СРЕДЊИ СИСТЕМ

 

СРЕДЊИ СИСТЕМ
 
ПРВА ХРИШЋАНСКА КИНОВИЈА У ЈЕРУСАЛИМУ
 
1. Питао си ме, Теодуле, о киновији – општежићу – првих хришћана у Јерусалиму; чиме се та киновија држала и да ли би се она могла опет установити међу људима?
2. Пре свега отворимо Дела Апостолска и прочитајмо шта стоји о томе написано у II и IV глави. А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што требаше. И сваки дан бејаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и примаху храну с радошћу и у простоти срца хвалећи Бога. А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. И Апостоли с великом силом свједочаху Васкрсеније Господа Исуса Христа. Тако пише у II глави, а у IV овако: И благодат велика бјеше на свима њима. Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бјеше који имају њиве или куће продаваху и доношаху новац што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме како што ко требаше.
3. Онда се наводе два примера таквог уопштавања имовине. Једно је пример искрености и поштења а друго пример неискрености и непоштења. Први пример: Варнава имадијаше њиву и продавши је донесе новац и метну апостолима пред ноге. То је доцнији знаменити апостол Варнава (син утехе) рођак и сатрудник апостола Павла. Други пример: Неки човек по имену Ананија са својом женом Сапфиром такође продаде своје имање, али сакри један део новца, и само део од узете цене предаде апостолима.
4. Апостол Петар тада изобличи Ананију и рече му: Ананија, зашто напуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новца што узе за њиву. Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти? Зашто си дакле такову ствар метнуо у срце твоје? Људима нијеси слагао него Богу. И кад Ананија чу ове речи паде мртав. Потом и жена његова, саучесница у лажи и непоштењу, такође паде и издахну.
5. Потребно је још, Теодуле, да прочитамо и почетак главе VI Дела Апостолских да би добили јасну слику комуног, киновијског, живота првих хришћана. Ту стоји написано, како Грци дигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дељаше храна сваки дан. Чувши овај протест апостоли сазваше верне и рекоше: Није прилично нама да оставимо ријеч Божију па да служимо око трпезе. Него нађите браћо, седам поштијених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи остати. Тај предлог би угодан свима и усвојен од свију. И изабраше седам службеника, ђакона на челу са Стефаном и представише их апостолима. А апостоли помолише се Богу и метнуше руке на њих. Тако се, не без извесних тешкоћа, уређивало право хришћанско општежиће – киновија – пре 19 векова.
6. Из ових кратких описа првог хришћанског општежића пет ствари су нам потпуно јасне, и то: 1) Да је имовина првих хришћана уопштавана драговољно и слободно, без икаквог спољног притиска и присиљавања. 2) Да су земаљску имовину уопштавали они људи који су имали једно срце и једну душу и једну веру и једну наду, људи, за које је земаљска имовина споредан и мален значај, пошто су они полагали главну бригу и труд око исправљања своје душе, свога карактера, угађања Богу и задобијање царства Небескога. 3) Да је свак полагао своју имовину пред ноге светих Божјих људи; дакле не економских вештака и специјалиста, него апостола, најсветијих и најпоштенијих и најправеднијих људи, којима је главни посао био неземаљски, тј. објављивање оног света и Васкрсења Христова из мртвих и припремања људи за онај свет. 4) Да су се при том првом покушају комунистичког уређења друштва једни људи показали поштени и искрени (као Варнава) а други непоштени и неискрени (Ананија и Сапфира), и 5) Да се и у том првом општежићу или киновији поред неповерења једних јавило још и неповерење и протест других поводом неједнаког подељивања и хране и других намирница због расних разлика (Грци и Јевреји).
7. У тој првој киновији хришћанској ми уочавамо дакле три позитивне и две негативне или разорне особине. Позитивне су: 1) Апостоли или свети људи, крајње несебични и за земљу непривезани, држе врховну управу над том киновијом. 2) Киновија или општежиће уређује се потпуно драговољно од стране оних који се одричу земаљског царства и брину о небеском. 3) Потпуно поверење у апостоле свих улагача своје имовине у комуну. Негативне су особине: 1) Лаж због себичности. 2) Бунт и неповерење због неједнакости издржавања улагача.
8. Према томе закључујемо, на основу тога древног искуства и покушаја, да се једно киновијски засновано друштво може идеално уредити и без потреса одржати само под ова три услова: 1) Да су сви чланови тога друштва једног и истог верског убеђења и одушевљења за небеско царство. 2) Да су једнаког часног и искреног карактера, и 3) Да су једне и исте расе или народности. Припадници прве хришћанске комуне били су истина једног и истог верског убеђења, али нису сви били подједнако зрелог и јаког карактера нити пак једне и исте расе и народности. Ово последње двоје стварало је дисхармонију у тој идеалној заједници.
9. Но та комуна, та киновија, првих година хришћанске епохе, није осујећена нити прекраћена толико због повремене унутрашње дисхармоније, нити непоштења и незадовољства појединаца, колико због спољне судбе Христове цркве. Не може се тачно рећи докле је она трајала у Јерусалиму, али је јасно из описа тадашњих догађаја у Делима Апостолским, да су спољашњи узроци утицали на њено слабљење и њен престанак. А ти спољашњи узроци то су гоњење хришћана нaјпре од Јевреја а потом и од Римљана. Као и што стоји написано мало даље: А у тај дан, то јест када архиђакон Стефан би убијен, настаде велико гоњење на цркву у Јерусалиму, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским, осим апостола. Потом и већина апостола разиђе се по свету на проповед Евангелија.
10. Оволико је записано и оволико се зна о првој имовинској комуни хришћанског света. Но и такву комуну нити је Христос нарочито проповедао нити су је апостоли наглашавали и препоручивали као неопходни и једини облик имовинског и друштвеног слоја и спасења људског. Нити је та комуна постала из бучних савремених гесала: да се тобож задовољи друштвена правда или да се сви људи уравнају и изједначе у правима, дужностима и земаљским задовољствима. Него су биле следеће побуде: ослободити се што је могуће више земаљских брига да би се човек могао више предати молитви и слављењу Бога, потом радост од што чешћег састајања и општења са вернима, и најзад радост имућних у помагању потребитих. Јер је очигледна и веома оригинална црта ове комуне, да су њу створили имућни људи а не сиромаси, да она дакле није резултат борбе пролетера против богаташа него плод хришћанског одушевљења за царство небеско и љубави према Христу и ближњима.