NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
21. O rimokatoličkoj zabludi
22. O trezvenosti
23. O šteti koju donosi udaljavanje od poretka u duhovnom životu
24. O molitvi Isusovoj i pokajanju
25. O pažnji uma
26. O strahu Božijem
27. O pažnji prema samome sebi
28. O trezvenosti
29. O molitvi Isusovoj
30. O uzanom putu koji vodi ka večnom blaženstvu
 


 
21. O rimokatoličkoj zabludi
 
Tuga zbog nasrtaja Zapada zaustavila mi je dah. Sada su ih obnovili, i to sa još većom silom. Ubrzo ću Vam izreći dve, tri misli. Na prvi pogled, između nas i rimokatolika postoji mnogo sličnosti: dogme su skoro iste, osim onih novih koje su oni izmislili u vezi s ishođenjem Svetoga Duha i one nedavne o nepričasnosti Presvete Bogorodice prvorodnom grehu. Kod njih je i papino prvenstvo – takođe dogma. Svete Tajne su iste, ali su kod njih gotovo sve one izmenjene u formi i po njoj se razlikuju ne samo od Istočne Crkve, nego i od njihovih drevnih činoposledovanja. Oni imaju i večernju, i jutrenje, i Liturgiju i ostale crkvene molitvene službe, kao što ih imamo i mi. Međutim, ukoliko ih razmotrimo, videćemo da je sve to bezdušno, pa čak i besmisleno. Kada se pak ispitaju pojedinosti, onda svima biva jasno koliko su oni daleko od istine. Lukavi propagandisti zbunjuju opštim pregledima, prikrivajući razlike. One razlike koje su isuviše očigledne, oni ublažavaju pogrešnim tumačenjima. Tako, na primer, čini Gagarin: „Kod vas“, kaže on, „nije saborno definisano kako verovati u ishođenje Svetoga Duha; zbog toga je za vas verovanje u ishođenje Svetoga Duha i od Sina pojedinačno mišljenje, koje, kada neko prihvati, nipošto ne podleže sudu svoje Crkve“. Uviđate li sofizam? Zar postojano verovanje Crkve da On ne ishodi od Sina nije ujedno i glas Crkve? Kada njihova dogma nije prihvaćena, zar onda cela Crkva nije rekla da njoj ne treba verovati? Zar sabor, koji je održan u vreme patrijarha Fotija i pape Jovana VIII nije anatemisao one koji prihvataju ishođenje Svetoga Duha i od Sina? Zar svi potonji bogoslovski spisi na Istoku i svi katihizisi znače nešto drugo do izražavanje učenja Pravoslavne Crkve? Usled svega toga je verovanje da Sveti Duh ishodi od Oca obavezujuća dogma; verovati kao Latini da On ishodi i od Sina znači udaljavanje od Crkve i jeres. Utvrdite se protiv ovog sofizma.
Kažu još i ovo: „Šta vam smeta da verujete da Duh Sveti ishodi i od Sina? To ne poništava vašu dogmu, samo joj dodaje novu istinu. Najzad, znati pet istina bolje je nego znati četiri istine.“ Kakve zamke! Dobro je ako se istini doda istina, ali ako joj se doda laž, onda ona iskrivljuje istinu. Gorčina, koja se ulije u med, uništava med. Zapisana je stroga osuda onima koji dodaju.
Takvim i sličnim sofizmima oni ublažavaju isuviše oštre razlike. Smatram da je dovoljan i običan zdrav razum pa da se prozre njihovo lukavstvo. Oni to poznavaocu neće ni govoriti, nego nasumce razbacuju u vazduh mehuriće od sapunice, pa možda će se neko i zagledati…
Odvojili su me od teme… Zaboravio sam, šta sam još hteo da kažem. Da! Evo šta: duh rimokatolicizma je ovozemaljski. Kod njih je crkva, prema njihovom razumevanju, politička korporacija koju podržavaju ljudske snage i sredstva, kao što su inkvizicija i indulgencije, i imaju vidljivog starešinu. Pravoslavna Crkva je duhovni savez svih u Isusu Hristu a kroz Njega i uzajamno među sobom. Crkvom nevidljivo rukovodi Gospod i upravlja je ka svršetku. Kod njih je vodi papa, i gde je vodi? Dovoljno je za sada.
Gospoda radi, čuvajte se ovih laskavih duhova, a čuvajte i druge. Potrudite se da pročitate „Istinu vaseljenske Crkve“, ,, Slovo Pravoslavnog katoličanstva“ A. F. Muravjeva i, na francuskom, ,,Question religieuse d’Orient et d’Occident“, Moskva 1857. Tamo je sve dobro razjašnjeno.Neka Vas Gospod sačuva i sve blagoslovi svakim blagoslovom.
 
22. O trezvenosti
 
Čudim se i ne mogu da se dosetim šta nam se dogodilo. Blagodarim Gospodu što je prošlo. Molićemo se da se ne ponovi. Njegova tama, knez ovoga veka, bori se za Vas i proba s koje strane može da Vas „obori s nogu“. Unaokolo je mnogo iskušenja. Pritecite pod okrilje Presvete Bogorodice i svih Svetih! Niko ne može da izbegne iskušenja, ali zato može da izbegne pad! To ne možemo sami, nego uz Boga i nebesku pomoć. Ona je spremna i okružuje svakoga od nas, samo je potrebno da se ne razdvajamo od nje i da je ne proterujemo. Ona se pak proteruje strasnim pomislima, osećanjima i željama. Gospod gleda u srce, i kakvo je ono prema Njemu, takav je i On prema srcu. Osim toga, postoji i neizbežan zakon za sve koji traže Gospoda: paziti na sebe, ili voditi budan i trezven unutrašnji život. Da li imate Dobrotoljublje? Pogledajte tamo Isihija, Filoteja Sinaita, Teolipta i Diadoha, episkopa fotičkog. Svi oni govore o trezvenoumlju. Uz njihovu pomoć razumećete šta su trezvenoumlje, duhovno bdenje i budnost. Postoji jedna izreka: tišina je takva da se može čuti i muva kad proleti. Tako je kod trezvenoumnog sve tiho u duši; kao sveća plamti njegovo neprestano uznošenje srca ka Bogu. Čim se pojavi nešto strano, on ga uočava i progoni, i opet nastupa spokojstvo, i tako dalje…
To bi trebalo dosegnuti. Učinite tako. Da li Vam je poznato mesto molitve, ili mesto srca koje se toplo moli? Neka se vaša pažnja zaustavi tamo gde vam tokom molitve biva toplo, budite tamo i nemojte poželeti da odatle izađete. Međutim, nemojte tamo biti sami, nego sa mišlju o Gospodu, Koji je i u Vama. Pri tom se starajte samo o jednom: da ne ugasne ta toplota ka Gospodu. To je najvažnije! Kada započne ovaj unutrašnji podvig, tada će vas samo delo naučiti kako da ga tvorite, šta mu pomaže a šta ga ometa. Latite se toga. Tek tada, kad se toplota utvrdi, počinje unutrašnje očišćenje.
Kada se čist metal odvaja od rude? Kada se ruda dovede do usijanja… Tako je i ovde… A sve pre toga – ne može se reći da je ništavno, ali nije ni nešto vredno i postojano. Eto vam lekcije! Naučite je i recite, šta se događalo sa Vama i u Vama. Kada budete stajali u srcu sa mišlju o Gospodu, tada će um dugo stajati i umoriće se, i počeće da vijuga tamo-amo, kao da hoće da pobegne. Tada mu dajte najslađe ime našeg Gospoda Isusa Hrista, odnosno molitvu Isusovu, i neka se time utvrdi. Zapamtite, međutim, da strah Božiji unapred mora da osveži vazduh srca i da sve vreme treba da ga osvežava i očišćuje. Postoji unutrašnje, pobožno i ponizno pripadanje ka Bogu, koje čoveka pred Gospodom pretvara u prah i pepeo… Ovo činite… I događaće nam se ovako: ujutro će, od samog buđenja svesti, strah osvežiti sve što je unutra… Molitva će zatim zagrejati… molitva Isusova sa unutrašnjim pripadanjem ka Gospodu produžiće ovu toplotu… i neka je slava Bogu! Ovo se pak mora dostići, ali to ne biva odjednom. To nije kao ono što se plete iglom – video si jednom i već si naučio. Za očuvanje toplote, od velike je pomoći jutarnje čitanje, i u njemu ona misao koja priveže pažnju, kao luča padne na srce i sve osvetli. Nje bi se zatim trebalo češće podsećati i okretati je u umu. Može se postaviti i pravilo – čim se prilikom čitanja susretne takva misao, prekinuti čitanje. I sami ćete videti da ovo delo ima mnogo neprijatelja. Najvažniji su oči, uši i kretanje jezika, odnosno, mnogogledanje, mnogoslušanje i mnogoglagoljivost, kao i preslobodno ophođenje. Kako proneti čašu vode s talogom na dnu a da se ona ne pomuti? Tako što ćemo jedva primetno koračati. Međutim, sve ćete to i sami uvideti kada započnete delo. Samo počnite, i nastaće nevolje. Zbunjujete se. Iskušenje Vas je sustiglo zbog sujetnih misli i unutrašnjeg samozadovoljstva i samopohvale. Evo i prigovora: kako je to moguće? Zar ja nisam smirena? Sačekajte! Pokušajte da postupate onako kako je propisano. I šta se tada pokaže, tako i jeste. A šta sada da se kaže? Sve dok duša svojim umom ne zasedne u srce, sve dotle neće videti sebe, niti će biti sebe svesna kako bi trebalo. Kao što sam Vam već pisao, pohvale znače isto što i podmetanje noge čoveku koji trči… on će se istog trenutka spotaći i razbiti nos, a neko će čak i dušu ispustiti. Sačuvaj nas, Bože! Eh, ja sam Vas zamorio! Međutim, ovo je lekcija… sada kako hoćete, ali se potrudite, ako želite sebi dobra i ako ljubite Gospoda. Trudite se. Čim se pokaže i najmanji uspeh, istog časa će i lenjost iščeznuti.
Otvorio sam knjigu Isaka Sirijskog i naišao na jednu glavu za koju smatram da ni za Vas ne bi bilo loše da je pročitate i da je potpuno usvojite. Razjašnjen je celokupan naš život, i spoljašnji i unutrašnji. To je 47. glava.2
 
23. O šteti koju donosi udaljavanje od poretka u duhovnom životu
 
Prelistao sam Vaše pismo i začudio sam se: šta se to s Vama dogodilo? Međutim, ako je već prošlo, molićemo se da se ne ponovi. Drago mi je da se opet vraćate starom načinu života. Zapamtite, molim Vas: za onoga koji nije ni započeo poredak duhovnog života, unutrašnje razaranje i nepridržavanje tog poretka nije potresno; međutim, ako ga je neko započeo a onda odbacio, onda je to sasvim pogubno. Zrno koje nije proklijalo neće propasti na mrazu, jer se u njemu sačuvala životna sila. Međutim, promrzli cvetić, gde se seme života razotkrilo, propada ili biva oštećen srazmerno jačini mraza. Tako je i ovde. Za onoga za kojega je duhovni život počeo da se otkriva, veoma je pogubno da ga odbaci. Uočite ovo. Posle svakog odbacivanja, [blagodatne] sile će biti sve slabije i slabije. Na kraju i sasvim oslabe i ostane samo ime, spoljašnji poredak života bez odgovarajućeg unutrašnjeg sadržaja. Bože, izbavi nas od ovoga… Neka nas Gospod izbavi od lakomislenog ophođenja sa duhovnim stvarima! Započeli ste? Nemojte odbacivati! Makar i pomalo, ali sve je potrebno. I evo šta znače reči avve Doroteja koje smo Vam ispisali. One upravo imaju u vidu unutrašnje razaranje. I Spasiteljeva priča znači to isto, priča o jednom demonu u nečistom domu… kada se dom očisti a zatim zapusti usled nemara, onda se u njega useli sedam demona. Zaključak koji ste Vi izveli nije tačan: naime, kada činimo nešto dobro, mi time ne činimo neko dobročinstvo Bogu, nego samo izvršavamo svoju dužnost. Šta će vam bolji dokaz? Kakvo je Vaše stanje u ovih dvadeset dana i na šta ono liči? Ubuduće bdite i molite se da ne padnete u iskušenje (Mt.26;41).
 
24. O molitvi Isusovoj i pokajanju
 
Vi ste nešto sasvim rasejani. Uspokojivši se u svojoj kući i okruženi snishodljivim odnosima, zaboravili ste, po svoj prilici, da sluh svagda treba da bude izoštren. Neprijatelj ne drema. Malo zavrti glavu i u to vreme podmetne neku sličicu: to su njegova lukavstva.
Čini mi se da sam Vam jednom propisao neophodnu lekciju. Da li je ona došla do Vas? Razbijte i glavu i dušu na tom delu! Dobro, veoma dobro! A da li Vam se za jezik privezalo ime, najslađe ime Gospoda Isusa Hrista? Treba doći dotle da se ono izgovara samo od sebe. Čak i ako misao nekuda odluta, opomeneš se i na jeziku se nađe upravo to ime… Domognite se toga, i na srcu će biti još toplote. To i jeste raj – na zemlji, ali nebeski! I šta drugo da tražimo? Neverna smrt će doći i zatvoriti oči, i ruke će svezati, i noge će pokositi, i crvima predati. Kako je nemilosrdna! A nećeš ni znati, kako se prikrada… A šta zatim! Tamo je već obračun kratak! Duša uboga, gola, sama-samcita… vidi se skroz-naskroz i samu sebe vidi, i svi drugi je vide… a nigde da se sakrije i da pobegne. Eto nevolje i stešnjenosti! Opominjite se ovog časa i ovog minuta. Gospod će Vam pomoći da se pripremite za njega, da odvažno stanete pred Gospoda i da kažete: podvizavah se dobrim podvigom. Gospod nam je dao pokajanje kao nebesko umivanje. Ono vascelu dušu očišćuje i čini je belom kao sneg. Plakaćemo i skrušavati se. Grehova je mnogo a dobara nema. Šta da učinimo? Gospode, pomiluj! Mi koji nemamo nikakvog odgovora, ovu Ti molitvu, kao Vladiki, grešni prinosimo. Kako je sladak Gospodu ovaj glas koji dolazi iz srca i usta grešnika! Nebom prolazi glas njihove skrušenosti i odatle Gospoda spušta na zemlju. Vapaj nepokajanih poziva Gospoda na sud, kao Sodoma, a vapaj pokajanih grešnika na milost, kao Niniva. Zar ćemo mi među pravednike? Teško nama, kada samo pomislimo na sopstvenu pravednost! Kako je zla ova misao! Kako ona ubija dušu! Upravo tako škodljiva rosa pada na nežni cvetić ili užasno hladan vetar koji sve zaledi. Sasvim je drugačije pokajanom grešniku. Njemu je otvoreno Očevo naručje: potrčavši zagrli ga i poljubi (v.Lk. 15;20). Srce skrušeno i smireno Bog neće uniziti. Hajde da tako i učinimo. Kada okusimo sladost pokajanja, drugo nećemo ni poželeti.
 
25. O pažnji uma
 
Evo, Vi počinjete da učite kako da ulovite muve. To je dobro. Razumem osuđivanje. Samo, ovde nisu dovoljne reči, nego bi trebalo i zažaliti zbog toga, skrušiti se i sa strahom, kao na sudu, ispovediti Gospodu grešnu pomisao. Tako je i u svakom slučaju. U tome se sadrži neprestano kajanje, a ono je glavno delo onih što paze na sebe. Kada napadaju rđave pomisli, trebalo bi da od njih odvraćamo oko uma i da ih, obraćajući se Gospodu, progonimo Njegovim imenom. Međutim, kada pomisao dodirne srce i kad ono lukavo i postepeno počne njome da se naslađuje, tada bi trebalo pokuditi samoga sebe i moliti Gospoda za pomilovanje, i udarati sebe sve dotle, dok se u srcu ne rodi suprotno osećanje – na primer, umesto osuđivanja – veličanje drugog ili bar iskreno osećanje poštovanja prema njemu. Samohvalisavost i osuđivanje – to su dve stvari koje su kod nas sasvim uobičajene. Lukavo srce je samo nečistota, a opet trubi: nisam kao ostali. I toliko je nijansi toga da se ne mogu ni nabrojati. Trudite se usrdnije nad utvrđivanjem samoga sebe u pažnji uma i videćete kakvo je blago naše srce. Postupite ovako: od jutra se dublje utvrdite u pomišljanju na Gospoda i u vreme molitve umom stanite ispred Njega; zatim se tokom čitavog dana napregnite da ne odstupite od Njega, koristeći kao način za to Njegovo najslađe ime. Ako nešto radite, ako s nekim razgovarate, ako koračate, sedite ili jedete – neka um uvek bude sa Gospodom. Ako se zaboravite, opet se vratite Gospodu, i skrušeno ukorite sebe… i stalno tako… u tome je podvig pažnje. Tada, pri svetlosti Gospodnjoj, nijedna pomisao neće moći da se sakrije, i njihova procena će biti istinita, raspršiće se sva njihova prividna dopadljivost… Duša će se pak sve snažnije i snažnije privezivati za nevidljivo i postajati sve silnija. Setite se šta Vam se dogodilo u manastiru. To je bilo sasvim bezvredno. To je ona uznemirenost koju ste osećali tokom posta, kada su izlivi gneva bili snažni, a bivaju i još snažniji. Gde tada da se sakrijemo? Trebalo bi pravovremeno u srcu pripremiti spokojno mesto, pored nogu Gospodnjih. Ako se oseti uznemirenost – odmah poći tamo i snažno zavapiti, kao da čitamo molitvu za iscelenje i Gospod će pomoći; sve će utihnuti. I opet će doći bura, i opet treba učiniti to isto. To je sav program života.
Neka Vam Gospod pomogne. Samo nemojte biti lenji. Videće Gospod da Vi u sebi podstičete pažnju i sećanje na Njega, i daće Vam ovu blagodat… Trud je ipak neophodan, iako on sam neće rešiti stvar. Ponekad
Vam se dešava, dok se molite, da ne želite više niti da čitate niti da izgovarate reči; nemojte tada ni govoriti, ni čitati, nego samo stojte ili tvorite poklone. Kako je dobro ako ne narušavamo ovo stanje i ako ga produžimo što je moguće više! Lukavi je, međutim, veoma dovitljiv. Odmah će vam podmetnuti neki posao da biste se njime bavili, i sve će se raspršiti. Dobro pazite i nemojte se prepuštati. Ne može se, međutim, kao opšte pravilo postaviti molitva bez reči i bez čitanja, i niko je nikada nije ni postavio. I pored toga, svoje pravilo treba popravljati, kako i dolikuje… i ako se tokom njega oseti toplota ili se zaveže jezik, onda bi trebalo prekratiti čitanje. Međutim, kada postoji samo laka toplota koja se održava isključivo čitanjem, tada bi trebalo sve pročitati, bez zaustavljanja. Da biste ukrepili svoju pažnju, neophodan uslov je i čitanje podvižničkih knjiga, ali samo knjiga o trezvenosti, pažnji i molitvi. Ostale knjige rasejavaju.
Nastavićemo našu besedu. Vi mislite da se uzaludno trudite nad molitvom Isusovom, dolaze Vam takve misli. A zar ne smatrate da je u rečima sva sila? Reči su pomoćnici nemoćnom umu koji se nerado zadržava na jednom mestu i na jednom predmetu. A suština ovoga dela jeste umno stajanje pred licem Gospodnjim – sa strahom i trepetom, neprestano, neodstupno, uz toplotu srca i sjedinjenje svih misli, osećanja i raspoloženja u jedno. Kada Vam je toplo na srcu, onda postoji i pobožno strahopoštovanje, i um gleda Gospoda, a u tome i jeste suština dela. Obucite to stanje u formu reči i dobićete: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. I obrnuto, kada ne bude bilo ovog stanja, ova molitva će ga stvarati, ali se mora izgovarati sa pažnjom, mišlju i svesnošću. Kakva je korist ako čitamo bez svesnosti? To nije neko bajanje. Ako Vam je prijatnija molitva Bogorodici, onda nju i čitajte… ili Oče naš… ili neki drugi stih, koji Vaš um održava u poretku. I Oci su tako činili, i nisu svi jednu istu molitvu tvorili. Tako je Joanikije Veliki govorio: Spokojstvo je moje Otac,utočište je moje Sin, a pokrov moj je Duh Sveti. Zatim su svi prihvatili molitvu Isusovu, a po činu Marije koja je sedela kod Spasiteljevih nogu, što je jedino potrebno.
Videli ste u sebi rascepljenost [razdvojenost] i čudite se kako je to moguće. Ona mora da postoji. Čovek je u početku bio jedinstven u sebi. Posle pada je pristupio drugi čovek, potpuno suprotan onom prvom. Pre čovekovog obraćanja na put pravde, strasni čovek, koji je sav sastavljen od strasti, nadvladava i zaglušuje bestrasnog, čistog čoveka, ali ga ne uništava. Kada se uz pomoć Božiju čovek probudi iz uspavanosti, on počinje da se bori i da se otima iz kandži strasnog čoveka ili da otima jedan po jedan svoj deo. Jedan stoji na jednoj, a drugi na drugoj strani, i između njih je strašna paljba. Međutim, čovekova svest je jedna, iako su unutrašnja kretanja razdvojena. Upravo je to i neshvatljivo, budući da iz jednog istog srca ishode dva, jedan drugom sasvim suprotna glasa. Pazite na sebe. Zlo otrgnite, a za dobro prionite. Pogledajte (a Vi ste verovatno to čitali) kako je Makarije Egipatski prekrasno izobrazio ovo razdvajanje. Pročitajte i ono… što je zapisano kod apostola Pavla: Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim (Rim.7;23). U tome se i sastoji naša udvojenost. Čovek koji je i srcem i svešću na strani strasnog, sav je strastan i protivan Bogu. Čovek, koji je na strani bestrasnog, čak i ako su strasti u njemu i vojuju protiv njega, nije protivan Bogu zbog svoje nenaklonjenosti strastima i želje da ne dela po njima, nego po volji Božijoj. Zbog te blage namere srca i odlučnosti da ugodi Bogu smatra se da nije kriv u onim strastima koje ga iskušavaju, jer on njih ne želi. Dok se ne utišaju, moramo snažno vapiti Bogu. Na štakama hodamo, a pod nogama nam je vulkan koji samo što nije eksplodirao… Majko Božija, zaštiti nas Svojim časnim omoforom.
Da li da čitate i druga poglavlja iz Dobrotoljublja?. Dovoljna su i ona na koje Vam je ukazano. Neka Vas ne zbunjuje to što su u njima propisane i neke telesne radnje, na primer, zadržavanje disanja, sedenje na hoklici, zamračenost mesta, i sl. Ovo je mnogima potrebno, ali nije suština dela, nego okolnost, prilagođavanje spoljašnjeg unutrašnjem, a što nije beskorisno. Kada naiđete na nešto što Vam je teško razumljivo, izostavite to i pokušajte da doznate o čemu je reč. Zadržavanje disanja ne znači njegovo prekidanje, već samo stezanje grla. Vi činite to isto, samo što to ne primećujete. Kada u nevolji molite za pomoć, reč dolazi iz stegnutog grla i sa zadržanim disanjem. Je li tako? Upravo o tome se tamo govorilo – uzima se posledica kao sredstvo za uzrok. U poglavlju Ksenofonta, Ignjatija i, čini mi se, Nikifora, rečeno je mnogo o ovome, kao i kod Grigorija Sinaita. Pada u oči, ne zbunjujte se. To su okolnosti: sredstvo i pomoć, a ne suština stvari.
R. S. Šaljem Vam uz ovo i svesku – o ispravljanju srca i o borbi sa grehom. Pažljivo je pročitajte. Ta poglavlja će Vam razjasniti šta se događa u nama usled greha koji u nama živi.
 
26. O strahu Božijem
 
Slava Bogu! Evo, počeli ste da shvatate da je strah neophodan kao pouzdana ograda. Molite se Gospodu i Prečistoj Vladičici da taj strah pristupi i da preispuni srce. U njemu ne postoji ništa bolesno, nego, naprotiv, pobožno i trezveno, otrežnjujuće i osvežavajuće osećanje, slično jutarnjem povetarcu koji ne umanjuje toplotu, nego joj daje istinsku temperaturu. Jedino ljubav umekšava i blaži. Postoji, međutim, i hirovita toplota koja dolazi od drugoga – to je stanje koje liči na stanje ljubavi ali gde, zapravo, ne postoji ljubav nego samo njena prividna utvara. Ovaj privid čini dušu drskom domaćicom, i ona tada dopušta sebi samovolju i olakšice, kao da na to ima pravo, smatrajući ih beznačajnima i ne očekujući da će za njih dati odgovor. Dobro je ako to polazi za rukom. Anđeo čuvar kao da drži za ruku i sve nevolje udaljuje, a to se može okončati time što će jedna popustljivost uslediti za drugom, a onda – zbogom svemu. Upravo je radi te nesreće veliki strah pratio svetitelje sve do samog ishoda pa i posle ishoda, do odluke Božije. On odbacuje svaku stranu hirovitost i postavlja dušu u stav „mirno“. I treba se moliti: Strah Tvoj usadi u srca onih što Ti pevaju.
Evo kakav je Vaš post bio – na Veliki petak. Vi samo uzaludno napadate post i toliko ste se rasrdili na njega da više nikada nećete tako postiti. Kako Bog da. Možda će se desiti da ćete i čitavu sedmicu nedeljom postiti i da se ništa takvo ne dogodi.
To je Gospod hteo da Vam pokaže da ste tako sami bez Njegove osenjujuće i zaštitničke blagodati. U to vreme, Gospod se malo udaljio od Vas – nije Vas odbacio, nego se udaljio, a Vi ste ostali sami sa svojim snagama i sa svim onim što imate. Takav je zakon premudre blagodati Božije: u početku ona izliva na dušu svaku utehu, i onda je sve lako; srce je, kao nekom odećom, prekriveno toplotom a um svetlošću sozercanja. Tada je, međutim, bliska pomisao koja iskušava: ali, slava Bogu… sada smo se, kako izgleda, utvrdili (u Vašem pismu postoji takav izraz) i nije više kao ranije, stvari idu dobro… srce nije loše, a i um je prilično dobar… To što je ranije bilo dobro uopšte ne dolazi od Vaših snaga, nego od Gospoda i jedino prema Njegovoj dobroti; Vi ste sigurno sanjarili ili ste se pouzdali u sebe, ili ste osetili da ste snažni i bezbedni. Gospod je skinuo sa Vas odeću Svoje blagodati i Vi ste ostali sami… sve je postalo suvo, surovo i mračno… drugim rečima, Gospod Vam je dao odgovor na Vašu pomisao: „Evo, pogledaj kakvo je tvoje srce i tvoj um“ – srce se srdi, um ne zna o čemu misli a volja je izgubila svaku usrdnost. To Vam je lekcija Božija. Naučite je, jer u protivnom nećete sebe upoznati onakvom, kakvi ste bili toga dana. Ako postanete bolji, sve to pripišite Gospodu, zablagodarite Mu i sa strahom zavapite: „Gospode, ne oduzimaj od mene pokrov blagodati Tvoje“, a sebe vidite onakvu kakvi ste bili toga dana. Blagodat nosi dušu kao što majka nosi dete. Kada se dete uzjoguni i, umesto majku, počne da gleda druge stvari, majka ga ostavlja samog i sakriva se. Primetivši da je samo, dete počinje da plače i da doziva majku… majka onda opet dolazi i uzima dete, a dete se još čvršće privija uz njene grudi. Tako postupa i blagodat. Kada se duša uobrazi i zaboravi da misli o tome kako je blagodat nosi i podržava, blagodat odstupa i ostavlja dušu samu. Zašto? Zato da bi se duša urazumila, osetila nesreću odstupanja blagodati i da bi počela snažnije da se privija uz nju i da je traži. Takvo odstupanje nije dejstvovanje gneva, nego ljubavi Božije koja urazumljuje i naziva se poučnim odstupanjem. Kod Makarija Velikog i kod ostalih rečeno je mnogo o tome… i kod Dijadoha, čini mi se, na kraju.
Dobro je što vam se to dogodilo. Učite, a od posta se ne otuđujte, on je izvanredno dragocena stvar. Samo pomalo… Obično tako da posle uzimanja hrane sve u duši ostane kao što je i bilo, to jest i ona ista toplota srca, i ona ista svetlost misli. To je mera. To određuje i količinu. Poseban post bi trebalo prihvatiti onda kada postoji unutrašnja potreba – kada duša zahteva a savest obavezuje… tada će i snaga biti veća, jer se tada duša srdi na svoje telo i hoće da ga izmuči.
Mnogo sam se razonodila… Pa i to kad se kaže – kakva samovolja! Tato je samo čovek, a eto, čim malo zastrani, a već se sprovodi sud nad dušom… to dosadi… ranije je sve bilo mirnije i veselije. Kako Vam se strašna reč otela! To je isto što i: idi, neću da znam za Tvoje puteve! Pokajte se i iskreno zaplačite pred Gospodom, da se ne bi razgnevio zbog hirovitosti i rekao: kada nećeš – odlazi… Postoji nevidljivi, unutrašnji sud Božiji i Božije odbacivanje. O, Gospode, izbavi nas od njega! Naravno, mi smo ljudi, kao i svi ostali, i ne možemo odjednom od svega da se otrgnemo, ali bi takvu popustljivost prema sebi trebalo pokazivati samo kad smo primorani i uz samoosuđivanje, a ne zato što na to imamo pravo. Mi smo po pravdi govoreći grešnici, nedostojni bilo kakve utehe… Ako je Gospod još na zemlji ostavio i spoljašnje i unutrašnje utehe, onda je to samo zbog toga da ne bismo pali u očajanje, tj. da bi nam pokazao da je On spreman da nas pomiluje, a ne zato što imamo pravo na utehu. I zatočeniku u tamnici daju se ponekad neke olakšice, ali ne zato što on na njih ima neko pravo, nego prema carevoj milosti – a mi smo upravo takvi zatočenici.
Ranije je sve bilo mirnije i veselije. Ono što je ranije bilo nije to što je trebalo da bude. To su prividi mira i veselja, u samozaboravu, kao u pijanstvu. Ako se potrudite, Gospod će vam podariti istinski i postojan mir. Međutim, potrebno je da se potrudite. Udaljiš se… i odmah sud i nemir. Slava Bogu što onda, kada se utiša glas urazumljenja postoje sud i nemir, i nevolja. Zar zaista hoćete da se upustite u sve, bez svake zadrške i zauzdavanja? Kakva samovolja Kome Vi to govorite? Da li to Gospod hoće da ima vlast nad vama ili hoće da Vi njemu prepustite Njegova prava nad Vama? Zar ste Vi neka gospođa? Vi ste sluškinja, kupljena po cenu krvi, koja vapi snažnije nego krv Aveljeva – ili radi Vašeg opravdanja, ako budete pokorni Iskupitelju, ili radi Vaše osude, ukoliko se budete bunili. Naučite to i saslušajte onaj glas koji Vam govori: to nije dobro, ostavi se toga; to je dobro, tako čini (pročitajte 6. glavu Poslanice Rimljanima). Gospoda radi i sa strahom gradite svoje spasenje. Ne dopuštajte sebi da lakomisleno prepuštate svojoj duši na volju. Nju svagda treba držati na uzdi, i u mislima, i u osećanjima, i u htenjima, i to upravo zbog toga što oni nisu dobri i što nisu blagonakloni prema nama, što su se sa knezom ovoga veka zaverili protiv Gospoda Koji je za nas raspet. Ranije sam od Vas tražio a sada Vas molim da saslušate ono što Vam govori unutrašnji glas i da bez oklevanja udovoljite njegovim zahtevima. Nemojte davati duši slobodu. O čemu mi to sada govorimo? Kakve ćemo koristi imati od toga što jednom rukom gradimo a drugom rušimo? Vi dajete slobodu mislima, rečima, delima, misleći da vas na to primoravaju drugi. O čemu mi sada i brinemo, ako ne o tome da sačuvamo trezven um, bez obzira na sve spoljašnje razvejanosti! Ako ostanete sabrani dok sami sedite, čitate, razmišljate ili se molite, u tome nema nikakvog podviga. To se događa samo od sebe. I na šta bi ličilo ako bi um i pri tom lutao? Međutim, istinski je podvig stajanje umom pred Gospodom, bez obzira na to što Vas sve odvlači od Njega. Proniknite u ovo delo i to tražite. Kako? Kada počnete, videćete kako. Ne dopuštajte sebi praznoslovlje, šale ili smeh. Neophodno je da svežete jezik, jer je to točak koji se uglavnom pokreće adskom parom (v.Jak.Z;6). Govorite samo kad ste primorani na to. Vi treba da imate samo jednu reč: Gospode, pomiluj me, jer je ta molitva osveštana najslađim, Gospodnjim imenom. To je neodložan zakon a ne nešto što možemo da uradimo ili da ne uradimo. Nemojte se srditi što sam Vam grubo pisao, ali tako je i drugačije ne može. Neka Vas Gospod umudri.
Dopale su Vam se reči: ne meriti sebe. Da li ste dobro razumeli šta to znači? Ne meriti sebe znači da ne mislite o sebi da ste uzrasli već čitav jedan aršin ili deset sažena, da je onaj uzrastao samo pola aršina, dok onaj nije ni jednu četvrtinu i slično; naprotiv, to znači da treba da smatramo da smo mi ništa, ali da zbog toga ne bi trebalo da se zaustavimo, nego da sve više i više revnujemo na svom napredovanju, prema rečima apostola: Što je za mnom zaboravljam a stremim za onim što je preda mnom, dok ne dostignem u meru rasta punoće Hristove (upor. Filiplj. 3; 13,Ef. 4; 13). Gospoda radi, nemojte ove reči shvatiti ovako: dovoljno je i ono što jeste, zašto bih sebe primoravala? Ne. Ugledajte se na mene, kao što sam ja na Hrista, kaže apostol (l. Kor.4; 16). Zapišite u svoje misli ove obrasce i revnujte da ih odrazite u sebi. Izgleda da ste pomislili da Vam je pripremljen mekan dušek kako biste spokojnije spavali. Sačuvaj Bože! Budite marljivi.
Recite mi, zar to nije neobično? Činilo nam se da srce poznajemo bolje od ma čega drugog, a pokazalo se da ne znamo čak ni gde je ono i ne znamo da pronađemo njegovo mesto, a trebalo bi. Neka Vas Gospod blagoslovi. Trudite se, ali bez posebnih napora i naprezanja. Molite se da Vam pomogne Gospod i Prečista Majka Božija. Sećam se da ste mi napisali da Vas od pažnje čak i glava zaboli. Da, ukoliko radite samo glavom; kada pak siđete u srce, onda više nikakav napor neće postojati, glava će se „isprazniti“ i doći će kraj pomislima. Sve su one u glavi i jure jedna drugu, i nema mogućnosti da s njima izađemo na kraj. Ako pronađete srce i ako budete znali da stojite u njemu, onda će svaki put, kada naiđu pomisli, biti potrebno samo da siđete u srce i pomisli će se razbežati. To će biti prijatni kutak i bezbedno utočište. Ne budite lenji da siđete… U srcu je život, pa bi tamo i trebalo živeti. Ne mislite da je to delo savršenih. Ne. To je delo svih koji počinju da traže Gospoda. Život i počinje tek onda kada se u srcu pokaže usredsređena neugasiva toplota, a ta toplota je blaga i sasvim krhka. U početku, Bog je stvorio razlivenu svetlost, da bi je četvrtog dana usredsredio oko sunca. Tako je i u duhovnom životu – i prilikom čitanja, i prilikom bogomislija, i na molitvi, i u crkvi, i prilikom besede, u srcu se pojavljuje toplota, ali neka blaga i navejana, a ne nakalemljena [usađena]. Potrebno je da se ona usredsredi u srcu i da se nakalemi na njega, da počne da tinja i da se rasplamsa. Tada će biti dobro. To je onaj oganj, zbog kojeg je Gospod došao da bi ga bacio na zemlju. Blagoslovi nas, Gospode. Trudite se, ali nemojte misliti da sami nešto možete, nego skrušeno prizivajte: Gospode, pomozi! Gospode, rasplamsaj! Jedan starac, Maksim Kavsokalivit, dve godine je molio Presvetu Bogorodicu i Ona mu je podarila plamen i onda je, kažu, bilo dobro. I Vi se molite i trudite se, tj. tražite kako da se utvrdite u srcu. Kada vidi Vaš trud i to da Vi uistinu želite ovo dobro, Gospod će vam podariti blagodat rasplamsalosti u srcu. Upravo to i znači „stajati u srcu“. Tek tada se i može stajati, kad se ono rasplamsa, a do tada je potreban trud. Ne plašite se. Klonite se raznih uobraženja. U tome nema ničega posebnog. To je opšti put. Ukrepite se. Majka Božija Vam je pomoćnica. Starac, otac Serafim, će Vas naučiti. Setite se kako je on jednom prilikom, tokom Liturgije, bio obuzet plamenom u srcu. Kakvo blaženo stanje! Ono je moguće i za nas. Potreban je neveliki, ali postojan trud. To i jeste raj! Tražite, i naći ćete, kucajte, i otvoriće vam se (Mt.7;7).
Gospoda radi, pazite na svoje srce u odnosu na dela drugih ljudi. Imaćete dovoljno razloga da ih opravdate. U Vašem srcu postoji silan nemir. Ostavljajući po strani da li je pravo ili nije, okrećem se isključivo srcu i vidim tamo požar, ranu i bol. Okrenite se i Vi na tu stranu i sažalićete se na sebe. Zašto bismo marili za druge kada je požar u našoj kući? Požurimo svom domu i počnimo da ga gasimo. Unapred se pripremite za bitku, odnosno, prisetite se svih mogućih slučajeva, prosudite o njima i odlučite kakvim ćete mislima odbijati ono rđavo u ovom ili onom slučaju. Ovakav postupak mnogo pomaže, jer na taj način nećete biti zatečeni. Drugom delu će Vas naučiti vreme i iskustvo. Samo, nikada nemojte napuštati dobru nameru da se očistite i popravite. U odlučnoj nameri da se Gospodu služi do polaganja života i jeste koren života. Kada to postoji, to znači da postoji i život, a kada toga nema, nema ni života. Pored toga mogu da postoje i greške, i zastranjivanja, pa čak i silni padovi, ali kada je to celovito, sve to još uvek nije nesreća. Ako je neko pao – ustaće, ako se povredio – izlečiće se. To je niz na koju su nanizane sve dobrote. Međutim, to je istovremeno i nož kojim se odseca sve što nije dobro. Čuvajte ovu srdačnu revnost, u svakom trenutku posvetivši sebe Gospodu. A to, što se sticajem okolnosti ponekad dešavaju i propusti, i odstupanja, pa čak i pogrešni koraci – šta da se radi? Samo nemojte pravdati sebe zbog njih. Osudite sebe pred Gospodom, skrušite se i ispovedite Mu se. Osim toga, nikada ne dopuštajte sebi nešto svojevoljno. Potrpite Gospoda u svim neprilikama, u svim preprekama i neprijatnostima. On sve vidi i odmeriće pravom merom – šta ste Vi? A gde mi, grešni, da se dosetimo, šta smo mi? Prah i pepeo. Postepeno se utvrđujte u molitvi. Carstvo Božije ne dolazi na predvidljiv način. Kao rosa na runo i ono će doći u noćnom času i neopaženo. I ne odjednom, nego je potrebno da se trudite. Srazmerno trudu biće i spokojstvo, mir Božiji koji prevazilazi svaki um. Kod starca oca Serafima taj mir se naziva mirnim ustrojstvom srca. Neka vas Gospod sačuva! Blagodat Vam i mir od Gospoda. Molite se za mene.
 
27. O pažnji prema samome sebi
 
Neka vas Gospod spase i pomiluje! Nedelja našeg truda je prošla, i sada će naš trud biti upola umanjen. Eto, i ja sam dospeo među ispovednike. Ja sam samo svedok… Međutim, kako nam je dato da opipljivo osetimo koliko je široko naručje premilosrdnog Spasitelja, Koji prihvata svakog grešnika! Pet rana raspetog Gospoda nisu velike, ali iza njih se nalaze neobuhvatna smestilišta. Ma sa kolikom gomilom [ma sa kakvim bremenom] grehova da dođemo, ma koliko ljudi da dođe, sve se tamo može smestiti.
Pišite o svemu što Vam se događa u duši, samo nemojte pomisliti da Vi ili ja ili neko drugi može da shvati silu i značaj toga što se događa. To zna jedino Bog. Sa naše strane zahteva se samo potpuno prepuštanje volji Božijoj i duboki vapaj: Kako znaš i kako umeš, spasi me
Vi se plašite da ćete, pazeći na samoga sebe, doći do egoizma. Prošli put sam Vam pisao o upražnjavanju ove pažnje. Prihvatite da tako postupate i ne plašite se. Egoizam uzrokuju spoljašnji podvizi pri kojima se nije obraćala pažnja na pomisli. Kada pak počnete uistinu da pazite na sebe i kada se utvrdite u toj pažnji, tada ćete početi i da u svakom trenutku od samoga sebe dobijate najubedljivije lekcije o smirenju. Tada će se razotkriti koliko nečistote leži na srcu. U svakom trenutku iz srca izbijaju misli, kretanja i želje koji nisu uvek ispravni i oni nam omogućuju da doznamo da srce nije ništa drugo do zagnojena rana od koje se širi odvratan smrad. Ovo osećanje se useca duboko u dušu, i gde tu ima mesta za egoizam?
Put pažnje prema sebi jeste put istinskog smirenja, i jedini put ka njemu. Eto, Vi i sami pišete: Pojavljuje se ono što je protivno dobru. Odakle ono dolazi? Iz duše. Prema tome, u duši postoji „zaliha“ onoga što je protivno dobru. Kakvom bi trebalo smatrati takvu dušu? Naravno da ne – svetom. Onaj koji tvori samo spoljašnje podvige a pri tom ne pazi na sebe, upravo i pada u egoizam. Načini nekoliko poklona, a onda sedi i mašta: eto, sada smo se potrudili! Gledajte, učinili smo uslugu Bogu. Ili pak, ako ne jede do zasićenja, pomisli: tako su činili svi svetitelji, tj. mada i svetitelji uzimaju hranu… i ostalo, tome slično.
Spoljašnji podvizi su suštinski neophodni, ali je nesreća ako se zaustavimo samo na njima. Da li ste kod Svetih Otaca nailazili na izraze „delanje“ i „razum“, kojima oni obuhvataju vasceli trud na spasenju duše? To je isto kao i da je rečeno: „podvig“ i „pažnja“.
Praštajte! Želim Vam svako dobro. Neka Vas Gospod sačuva.
 
28. O trezvenosti
 
Spasavajte se! Uznesimo blagodarenje Bogu za sve što vam se dogodilo, kao i za sadašnja dela, jer je svako dobro davanje od Njega, Oca svetlosti. Međutim, kakva su se to priviđenja pojavila oko Vas? Obuzeo me strah zbog njih. Potrudite se da iskorenite i sećanje na njih. Koliko je, čak i uvaženih podvižnika, zbog njih upalo u đavolske zamke! Nesreća. Zar nam mnogo treba da zalutamo? Jedan je hteo da nešto pronađe u keliji, a bilo je mračno. Pojavio se plamičak i pokazao mu tu stvar. Od toga je počelo, a došlo se do toga što je samoga sebe uzdigao iznad Gospoda Isusa Hrista, da bi završilo potpuni bezumljem. Pogledajte koliko je primera u Lavsaiku! Osim toga, kod Otaca je postavljeno strogo pravilo: ne veruj čudesnim pojavama, ma kakvim svetlostima i tome sličnom. Nećemo sagrešiti čak ni ako, usled opreza, ne poverujemo ni istinitom javljanju [viđenju], ali je velika nesreća ukoliko poverujemo onom lažnom. Tada će nas neprijatelj ščepati i povlačiti na sve veće visine, da bi nas na kraju zbacio odatle. Pomolite se da se oko Vas ne događaju nikakve čudesne pojave. One Vam nisu potrebne. One su potrebne tamo gde nema vere. A zašto su potrebne Vama? Molite se Gospodu da ukloni i sećanje na to. Međutim, uvek javljajte o tome. Izbavi nas, Gospode! Sve spoljašnje u duhovnom životu sasvim je nevažno. U srcu je sva stvar. Što se tiče lekcije o sećanju na Boga – treba se potruditi. Vi kažete – da li već početi? A zar je to prepušteno slobodnoj volji? Ne. To je neizbežno delo. Bog je svuda i naša duša je u potpunosti pred Njim. Potrebno je i svojom svešću stajati pred Njim. Kao što Ga gledaju svi anđeli i svetitelji i ne mogu oči da odvoje od Njega, tako je potrebno da Ga gledamo i mi, koji smo još u telu. Kao što sunce drži planete i vodi ih za sobom, tako se, dakle, i vasceli duhovni svet i naše duše moraju držati Boga i biti Njime vođeni, i to ne samo za čas ili dva, nego neprestano, od trenutka buđenja pa do samozaborava u snu. Ne možemo se odmah dovesti u to stanje. Neophodan je podvig, a on je potreban i sada. Latite se! Nemate čega da se plašite. Da bi Vam ovo delo bilo jasnije, čitajte u Dobrotoljublju poglavlja o trezvenosti. Potrebno je da pažnjom stanete iznad srca. Potrebno je da iz glave siđete u srce. Sada su Vaše pomisli na Boga u glavi, a sam Bog kao da je izvan – otuda proističe da je to spoljašnje delanje. Sve dok ste u glavi, misli neće moći spokojno da se slegnu [da se smire] i komešaće se kao sneg ili kao letnji rojevi komaraca. Srazmerno stupanju pažnje u srce, misli će početi da se umiruju [sležu], a zatim će se i sasvim umiriti [slegnuti], a atmosfera u duši postaće sasvim čista. Tada ćete primetiti i kada muva proleti, a do tada je sve tušta i tma, Početak ploda je usredsređena i neprestana toplota u srcu. I sve je tu. Samo bi preteranu prisnost sa Gospodom trebalo napustiti. Potreban je veliki strah. Kao što velike velmože mirno stoje pred carem, tako neka i duša stoji pred Bogom. Ono što je nedoličan telesni položaj pred carem, to su i neispravne misli duše pred Bogom; zaboraviti pak Boga, makar na jedan trenutak, znači isto što i okrenuti leđa caru.
Vi ste jedom rekli da u duhovnim podvizima postoji revnost. Postoji, i to velika. Vidite i sami. Neka strah pronikne Vašu dušu. On nije bolestan, nego osvežava. On je početak, ali se čitavim putem ne odvaja, samo postaje sve čistiji i čistiji. Osamljivanje i čitanje – to su dva krila ovog zanimanja. Međutim, počnite, i sve ćete sami videti. Odmah će se otkriti šta pomaže a šta ruši, ali bi trebalo i strogo ispunjavati ono što se doznalo. Savest će se pojaviti u svoj svojoj snazi i počeće da prekoreva. Saslušajte. Koliko će prigovora biti! Kasnije će se sve izgladiti i teći će bez prepreka. Neka Vam Gospod pomogne! Neka Vas anđeo-čuvar oseni. Neka pokrov Vladičice bude nad vama!
 
29. O molitvi Isusovoj
 
Eto, slava Bogu što ste počeli da učite lekciju. Blagoslovi, Gospode, slave radi imena Tvoga svetoga. U početku je teško i izgleda kao neka besmislica i izveštačenost, i koliko se samo neugodnih misli pojavi o ovom delu! Najvažnije je to što bi sa umom u srcu trebalo stati pred Gospoda i stajati pred Njim bez udaljavanja, i danju i noću, do kraja života. Uložite neveliki trud. Trajanje izučavanja lekcije je i dugo i kratko, zavisno od vere i usrdnosti. Nemojte klonuti. Postojaće i podozrenje prema savetniku, i neblagonaklonost prema samom delu molitve – hula na nju, iznemoglost, želja da se odbaci – upravo zbog toga što je teško. To je opasno! Ne obazirite se, nego se držite svoga dela, Neprijatelj više od svega zasejava hulu na ovu molitvu, jer njega tada [dok se molimo] pali vatra i progoni ga. On ne može da pristupi onom licu u čije je srce ukorenjena molitva Isusova. Najslađe ime Gospodnje, koje neprestano odjekuje i izgovara se u srcu čak i bez Vašeg znanja, njega će udarati. Događa se da se duša usled nemara i nerazboritosti zaboravi i prepusti sanjarenju; međutim, kada se opomene i kada se vrati sebi, nalazi da se u srcu peva jedno isto: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog! Vaša misao o bacanju sebe u prah pred Gospodom jeste srž ovog delanja. Neprestano budite takvi, i sve je tu. Na molitvi bi trebalo stajati kao na Strašnom sudu. Tako! U stavu „mirno“! To i znači ne dopuštati slobodu pokreta i ne davati počinak telu. Svaki počinak tela znači štetu za dušu. Kasnije ćete sve sami saznati… samo postavite meru: toplo pripadanje ka Bogu… U tome je blaženstvo. Sve što Vas u tome sprečava smatrajte neprijateljem.
Sutra je Lazareva subota, a Vi ćete ove redove sigurno čitati za Vaskrs. Hristos vaskrse! Ponovite ovo u moje i u ime svojih poznanika. Međutim, pre toga ćemo proći stradanja: udubimo se u njih i poučimo se ljubavi Gospoda Koji je Sebe unizio i nas radi osiromašio, ali i tome kako da sebe prinesemo Njemu na žrtvu svespaljenicu. Blagoslovi, Gospode. Želim Vam mir od Gospoda.
R. S. Odavno se pripremam da Vam pošaljem jednu svesku. Najzad Vam je šaljem. Pročitajte je.
 
30. O uzanom putu koji vodi ka večnom blaženstvu
 
Okončale su se službe Strasne sedmice! Bio je neophodan Krst Gospodnji da bi zauzdao sve naše slabosti, grehove i bezakonja. Gospode, pomiluj i privuci nas Krstu Tvome! Ponekad nas Gospod ostavlja da privremeno koračamo po volji svoga srca. Bančite, samo Vi bančite. Ali, Gospode, podari i blagodat skrušenosti. Udari me po glavi, da bih se opomenuo i makar malo otreznio. I šta ja to govorim? Tesan put se nikome ne dopada? Dolaze ograničenja spolja? Roptanje. A sami sebe neće da ograniče. Tražimo prostranstvo. Koliko je Gospod stradao, i šta je u Njemu ostalo a da nije stradalo i da nije nas radi predato – u potpunosti je Sebe unizio i nas radi osiromašio – neograničena ljubav – tako je trebalo. Evo tačne usklaćenosti sa voljom Triipostasnog Božanstva, i nama zapovesti, koja nam je i na delu data. Za sve se mora govoriti: tako i dolikuje. To je kraj svim pomislima i svim prigovorima. Rečeno je: Odreci se sebe (Mt. 16; 24), tako i dolikuje. Rečeno je: Boga se bojte (1.Petr.2;17), tako i dolikuje. Rečeno je: Naš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3;3), tako i dolikuje. Rečeno je: Opašite bedra razuma svojega, budite trezveni, bdite (v. l. Petr. l; 13 i l. Petr. 5; 8), tako i dolikuje. A šta najviše dolikuje? Kad se latite dela, latite ga se, a sa prekidima se ništa neće postići. Kada pregrađuju veštačko jezero, kako to čine? Odmah žure da zatrpaju prolaz; ako pak neko postavi grumen zemlje pa odbaci posao, voda će je razneti. I ako opet počne da nanosi zemlju pa ostavi, voda će je opet razneti. I tako – beskrajan trud, a jezero ipak nije načinjeno. Primenite ovo i na dušu. Tok pomisli se, kao reka, brzo izliva iz glave i srca. Odmah bi trebalo zatvoriti prolaze; ako se pak malo zadrže, pa se zatim propuste, nikakve koristi od toga neće biti. To je isto što i gradIti pa rušiti. Setite se onoga o čemu sam Vam, čini mi se, već pisao, a to je da, čim primetite nešto slično, što ruši Vaš dobar poduhvat, nikako ne dopuštajte sebi da se tome prepustite. Takav je zakon. Gospoda radi, u mnogo čemu nadvladajte sebe. Klonite se razgovorljivosti, slušanja šala i smeha: u njima je najveće zlo. Vi to i sami vidite. Zar se pred licem Gospodnjim možemo smejati i praznosloviti? Zaboravili ste da ste pred Njim i sve je pošlo kako ne treba. Baciti se pred noge Gospodnje – to je suštinska stvar. Čuvajte ovo dobro osećanje ili dobro delanje. Verujem da Gospod radi toga neće dopustiti da Vas pokoleba svaki vetar pomisli i da izlije svoju silu u Vas – i tako će se zaustaviti bujica pomisli. Tada ćete i svetlost videti. Sve će postati jasno, kao u svetlom Hristovom Vaskrsenju. To zapravo i jeste vaskrsenje duše ili bar klica ovog vaskrsenja. Svuda je potrebno trpljenje jer, šta ćemo bez njega učiniti? Njega zahteva svaka sitnica. Međutim, i mnogomilostivi Gospod će trpeljivom i postojano savesnom trudu dati Svoj blagoslov, dok će od lenjosti i nemara odvratiti Svoje oči. Čak je i malo naprezanje snaga u slavu Božije plodotvorno i stvaralačko ili bar postavlja tragove navike, a navikavanje na dobro već je velika stvar. Kao da Vam predajem reči Gospoda sa Krsta. On kaže: „Ja Se toliko unizujem, a vi spavate!“ Neka i nas obuzme revnost koja će nam probadati utrobu. Molite se Bogu za mene. Želim Vam svako dobro!

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *