NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
91. O putujućim bogomoliteljima – stranicima
92. O borbi i raspravama
93. O samomnjenju
94. O rasejanosti
95. O gnevu
96. O mudrovanju ovoga veka
97. O mudrovanju ovoga veka
98. O hramu Božijem
99. O cilju propovedi
 


 
91. O putujućim bogomoliteljima – stranicima
 
Spasavajte se! Imam utisak da ste potpuno propali. Ili su vas drugi preterano opteretili, ili sami sebe opterećujete. Morate se zaustaviti i smiriti. Nastojte da što pre u svoj život uvedete red i dobro ustrojenje i time ćete staviti tačku, a sada evo vam i dodatne brige od N. N. Ona će sada početi da okuplja oko sebe putujuće bogomolitelje – „stranike“.
Upitajte je: zar se spasenje sastoji u tome da se vezuje za svakoga ko naiđe? I još: može li takva stvar biti valjana ukoliko je ona skopčana sa remećenjem mira drugih ljudi? Ko nam je zaista potreban, toga će Bog poslati, a zašto bi se ona sama preterano nudila? Pravi putujući bogomolitelji danas se retko sreću – ne možeš ih sa svećom naći. Uostalom, svako ima svoje ustrojstvo uma i srca. Samo je jedno potrebno – sve prinositi Bogu na žrtvu.
Brige koje vam sada prestoje su značajnije. Tu nema ni traga od egoizma. Potrebno je samo da sve ide po svom zakonitom redu. Ne treba ni u kom slučaju pribegavati lukavstvima i okolišenjima. Ukoliko
Gospod ustroji, neka tako i bude. Ukoliko ne ustroji, opet neka bude sveta volja Njegova. O kakvim to naprednim idejama ta žena kod vas priča? Ona je uverena da sve čini u skladu sa načelima hrišćanstva. Međutim, dužna je da shvati da je za hrišćane napredak nešto sasvim drugačije od onoga što ona misli. Napredak po duhu ovoga sveta je pusta maštarija. Nema sumnje da će svaki vrt koga ne zasadi Otac nebeski biti iskorenjen i da će onaj ko nije u Hristu presušiti poput grane i biti bačen u oganj. Gospode, pomiluj nas! Koliko samo ima varljivih aveti koje nas zanose, umesto da sledimo istinu! Koliko je samo onih koji su svoje napore usmerili na prosipanje iz šupljeg u prazno! Neka i na njima bude volja Božija.
Neka bi Gospod blagoslovio da svi mi pređemo put ovoga života u miru i uzajamnom tešenju, izgrađujući jedni druge, a ne razarajući se međusobno.
 
92. O borbi i raspravama
 
Zašto se neprestano opravdavati? U vašem pismu sve govori samo o tome. Po svoj prilici, sve zađevice i raspre su vam se svalile na pleća. Osećate da ste krivi. Sada ste se već ispravili. Da li vam se smirila duša? Neophodno je i krajnje je vreme da se umirite. Neka vam Gospod u tome pomogne. Neprijatno je stajati na vetru, i nije dugo potrebno da se čovek smrzne. Zaklonite se malo. Može se dvatri dana ništa ne preduzimati, samo da biste ostali neko vreme sami sa sobom, da bi vas ostavili malo na miru. U međuvremenu možete se pozabaviti čitanjem, pomoliti se i porazmisliti o svemu. Onda će sići mir na vašu dušu kao dažd na runo.
Gospod vam je poslao novog poznanika. Njegova osećanja zaista zaslužuju poštovanje. Međutim, ne slažem se sa njegovim rasuđivanjem da, ukoliko se dogodi da N. N., koji je pun neobične dobrote, zapadne u neku nevolju ili doživi tragediju, da će u tom slučaju on posumnjati u promisao Božiji. Naime, Bog nikad nije kazao da će vrlina zadobiti nagradu ovde, na zemlji. To bi bilo ponižavajuće za samu vrlinu. Bog ponekad ovde dopušta nepravde da bi one koji ih podnose uzvisio u budućem veku. Jeste li počeli da čitate nešto? Vreme je da otpočnete. Krenite od Makarija Velikog pa pređite na Isaka Sirijskog ili još nekoga. Ne smete da ostanete na ovome. Nećete imati vazduha, jer bez čitanja je zagušljivo, i duša gladuje. Ali pretpostavljam da sada, kada ste sami, sigurno upražnjavate čitanje. Mir Božiji neka je s vama!
 
93. O samomnjenju
 
Drago mi je što se opet vraćate svom uobičajenom načinu života. Potrudite se u ovome pogledu. Ali pazite, nemojte laskati samomnjenju i maštarijama i nemojte odgoniti od sebe pomisli samouniženja. To je odeća koja nam najviše priliči. Što češće tucite dušu svoju da se ne bi nečim preuznela, jer se nema čime pohvaliti. Zastanite malo, pa razmotrite šta ste učinili i ima li od svega učinjenog išta što bi ostalo, ili je sve to samo privid. Gospode, pomiluj! Sve se svodi na jedno. U jednom momentu moraćemo da doživimo sud gde će se sve pažljivo razmotriti – svaka reč, svako delo, svaki pogled, svaka pomisao. Budete li ovo činili kako treba, imaćete mnogo podsticaja za plač i skrušavanje, a nikako za preuznošenje. Međutim, svaki čovek voli da se okruži atmosferom koja ga uzvodi u rajske naslade, – svaki bez izuzetka. Očigledno, potrebno je budno paziti. Stražite u svako doba.
Sa vama sa velikim poverenjem razgovara N. N. Poučavajte ga; tu nije potrebna neka velika mudrost – govorite mu istinu jednostavno, onako kako je držite u srcu. Ako počne da mudruje, kažite mu da ode filosofima i da će tamo čuti mudrovanja. U delima vere i spasenja ne traži se filosofija nego jednostavno pokorno prihvatanje onoga što se čuje. Neka prihvati bez protivljenja sve što mu kažete. Svoj slabašni um potrebno je zgaziti, baš kao što na ikoni arhanđel Mihailo gazi satanu. Arhanđel Mihailo je um pokoran istini Božijoj, a satana je um protivljenja, um mudrovanja ovoga veka, od koga dolazi svaki bunt i u porodicama i u Crkvi. Neka ne misli da u oblasti vere nema filosofije. Takva pretpostavka nije tačna. Ukupnost istina vere predstavlja najharmoničniju, najuzvišeniju, najutešniju i nadahnjujuću filosofiju, jedan istinski životno primenljivi sistem sa kojim se ne može porediti niti jedan drugi filosofski sistem. Međutim, do sozercanja ovog sistema nemoguće je doći u trenu. Potrebno je prihvatiti istinu kao takvu, čisto, onako kako je prenosi sveta Crkva, bez bilo kakvih lažnih mudrovanja, i slagati je u srcu svome. Kada se saberu sve istine, tada će svest prefinjenom molitvom ugledati njihovo ustrojstvo i naslađivati se njima. Ta premudrost je od večnosti skrivena. Ljudi su skloni da svakojaka buncanja, pa makar bila i Hegelova, strpljivo slušaju do kraja, premda u njima ništa ne razumeju. Neka tako vaš prijatelj postupi i u odnosu prema istinama Božijim. Razlika je u tome što je ovde svaka istina razumljiva, i na kraju će se u duši pojaviti velika svetlost kakvoj nema ravne, a tamo je i u produžetku i na kraju neprestano prisutna neprozirna tama, lišena svake radosti.
 
94. O rasejanosti
 
Opet ste rasejani. Morate se trgnuti! Pogledajte kako su lukave zamke neprijatelja! Morate da budete svesni da je njegov prvi korak ili udarac uzimanje sebi za pravo da računate na raznorazne povlastice i olakšice. Kada to primetite, morate sve odbaciti i osamiti se da biste izvršili smotru svoje savesti i uveli dobar poredak. U situacijama kada smo stalno okruženi svakodnevnim preokupacijama nije potrebno dugo vremena da se sasvim izgubimo. Neki put neprimetno se rasejavamo i hladimo. Nakon toga dolazimo sebi, ali osećamo da nam je teško, pa se vraćamo u pređašnje stanje. Vidite kako su se kod vas stvari odvijale: bavili ste se ispraznim čitanjem i ispraznim razgovorima, stvarima koje su veoma rđave. Pogledajte šta vam savest govori posle takvih čitanja, i sve će vam biti jasno. Jednom to sebi možete dopustiti – i dosta, morate prekinuti, odbacite to i ogradite se strahom Božijim. Sa srcem se ne možete šaliti, ono je nepostojano toliko da čovek ni ne primeti kako se izmenilo. Molite se! „Blizu je Gospod svima koji Ga prizivaju, svima koji Ga prizivaju u istini; volju onih koji Ga se boje ispuniće i molbu njihovu uzvisiće i spašće ih“ (Ps. 144,18-19). Mi ništa ne znamo: možda nam je i smrt blizu – moramo biti spremni da izađemo pred lice Gospodnje. „Dojadilo mi je da živim na ovome svetu, želeo bih da što pre dospem u spokojstvo“ pišete. Tačno, život je težak i veoma naporan, a spokojstvo – hoće li ga uopšte biti? Neophodno je najpre potruditi se. Da li je uopšte mogućno spokojstvo bez truda? Zato se moramo potruditi u vinogradu Božijem. Potrudimo se makar jedan sat – opet će nam preDveče Gospodar platiti za taj naš trud, jer je milostiv. Pazite na sebe. Mnogo je zamki i mnogo zaobilaznih puteva kojima neprijatelj dospeva do nas. On je veoma lukav i zna kojim putevima može da prođe.
 
95. O gnevu
 
Vaše gnevljenje na N. N. pokazuje da rđavo napredujete. Naime, sve ste mogli da kažete i bez gneva. Ako ćemo pravo, nema niti jedne stvari na svetu zbog koje bi vredelo gneviti se. Ima li išta pretežnije od duše i njenog spokojstva? A gnev oduzima to spokojstvo. U ovom slučaju čovek sam sebi čini zlo i sam još dodatno raspiruje vatru, uveličavajući u duši nepravde drugog čoveka. A sve to dolazi od nepažnje: zato se u trenu dogodi eksplozija. Duboko u srcu gnezdi se prisvajanje sebi prava da sudimo drugima i da ih kažnjavamo za grehe, umesto da sudimo samima sebi i da sebi izričemo kazne. To je sve. Kada bi čovek na sebe gledao kao na grešnika, budući duboko svestan svih posledica greha, ne bi se gnevio. Dobro je što ste sa gneva prešli na razmišljanje o smrti. To je zaista dobro. Nemojte svojom mišlju izlaziti iz mrtvačkog kovčega. Ostanite tamo i molite se Gospodu da vas pomiluje.
 
96. O mudrovanju ovoga veka
 
Hitam da što pre kažem nešto o N. N. Veoma je neobično kako se on hvali svojom prefinjenom verom, premda nema vere, nego samo mudruje. Uostalom, svi nalik njemu smatraju za sebe da slobodno razmišljaju u skladu sa zdravim razumom, a u suštini su se uklonili od zdravog rasuđivanja na koje nam ukazuju sveti apostoli.
Ne mislim da je bilo potrebno da pišete kritiku svih misli i ideja koje je on izrekao pred vama. Vi ste svesni njihove neistinitosti, i iz iskustva ste spoznali spasonosnost svega što je Crkva Božija ustanovila, svakog detalja, sve do tamjana koji se širi iz kadionice i donošenja darova hramu Božijem u prostoti srca. Čak i kada bi sve to bila ljudska izmišljotina, kao što tvrde njemu slični, svakako da bi to bila spasonosna izmišljotina. Mi smo našom crkvenošću ograđeni kao sigurnim bedemom i zakriljeni kao sigurnim krovom. Ova gospoda, koja mudruju po duhu ovoga sveta, žele da nas učine metom nezaštićenom od strela neprijatelja. Pretpostavite da vas neko gađa strelama. Svakako da ćete uzeti štit da biste se zaštitili. Međutim, prići će vam N. N. i reći: „Odbacite to, to je delo ljudskih ruku“. Odlazi odavde, mudrače ovoga veka, nema se vremena za mudrovanja kada je neprijatelj pred očima i kada se čoveku već nudi pomoć i zaštita! Kada ne bi bilo opitnog poznanja spasonosnosti svega čega se držimo, takva mudrovanja bi još i imala smisla. A kada već postoji ovakvo poznanje, čemu takva mudrovanja? Svakome se može reći: „Dođi i vidi“. Svojevremeno je postojala predrasuda: „Iz Nazareta može li biti šta dobro?“, i svi su tako mislili, pa i Natanailo (Jn. 1,46). Međutim, život je pokazao da je istina drutačija. Tako se i naši mudraci drže predrasude da u Crkvi Božijoj ili u onome što oni nazivaju tvorevinom jerarhije ne može naći ništa dobro. A da li je makar neko od njih postavio sebi za cilj da sve to ispita na delu? Kada bi se toga latili, oni bi prestali da mudruju, međutim, oni ne žele da to iskuse, zato što bi takav pokušaj od njih zahtevao napor i promenu života.
Pitanja koja ste čuli su samo vrh ledenog brega. U njihovoj pozadini nalazi se čitav niz zabluda izuzetno opasnih i pogubnih za čoveka i čovečanstvo. Tu se vodi rat između samovolje uma i neporecive vlasti Boga nad umovima, koja se izražava u određenom načinu mišljenja i ispovedanja vere. Naši mudraci ne žele nikoga da slušaju izuzev svoga uma. Međutim, pošto još uvek postoji svest o tome da Božije zapovesti ne smeju da se krše, oni govore: „Spremni smo da slušamo Boga, ali ne i ljude; a zapovesti Božije sadržane su u reči Božijoj“. Tako oni proklamuju načelo slušanja isključivo reči Božije, to jest onoga što je zapisano, i ničega osim toga. Međutim, na koji način oni slušaju tu reč? Onako kako je razumeju. A na koji način razumeju? Onako kako žele da je razumeju u skladu sa svojim predstavama. Ispada da i u ovom slučaju takvi poštuju samo svoj um i njegove proizvoljne predstave. Reč Božija za njih je samo opravdanje, samo nešto čime oni pokrivaju svoju samovolju, a njihovo istinsko delanje je neobuzdano mudrovanje. Pogledajte šta su ovakvi ljudi izazvali u Nemačkoj. Zašto je došlo do toga? Zato što ne žele da se pokore bilo kom autoritetu, izuzev Jevanđelju. A Jevanđelje ne žele da razumeju u drugačijem smislu nego onako kako nalaze za shodno po vlastitim sudovima. I čime se sve to završilo? Završilo se Štrausom[1], drugim rečima, potpunim odbacivanjem hrišćanstva, a to znači pogibao, jer bez Hrista Spasitelja nema spasenja. Nemačka je sve ovo pokazala na delu.
U svetoj Božijoj Crkvi nije moguće ovakvo kolebanje i talasanje misli i svakojakih mudrovanja. Tu je jednom za svagda u svetom Simvolu određena norma umovanja, norma koju su predali još sveti apostoli i koja se drži u svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Mi imamo sledeći zakon: slušaj ono što svi govore, od svetih apostola do danas, na čitavom prostoru istinske hrišćanske Crkve, i tome se pokoravaj. Vidite li kakav je to bedem! Celokupan zbor spasenih i onih koji se spasavaju drži se toga. Šta su spram toga pojedinci koji se protive istini? Svako od nas je čvrst i nepobediv, jer je čvrsta i nepobediva sva Crkva Božija. Zato zablagodarimo Gospodu!
Na osnovu ovoga već možete pretpostaviti koliko je besmislena etiketa: „tvorevina jerarhije“. Postavlja se pitanje: koje jerarhije? Svakako ne one istinske. Jer istinska jerarhija, dakle mi, uzimamo ono što je ranije postojalo i obavezujemo se da ćemo čuvati sve što smo primili. Da su naši prethodnici živi, i oni bi na isti način odgovorili na ovo pitanje, i tako sve dalje u prošlost. A što se tiče nas Rusa, mi nismo izmislili ništa svoje. Mi postupamo onako kako je propisano tipikom, a tipik smo preuzeli od Grka. Prema tome, da je bilo nekih novotarija o kojima govore kritizeri, njih bismo mogli vezati za 9. vek. Idite dalje u prošlost i pitajte Grke: „Odakle ste preuzeli ovakav crkveni poredak?“. Odgovor će biti samo jedan: „Takođe od svojih prethodnika“. Pogledajte na Sabore: kako su oni rešavali svoja dela? Sledujući Svetim Ocima koji su pre nas delali! I svi – počev od Prvog pa sve do Sedmog sabora – govore: „Sledujući Svetim Ocima“, dakle, nijedan Sabor nije ništa izmislio, nego je formulisao kao zakon i obnarodovao ono što su svi oduvek držali. Zato treba pretpostaviti da je i grčka jerarhija iz epoha vaseljenskih Sabora sve preuzimala i čuvala, ne uvodeći nikakve novotarije. Krenite dalje u prošlost – od Prvog sabora do epohe apostola. Dva veka Crkva je bila gonjena i izlagana surovim represalijama. Da li je u takvim okolnostima bilo uopšte vremena za uvođenje bilo kakvih novotarija? Kakvi! Bilo je važno makar sačuvati ono što je predato od apostola. Kada o svemu tako razmislimo, spokojnog duha, pretpostavićemo da ni naša ni grčka jerarhija nisu uvodile kojekakve novotarije. U svako doba jerarsi su prihvatali ono što je predato i to čuvali kao zenicu oka, bojeći se da bilo šta izmene u onome što im je zapoveđeno. Svi jerarsi bili su poslušne sluge ozakonjenog poretka. Prema tome, razmotrimo li pažljivo čitav lanac događaja, jasnije ćemo shvatiti da je izvor svih crkvenih ustanova u svetim apostolima. Oni nisu napisali sve čemu su učili i sve što su uvodili u Crkvu. Mnogo, veoma mnogo toga ostalo je nezapisano, ali je uvedeno u praksu. U praksi se to sačuvalo i do dana današnjeg. Prema tome, onaj ko se pohvali pokornošću apostolima mora prihvatati sve čega se drži Sveta Crkva.
Ali dovoljno je bilo o tome. Napisao sam vam tek ponešto, znajući da je vama sasvim dovoljno i nešto malo. Osećate smućenje, ali nije bilo moguće ne smutiti se. Zapahnula su vas adska isparenja, smrad i garež. Budite hrabri: pretežnije je ono što je u nama nego ono što je u svetu.
 
97. O mudrovanju ovoga veka
 
Prošli put pisao sam vam da kod gospode sklone mudrovanju nije važno obraćati pažnju na neke pojedinosti na koje oni ukazuju, nego da se tu radi o nečemu daleko većem: o slobodi uma od svake sputanosti autoritetom, makar i božanskim, jer Sveto Pismo svi oni tumače na svoj način. I to nije sve. Oni još zahtevaju slobodu od svake obaveze da deluju po duhu i ustrojenju vere i od napora da se vladaju onako kako to dolikuje pravoslavnima.
Pogledajte: naša vera je u potpunosti i svojim dogmatima i zapovestima ukorenjena u praksi. Na primer, osenjujete se krsnim znamenjem sa rečima: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ i time ispovedate tajnu Presvete Trojice i tajnu iskupljenja i vaploćenja; pripremate se za ispovest i pričešće – tu je dogmat o grehovnom padu, o neophodnosti očišćenja svoga bića ispovešću i pričešćem Svetim Tajnama. Tako je i sa svim ostalim. A ova gospoda 6i želela da se spasu, ali tako da ne moraju da učine napor, čak ni da zakrste čelo. Tako oni viču na sav glas da je celokupna crkvena praksa samo ljudska tvorevina, anomalija, rutinerstvo. A za sebe oni, međutim, izjavljuju da bi želeli da veruju autentično, „čisto“. Veruju do te mere „čisto“ da je njihova vera ogoljena. Zašto to tvrdim? Zato što ne žele da Gospodu posvete ni trenutak svoga vremena, ni najmanji napor svojih snaga. Kako bi oni to sebi dopustili – da ustaju radi odlaska na Liturgiju, da idu u crkvu, da poste, da se pripremaju za ispovest? Takvi bi želeli da žive u zadovoljstvima i uživanjima, smatrajući za sebe da ugađaju Bogu tobože u unutrašnjosti svoga bića, ali bez ikakvog obraćenja srca Bogu. Naime, ako poseduju ono unutrašnje, imaju i sve spoljašnje. Vidite li na šta oni ciljaju? – Da na zemlji osnuju carstvo licemera koji misle za sebe da Bogu službu čine, a koji su od Njega srcem otuđeni.
To što ova gospoda – govore da se tobože strogo drže Jevanđelja i apostola – samo je isprazna fraza. Jesu li oni uopšte čitali Jevanđelje i dela svetih apostola? Teško! Na primer, to da je potrebno odlaziti u Crkvu po njihovom mišljenju predstavlja novotariju, delo crkvene jerarhije iz potonjih vremena. Međutim, mi mislimo da je u pitanju zapovest apostola, koji je naredio da se ne propuštaju sabranja (Jev. 10,25). Po mišljenju ovakvih ljudi crkvene molitve su novotarija, a u suštini opet je u pitanju zapovest apostola koji poručuje: „Ispunjavajte se duhom, govoreći među sobom u psalmima, u himnama i pesmama duhovnim“ (Efes. 5,18-19), jer od čega se sve naše službe sastoje ako ne od psalma i pesama duhovnih?
A zar apostoli nisu učili o zajedničenju sa Svetima? Pogledajte šta poručuje sveti apostol Pavle: „Pristupili ste gori Sionskoj i gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela, svečanom saboru i crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji svima, i duhovima savršenih pravednika…“ (Jev. 12,22-23).
Onaj ko veruje nalazi se u živom zajedničenju sa celokupnim nevidljivim svetom. U čemu se izražava ovo zajedničenje? U mnogo toga, a između ostalog i u onome u čemu se ovo zajedničenje sastojalo na zemlji – u molitvi. Apoetoli su molili hrišćane da se mole za njih i svima su zapovedili da se mole jedni za druge. Ovo se mora poštovati i u odnosu prema pravoslavnima koji su se upokojili, i uopšte prema celokupnom nevidljivom svetu, sa kojim je veza isto tako realna kao i sa vidljivim. Tako, mi molimo svete ugodnike Božije da se mole za nas, a za one za koje nismo sigurni da imaju moć pred Bogom, za njih se molimo sami. U svemu tome, kao što vidite, mi ne delujemo samo po duhu nego i po slovu učenja apostola, a ne da bismo ugodili tobožnjim novotarijama jerarhije. Zar nije tako? Na isti način pokušajte da pojmite i sve ostalo. Sada vidite da ova gospoda sa navodno „čistom“ verom, hvaleći se da se drže apostola, odstupaju od njih, i oduviše usrdno „čiste“ svoju veru, što bi narod rekao, „kako im na um padne“.
Pišite ako je u vama ostao još neki trag od kazivanja N. N. Potrebno je izbaciti iz sebe svaki njihov uticaj. Kažete za njega da je žalostan i da tuguje. Recite mu da to dolazi od nezadovoljstva srca i duha. A zadovoljstvo može naći samo u jednom – u Gospodu Koji je za nas sve. Dok ne prihvati svim srcem i ne preda se svom dušom onom učenju koje je Crkva prihvatila, dotle neće imati mira. Duša mu gladuje, ište vere kojom bi se nahranila a on je neprestano udara u glavu dletom uzaludnog, taštog mudrovanja. Neka ne pomišlja da je nastrojenje njegovog uma – neprestano sumnjanje i postavljanje pitanja – nekakvo savršenstvo i da je on uzvišen zbog toga što je došao do postavljanja ovakvih pitanja. U pitanju je samo prkos. Zamolite ga da porazmisli o sebi, ali ne kako bilo, nego što je moguće ozbiljnije. Naime, postoji i smrt i sud. Na sudu će Gospod suditi, ali ne onako kako to zamišljaju sektaši molokani, nego onako kako o tome govori Ustav Crkve. Sada smo snishodljivi, ali neka zamisli kako stoji pred licem nepristrasnog sudije i porazmisli da li će tamo moći da se opravda svojim neprestanim pitanjima. On neće moći da kaže: „Nisam znao“, jer je sve video vlastitim očima. Tako mi ga je žao! Da li je on svestan toga da duhovno, zbog načina svoga mišljenja, on već nije član Crkve i da je sam sebe od nje odsekao, iako ga ona još nije javno odsekla, očekujući njegovo ispravljenje.
Neka ga Gospod urazumi, a vas neka sačuva od svih kolebanja do kojih može doći pri ovakvim susretima. Šta da radite? Živite u svetu i trpite, a možda vam je ovo na korist, kao i njemu. Mir vam.
 
98. O hramu Božijem
 
Želeo bih da vam kažem neku reč o tome sa kakvim nam raspoloženjima i osećanjima valja stupati u hram Božiji. Poznato vam je da svemilostivi Gospod pokazuje posebno blagovoljenje prema onima koji se mole u hramovima osveštanim molitvenim prizivanjem Njegove blagodati. Zato se ovakvi hramovi s pravom nazivaju skinijom Božijom sa ljudima, mestom naročitog prisustva Božijeg među ljudima, kao što On sam uverava: „I hodiću među vama, i biću vam Bog, i vi ćete biti Moj narod“ (3.Mojs. 26,12). U drevnom Izrailju ovo se posvedočavalo na za sve vidljiv način. Oblak je zakriljavao skiniju i reč se čula iz oblaka. Kasnije, sve vreme stranstvovanja Izrailjaca po pustinji, oblačni stub bio je nad skinijom, dižući se i zaustavljajući se kao njihov rukovođ na putu ka obećanoj zemlji Hanaanskoj. Nad hrišćanskim hramovima ne vidi se oblak u uobičajenom smislu, ali u njima je ipak istinski prisutno blagodatno obasjanje Božije. Hramovi se ne grade i ne pokreću poput skinije, ali oni su ipak sigurni orijentiri na putu za nebeski Hanaan.
Ovo poslednje navedeno svojstvo naših hramova dovodi nam u sećanje stranstvovanje Izrailjaca i navodi nas na pomisao da smo i mi, po svemu sudeći, dužni da svoje hramove ograđujemo odgovarajućim osećanjima i raspoloženjima, kako bi nam oni mogli biti putokazi na našem životnom putu prema mestu na kome nam je Gospod odredio da večno obitavamo.
Kada je skinija bila sagrađena i osveštana, Bog je zapovedio Mojsiju da od toga vremena tako organizuje putovanje da tri kolena Izrailjaca idu ispred skinije, tri pozadi, tri s desne, a tri s leve strane, a da se u sredini kreće sama skinija, nošena pripadnicima kolena Levijevog. Sećajući se takvog ustrojstva i verujući da su naši hramovi takođe putokazi i da mi, okružujući ih, idemo u Carstvo nebesko, i nehotice počinjemo da pomišljamo šta bi to u našim osećanjima i raspoloženjima prema hramu moglo odgovarati onim trima kolenima ispred, trima iza i po tri sa obe strane. Evo kako ja to zamišljam.
Tri ispred hrama, sa istočne strane. Ovde treba smestiti najuzvišenija duhovna osećanja. Koja su to osećanja? Mislim da su to: a) vera da je Gospod uistinu u hramu prisutan na osobit način, Svojim blagodatnim prisustvom, da je hram dom Božiji na koji je svagda upravljeno oko Njegovo i gde svagda prebiva srce Njegovo; b) uzdanje da Gospod, Koji prebiva u hramu, poput čedoljubivog oca priklanja uho prema svim molbama koje Mu se upućuju i da je spreman da sve ispuni, ukoliko to iziskuje naše večno dobro; v) ljubav prema hramu, zahvaljujući kojoj osećamo nasladu da boravimo u njemu kao u domu rođenog oca i blagodareći kojoj se uspokojava u njemu naš duh, na isti način kao što dete oseća spokojstvo u majčinom krilu. To su glavna najskrivenija raspoloženja u odnosu prema hramu Božijem, raspoloženja iz kojih proističu sva druga i koja podstiču i izazivaju sva druga. Ta raspoloženja sazrevaju u duhu i upravljena su, može se reći, licem u lice k Samome Bogu – tom umno shvaćenom Istoku.
Na suprotnoj, zadnjoj strani, prema Zapadu, valja smestiti nešto telesno što ipak biva upravljano Duhom. Ovde ćemo smestiti one napore koje podnosimo telesno u vezi sa domom Božijim kao domom molitve. Te napore takođe možemo podvesti pod tri grupe, a to su. a) napor marljivog odlaženja u hram na sve službe već prema prvom pozivu, bez ikakvih opravdavanja, bez samosažaljenja, bez izmišljanja raznoraznih prepreka, prema sledećem pravilu: čim čuješ zvono koje poziva na bogosluženje, odmah prekini sve i pohitaj u hram; b) napor istrajnog boravljenja u hramu od početka do kraja službe, uvek na jednom mestu bez pomeranja, bez nemarnog opuštanja udova, sa izvesnom napetošću koja nam pridaje bodrost; v) trud stajanja u hramu sa trepetnim poštovanjem svetinje – u tišini, sa metanijama, očiju oborenih dole ili sa pogledom upravljenim prema gore, na ikone ili na sveštenoradnje, sa sluhom upravljenim na ono što se poje i čita, ćutljivim jezikom, bez osvrtanja, bez preletanja pogledom po okolini i bez razgovora. Sve ovakve radnje izraz su telesnog napora u molitvi i one nalaze podršku u unutarnjem duhu molitve, a sa svoje strane ga takođe podržavaju.
A sada, šta biste smestili sa desne i s leve strane na ovoj vodoravnoj liniji? Mislim da se ovde mogu smestiti duševni napori u molitvenom podvigu, a evo na šta mislim.
S desne strane staće tri pozitivno formulisana dela, a to su: a) stajanje umom u srcu u prisustvu Božijem, praćeno otrezvljujućim strahom koji nam pridaje bodrost i koji osvežuje naš unutrašnji hram poput svežeg jutarnjeg vazduha; b) ozbiljno ulaženje u moć i značenje svega onoga što se poje, čita i sveštenodejstvuje, sa srcem koje je otvoreno za primanje osećanja i raspoloženja što će se roditi od ovoga i sa spremnošću da se ta osećanja i raspoloženja za svagda zadrže u svome biću i da se po njima deluje kao po sugestijama Božijim; v) mirno raspoloženje duha koji je blagonaklon prema svima ljudima, uključujući čak i neprijatelje, po zapovesti Gospodnjoj da, ako se setiš u crkvi da brat tvoj ima nešto protiv tebe, moraš ostaviti dar tvoj pred oltarom i krenuti pa se izmiriti sa bratom svojim (Mt.5,23).
Sa leve strane naći će se tri negativno formulisana dela, konkretno:
a) nerasejanost misli, odnosno, nedozvoljavanje umu da luta po raznim mestima i predmetima dok stojimo u hramu i vraćanje uma nazad na svoje delo svaki put kada se on samovoljno oda maštarijama;
b) neopterećivanje srca svakidašnjim životnim brigama koje bespoštedno gone onoga ko im je predan, zaokupljujući ga sve više i više,i koje mu ne ostavljaju vremena da se zaokupi nebeskim zanimanjima;
v) nevezanost ni za šta zemaljsko ili sloboda od svake pristrašćenosti koja vuče prema dole i koja ne daje umu da se uzdigne iznad svakodnevice.
Pogledajte: dobili smo molitveni krst koji se duhovno ustrojava u našoj prirodi kada odlazimo u hram i kada se molimo kako valja. Pod okriljem ovoga krsta, ili pod uticajem osećanja i raspoloženja koji ga obrazuju, odvija se sama molitva i kao molitvoslovlje sa poklonima i kao spokojno upravljanje osećanja prema Bogu, i kao skriveno stajanje pred Bogom, ili pogruženje u Boga duhom. Kao što je skinija, nalazeći se između dvanaest kolena, bila ograđena njima i istovremeno i njima davala oblik i poredak, tako i molitva u svim svojim vidovima biva ograđena pomenutim raspoloženjima i molitvenim naporima i sa svoje strane ih takođe oživljuje i ustrojava.
Eto, to je sve. Ko u sebi postigne takvo raspoloženje u odnosu prema hramu, on će u samom tom raspoloženju naći sigurno rukovodstvo i način za dolaženje u nebesku Otadžbinu (jer upravo od toga smo i otpočeli ovu besedu). Ovakav čovek, može se reći, već ushodi u nebesku Otadžbinu. Jeste li primetili kako ova osećanja i molitvena dela, pošto su raspoređena u odgovarajućem poretku, podsećaju na pticu raširenih krila? Nacrtajte to i videćete da je to zaista tako.
Na mestu gde bi trebalo da se nađe glava neka vam budu dejstva duha u molitvi, to jest, vera da je Gospod u hramu, uzdanje da će uslišiti molitvu i ljubav prema hramu kao prema domu Očevom. Tamo gde bi trebalo da stoji desno krilo neka se na vašem crtežu nađu pozitivno formulisana dela duše u molitvi – konkretno, stajanje u prisustvu Božijem, paženje na sebe u hramu sa srcem otvorenim za primanje svega što dolazi od Boga i mir sa svima. Na mestu levog krila postavite sve ono što duša ne sme činiti za vreme molitve – bez rasejanosti a u trezvenju, nemanje briga i nemanje pristrašćenosti. Nakon toga, na mestu repa ostaće telesni napori u molitvi: napor odlaženja u hram, napor stajanja u njemu i napor izvođenja molitve telom. A telo ove ptice sačiniće sama molitva u svim njenim vidovima.
Eto, tako ste dobili molitvenu pticu. Nemojte misliti da je ovo nategnuta konstrukcija ili proizvoljna izmišljotina. Zamislio sam samo predstavu, a delo molitve je zaista takvo po svojoj suštini. Kao što ptica, udišući i izdišući vazduh, pokrećući krila, glavu i druge delove tela, uspešno leti ili, bolje rečeno, leti samo onda kada pribegava svim pobrojanim radnjama, tako i molitveno ushođenje ka Bogu nije moguće drugačije nego onda kada u nama postoje sva pomenuta dela i raspoloženja. Kada bi nešto od ovoga nedostajalo, delo molitve bilo bi otežano ili čak prekinuto. Svako ko je ulagao napor na molitvi zna to iz iskustva, a za one koji se ne mole to nema potrebe ni objašnjavati.
 
99. O cilju propovedi
 
Želeli ste da imate propovedi koje ste čuli. Dostavljam ih u prilogu na vaše slobodno korišćenje. Neka vam one budu poklon za imendan. Te su propovedi bile pisane u veoma kratkom vremenskom roku i svakako da bih želeo i mogao da kažem mnogo više, međutim, imao sam malo vremena na raspolaganju. O onome što po vašem mišljenju nedostaje porazmislite sami; sa crkvene katedre se ipak ne može sve kazati. Reći ću još i to da su i potrebe onih koji slušaju propovedi raznovrsne. Nekima je neophodno rasuđivanje, drugima samo živopisno prikazivanje teme – svakome svoje, ali je cilj besednika i onih koji ga slušaju isti: da se nadahnu da na delu ispunjavaju ono što su čuli. Prihvatite i vi taj cilj i u tom duhu ih čitajte.
 


 
NAPOMENE:

  1. David Fridrih Štraus (1808-1874) – nemački teolog i filosof koji je negirao istorijsku verodostojnost jevanđeljskih kazivanja (prir.).
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *