Питање:
Пoштовани, ево оваквим путем односно СМС и Е маил порукама сам себи много глупости у животу учинио јер нисам имао срца да приђем некоме или некој дјевојци. Међутим то средство комуникације, ме помјерило са оног пута на ком сам био и у послу и у приватну животу. Коначно, данас, сам сметљиште овом свијету, имам 34. године, немам жену, немам породицу, немам пријатеља и познаника између осталог и због рата, а и моје природне некомуникативности. Радио сам у Београду што сам увијек заправо и желио и то за добре паре, али ђаво ме ту неостави, већ у трену у афекту дам отказ, и вратим се далеко ниже, у професионалном смислу него што сам био, а и у људском. У приватном животу, живим са мајком, па ме често у тој да кажем самоћи, јер људска природа избија из човјека и тражи некакав природан пут као што и ријека тражи себи некакво природно корито, рађа се униније, чамотиња, безвољност, а онда слиједе ти и такви маилови који ме бацају доле. Ево од синоћ једној дјевојци и сестри и зету. Сестра и зет већ то неузимају заозбиљно, а проблем је када те неко са своје 34. године несматра озбиљним, а ова дјевојка ме једноставно отпилила, захвалила се на лијепим ријечима, али…… Дај те ми неки савјет, помозите ми да се извучем из ове чамотиње која укида сваку наду, вјеру, жељу за дјелањем…..34. године без игдје ичега, радим, имам солидну плату, по занимању сам дипломирани грађевински инжињер и полако губим вољу уопште да радим, потпуна раслабљеност…..
Зоран
Одговор:
Драги Зоране, Није једноставно да се одговори како да се усклади здрав духовни живот са социјалним, са окружењем око нас; са тим дружењем и адапитарњем на овај свет и век. Од мене тражите да вам помогнем како да уклоните замишљене баријере које вас ометају у стварима за које на другим местима, а и околностима, говорим да их се треба клонити и борити се против њих, јер ометају здравом духовном развијању.
Да будем искрен ја ваше питање најбоље не разумем! ? Оно носи неки карактер проблема са «СМС порукама», а овамо износите вашу затвореност? Вероватно треба да се говори о вашој затворености а не о порукама као проблему, када управо пишући њих, из свог кутка, далеко од свих осећате се сигурним и самоувереним, што не би учинили гледајући људе право «у очи». Затвореност се често развија неправилним васпитањем, а најчешће на том егоцентризму родитеља, са којим учвршћују кукавичлук у својој деци. У нашој култури родитељи «чувају» своју децу да се «не муче», са увек истим изговором «када се већ они сами муче». Дакле, са осећањем кривице и неуспеха у животу гледају на будућност своје деце. Кажњавајући себе несвесно кажњавају и своју децу. Својим крхким рукама и грехом ограниченим умом желе да контолишу будућност; да трулежним методама заштите децу од неизвесности а не црквеношћу и молитвом, и обожењем. Нема трагичнијег савета и илузије да без Бога обећавамо својој деци сигурну и добру будућност, и да их посесивно држимо за успех у ранијем нашем «неуспеху». И ту деца пуцају од претешких зацртаних циљева и задатака. Пуцају и од «кућне епрувете» у којој их многи родитељи «одговорно» држе да се «не изложе» и тако не пропадну. А кад се додирну са светом? У том додиру настаје «будизам», разочарење и безверије, и затим сулудо обоготворење истог. Лутање и хедонизам.
Оваква нехришћанска педагогоја формира се на материјалистичким вредностима где већина наших родитеља сав свој живот улажу на ужасно погрешним поставкама. Просто бесавесно лажу своју децу о «веку и свету» у којем живе, и када омладина крене у њега сусретне се са «паклом» и свим врстама барикуда у њему, на које их родитељи уопште нису припремили. Када ту реалност – ту смртност «света и века» кријемо од наше деце ми их наједноставније убијамо. Треба детету дозволити у свим периодима његовог развијања да осети и оно увек едукативно «жиш» (да се опекне а никако да изгори) .
Осећам да нисте припремљени на овај живот; на ове изазове; на ова суочавања са страхом: са стрхом од одбацивања, са страхом од ниже вредности од других; са страхом од момента када сте најслабији и емотивно најнезаштићенији. Тада се јавља револт и љутња као заштита, или самооправдање, па се она обаспе по онима за које знамо да нам не прети никаква опасност, него шта више – воле нас. Тада највише осуђујемо родитеље..
Овде можемо да поменемо и здраву црквеност: да од деце не кријемо реалности нашег «новог» бића (умрлог) , од оног како га је Бог описао Адаму: «У зноју лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити» (Постање, 3. 19) . Ми не можемо нашу децу да чувамо у «епрувети» да не сазнају да ће се «у зноју лица свог» кроз живот огребати или саплести о «трње и коров», да не сазнају да ће «са муком да се од земље хране до свог краја века» (исто, 17 – 19) . Нисте конкретни када говорите о «мејловима» и како их ви шаљете сестри и зету, девојкама, «за које вас нико не узима за озбиљно» и због којих касније «падате доле»? Просто неразумем и не знам какав савет да вам дам? Разумем да падате у чамотињу зато што сте сами и немате породицу. А желите је? Свештеник може да вам да савет да се само држите при Цркви, која је заједница искрених и поштених људи (треба да буде) , заједница браће и сестара у Христу, и у таквом активном учешћу при својој парохији ви можете да наиђете на сродну душу. Али онда ту наступају чиста духовна мерила а не овосветска. Онда не тражимо нацртану и обнажену холивудску глумицу него скромну супругу и мајку наше деце, домаћицу, која ће наше физичке и друге недостатке да покрива еванђелском љубављу.
Човек који на сваком месту и моменту осећа Бога никада није усамљен. Запамтите то. Потрудите се да будете у богомислију, у тој славословној молитви и созецању Божије Славе. Увек када се јави могућност идите у Цркву и причешћујте се! То ће да вас умири и да вам да самопуздање знајући да је «Свети над свим људима» (васкрсна јутрења после 9 песме) и да умишљена људска «супериорност» пред Њим «јако трава јест» (једно велико ништа) , и да против вас «Двојице» не може нико (= вас обоженог) . Господ ће вас испуњавати радошћу а са њом ћете сигурно победити и ту самоћу. Желећи вам духовног и телесног мира
Ваш у Христу
оЉуба
