NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
11.O pripremi za pokajanje
12. O postu
13. O monaštvu
14. O tugovanju i o pokajanju
15.O molitvi
16. O blagodati Svetoga Duha
17. O patnji
18. O nepažnji prema samome sebi
19. O prebivanju sa Gospodom
20. O molitvi, čitanju i rukodelju
 


 
11.O pripremi za pokajanje
 
Sada je Nedelja carinika i fariseja! Čuli smo zvuk trube. Oglasiće se još jednom, i još, i još… A zatim će se otvoriti dveri pokajanja… Svi ćemo poći i pripasti k milosrdnom Gospodu. Naručje Očevo je otvoreno za sve. Odvažno ćemo se baciti u njega i iščeznuti u bezgraničnom moru milosrđa Božijeg.
To što vam je govorila N. N., to je sofizam sebičnosti, samosažaljenja, zasnovan na stvarnom iskustvu, nepravilno shvaćenom ili pogrešno protumačenom.
Posle vreve i razonode duša, koja još nije sasvim iskvarena, počinje da tuguje. Srce koje se muči zbog zagušljivosti i tuđe atmosfere sabira se u sebe i počinje da se žali i Bogu i samom čoveku da ga muče ni zbog čega. Tako je ta molitva – vapaj bolesnika za isceljenje. Gospod ove trenutke umilenja šalje posle razonoda, pa čak i u njihovo vreme kako bi opomenuo čoveka da nepravilno postupa, da uzaludno i u taštini ubija i pogubljuje svoju dušu. AN.N. to uzima kao osnovu za popustljivost. To je isto što i bolesnik koji se dočepao otrova i zapomaže. Da li je uminuo bol? Daj mu još otrova.. što li je zaćutao? Pustite ga neka zapomaže. Da li je to pametno? Upitajte je, kakav je smisao usrdne molitve posle praznične vreve i rasejanosti? Šta govori duša: slava tebi, Gospode, jer sam se lepo zabavila, ili: sagrešila sam, Gospode, pomiluj! Ovo prvo je besmisleno, a drugome treba dodati: neću više, i prema tome – odbaciti, jer Boga ne možemo obmanuti. Pogledajte šta govori iskustvo. Posle vreve, vapaj srca u početku biva snažan, a zatim sve slabiji i slabiji; isto tako, on se na početku često ponavlja, a zatim sve ređe i ređe i najzad sasvim utihne… Sve je opet mirno. Delo je okončano, tako i treba da bude. U poodmaklim godinama ili pod starost podsetimo se i pogledajmo unazad… mnogo toga je nagomilano. Pred nama je malo vremena. Teško je i nema razloga da nešto počnemo. Tako i bude… i očajanje. Guraj… i to je kraj svetovnog života.
I još: kakva je to filosofija: jednoličnost rađa ravnodušnost i hladnoću? Svet svoje prenosi i na Božije. Istina je da jednoličnost u tvarnim stvarima dosadi, jer su one konačne. Čak i kad bi pomalo ispijao čašu slatke vode, svejedno ćeš je jednom ispiti. Tako je sa svakim svetovnim zadovoljstvom. Srce ispija iz njega sve što je slatko, a kraj… dalje više nije jestivo i postaje dosadno. U odnosu na Boga uopšte nije tako. On je beskonačno dobro, dovoljno za sve i u sve vekove. U budućem životu će svi, koji su se za njega pripremili, okušati ovo jedno dobro; i njima samima će biti dovoljno i neće ga iscrpeti, nego će sve više i više osećati čežnju za njim, i uvećavaće se njihova čežnja i okušanje. Upitajte se zbog čega ocu Serafimu ili ocu Parteniju nije dosadio tako jednoličan, pa čak i najjednoličniji život – crkva i kelija, kelija i crkva… a uz to još i zatvorništvo… Gospode, pomiluj! Kako je moguće da neko ubija sebe? Oni, međutim, nisu ni pomišljali da se muče, nego su, nasuprot tome, osećali blaženstvo. I svetitelji Božiji su doživljavali časove i dane zahlađenja, kako su ga oni nazivali. Razlog za to ni najmanje nije jednoličnost, nego je jedan (razlog) u Gospodu a drugi u nama.
Toplota duha potiče od duvanja blagodati. Međutim, u njenoj blizini sedi naše samoljublje. Usled trajnosti ovog stanja čovek ili počne da trubi o njemu, ili ovo blago pripisuje sebi ili se isuviše ponada: „Eto, već smo ovde, ta utvrdili smo se!“ Kada se ovo dogodi iznutra, Gospod uzima Svoju blagodat i ostavlja čoveka samog. A šta čovek ima? Tada se stvara osećanje da je sve duhovno bezukusno, oseća se teskoba i ravnodušnost, baš kao da je sva toplota izašla kroz otvoren prozorčić. Trebalo bi naložiti, ali drva se ne prodaju u svetovnoj šumi, nego u dućanu Gospodnjem. Otključaj dućan, pa uzmi. Pristup nikome nije zabranjen. Ključ je plač, pokajanje i skrušenost ili jednostavno trpeljivi vapaj ka Gospodu, makar i bez ikakvog ukusa, uz samoprisiljavanje… tada će Gospod opet vratiti toplotu… To se naziva poučnim udaljavanjem blagodati.
Mi imamo svoje razloge zbog kojih gubimo duhovni ukus i hladimo se u revnosti. Ovo je neizbežno usled toka napredovanja i liči na poslovicu: od jedne se obale udaljili a uz drugu nisu pristali. Ovo podseća na stanje predomišljanja: ne onog početnog, nego kad smo već na putu… privremeno se pojavljuje… Srce se nije još u potpunosti odvojilo od čulnog i nije se u potpunosti ukorenilo u duhovno. Podsticaji odavde i odande privremeno zbunjuju i zamagljuju… otuda i ravnodušnost i gubitak ukusa… Pretrpite malo i proći će. Tako je to. Pomalo se potrudite s trpljenjem i predavanjem sebe Gospodu. Nije još mnogo preostalo. Nastupiće čas, staćemo pred Gospoda, i šta ćemo reći? Da znamo da plešemo, da govorimo francuski, da visoko cenimo pozorišne komade? O, nevoljo, o, nesrećo! Tada ćemo se bacati tamo-amo, ali će već biti kasno. Daj Gospode, minuticu, daj minuticu… pokajaću se… ali je neće dati… zbog toga što smo molitvu razvejavali balovima i pozorištima…
Kada sam, boraveći kod vas, govorio o naizmeničnim stanjima toplote u srcu, tada je N. N., koja je takođe sedela kod vas, rekla: „Oh, i ja sam padala u očajanje zato što sam izgubila pređašnju toplotu…“ Tada sam, međutim, govorio o nečemu drugom. A evo šta se kod nje događa: u očekivanju da napusti svetovne navike, Gospod ju je posećivao unutrašnjim utehama; međutim, kako ona ne obraća pažnju i nastavlja to isto, odbacio juje… ostani sa svojim pozorištima i… gladuj. Takvo odstupanje blagodati naziva se kažnjavanjem. Ni to se pak ne događa zbog propasti, nego radi urazumljenja. Prema tome, pazimo na sebe.
Kakva Vas je to tamo knjiga zbunila? Sve zapadne, prevedene knjige o duhovnom životu nama ne odgovaraju. U njima postoji delić istine, ali i najbolje među njima sadrže mnogo toga maštovitog i lažnog; one golicaju umesto da hrane… otuda proizilazi: po ustima je teklo a u grlo nije dospelo. Uzmite najbolju i najhvaljeniju: „O podražavanju Isusa Hrista“ Tome Kempijskog. Pažljivo je pročitajte a onda uporedite da li ona daje ono isto što i Makarije Egipatski ili Isak Sirijski ili izreke naših staraca – Serafima i Partenija. Zapadnjaci hoće da spasu sami sebe, a svojim naporima padaju samo u spokojstvo srca koje liči na nedelanje, uz ćutanje ostalih sila. Fantazija im izobražava razne slike, a oni zbog njih bivaju ushićeni… bacite ih. Vama su dovoljni oni svetitelji koje već imate.
Zar postoji stotinu istina? Jedna je istina. Zar postoji stotinu puteva? Jedan je put. Zar postoji stotinu bogova? Jedan je Bog, jedna vera, jedno krštenje. Kako da je sve to isto? I to je tobože istovetno sa nama, to, gde nema sveštenstva, gde nema svetoga Pričešća, gde nema pokajanja? Kako onda da budemo razdrešeni od naših grehova? I čime da se nahrani naš duh? Ni na šta ne liči sva ta filantropija. Ne znaju da reše pitanje: šta su to druge veroispovesti? Međutim, zbog toga što ne možemo da ga rešimo kako dolikuje, ne sledi da bi trebalo da pogrešno tumačimo i razumemo ono što je pouzdano istinito. Pogledajte, šta se događa sa fotografijom? Čovekov prirodni lik je njegov najverniji prototip. Snimaju fotografije, a zatim ih štampaju. Jedna je isuviše tamna, druga isuviše svetla, onaj nije pogodio fokus, ovaj je dao nesvojstvenu pozu… Postoje pak i takvi snimci koji su veoma verni izvorniku. A koliko tek doterivanja menjaju karakteristike crta? Razmatrajući sada sve te snimke, zar uopšte možemo da kažemo da su svi oni jednaki, kada među njima postoje i oni na kojima ni onaj čiji je portret snimljen ne prepoznaje samoga sebe? Bog je govorio Mojseju: Gledaj te načini sve ovo (skiniju) po slici koja ti je pokazana na lopu (2.Mojs.25;40). Tako je i bilo do dolaska Hristovog. Kada je došao Gospod, On nam je sa neba doneo drugu skiniju – svetu veru i Crkvu, ustrojenu takođe prema onome što je On video i slušao od Oca, u prevečnom savetu Triipostasnog Boga. Pojavili su se, međutim, samovoljni fotografi… hajde da doteramo, hajde da načinimo nove snimke… i natrpali su mnogo čega… Lik Crkve je jedan, ali se u amaterskim snimcima jedan pojavio sa dve glave, drugi nije imao ni ruke ni noge, tamo su promenjene oči, tamo to uopšte nije ta odeća, i slično. Svi, međutim, imaju isti potpis: crkva. Gledaš, gledaš, i na kraju moraš da kažeš: „Ne, to nije ona!“ Da li onda posle toga nama, koji čuvamo izvornik Crkve, dolikuje da se svrstamo u isti red sa drugima? A i ko su ti drugi? Prepustimo Domoupravitelju da se razračuna sa njima. On nam daje opipljivo svedočanstvo da mi imamo izvornik: to su svima vidljivi darovi čudotvorenja, prozorljivosti, nepropadljivih moštiju, izuzetnih pojava. Sve to u naše vreme vidimo i mi. Šta bismo još hteli? Gospod lažljivcima neće „gledati kroz prste“. Gospod je s nama i Njegov Duh obitava u našoj Crkvi… Svi osećamo i znamo da je naša Crkva ta koja je spuštena sa neba i nastanjena na zemlji. A šta su oni? Za njih Gospod zna i ne otkriva Svoje sudove. Doći će dan, kada će On sve što je tajno izneti na svetlost… A nama je sada dovoljna luča nepokolebive uverenosti u istinu.
 
12. O postu
 
Vaša je duša, dakle, veoma sputana. Neka je Gospod zagreje, i proširiće se. Trpljenje, predavanje svega Gospodu i iščekivanje Njegove odluke najbolji su rukovoditelji Vašeg života. Molitva je pak atmosfera u kojoj moramo da živimo i da dišemo. I sve je tu. Bolje je da se postepeno krećemo, nego da preskačemo. Sedite i čekajte.
Evo, tu je i post: postimo, braćo, postom ugodnim. Strašno je kada post nije ugodan ni nama, ni Gospodu. Koliko smo slabi postali..! A sve je to otuda što pravedni… grešnik neće početi da žali samoga sebe; i kada oseti grešnost – zadrhti grešno telo.
 
13. O monaštvu
 
Sutra počinje post. Ako pomogne Bog, postićemo kako dolikuje. Ako bismo bili u manastiru, onda je to druga stvar… Vidite, i manastiri su potrebni, a ponekad i monasi… I to ne jednome, ne dvojici ili trojici. I pored toga, postoje oni što su neblagonakloni prema monaštvu, tvrdeći da njega nije ustanovio Sam Spasitelj.
Šta uopšte i podrazumevaju pod monaštvom? Rasu, kamilavku, brojanice i ostala spoljašnja obeležja koja, istina je, nije ustanovio Sam Spasitelj… Međutim, na silu i duh monaštva ukazao je On Sam u Svom sopstvenom liku i u liku Majke Božije, Preteče Gospodnjeg i, možemo reći, svih apostola. Sa njegovim odricanjem od svega, monaštvo je neprestano obitavanje umom i srcem u Bogu. Monah je onaj čije je unutrašnje ustrojstvo takvo da postoje samo Bog i on koji iščezava u Bogu.
Budući da ovakvo raspoloženje umnogome ometa porodični i građanski život, oni koji za njim tragaju udaljuju se od društva i raskidaju porodične veze ili uopšte i ne stupaju u njih. Upravo je na to ukazao Sam Spasitelj, odnosno na bezbračnost i na savršeno nestjažateljstvo [nesticanje]. Posle toga, kada je u Korintu došlo do nedoumica u pogledu devojaka koje nisu želele da se udaju, apostol Pavle im je u poslanici ukazao kako da postupe. Smisao je sledeći: ne čini rđavo onaj koji se ženi, ali je bolje ne ženiti se. U apostolskim vremenima postojali su asketi, koji će u potonjim vremenima postati pustinjaci i monasi… Crkva im je dala samo spoljašnju organizaciju – jer u Crkvi sve mora da bude blagoobrazno i uredno (l.Kop. 14;40) – i nije ustanovila nešto što prethodno nije postojalo. Ni politika ni svetovni događaji nisu učestvovali u tome. Monaštvo ne dolazi spolja… ono ishodi iz duha hrišćanstva, pa čak i iz prirode čovečijeg duha.
Postoje, na primer, neki koji sebe posvećuju nauci ili umetnosti… zašto? Zato što imaju takav talant. Zašto onda ne bismo bili blagonakloni i prema onima koji sebe posvećuju Bogu? I to je dar Božiji, raspoloženje duha je takvo. Ko može primiti, neka primi (Mt. 19; 12).
Kažu: nema koristi od monaštva. Zar je malo bilo i zar je malo koristi od oca Serafima? Po tome sudite i o ostalima. Proširite krug korisnoga dalje od veštastvenih interesa… uključite ovde i blagočašće, i dobar moral, i čistotu srca, a onda odlučite od koga očekujemo korist u ovim krupnim stvarima! A šta hoće hrišćanstvo? Tražite ono što je gope, mislite o onome što je gope.., vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3; 13), i ostalo. Upravo to i jeste monaštvo. Crna rasa i kamilavka nisu monaštvo, to nije čak ni život u manastiru… Ako bi sve ovo i moglo da se promeni, monaštvo će zauvek postojati… dokle god na zemlji bude čoveka-hrišćanina.
Kada neko ljubi Boga, onda ovu ljubav ne bi trebalo nazivati idealno-sozercateljskom. Bog je preduhitrio našu ljubav i sve je obuhvatio Svojom ljubavlju… Ako ne osećamo njene luče koje nas zagrevaju, onda je to od naše okorelosti u čulnom… Čim se duša oslobodi ovih okova i čim se Boga radi odvoji od svega, i Bog stupa u nju… opšti, i događa se toplo oživljavanje. Zatim iz ovog izvora ishode i dobročinstva učinjena bližnjima, i usavršavanje samoga sebe. Početak svemu je pokajanje: ono vodi ka očišćujućim naporima podvižništva. Prema meri očišćenja, srce ljubavlju gleda ka Bogu. Sasvim čisto srce savršeno ljubi Boga. Veoma je tužno što su naši filosofi Boga pretvorili u ideju… i svagda zaboravljaju da je čovek palo biće, i da ne može ustati osim u Gospodu Isusu Hristu, kroz svetu Crkvu.
Opisaću Vam ukratko suštinu naše vere: Bog Otac, Sin i Sveti Duh Kojem se u Trojici poklanjamo, Koji je sve stvorio i o svemu promišlja, Koji spasava nas što padamo i propadamo, i upravo mi se spasavamo po blagovoljenju Oca u Gospodu našem Isusu Hristu, blagodaću Presvetoga Duha, u svetoj Crkvi i kroz Svete Tajne, ovde početno i pripremno, a u budućem veku konačno. To je seme, to je jezgro bogoslovlja i svake zdrave filosofije. Po ovoj ideji kreće se čitav niz događaja. Zakonodavci, vaspitači, ukoliko hoće da dospeju na pravi put, koji je jedini put promišljanja Božijeg, ili usmerenje volje Božije – s tim se moraju obrazovati, jer će u protivnom lutati i gorditi se, a to neće imati nikakvog smisla.
Prema tome, mi smo pali a Gospod nas vaspostavlja u svom lečilištu – Crkvi. Dakle, ne smemo ni da pomišljamo na utehu… Bolesniku su potrebni ili rezanje, ili spaljivanje… To su sve postupci koji se primenjuju na bolesnike, a utehe dolaze posle ozdravljenja… Kako je pak potpuno zdravlje obećano tek za budući život, onda su kao udeo sadašnjeg ostale samo patnje i napori. Potrudimo se malo… Da li je veliki sadašnji život? Onome pak (budućem) nema kraja… A šta ako dospemo s leve strane? Neće imati svrhe da plačemo i jecamo. Zato je bolje da se ovde malo potrudimo, u dvoru milostivog Vladike i našeg Gospoda, nego da tamo stradamo.
I kakvo je to rasuđivanje? Kao da nam sada predstoji da prvi put izmislimo i otkrijemo put izgubljenog spasenja! Sve nam je poznato… I koliko je već lica prošlo tim putem, i svi su dobili svoju platu. To je, dakle, nesumnjiva stvar! Kojim su putem išli svetitelji Božiji? Da li putem zemaljske utehe? I da li među njima postoji neko ko nije stradao, ko se nije trudio i prolivao krv i znoj? Svi su išli tragom Gospodnjim… kroz put uvreda, na Golgotu, i sa nje su predali duh svoj Gospodu. Da li će oni u svoj zbor primiti zemaljski utešene? I hoće li Gospod takvoga pustiti kod njih? Ovo imajte na umu… širok je i lagan put sveta, ali je njegov kraj – pakleno dno. Oni što propovedaju olakšice govore tako od uma svoga tela… Um pomračen načelima prihvaćenim od telesnog svetovnog života. Kakvu svetlost da očekujemo od takvog uma? Pazite dobro kako živite… ne verujte svakom duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (Ef.5; 15,l.Jn.4;l).
 
14. O tugovanju i o pokajanju
 
Osećali ste se mračno i otuđeno i tugovali ste što za poklade niste mogli da se razonodite. Da, to je sasvim prirodno osećanje, iako nije sasvim ispravno, i zbog njega bi ponekad trebalo prekoreti svoju dušu i srce. Naime, otuđivanje od sveta je zapovest. Prema tome, nije loše to što ste se osećali otuđenim. Pročitajte 64. slovo sv. Isaka Sirijskog. Međutim, zašto osećanje osirotelosti i tuga? Zar smo se i mi udaljili od jedne obale, a uz drugu još nismo pristali? Otuđujemo se od sveta da bismo bili sa Gospodom i svetima Njegovim, tj. napuštamo jedno društvo, ono loše, i stupamo u drugo… ono prvo i napuštamo upravo zbog toga da bismo stupili u drugo. Nego ste pristupili Gori Sionskoj i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskom, mirijadama anđela.., Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu, Sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika, i Isusu, Posredniku Novog Zaveta (Jev. 12;22-23). Vidite li kakvo je to društvo? A duša tuguje i vapi: Ja sam sirota. Zato bi je i trebalo prekoreti… ne zaboravi, ne zaboravi… Tuga upravo i potiče otuda što je duša zaboravila, i što je od srca odstupilo osećanje zajednice. U sličnim trenucima trebalo bi oživljavati sećanje na duhovni svet i podsticati srce da bi se izazvalo ovo osećanje. Ne uspeva? Onda poćite u crkvu Božiju… Ni to ne uspeva? Trpite, vapeći Bogu da pomogne ubogom srcu i pri tom ostanite svome, tj. ne prepuštajte se razonodama. Naime, događa se da neko, dok tuguje, kaže: poći ću da se malo razonodim… Učiniš li to samo jednom, onda će svaki dan biti tužan, i svakoga dana ćeš osetiti povod da se razonodiš. U tome dolazi i neprestana razonoda. Kakva razularenost! Ostaće samo sećanje – dosadan je taj put, težak i usamljenički.
Evo, u sledećem pismu već ste se popravili i vratili ste se u svoj red i poredak, i pronašli ste Božije društvo… i toplo i ugodno… Tako je to. Samo nemojte nagađati o sebi, nego se predajte Gospodu. Neka On razabere naše stepene i neka odredi vrednost naših osećanja. A evo kakva je naša mera: kada osetimo da smo sasvim nečisti i da nam spasenje dolazi samo od milosti Božije, onda je to dobro. Čim počnemo da prisvajamo za sebe makar i najmanji deo pravednosti, onda je to loše. Što pre bi trebalo povesti nepomirljivu bitku sa samim sobom.
Pomenuli ste nešto o tome da niste osetili ushićenje molitve. Izbavi nas, Gospode, od njih. Ushićenje, snažna kretanja s uznemirenošću, jednostavno su krvna duševna kretanja koja potiču od rasplamsane mašte. Za njih je Ignacio Lojola napisao mnoga uputstva. Dolaze do ovih ushićenja i smatraju da su došli do visokih stepena, a sve su to zapravo samo mehurići od sapunice. Istinska molitva je tiha i mirna; ona je takva na svim stepenima. Kod Isaka Sirijskog pominju se viši stepeni molitve, ali se nigde ne pominju ushićenja.
Zašto da Vi, pravednica, odlazite na ispovest? Vi, naravno, ne govorite: što nisam kao ostali ljudi, jer bi to već bilo isuviše. Međutim, malo je opšteg osećanja nedostojnosti. Može se nekako doći do toga da kažemo: i u tome sam grešna, i u tome sam grešna. Govorite: sagreših rečju, delom i pomišlju. Zar nije bilo praznoslovlja? Zar ne bude smeha? Zar se vreme ne gubi na isprazne stvari? Zar nikoga nismo ničim sablaznili? I zar su pomisli svagda dobre? Ja smatram da će se, ukoliko proniknemo u pomisli, nakupiti tolika hrpa grehova da se ne možemo ni podići. Moramo stati kod srca i navići da primećujemo misli i osećanja koji se pojavljuju iz njega. Tada ćete videti kako je smradna stvar to naše navodno dobro srce. Tada ćemo se u svakom času kajati i ispovedati Bogu, svuda prisutnom i svevidećem. Pomozi nam, Gospode! Na dan kad ste primili sveto Pričešće Vi ste bili tužni. Šta bi trebalo učiniti? I na tome zablagodarite Gospodu. Na svemu blagodarite. Evo šta nam je potrebno: da ne merimo sebe, odnosno, da ne merimo koliko smo se aršina uzvisili nad zemljom. Bolje je da sasvim zaboravimo na tu meru. Neka bude samo jedna: mi nismo ni za šta. Ako stojimo na pravom putu, svedočanstvo o tome nije u toplini osećanja, mada ni to nije loše, nego u odlučnosti da čvrsto služimo i ugađamo Bogu do polaganja života, ne razabirajući da li je na duši toplo ili suvo i bezukusno [otužno]. Promenljiva stanja srca treba blagonaklono podnositi, govoreći Gospodu: i ne zaslužujem ništa bolje… još malo… pridodaj, pridodaj stradanja, i tome slično. Šta ćemo učiniti? Mi smo slabi i nepostojani ljudi… a što je najvažnije, i slastoljubivi. Silno želimo da okusimo sve sladosti, a čim nam daju nešto gorko, nije nam po volji. Sve je to promenljivo. Neka Vas ne zbunjuje što se to dogodilo na dan pričešćivanja. Na taj dan, Gospod za dušu čini ono što joj je najkorisnije. Za Vas je tuga bila korisna, pa vam je ona i ostavljena. Samo recite: Slava Bogu za sve.
Kakvu vam je indulgenciju propisao N. N.: Kada niste za to raspoloženi, nemojte ni da se molite7. Možda to njemu polazi za rukom, ali od toga se ne može načiniti opšte pravilo. Setite se povesti o tome kako je jednog monaha neprijatelj napadao pred početak molitvenog pravila. Bacao ga je i u drhtavicu i u groznicu, obuzimala ga je bolest, činilo se da umire. A šta je on učinio? Eto, govorio je on, dušo, došlo je vreme za umiranje, hajde da se poslednji put pomolim i da zaplačem pred Gospodom. Stao bi na molitvu i primorao samoga sebe. Glava puca, a on i dalje po svome… Završio je pravilo, i bol je prošao. Sutradan se isto to dogodilo. Tada je razumeo odakle dolaze ovi napadi i više nikada nije odustajao od svog pravila, ma šta da ga je od njega udaljavalo. Da nije bilo neprijatelja, možda bi tako… međutim, kako on postoji, moramo pažljivo osluškivati.
Na dobro se možemo naviknuti jedino uz trud i samoprisiljavanje. Mora se proliti mnogo znoja pre nego što se ono srodi sa nama i postane nam blisko, obično i lako.
Tako se, Gospoda radi, klonite indulgencija. Pogledajte pravilo Makarija Egipatskog: moramo se prisiliti na svako dobro delo. Carstvo Božije s naporom se osvaja i podvižnici ga zadobijaju (Mt. li; 12).
Kod nas postoji mešavina dobra i zla i svako dobro ima svoje zlo. Mora se ugušiti ovo drugo i vaskrsnuti ono prvo. Kako bismo to mogli da postignemo bez truda, kad nam je napor potreban i samo zato da bismo se s jednog boka okrenuli na drugi?
Najbolje je pridržavati se jednih reči, a upravo to može da se zakomplikuje. Nit ćete izgubiti… Opšti razgovori se mogu sa svima voditi, a što se tiče dela, tu bi trebalo samo jednog slušati. Uopšteno, o duhovnim stvarima se sa svakim može razgovarati. To je dobro, jer podstiče dušu i pročišćuje vazduh.
 
15.O molitvi
 
Sada sam otvorio knjigu Isaka Sirijskog, tog jedinstvenog učitelja trezvenoumnog života. Ma gde da pođete, nosite ovu knjigu sa sobom. Počnete da čitate i, gle, prvi redovi su upravo ono što je vama potrebno. Pogledajte kakva je pohvala onima što stalno u svom srcu vide Gospoda. „Ko svagda pomišlja na Boga, on demone progoni od sebe i iskorenjuje seme njihove zlobe. Ko u svakom trenutku nadzire svoju dušu, njegovo srce se veseli otkrivenjima. Ko je zrenje svoga uma usredsredio unutar samoga sebe, on u sebi vidi duhovno svitanje. Ko se gnuša svakog lebdenja uma, unutar svoga srca gleda svog Gospodara“ (8. slovo).
Evo, i otac Serafim je čitavog svog života stajao pred Gospodom i plamteo kao svećica. Tako su i svi ostali. Zar oni nisu bili ljudi? Zar je njihovo predodređenje drugačije nego naše? Vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3; z). Apostol je to rekao o svima. On ne kaže da bi trebalo da bude skriven, nego da već jeste skriven, kako bi pokazao da hrišćanin i jeste onaj koji se svim svojim bićem skrio u Boga, kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Na koga se odnose apostolske reči: neprestano se molite (l. Sol. 5; 17)? Da li samo na izabranike, ili na sve bez izuzetka? Da, na sve! Dakle, ovu zapovest bi trebalo i ispunjavati. Neka vas Gospod blagoslovi!
 
16. O blagodati Svetoga Duha
 
Blagosloven jesi Hriste, Bože naš i ostalo. Pedesetnicu praznujemo. Dah Duha Božijeg i Njegovo osenjivanje neka Vam podari Svedarovatelj. Neka Njegova toplota sve više i više zagreva Vaše srce, dok se ne pojavi oganj koji spaljuje i proždire. Neka bude! I biće ukoliko uložite usrdan trud i ako sa bolom pripadnete ka Bogu. Darežljiv je i milostiv Gospod.
Evo, pojavili su se i poklonici. Svi traže, i dobro je što traže. Samo neka ne pomisle da je Gospod bliži Kijevu ili Moskvi, Atosu ili Jerusalimu, nego nekom drugom mestu! Njegovo mesto je naše srce! I kada uđe tu, i kada večera – eto Jerusalima pa i više od Jerusalima. Za to ćemo se pobrinuti. Mi imamo srce, ali postoji i put do srca, i on je ponekad veoma dugačak. Ovo putovanje je i mnogo teže, i u očima Gospodnjim dragocenije, i mnogo više plodova donosi. Ko njega izvrši, ne želi ni da putuje, nego želi da sam samcit sedi kod kuće. Ne želi ni da gleda, ni da sluša, ni da govori, ni da se kreće. U njemu postoji krasno i prekrasno viđenje, koje obuzima svu njegovu pažnju, svu ljubav i svu brigu. Neka nam Gospod, izvor svih blagodati, podari i ovu blagodat!
 
17. O patnji
 
Utešite se! Gospod ne navodi gnev svaki dan (Ps. 7; 12). Srce Božije je veoma široko… a naše je vrapčije. Šta da se radi? Ko pretrpi do kraja, spašće se, rekao je Gospod, ali ne govori kada će i kakav biti kraj i šta će se događati pre toga – bura ili uragan. A kako da se održiš – ne možeš da smisliš, i kako se drugi održavaju – ne možeš da se dosetiš. U ruke Tvoje, Gospode, predajemo duh svoj! Ako išta razumemo, neka razumemo puteve Božije. Pokajanje sve očišćuje i umiruje gnev Božiji. Srce skrušeno i smireno Bog neće poništiti.
Neka Vas uteši naša Prečista Vladičica! Osnažite se! Patnja nam u tome ne smeta, ljudi smo, ali ne bi trebalo patiti do iznemoglosti. Ova patnja neće pomoći, nego tiha molitvena nada privlači milost Božiju. Naime, iz ruku Božijih ništa nećeš silom istrgnuti, a suzama se sve može postići. Podaj, Gospode, podaj, Gospode! Moramo dosađivati… prava nikakva nemamo, sve je milost. Postoje od Boga postavljene ograde koje niko neće slomiti. Na njih se mora udariti umnogostručenom molitvom. Gospod će se sažaliti i primiti ih, i tada nastupa radost spasenja. Uzdanje, međutim, neka bude meko, skrušeno i smireno. Nemamo prava na milost Božiju. Neka Vas Gospod uteši.
Uopšteno, pada mi na pamet da je to, što se čini da ljudi nisu dobri, nešto slučajno, i da su u stvari oni dobri. Zbog toga je bolje i sigurnije da sve ljude smatramo svetima. Ovo bi trebalo da pretpostavimo čak i istinitom sudu. Tu postoji podvig, i nije uzaludan, da bi se ispunilo pravilo: lice bližnjega svagda videti kao čisto. Kod nas postoji poslovica: svoje je i neoprano belo. Međutim, ona je pogrešna i trebalo bi da glasi suprotno: svoje je i oprano crno, a tuđe je i neoprano belo.
 
18. O nepažnji prema samome sebi
 
Dobro je što ste se kajali i što ste od Gospoda tražili da Vam oprosti pomisao da dobro pripišete sebi. Ne postoji ništa gore od toga! Pomisao, uhvaćena prilikom ulaska, kao razbojnik, i zatim proterana, još ne znači nesreću. Međutim, kada njen odraz padne na srce i ono počne da se naslađuje njime, tada treba snažno izudarati srce – zbog izdaje. Svemu je tome uzrok nepažnja. Um ne primeti kada padne zla iskra, a ne primeti zbog svoje rasejanosti. Brinite svoje brige, ali Gospoda ne ispuštajte iz uma i iz usta. Ne zaboravite da Mu pripadnete. Neka je to i teško, ali je podvig utoliko vredniji i utoliko se brže daruje blagodat. Uz dobro staranje, napor da se bude sa Gospodom donosi mnogo koristi.
Pripadaćemo i vapiti: Gospode, pomiluj!
Ta nevelika teskoba je poučna i spasonosna. Postoji Gospod Koji sve ustrojava. On će vaspostaviti svaku ruševinu. Druga je stvar što ovde nije kraj. Plod života će se pokazati tek kad se pređe granica života. Spasi nas, Gospode, u tom strašnom času, a ovde je dovoljna jedna reč: neka bude volja Tvoja, Gospode!
 
19. O prebivanju sa Gospodom
 
Kako poučan primer može da se dobije od pralje! I koliko je u svetu skrivenih slugu Božijih, i to istinskih slugu? A šta smo mi? Šarena hartija za pakovanje: izveštačena, glatka… dotakni je rukom – troma, slaba, nije ni za šta. Koliko je tajni u životu! I kako je skriven put spasenja! I kako je potrebno paziti na sebe, stezati srce i istisnuti iz njega svaku nečistotu! Pomozi, Gospode!
Vas su pak dela sasvim rasejala. Ukrepite se, to je spasonosno. Postoje ljudi koji brinu i koji nisu rasejani. Međutim, dok Bog ne pošalje ovu blagodat, delaćemo kako možemo. Zašto ste se rastužili – tuga, tiho spokojstvo, veselje… sve su to promenljive stvari, čiji je izvor teško razaznati. Na njih ne treba ni gledati, jer one nemaju silu… rastužili ste se, slava Bogu. Razveselili ste se, slava Bogu. Sve je to prirodno, upravo prirodno.
Sve slabosti čovečije! Završimo započeta dela i pozabavimo se onim što nam je najvažnije. Postoje ljudi koji su se toliko utvrdili u Gospodu da, bez obzira na mnoštvo obaveza, i dalje obitavaju sa
Gospodom. Da li je snaga njihovog duha jača, da li je njihova sabranost više usredsređena, da li su žar ljubavi i srdačna toplota obilniji? Molićemo se da Gospod i nama podari ovu blagodat, a On je otvoren prema nama [dosl. rad zajedničarenju sa nama]. Usrdnost, trud i traženje neće propasti, jer je On Sam propisao: Tražite i naći ćete (Mt. 7; 7). Tražićemo i pronaći ćemo.
Živeti među ljudima, u različitim odnosima, ne može se, naravno, onako uzgredno, ali je moguće. A tu ni smrt nije daleko. Dobro je umreti u stanju traženja, ako Gospod ne blagoslovi da čovek umre u stanju savršenstva. I na onom svetu će postojati uzlaženje od nižega ka višem.
Mi smo, međutim, i zaboravili na taj svet – izbili smo iz glave brigu o njemu. Pokajaćemo se, otresti dremež rasejanosti, stupiti u spokojstvo trezvenosti i sve će krenuti. Bolje je, naravno, ako vučemo neprekinutu nit; međutim šta da radimo kad se prekida. Opet ćemo povezati i povući tu nit. Naime, sav naš život je predenje jednog vretena pređe. Sve se namotava, i namotava, i najzad čini veliko klupko. Na onom svetu sve će razmotati. Počeće strogo da razmatraju vrednost niti – po aršinima, po četvrtinama i veršocima. Onaj pak koji je preo stajaće i sa strahom očekivati šta će na kraju reći – da li dobro ili loše.
 
20. O molitvi, čitanju i rukodelju
 
Gospod neka Vas ukrepi u usrdnosti – molite se i molite se. Molite se, ne zbog toga što je to ugodno, nego zato što tako treba. Prevashodno se navikavajte na molitvu Isusovu. Neka se ona u toj meri prilepi za jezik tako da je on tvori i svesno i nesvesno. To neće doći odmah. Vi se, pretpostavljam, još uvek niste ni latili ovog truda. Kada ga se prihvatite prvi put, čini se da je on veoma težak. Međutim, pobedite sebe. Neka Vam Gospod pomogne!
Vaše pitanje me zaprepastilo… Teško ga je objasniti, kao što je teško objasniti i šta je dan. Čini se da kod Vas postoji nevelika revnost da ugodite Bogu. Što se tiče polaganja života, to je bilo delo mučenika, dok u našem slučaju to znači: služiti Gospodu ne žaleći sebe. U tome je veoma, veoma širok smisao. Zašto, na primer, nećete odmah da ustanete? Zato što žalite sebe. Zašto nerado stajete na molitvu? Zato što žalite sebe. Zašto nećete da se odreknete ove ili one hrane? Zato što žalite sebe. Postoji još mnogo, mnogo toga sličnog. Telo počinje da viče, kao da ga vode na vešala. I eto, ko njega pobedi, taj je položio život. To se može učiniti u svakom trenutku, odričući se sebe bez sažaljenja prema sebi.
Naravno, moramo se svesrdno starati da trenutak smrti bude trenutak blaženstva; međutim, da li on biva i da li će svima biti takav, ne možemo da nagađamo. Zbog toga bi trebalo da je [smrt] očekujemo sa strahom i trepetom. Dobrota Božija je bezgranična, i ne želi da trpimo nesreće i muke. Međutim, šta da se radi kada mi učinimo sebe nedostojnima te dobrote? Šta da se učini sa onim koji kaže: Idi od mene, neću da znam za Tvoje puteve? Ko je više od svetih podvižnika srcem, a ne umom, shvatio dobrotu Božiju? I pored toga, strah i smrt nikada nisu odstupali od njih.
Slava Bogu što kod Vas postoji ljubav prema Gospodu i želja da Mu ugodite. Neka On u Vama sačuva to dobro osećanje, ovaj laki plamičak na koji nasrću mnogi vetrovi, i neka učini da se on razgori u serafimski plamen. Njega čuvajte više od svega. Velika je nesreća kada se on ugasi. Tada nastupa tama i pomrčina, i hladnoća, i svaka pometnja. Najbolje ćete ga podržati trudom na dobrodelanju i molitvenim trudom. U tome je vasceli put spasenja. Čini se da to nije niti mnogo složeno, niti mnogo teško.
Trud na dobrodelanju obuhvata:
Dobra dela koja Bog pošalje i koja čovek susreće svakoga dana od buđenja do počinka.
Dobra raspoloženja: smirenje, krotost, uzdržanje, milosrđe i ostalo.
Kao smrt čvrsta odlučnost i usrdnost da se u svemu, sve do polaganja života, služi Gospodu. Sve to zajedno, sveukupno. Samo prvo bez drugog je rđavo, kao što ni drugo bez trećeg nije tako dobro.
Zadobili ste to? Slava Bogu. Niste? Onda treba da zadobijete, da ustrojite i da rukovodite trud dobrodelanja u svim njegovim vidovima.
A evo u čemu se sastoji molitveni trud: umom u srcu pred Gospodom svagda gledati Gospoda, koračati pred licem Njegovim, uznoseći se k Njemu i padajući neprestano pred Njim u samouniženju, i sedeći, i hodajući, i besedeći. Da, to nije lako. Zbog toga se ovo i naziva molitvenim trudom. Neki pak govore da je lako… i čim čuju za to, pomišljaju: ah, to nije ništa, ja ću tako da činim. Nisu potrebni ni pokloni, ni čitanje molitava, ni odlazak u crkvu, niti bilo kakav telesni trud pri molitvi. Um i srce su u mojim rukama, njima ću se i moliti. U dobri čas! Tako i počinju. Međutim, um se razvejava i mašta, a srce postaje hirovito i otuda ništa ne proizilazi. Ne. Prilikom truda na dobrodelanju neophodan je i trud molitvenog podviga koji se telesno izvršava sa pažnjom – umom i srcem. Kada vidi ovaj trud, Bog daje srdačnu molitvu, laku i sladosnu, tako da sve naslađuje. Nadahnite se trpljenjem i prisilite sebe na trud. To što Vi nazivate lenjošću tela, to se kod sv. Isaka Sirijskog naziva telesnim počinkom i on mu pripisuje mnogo zla. Da li ste videli električnu mašinu? Ukoliko se lanac od cilindra provede u zemlju, onda se, ma koliko se točak okretao, elektrika neće ni primećivati, jer će sve odlaziti u zemlju. Takav je neprijatelj i telesni počinak.
Progonite ga. Rasrdite se na telo i malo ga mučite. Pomolite se za to i Gospod će Vam pomoći. Mnogo je zla u tom počinku.
Vaše vreme je samo ono, kada ste sami u sobi. Potrudite se da ga rasporedite tako da ono u celini pripadne Gospodu, a posebno jutarnji časovi. Tu smestite svoju jutarnju molitvu. Ustanite čim se probudite. Ne žalite telo. Ako ono hoće da povlađuje samome sebi, rasrdite se i isterajte sebe iz kreveta. Dobro je ako u tom času započnete i molitvu, u vreme kada svi misle da još spavate. Vi već znate da pokloni uzrokuju umilenje. Da, pokloni su veoma važna stvar. Njima bi trebalo započeti… tri, pet, deset… dok se ne zagreje srce, jer ono posle buđenja svagda biva tromo i hladno. Zatim pročitajte jutarnje molitve, ali ne užurbano, nego pažljivo, gledajući Gospoda pred sobom. Neka čitanje prate pokloni, dopojasni ili zemni, u zavisnosti od kretanja srca. Međutim, što su češći, utoliko bolje. Čitanje završite poklonima, moleći Gospoda za ono za čim osećate potrebu, sve dok vam se srce ne zasiti. Ako je potrebno, broj poklona odredite sami sebi, a to je onoliko koliko je duši ugodno, makar to bilo i stotinu. Po završetku molitvoslovlja, dobro je ako neko vreme provedete u bogomisliju ili u tvorenju molitve Isusove. Dok sedite, ili dok stojite ili hodate, govorite: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Ovu molitvu bi trebalo ponoviti više puta, ne manje od stotinu. Zatim i tokom dana, što je moguće češće, tvorite ovu molitvu. Tokom dana, često pristupajte i ikoni i usrdno se poklonite pet, deset ili više puta, uz molitvu: Gospode, pomiluj, Bože, milostiv budi, i to je sve. Pre sna treba da postoji isti poredak, tj. na početku nekoliko poklona, i opet, u najmanju ruku, stotinu molitava Isusovih. Kako je dobro odlaziti u crkvu radi vaspitanja molitvenog duha! Sve to znajte… uredite da češće budete u crkvi tokom Liturgije, večernje ili kad možete. Ukoliko biste svakog dana bili u crkvi i prisustvovali svim službama, uskoro bi se otvorio izvor srdačne molitve…
Boravite bar onoliko koliko možete. Ovom molitvenom trudu treba pridružiti i čitanje reči Božije i Svetih Otaca. Dobro je ako svakoga dana čitate dnevno Jevanđelje i dnevni Apostol. Učinite tako ujutro, posle molitve Isusove. Čitajte sa razumevanjem, udubljujući se u silu reči i, koliko je moguće, dovodeći ih do srca. Dobro je kada neko mesto (iz Jevanđelja) obuzme čitavu dušu. S njim možete da koračate ceo dan, držeći ga u sećanju.
Od Svetih Otaca: svete Isaka Sirijskog i Jefrema, Makarija Egipatskog, Nezaboravna kazivanja, Lestvicu, Varsanufija i Jovana i druge. Od njihovih dela, svakodnevno pročitajte bar ponešto. Ne bi trebalo mnogo čitati. Kada nešto pročitate, onda to „sažvaćite“ dok ne dođe do srca. To će biti dovoljno. Evo vam znaka korisnog čitanja: kada vas neko mesto toliko obuzme da se sve misli i pažnja usredsrede na njemu, onda je to dobro. Svako drugo čitanje je isprazno.
Uveče ili posle obeda dobro je da pročitate dnevna žitija svetih. Zbog toga bi trebalo da Vam Četij Minej uvek bude pri ruci. Imate li neko rukodelje? Ako nemate, pronađite ga. Bez rukodelja je loše. Neophodno je da stalno čitate i da se molite (a pod tim podrazumevam i molitvu koja se izražava i spolja). Ukoliko sedite besposleni, misli će početi da lutaju i zato je potrebno, da biste pomogli sebi, da pronađete neko rukodelje. Rukodelje zatim prodajte a novac podajte kao milostinju, moleći Gospoda da Vam pomogne u učenju da Mu se molite. Kako ćete rasporediti molitvu, čitanje i rukodelje, videćete Vi sami, ali ih rasporedite tako da Vam ne preostane ni minut praznog vremena. (Kada ulazite u sobu načinite nekoliko poklona a takođe i kad izlazite iz nje, i to činite svaki put).
Čini se da sam već sve rekao. Neka Vas Gospod blagoslovi i urazumi. Imajte samo na umu da je sve delo – srce koje plamti ka Bogu i pripada k Njemu neprestano i skrušeno. Morate stradati, prisiljavati sebe, morate se pomučiti ne sažaljevajući samoga sebe. Neprijatelj ne spava i stalno nagovara: ovo nije potrebno, ono je suvišno. Njegov pomoćnik je naš um ili naše mudrovanje. Gospode, pomiluj nas!

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *