NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
1.O trudu samoprisiljavanja
2. O suzama
3. O predavanju volji Božijoj
4. O molitvi, razmišljanju i čitanju
5. O molitvi
6. O molitvi
7. O molitvi
8. O lebdenju uma
9. O predanosti volji Božijoj
10. O cilju stvaranja čoveka
 


 
1. O trudu samoprisiljavanja
 
Neka nam Gospod pomogne da se snažno ukrepimo duhom Njegovim – trebalo bi da stalno o tome brinemo, da bolujemo ukoliko ne postoji unutrašnja sabranost i da u toj bolesti pripadamo ka Gospodu. Svojim snagama ne možemo ovo dostići, mada nam se to ni bez truda ne daje. Bog je na početku stvorio svetlost, a kasnije ju je sabrao u svetila. Tako je i sa nama. Postoji dobro, ali je ono rasejano i razliveno. A trebalo bi sve svesti na jedno. I čini se da duša preklinje za to… a mi se ne dosećamo! Što je najvažnije – postoji samosažaljenje. Gospode, pomiluj nas! Bez truda i samoprisiljavanja ni u čemu nećemo uspeti. Makar malo, makar za dlaku, ali je potrebno da se primoramo. Kada postoji usrdnost i revnost, onda sve krene na dobro. Međutim, istinska revnost je nemilosrdna prema samoj sebi. Ako je, pored toga, i temelj dobar? Temelj je pak duboko osećanje sopstvene sopstvene grešnosti i neodgovornosti pred Bogom. Sva nada nam je tada Spasitelj, a otuda i neprestano: Gospode, pomiluj!
 
2. O suzama
 
Vi često plačete, kako sam zaključio iz prethodnih reči i onog slučaja koji ste opisali. Postoje suze (koje dolaze) od slabosti srca, od velike mekoće karaktera ili od bolesti, a neki i sami sebe razdražuju na plač; postoje, međutim, i blagodatne suze.
Vrednost suza ne određuje se vodom koja ističe iz očiju, nego onim što biva na duši pre i posle njih. Budući da nemam blagodat suza, ne usuđujem se da rasuđujem o njima i domišljam se samo da su blagodatne suze u vezi s mnogim promenama u srcu. Glavno je da srce tada treba da plamti u ognju suda Božijeg, ali bez bola i izgaranja, nego, naprotiv, sa umilenjem koje nada prinosi od prestola milosrdnog Boga Koji osuđuje greh ali miluje grešnika. Takođe mislim da bi trebalo da ove suze dođu već pred kraj truda – ne onog spoljašnjeg, nego truda na očišćenju srca, kao poslednje umivanje ili ispiranje duše. Osim toga, one ne traju jedan čas, ne traju dan ili dva, nego godinama[1]. Kažu, takođe, da postoji i neki plač srca bez suza, ali podjednako vredan i silan kao i suze. Ove poslednje su bolje za one što žive među drugima jer bi mogli da ih vide. Sve ustrojava Gospod Koji sve spasava.
 
3. O predavanju volji Božijoj
 
Nesreća je kad je čovek u srcu sit i zadovoljan, a dobro je kad je gladan i ubog. Ubogi i po jakom mrazu ide pod prozore i prosi. A da li bi išao kad bi imao komadić hleba?
Kada se oseti nesreća, tada ni čovekovim zauzimanju i trudu takođe nema kraja. Tako je i sa srcem! Kada ga dotakne osećanje siromaštva, ubogosti i gladi, onda ono ne daje pokoja ni duši ni telu. I to učini i na drugo se pokreni. Tada već nema mesta samosažaljenju, i nijedan trud nije naporan. A glad i bedu Gospod šalje onom što moli i prosi. To je znak zdravlja. Bolestan čovek nema apetita: on je sit, čak i kad nedeljama ne bi jeo. Gospode, pomiluj!
Ptičica koja je privezana kratkim koncem prhnuće i pasti. Kada je pak konac dugačak, ptičica će i visoko uzleteti i daleko odleteti, ali će je opet privući isto mesto. Kad ne bi bilo konca, ptičica bi odletela u prekrasne šume. I u velikim kavezima ptice lete, pa opet nisu slobodne. Kako da se odvoje?
Kada vatra preti privezanom, on se tako silno trza ne bi li prekinuo gvozdeni lanac a kamoli tanki konac. Tako, dakle, stvar je veoma jednostavna: treba izazvati nevolje svuda unaokolo. Sve, međutim, ima svoje vreme, iako smo ponekad krivi i zato što nečemu nije vreme.
Bolje je ništa ne nagađati: ni u manastir, ni za manastir, jer nije u tome sila. Potrebno je ranjavati i uznemiravati svoju unutrašnjost, da se ne bismo uspavali. I Samsona su u snu svezali, i postrigli, i lišili snage. Kada je u srcu manastir, onda je sasvim svejedno da li će postojati i manastirsko zdanje. A evo šta je manastir u srcu: Bog i duša. Međutim, kada Bog povede u manastir, onda treba ići. Samo nemojte opet nagađati šta ćete tamo susresti. Vi to ne možete ni da zamislite. Svaki tamo susreće upravo ono što je njemu potrebno. Ne liči sve kod jednoga na onoga drugog. Bolje je prepustiti se volji Božijoj i sve primati kao iz Njegove ruke.
 
4. O molitvi, razmišljanju i čitanju
 
Pomozi nam, Gospode, da se umudrimo na spasenje. Delo nije teško, niti mnogo složeno. Najvažniji je dobar početak. Kada je postavljen dobar početak, sve će samo od sebe krenuti na dobro. A kako postaviti početak, teško je objasniti: Duh diše gde hoće, i glac njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; takoje svaki kojije rođen od Duha (Jn. 3;8). Treba se moliti i Gospod će sve dati, jer je On darežljiv.
Čim se otvore dveri srca, odmah će stići i On. Treba samo imati iskrenu i odlučnu želju i ne mešati stvari: što je jedno, neka je jedno. Prorok prekoreva: Dokle ćete hramati na obe strane (1.Car. 18; 21), i apostol: Dvojedušan čovek, nepostojan je u svima putevima svojim (Jak. i;8), i Gospod: Ne možete služiti Bogu i mamonu (Lk. 16; 13). Što je jedno, neka je jedno. Marija je dobri deo izabrala. Samo je jedno potrebno (v. Lk. 10; 42). Kada dođe ta sila koja objedinjuje sva stremljenja, tada će odnekud sve iskrsnuti i sve će poći kako treba. Pomolimo se da nam Gospod podari ovu silu.
Postoji mnogo dobra kod drugih ljudi, ali ono je razbijeno, razdrobljeno, razbacano kao delići razbijenog staklenog sasuda. Doći će vatra i ponovo će i od njih izliti sasud na čast, pošto ih je prethodno razmekšala.
Vi se pitate šta znače reči: rasplamsati nedaću oko sebe7. To je duboko osećanje opasnosti svog položaja i to krajnje opasnosti iz koje nema spasenja, osim u Gospodu Isusu Hristu. Ovo osećanje će Vas i goniti ka Gospodu i primoraće Vas da neprestano vapite: pomozi, zaštiti! Njega su imali svi svetitelji i ono ih nikad nije napuštalo. Njemu je suprotno osećanje zadovoljstva svojim položajem koje umiruje čoveka i gasi u njemu svaku brigu o spasenju. Sit – i šta bi više? Nisam pod tim podrazumevao samo sećanje na grehove, nego, uopšteno, osećanje da ne možete nikuda da uteknete osim kod Gospoda.
Nemate o čemu da pričate na ispovesti7. To potiče otuda što ste pravedni. Molićemo se da Vas Gospod učini grešnicom, tj. da do Vas dopre carinikov glas: Bože, milostiv budi meni hrešnom Molite se: Podari mi da vidim moja prehrešenja. Istovremeno se privikavajte da koračate pred Gospodom. Po meri naviknutosti na ovo počećete da silazite sa stupnja pravednika ka sredinu u kojoj su grešnici… a kada stupite među njih, tada ne možete ni nabrojati sve grehove. Greh nije samo delo, nego grešni bivaju i misao, i osećanje, i želja. Ovo poslednje se ne vidi, jer ne postoji oko koje gleda u srce: tako je i sa pravednošću. To oko ne može da gleda kada ga zasipaju ispraznošću kao prašinom. Koračati pred Gospodom znači ne odvajati svoju pažnju od Njega – to je cilj. Međutim, pomalo pomišljati na Njega a zatim to odbaciti – to nije prava stvar. Kada pak to dođe, onda će Gospod suditi mislima i pomislima. Tada će se otkriti i gresi i biće ih tu toliko da je to strašno.
Molitva, razmišljanje, čitanje – sve su to različite stvari.
Molitva znači da sa bolom pripadamo ka Gospodu u skrušenosti i smirenju. Ona se može i izgovarati, bez poklona. Na primer, usled nužde, u prisustvu drugih ili na putu: u većini slučajeva, međutim, ona je nerazlučiva od poklona. Pokloni su trag unutrašnje molitve.
Čitanje i razmišljanje idu zajedno: oni mogu da pripreme za molitvu, ali i da budu beskorisni. Oni sami, međutim, nisu molitva i ne mogu da je zamene. Granica čitanju je trenutak kada dođemo do predmeta koji će prikovati pažnju i zaustaviti je isključivo na sebi. To isto važi i za razmišljanje. Tu je prelazak ka molitvi ili čak ka molitvenom stanju za duže vreme. Dobro je ako ujutro, posle molitve, dođemo do toga čitanjem. Čitati pomalo… Čitanje s toplotom još nije to… Tamo, u molitvenom stanju, prekida se čitanje, um se zaustavlja i ne lebdi, i biva mu dobro. Primorajte sebe da čitate molitve na koje Vam je ukazao sveštenik. One su – vrata. Kako ćeš ući unutra, ako ne otvoriš vrata? Nadvladajte dosadu. Tih molitava nema mnogo. Pomislite da, dok ih čitate, izgovarate Gospodu onu reč koju On čuje. Ove molitve se mogu naučiti i izgovarati naizust, razgovetno i za srce i za Gospoda. Potrebno je samo da nadvladate sebe. Gospod Vam je pomoćnik.
 
5. O molitvi
 
Jedino je Gospod pobedio sve naše slabosti i Njegova sila može da se opazi jedino molitvom. Ona je izvor sveg i svakog napredovanja. Njome se traži i zadobija koračanje pred Gospodom.
Ovo dejstvo je veoma jednostavno. Umno stajati pred Bogom kao što stoje pred Gospodarem, u pobožnom strahu, ne odvajajući od Njega oči uma – u tome je sve. Uslov za to je čista savest pred Bogom i pred ljudima. Tome bi trebalo prilagoditi i spoljašnji poredak života, kako ne bi bilo rasejanosti. Ići u crkvu Božiju; čitati Otačke spise o pažnji i trezvenosti; kloniti se telesnog spokojstva, pomalo obespokojavati telo, ali Gospoda radi. Iznad svega, moliti Gospoda da podari ovu silu. Kad naviknemo da koračamo pred Bogom, započinje pročišćenje srca, osećanja, želja i pomisli, a do tog vremena u duši postoji veliki metež… Da li ste nekad imali toplu molitvu, pri kojoj se sve udaljilo od Vaše pažnje a ostao samo Gospod i od srca vapaj ka Njemu? Ako ste imali, onda je takvo stanje – stanje onih što neprestano koračaju pred Bogom. Ona dolazi pomalo i po stepenima… tim stepenima nema kraja, ali ih dostižu oni što revnuju na duhovnom napredovanju. Treba se samo s revnošću latiti. Trudite se i nemojte oslabiti; kakva je korist od upuštanja u ispraznost? Kakva je korist ako jednom rukom gradimo a drugom rušimo? Od samog truda nema koristi. Neka Vas Gospod urazumi, molite se.
 
6. O molitvi
 
Slava Tebi, Gospode! Kako sam se obradovao Vašoj uznemirenosti zbog molitve! Vas je uznemirio Vaš anđeo-čuvar, da biste znali da je potrebno da se molite i dok čitate. U našim molitvama nema mnogoglagoljivosti. Tamo svagda piše jedno: Gospode, pomiluj, ali u različitim izrazima, radi naše slabosti. Zar bismo mi mogli da se uporedimo s Makarijem Egipatskim! U blagodatnim stanjima – koja on izobražava na osnovu sopstvenog opita – on ni na svetlost nije pogledao, nego se sakrivao u neki ugao i tamo obamirao od umilenja u plamenu Božijem i u svetlosti. Samo ga je ljubav prema braći prizivala da jednoga urazumi a drugoga da uteši. Kako je on došao do toga? Da li se neposredno latio kratke molitve? Ne, molitva se ne zadobija bez mnogo truda. Svetitelji Božiji su se molili upravo kratkom molitvom ili, bolje rečeno, molitvom bez reči. To se, međutim, nije događalo zbog toga što nisu hteli da čitaju molitve, nego zato što im je njihova unutrašnja sila molitve svezivala jezik i oni su stajali pred Bogom, i to su stajali dugo, i noću u danju, ne pomerajući se, ne umarajući se i ne osećajući potrebu za snom i hranom. Ako, podražavajući njih, počnemo da se pridržavamo i njihovog pravila da ne govorimo mnogo u molitvi, onda moramo podražavati i njihov primer, odnosno, moramo dugo stajati sa kratkom molitvom. A gde mi da stojimo? Kada postoji mnogo molitava, još ćemo nekako i odstajati; čim nemamo molitvenik u rukama, načinimo poklon-dva i mislimo da je to dovoljno.
Da bi nas primamila i zadržala na molitvi, naša brižna majka Crkva nam je i ustanovila da pažljivo i skrušeno pročitamo razne molitve. Ona, međutim, ima pravilo i za one koji uznapreduju u duhovnom životu: čim se u molitvi srce zagreje i prestane da želi reči, prekida se čitanje i čovek se moli srcem. To i jeste početak molitve.
Kada Vam Gospod pošalje takvu molitvu, onda je brižljivo čuvajte i prekinite čitanje, ali samo zapazite da svezivanje jezika mora dolaziti iznutra, ne zato da biste prekratili molitvu, nego da biste se molili Bogu s dubokom, sabranom toplotom, smireno i skrušeno pripadajući i uzdišući zbog svoje svegrešnosti. Sada pak svojom molitvom mi kao da Bogu činimo neku uslugu. Potrebno je da dosegnemo dotle da ona (molitva) postane svesna svoje ništavnosti, a zatim i svoje grešnosti; zatim ćemo se na molitvi i sami osetiti kao grešni i stajaćemo na njoj kao na sudu. Naime, Bog je svagda naš Sudija.“ Duša, međutim, još uvek nije sasvim svesna toga i dopušta sebi tu drskost da se pred Njim pokazuje kao pravedna. Gospod je milosrdan i trpi, samo da bi, makar i takva, dolazila.
 
7. O molitvi
 
Neka Vam Gospod pomogne i neka ustroji Vaš put ka Njemu! Postoji mnogo puteva i svi vode u jedno mesto. Ukoliko su bliži tom mestu, utoliko su bliži i jedan drugome. U početku kao da su različiti do suprotnosti, kao iz Tvera i Rjazanja u Moskvu Zbog toga je i teško odgonetnuti šta je kome i koliko potrebno. Zbog toga i postoji zakon, neizbežan za sve koji idu ka Gospodu, zakon bogopredanosti. I reč slušamo, i čitamo, i rasuđujemo, a stvar uopšte ne ide kako smo računali. Gospod neka Vas umudri!
Zainteresovalo me stanje Vašeg srca posle pričešćivanja Svetim Tajnama. Naime, Svete Tajne su predizobražene mannom. Ona je dobijala onakav ukus kakav je nekome bio potreban. Tako je i Vama pričešćivanje Svetim Tajnama dopustilo da okusite ono što Vam je potrebno. Sada Vaše srce zna šta znači biti sa Gospodom a šta biti bez Njega. Kako je dobro kad je On blizu, kada greje i naslađuje! A šta se događa s dušom kad se On udalji! Dolazi nam na um poređenje Makarija Egipatskog: on je poredio dejstvovanje blagodati Božije sa postupcima majke prema detetu. Kad se dete zaboravi i kad usled materine neprestane nege zaboravi koliko mu je majka draga, mati ga ostavlja samog, dok se ona sama sklanja. Dete tada počinje da plače, jer je uvidelo da je samo. Mati je u blizini i opet ga uzima. Kako se ono tada snažno privija uz njene grudi, iako je pre toga i gledalo po strani, i zabavljalo se, i smejalo, zaboravljajući na majku. Tako se događa i sa dušom. Na nama je da sve prihvatimo i da na svemu blagodarimo. Neka je slava Gospodu u vekove!
Teško nam je da postanemo svesni umom, a utoliko teže da osetimo srcem šta smo mi kad smo sami. Ovome bi trebalo da se učimo, čitavog života, i to je najvažnija nauka. Uspeh u njoj ide ruku pod ruku sa smirenjem i samouniženjem. Bez toga nećemo shvatiti kako je prirodno smirenje najdublje kod svetitelja. Istinski strah Božiji dolazi tim istim putem. Strah Božiji nikada ne bi trebalo da odstupi od srca. Ljubav izgoni jedan njegov vid, ali zato drugi vid rađa. I nebeske sile stoje pred Bogom sa strahom i trepetom. U njemu nema mučenja i bojazni, nego postoji slatko rashlađenje, ali to je i dalje strah koji ponekad lomi kosti. Tako i treba da bude! Zato se treba i moliti: Strah Tvoj usadi u srce moje.
Upravo molitva i jeste najvažnije delo. Ona je naš put ka Bogu, sve ostalo su samo pomoćna sredstva za to. Reći ću samo da je pre molitve potrebno načiniti nevelike pripreme. Ne pristupajte Gospodu odjednom, jer je potrebno da se duhovno ukrasimo. Kako postupaju kada idu kod cara? Zato je potrebno da pre toga makar malo razmislite i o sebi i o Bogu. Ko smo mi a ko je Onaj sa Kojim hoćemo da besedimo? Šta nam je potrebno i s kojim pravom tražimo ono što nam je potrebno, i tome slično. Najvažnije je da se unapred pojavimo kao samouniženi u prisustvu Božijem i da govorimo tako kao da govorimo u Njegove uši: jednostavno i kao dete. Kako je dobro tvoriti poklone, kako je dobro stajati mirno a ne lenjih i bezbrižno opuštenih udova nego ih, naprotiv, držati kao u nekoj napregnutosti. Gospode, pomiluj nas! Neka nam Gospod svima podari da se potrudimo koliko god imamo snage i usrdnosti. Neka vas Majka Božija oseni Svojim pokrovom!
 
8. O lebdenju uma
 
Kako je dobro što Vas je Gospod doveo u obitelj, i to još kakvu – kod Majke Božije! Sada možete dobro da prosudite zbog čega monasima nije dosadno ili, uopšteno, onima što se približavaju domu Božijem. Tamo anđeli Božiji dele duhovne sladosti kako bi ih njima primamili na tesan i tegoban put. U tome i jeste sva sila. Sladost i uteha kao da su nešto strano. Međutim, kako smo mi slabi, njima nas privlače. Egipćani su pred izlazak iz Egipta jeli jagnje, a na šta su naišli u pustinji? Ovu pustinju svako mora da prođe kako bi stigao do Obećane zemlje. Sve ustrojava Sam Gospod. Nama je potrebno da se molimo: Gospode, kako znaš i kako umeš, spasi me. Samo sam hteo da Vas podsetim na ovo, kako to ne biste smetnuli s uma, budući ponekad u raspoloženjima utehe. To još uvek nije delo, niti je početak dela. Početak je kada strah Božiji počne da lomi kosti. To nije metafora, nego delo. Za ovo se molite: Strah Tvoj, Gospode, usadi u srce moje.
Naš um je po prirodi živ. Taština ga obremenjuje. Kada postepeno spadne taj jaram, on počinje da lebdi svuda unaokolo, obiđe svu zemlju, sve vidi, sve shvata i njemu je lako. U tome nema ničega rđavog, ali ni korist nije velika. Tu ptičicuum trebalo bi zatvoriti u kavez i reći mu: evo sedi tu i pevaj to i to, a da letiš tamoamo ne smeš, jer će te jastreb ugrabiti.
Opet se obraćam Vašem putovanju, radujem se i blagodarim Gospodu. U svetu ne postoje slučajnosti. Sve se pokorava pokretu ruke Božije.
 
9. O predanosti volji Božijoj
 
Neka bude volja Božija! Neka se i nad vama izvrši Njegova blaga volja. Verujte i duboko u srcu držite da se ništa ne događa bez Boga, čak ni najmanja sitnica. Sve je kod Njega proračunato. Naša je dužnost da sve okrećemo na spasenje duše i da iz svega za sebe izvlačimo duševnu korist. U tome je sva naša mudrost. A da ustroji samoga sebe – još nikome nije uspelo! Sve je kao paučina. Plete i plete ubogi čovek a vetar dune i sve raznese. Kada pak Gospod izatka, onda je to postojano. Tanko, ali čvrsto kao uže. Blažena je duša koja počiva na rukama Božijim! Ona se pod krovom Gospodnjim umiruje kao dete na majčinim rukama. Teško je ovo razumeti, a još teže osetiti. Neka Vam Gospod pomogne! Onaj što sa bolom pripada ka Bogu ne biva zaboravljen.
 
10. O cilju stvaranja čoveka
 
Vi pišete: Bog je čoveka stvorio radi društva [rus. obщestva]. Ispravite tu misao: čovek je stvoren radi zajednice [opštenja, rus. obщeniя] sa Bogom. U tome je njegov glavni cilj. Zato je, kad je čovek otpao od Boga, Sin Božiji sišao na zemlju da bi ga opet sjedinio sa Bogom. Toliko je važno i neophodno ovo opštenje [ova zajednica] sa Bogom! Međutim, da bi stupio u to opštenje i da bi se u njemu utvrdio, čoveku je nužno da proživi kratak trenutak na zemlji; kako mu je, opet, teško da ga proživi sam, privremeno mu je data i sklonost ka društvenosti, ali ne kao glavna, nego kao dodatna, uporedo s drugim žitejskim sklonostima. Svima je njima sedište u duši… Duh nije zemaljski… i zato, kada on preovlada, on zaglušuje glas duševnih potreba i raskida sve okove koji zadržavaju dušu, a koje ona sama ne može da razdreši. Tada je čoveku lako i prostrano: on je u svojoj sredini. Teško društvu u kojem se društvenoѕst postavlja kao cilj. Tada se centar premešta i započinje pometnja i nered.
Vi ste se oduševljavali muzikom, ali ste je isuviše precenili. Jedno je sfera muzike a drugo – sfera molitve. Zbog toga prelazak iz jedne u drugu može da bude samo slučajan. Postoji mnogo privida duhovnih stvari koje tako izgledaju ali koje po svojoj suštini nisu duhovne.
Vi kažete da je ponekad sve dobro i lako a da se ponekad sve razveje… U životu se smenjuje dobro i loše… Da, ponešto iščezava… Međutim, meni se čini da se to uvek događa našom krivicom. Gospod je blizu. Srce skrušeno i smireno BOG neće prezreti. Kada ono postoji, i ovo postoji. Duša tada kao da je zaogrnuta odećom, a onako – gola je i na mrazu. Šta da činimo, mi smo slabi ljudi.
A, shvatili ste… Gospod je ljubomoran! Slave Svoje, kaže, neću dati drugome (Isa.42;8). Gospod zahteva izuzetnu odlučnost. Udaljavanje srca je izdaja, i za njom sledi kazna. Ukoliko duže neko obitava u ljubavi, utoliko je jači prekor srcu koje se udaljilo. Svaka rasejanost i privezivanje srca za bilo šta drugo osim za Gospoda, sve se računa i kažnjava.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tako kaže sv. Isak Sirijski.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *