva slobodan od svake zablude i svake stranputice. Jedino u svetlosti istine čovek može da razlikuje pravdu od nepravde i dobro od zla. A istina se ne nalazi u proizvoljnim ljudskim mišljenjima, niti u teorijama učenjaka, niti u filosofijama filosofa, nego je sva istina u živome Bogu, zbog čega se istina ne može ni otkriti ni naći dok je Bog ne objavi, a Bog je objavio istinu kroz Sina svoga jedinorodnoga Isusa Hrista. Otuda je Isus Hristos živa i ovaploćena istina Božja. I otuda putovanje za Hristom jeste putovanje u svetlosti, a odstupanje od Hrista jeste okretanje lica na suprotnu stranu i lutanje po mraku – neizbežno lutanje po mraku laži, nasilja i svake besmislenosti. A istina se postiže samo verom u Isusa Hrista. Verovati Njemu i u Njega, – to i znači znati istinu i hodati u svetlosti istine.
 
90. Istina sadrži u sebi sve: i pravdu i milost i dobrotu i svetlost i razum i ljubav. Istina je uvek ista. Divna je , to reč srbska za istinu. ono što je uvek isto, ono je istina. A to je Bog. On je jedino večno isti i nepromenljivi. Ono što se menja, obmanjivo je, prolazno i varljivo. Bog je uvek isti. Ja sam onaj koji jesam. . . ime mi je Jesam, govorio je Gospod prorocima. I Gospod Hristos je uvek isti, nepromenljivi, nevarljivi. Rekao je on: Nebo i zemlja proći će a reči moje neće proći. Srbski narod je to poznao i osetio dubokom intuicijom, pa je zavoleo Hrista kao istinu i svom dušom prilepio se uza NJ i pošao za Njim, stavivši Njemu jedinome u službu i crkvu i državu i kulturu i vojsku i sav život svoj. Privolevši se Hristu, srbski narod se privoleo carstvu nebesnom. Ali od 1918. godine do 1941. , srbski je narod preživeo jednu katastrofu težu od one na Kosovu. Jer na Kosovu pala je vojska, ali ne i narodna ideologija, ne istina, oboreno je carstvo zemaljsko, ali ne i nebesno, pale su sluge Hristove ali ne i Hristos, slomljeni su krstonosci ali ne i krst. U ovom pak poslednjem periodu naše istorije zadobijeno je carstvo zemaljsko, ali se počelo naglo gubiti carstvo nebesno. Država se ispregla iz jarma službe Hristu i stavila sve ostalo u jaram da njoj služi: i crkvu i školu i vojsku i sve ustanove. Zemaljsko carstvo postalo je ne samo ideal nego idol. Povećanje Nebesne Srbije usporeno je kao nikad ranije. Dostignuta je kulminacija svega umnog i moralnog raspada, koji je otpočeo po smrti kneza Mihaila.
91. Raspad je otpočet, i otpočet i dovršen, partizanstvom. I to četvornim: partizanstvom intelektualnim, moralnim, političkim i ekonomskim. Sinovi srbskih seljaka okrenuli su se Zapadu da traže sunce tamo gde se sunce gasi a ne rađa se, da traže prvo istinu, koju je Zapad izgubio pa je i sam traži evo već nekoliko vekova žišcima filosofskog mudrovanja, i nije je našao nego se pocepao u pogledu istine i intelektualne partije. Sinovi srbskih zemalja otišli su na Zapad, da pitaju šta je pravedno a šta nepravedno, šta pošteno a šta nepošteno, i vratili su se zavaljeni i pocepani u tabore oko tog pitanja. Jer tamo gde se nije mogla naći istina, nije se naravno mogla naći ni pravda ni poštenje, nego partizanska svađa i prepirka oko toga. Sinovi srbskih seljaka hadžijali su na Zapad da prouče kako treba državu i društvo urediti, i vratili su se zavađeni i pocepani u partije onako kako su i zapadni narodi, bez teodulije, zavađeni i pocepani. Sinovi srbskog naroda lutali su po zapadnom mraku da se nauče kako treba imovinske stvari rešiti na zemlji, tj ono što su davno davnim njihovi đedovi prađedovi rešili bolje nego iko: Srednjim sistemom lutali su i vratili se zbunjeni i jarosno zavađeni među sobom oko toga kao i narodi na Zapadu. To četvorno partizanstvo stvorilo je od preskupo plaćene Srbije jedno trkalište i vašarište, na kome su Hristos i narodna mudrost imali najnižu cenu. Sva četiri ta čira raspukla su se u vreme države Jugoslavije, i gnoj razlio po celom narodu. Jugoslavija je predstavljala za srbski narod najveću zabunu, najteže grčeve i najsramnije poniženje, koje je on ikad doživeo i preživeo u svojoj prošlosti. Niko mu nije zato kriv do njegovi sopstveni sinovi, partizani u četiri pravca i hulitelji na svim linijama.
 
92. Mala znanja dobijaju se učenjem, velika znanja dobijaju se verom i poštenjem. Hristoverni i pošteni Karađorđe nije imao sva sitna i sitničarska znanja modernih Srba, ali je imao sva velika znanja. Po tim svojim velikim znanjima. Koje sam Bog daruje onima koji su verni i pošteni ma i bez ikakve škole, Karađorđe nije imao u svom planu ovu i ovakvu Jugoslaviju kakvu su stvorili njegovi krunisani potomci, nego heteriju (društvo, zajednicu) pravoslavnih naroda na Balkanu. Za tu ideju i taj plan svoj, Karađorđe je mučenički postradao. No njegova ideja, onda odbačena, sada dolazi na dnevni red. Posle svih peripetija i svih lutanja Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva zemaljskog nego nebesknog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu. Teodulija jednovernih naroda bio bi smisao i program te istorije.
 
93. Svaka velika i spasonosna ideja ostvaruje se sporo i trudno, i to obično na mučeništvu i krvi svojih začetnika. Hrišćanstvo je izašlo na svetlost dana i priznato tek posle trista godina. Karađorđeva ideja o savezu slobodnih naroda Balkana zapečaćena je Voždovom krvlju u Radovanju i čekala je svoje ostvarenje do sada eto 120. godina. No, to je ideja velika i spasonosna, te će se s božjim blagoslovom i ostvariti, ako je svi Balkanci prihvate. A prihvatiće je, ako je najpre Srbi prihvate, srcem i dušom i razumom. Neće je pak srbski narod prihvatiti, ako bude išao za pokvarenim i antihrišćanskim duhom svoje partizanske i neozbiljne inteligencije. Prihvatiće je pak, ako bude pošao za duhom onoga svog velikog i svetog genija seljačkog, za duhom Crnoga Đorđa iz Topole. Videćemo.
 
94. Carstvo balkanskih naroda sa carstvom svete Rusije – ne Rusije neruske i čivutske, nego svete pravoslavne Rusije – može doneti celom čovečanstvu sreću i ostvariti ono mistično hiljadugodišnje carstvo, mira na zemlji, koje se pokazalo na Patmosu u viziji onome slavnom apostolu vizionaru, svetom Jovanu Evangelistu. Jer taj milenijum još nije u istoriji sveta ostvaren. A ono Što je suđeno od Boga, mora se ostvariti. Ko će ostvariti ako ne oni, koji su do sada bili najviše mučeni i prezirani, sečeni i gaženi, tj Sloveni i ostali pravoslavni narodi? Rečeno je srbskom poslovicom, da na mrzanu kuća ostaje. A u ruskim narodnim pričama uvek je prezreni „glupi“ Ivanuška na kraju morao spasavati svoju braću, koja su se pravila pametnija od njega. Tako će pravoslavni Sloveni sa ostalim pravoslavnim narodima, kao mrzan i prezreni Ivanuška, spasavati obe hemisfere sveta, Istok i Zapad. Kakvim programom? Da li nasiljem, osvajanjem, gordošću, sebičnošću, paležnom teokratijom, svetskom autokratijom, vašarskom demokratijom? Ne, nikako nego teodulijom, svakidašnjim programom srbskog naroda.
 
95. Za vreme heruvimske pesme na Liturgiji sveštenik govori Bogu: „A služiti Tebi veliko je i strašno i za nebeske sile.“ Šta rade plameni serafimi i heruvimi i same bezbrojne vojske bestelesnih duhova nego služe Tvorcu svome „sa strahom i trepetom“? Jasno je da za ljude i narode na zemlji ne može biti veće počasti od službe Bogu. Niti ima većeg dostojanstva i veće slave za čoveka nego da služi Stvoritelju svome. To je srbski narod razumeo, od cara do prosjaka, i program služenja Bogu ispunjavao dosledno i uporno od Nemanje do početka XX veka. Tu je srbski „buraž“ posrnuo, pred kapijom XX veka, kao sultanov pred Bečom. Razumeo je srbski narod, da ko Bogu ne služi, taj ne može služiti ni svome narodu niti čovečanstvu. Jadni su oni i nelogični, koji govore da hoće da služe narodu ali odbacuju Boga. Kao kad bi neko spasavao tuđu decu a prezirao roditelja te dece! Ne može čovek priznati čoveka za brata da ne prizna Boga za Oca. Srbski narod mora čvrsto statina svoj istorijski put služenja Bogu, i ukoliko je skrenuo mora se povratiti na taj put. Inače će biti odbačen od Boga kao jevrejski narod, pa mu neće pomoći nikakvo carstvo zemaljsko, niti ikakva Jugoslavija i heterija. On u heteriji pravoslvnih naroda treba da sija kao najdosledniji najizvežbaniji, i najproslavljeniji sluga Hrista Boga, te da ostalim narodima služi za primer. Mi podvlačimo: najdosledniji, najizvežbaniji i najproslavljeniji.
 
96. Istorijski događaji to potvrđuju. U svojoj pravolinejnosti i istorijskoj doslednosti Srbi su nadmašili i Ruse, da ne govorimo o drugim pravoslavnim narodima, konjukturistima u bezbroj odsudnih momenata. Ruska inteligencija, sita trbuhom a lenja duhom, zavarana je od hristobornog Darvina, Marksa, Renana i sličnih zapadnih satanista, više čak nego i srbska inteligencija. Ne zato što je srbska inteligencija bila bolja od ruske, nego zato što se više plašila od slobodnog, hrabrog i mudrog seljaka, srbskog, koji ju je hranio, te nije smela ići baš do kraja na svome propadnom putu, iz straha da je narod ne pobije. Pa ipak, olenjen na slobodi kao na letnjoj prigrevici srbski seljački narod je dozvolio svojoj inteligenciji da mu ubrizga sve otrove zapadne smrti u njegov duh i dušu. Ako se ne izleči, istruliće i propašće, i biće kao lešina pred Bogom, pred Nebeskom Srbijom i pred celim svetom. Ličiće na čoveka, koji je svu mladost proveo čedno i pošteno, i pročuo se i proslavio, a u najzrelijim godinama propio se i pokvario, da ga niko ne može da pozna i da ga se i nebo i zemlja odriču kao svog srodnika. To bi značilo: svršetak istorije Srbadije a početak istorije manguparije.
 
97. Srbska velikodušnost često je prelazila u slabost. I to u veliku i ubitačnu slabost – u servilnost. Tu slabost pokazali su u tursko i austrijsko vreme Srbi izbeglice u Rusiju i u Rumuniju. Koliko je srbskog naroda ostalo tada na ovom strašnom ograšju balkanskom, toliko se, u toku vremena i u nekoliko mahova, preselilo u Rusiju i u Rumuniju. Na ovome strašnom ograšju balkanskom danas ima osam miliona Srba. Toliko treba da ih ima u Južnoj Rusiji i u Rumuniji. Međutim, u Rusiji nema ni jednog jedinog. Sve se slilo i prelilo u drugo. A u Rumuniji, koja je po krvi polovinom srbska kao i hrvatska, ima samo jedna šaka Srba, samo kao jedna preostala straža od propale vojske. Brat je brat, i oni pravoslavni i mi pravoslavni hajde da se nazovemo Rusima i Rumunima! Da se nije tako katastrofalno mislilo, danas bi mi imali u Južnoj Rusiji milione Srba a i u Rumuniji. Ta neverovatna slabost, ta Ahilova peta, pokazala se i u vreme katoličko -pravoslavne Jugoslavije. Katolici su nam braća, govorilo se, vera ne igra nikakvu ulogu, glavno je krv i jezik (kao kod volova što je glavno krv i rikanje) a istorija, a galerija slavnih hristoljubivih careva i kraljeva, a Kosovo, a ustanak, a Kunamovo i Kajmakčalan, a mnogi milioni boraca za krst časni i slobodu zlatnu, a barjaci srbski, – to je sve ništa: sve te visine mi ćemo srubiti i nivelisati i uravniti da budemo jednaki. To je jezik beogradskih političara i istoričara. Čak odlikovaćemo Karađorđevom zvezdom s mačevima i ordenom svetoga Save Nemanjića najljuće naše mučitelje i sluge rimske teokratije i bečke autokratije. I još ćemo staviti na ravnu nogu s Dušanom, Milutinom i Karađorđem najveće izdajnike Slovenstva, Pravoslavlja pa čak i Hrvatstva, lažne kraljeve Tomislava i Zvonimira. U istoriji Jugoslavije ostaće ovekovečene dve laži: lažna istorija i lažna politika. To je došlo od srbske velikodušnosti, pretvorene u žalosnu servilnost. Ako se Srbi ne izleče od te očajne slabosti, oni će biti servi a ne Srbi i u svakoj heteriji i u svakoj novoj kombinovanoj državi na Balkanu. A svakako će se izlečiti iskustvom iz 1941. godine, kada su doživeli da ih izda ne jedan Vuk Branković, i ne deset njih, nego celo jedno pleme, ceo jedan narod – ako se narodom može nazvati – druge vere. Dušan se nazivao: car svih Srba, Bugara i Grka, pa se ne zna da je ovako bio izdan ni od Bugara ni od Grka.
 
98. Nacionalizam balkanskih naroda može se lako ublažiti hrišćanskim saznanjem. Ukoliko hrišćansko saznanje, a to je poznavanje istine Božje, bude se povećavalo utoliko će se oštrine nacionalizma ublažavati. Ne da iščezne nego da se ublaži i oplemeni verom u Hrista i služenjem Hristu.
 
99. Iz svega istorijskoga iskustva našeg i iz svega što smo do sada izložili mogu se izvesti tri rukovodna načela: programatična za budućnost i srbskoga naroda i svih pravoslavnih naroda. Načelo prvo: odbacivanje svih i emancipovanje od svih nepravoslavnih ideologija i tuđinskih upliva na ma koju granu narodnog života. Načelo drugo: prihvatanje služenja Hristu Bogu, poput svih prošlih pokolenja, i svih slavnih predaka naših, kao puta i smisla i crkve i države i škole i svih narodnih ustanova, kao i porodičnog i ličnog života. Načelo treće: jasna vizija nebesnoga carstva Božjega kao vrhovne mete zemnog putovanja i bitisanja svih slugu Božjih, kako naroda tako i pojedinaca. Dakle, prvo emancipacija, drugo teodulija i treće vizija. U svetlosti ova tri načela sva druga pitanja se mogu vrlo lepo rešiti. A ova tri načela predstavljaju srž istorije srbskoga naroda od velikog Nemanje do naših dana.
 
100. Sveti, sveti, sveti, o trisveti
Bože Niko nas van Tebe prosvetit ne može
Sveti, Sveti, sveti, o trisveti bože
Niko nas van Tebe prostiti ne može.
Sveti, sveti, sveti, i trisveti Bože
Niko nas van Tebe proslavit ne može.
Sveti, sveti, sveti, o trisveti Bože
Niko nas van Tebe složiti ne može.
Sveti, sveti, sveti, o trisveti Bože,
Niko nas van Tebe spasiti ne može.
O smiluj se na nas zbog naših otaca,
Tvojih vernih slugu i tvojih svetaca.
Prosveti nas, Bože, prosti i proslavi,
Bez Tebe smo slični sasušenoj travi.
Složi nas i spasi, Hriste Spasitelju,
I privedi Tvome večnom Roditelju
U nebesno carstvo, svrhu sviju svrha,
I poslednju metu svih zemaljskih trka.
Jedno tek želimo: da Tebi služimo,
Mesiju i Spasa, Tebe da slavimo.
Jer ko tebi služi taj najboljem služi,
Na muke i patnje nikom se ne tuži. Bez
Tebe su ljudi ka’ bez očnjeg vida,
Bez puta, poštenja, bez nade i stida.
Ti si osnov svemu, Ti si smis’o svemu,
Ko sleduje Tebi, duh je Tvoj na njemu.
I blagoslov večni i život bez kraja,
I radost i pesma usred Tvoga Raja.
 


Sveti Vladika NIKOLAJ Žički
SRPSKI NAROD KAO TEODUL

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop šabačko-valjevski
  Lavrentije
 Serija: Izabrana dela u 10 knjiga
   – knjiga br. 9 (1. deo)
 Izdato: 1996.
 Mesto: Valjevo
 Izdaje: „Glas Crkve“ – Valjevo
 Urednik izdanja: Ljubomir Ranković
 Priredili: Ljubomir Ranković,
  Radovan Bigović
 Tehnički urednik: Aleksandar Ranković
 Štampa: BIGZ – Beograd

 INTERNET IZDANJE

 
Objavljeno: 11. novembar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Milan Đukić
 Korektura: Tatjana Radić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *