NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
81.O blagodati Božijoj
82. O lukavstvu koje se skriva u čovekovoj razvraćenoj volji
83. O popravljanju grešnog života
84. O trezvenosti i dobrom rasuđivanju
85. O misli koja iskušava
86. O sprečavanju sopstvenog pada
87. O primenjivanju pravila spasenja, pisanih za monahe, na mirjane
88. O uzanom i širokom putu u ovom životu
89. O postu
90. O spletkarenju
 


 
81.O blagodati Božijoj
 
Kako razlikovati šta je dejstvo blagodati a šta je vlastita želja da se prebiva u dobru?
Nema potrebe da se uopšte pravi ovakva razlika. Istinski hrišćanski život ustrojava se uzajamnim delovanjem blagodati, s jedne, i vlastite želje i slobode, sa druge strane, tako da blagodat bez slobodnog pokretanja volje ništa ne može učiniti sa nama, kao što ni vlastita želja, ukoliko nije ukrepljivana blagodaću, ne može doneti uspeh ni u čemu. Obe ove sile ukrštaju se u jedinstvenom delu ustrojenja hrišćanskog življenja. Međutim, šta u svakom našem delu pripada blagodati, a šta vlastitoj želji – to je veoma teško precizno razgraničiti, ali za tim nema ni potrebe. Znajte da blagodat nikada ne vrši nasilje nad slobodnom voljom i nikada je ne ostavlja samu, bez svoje pomoći, ukoliko je ona toga dostojna, ukoliko ima za time potrebe i ukoliko se za to moli. Gospod je blizu, molite se. Postoji, međutim, i bezblagodatni život, koji samo liči na blagodatni. Razlika između ova dva vida života sastoji se u unutrašnjem nastrojenju srca i u moralnoj čvrstini. Da li je u pitanju jedan ili drugi tip života – to može razlučiti samo oko Božije, a mi treba da gledamo isključivo na sebe i da sa bolom srca vapijemo Gospodu: „O, Gospode, spasi! O, Gospode, povedi dobro!“ Ispraznu ljubopitljivost najbolje je odgoniti od sebe.
 
82. O lukavstvu koje se skriva u čovekovoj razvraćenoj volji
 
Napisali ste: „Ima onih koji sami otpočinju da odsecaju svoje poroke, ali ovaj napor ulažu samo izvesno vreme, da bi ga zatim ostavili. To je samovoljno ispravljenje, bez unutarnjeg duha života“. Kako je to moguće? Zar je moguće daje Bog nepravedan? Naime, čovek je ipak imao želju i ulagao je napor. Zašto je onda ostavljen bez podrške?
Ne brinite se: Gospod nikoga neće ožalostiti. Ni čaša vode neće biti zaboravljena, a kamoli tako veliki napor! Međutim, potrebno je samo da sve što se čini bude preduzimano radi Njega i Njemu posvećeno u srcu. Ali često se dešava da se samo naizgled čini delo Božije, dok je u suštini reč o nečemu sasvim drugom. Koliko se samo lukavstva skriva u razvraćenoj volji čovekovoj, i ko je u stanju da razluči sva lutanja i raspuća čovekova? Ispripovedaću vam jedan slučaj koji se dogodio u Moskvi 1812. godine, a za koji sam čuo iz kazivanja drugih ljudi. Živeo je tada u Moskvi jedan blagočestivi čovek, isposnik, bogomolitelj, pun milosti prema siromasima. Svi su ga poštovali, svi su bili sigurni da je njegov vrlinski život ustrojen na čvrstim temeljima. Međutim, kada su Rusi napustili Moskvu, nakon ulaska u grad francuskih trupa, svi običaji i norme života u gradu bili su pogaženi i svako je mogao da živi kako mu volja. Ovaj čovek, koji je takođe iz nekih razloga ostao u Moskvi, odjedanput se predao pijanstvu i nečistom življenju sa takvom nesuzdržanošću i tolikom besramnošću kakvi se retko sreću čak i kod okorelih grešnika. Jedino je Gospodu znano šta ovo znači. Međutim, ovo nisam ispripovedao da bih osudio toga čoveka (jer su mnoge spletke neprijateljske, a malene su snage naše), nego samo da bih razjasnio misao koju nameravam da vam izložim. Naime, evo šta mislim. Moglo se dogoditi da je on u srcu uvek imao poriv da čini takva rđava dela i da se srcem nikada nije njih odricao, samo su ga spoljašnje okolnosti u kojima se on ranije nalazio suzdržavale i činile da se ispravno vlada. Međutim, kada je ova barijera uklonjena, raspoloženja koja su se skrivala duboko u srcu isplivala su na površinu i projavila se u odgovarajućim delima. Koliko li na svetu ima ovakvih ljudi? Do određenog trenutka, reklo bi se, njihovo ponašanje je potpuno valjano, da bi u jednom momentu sve palo i pokazalo se kao potpuno lažno. Šta je razlog tome? To što su svi njihovi postupci bili izazvani spoljašnjim razlozima, a kada su okolnosti izmenjene, sama dela njihova postala su drugačija. Niko osim Gospoda ne zna ko ima ovako ustrojen poredak života. Svako treba sam za sebe da razmotri da li se njegovo valjano ponašanje temelji na ovakvim nepostojanim osnovama. Ako je nečija ispravnost upravo ovakve prirode, može li se uopšte govoriti o povlačenju blagodati u slučaju njenog gubitka, kada je jasno da se tu ništa nije činilo Gospoda radi, i može li se govoriti o skretanju sa puta spasenja kada se takav put uopšte pri tome nije ni imao u vidu?
 
83. O popravljanju grešnog života
 
Šta znači suziti sferu grehovnih pokreta?
To zapravo znači preustrojavanje poretka svog spoljašnjeg života i svojih aktivnosti po duhu novog života. Kada je čovek odan grehu, tada sve duševne snage i sve telesne funkcije služe upravo grehu, pa je prema tome i način domaćeg života i svih spoljašnjih odnosa prožet tim istim duhom. Međutim, ako nakon obraćenja grešnik ne odstupi od svojih pređašnjih aktivnosti i ranijeg načina života, oni će ga lako povući nazad, na staro. Neophodno je sve iznova ustrojiti i svuda uvesti novi poredak. Tako, recimo, oko je naviklo da gleda ono što je pothranjivalo greh, uho je naviklo da sluša ono što je godilo strastima, i druga osećanja su takođe predstavljala oruđa poročnih naklonosti. Sada je, nasuprot tome, potrebno učiniti ih oruđima pravde i istine. Neka oko umesto svakojakih rđavih slika posmatra predstavu Strašnoga suda ili bilo kakvu drugu ikoničku predstavu; neka uho sluša crkveno pojanje umesto naslađivanja sablažnjujućim pesmama i sličnim. Umesto raznih prijateljskih čavrljanja, zabava, veselja, potrebno je pribeći drugim načinima ustrojavanja uzajamnih odnosa. Na primer: odlaženju u crkvu, razgovorima sa ljudima koji vode duhovni život i slično. Ako smo imali naviku da ležemo i ustajemo u određeno vreme, da imamo takvu i takvu trpezu jer smo u to vreme imali određene potrebe, sada svemu treba pridati drugačiji sadržaj i za sve odvojiti neko drugo vreme. Ranije smo rado čitali takve i takve knjige – sada je potrebno odbaciti ih i uzeti u ruke reč Božiju i svetootačke spise. Na taj način treba preispitati celokupno svoje ponašanje, sve svoje aktivnosti, i svuda staviti za pravilo da činimo ono što od nas zahteva duh novog života. Ovakve nove aktivnosti su za dušu izranavljenu gresima ili dušu kojoj je neophodna pomoć poput melema na ranu. Ko, držeći se pređašnjeg poretka, želi da se očisti od strasti, uzalud obmanjuje sebe nadom. Zašto se Marija Egipćanka nije vratila u Egipat da bi se nastanila u tamošnjim pustinjama, nego se udaljila čak u prekojordansku pustinju? Zato što bi se pre nego bi dospela do egipatske pustinje neizostavno morala sresti sa stvarima koje su joj bile mile i teško da bi našla u sebi snage da se suprotstavi podsticajima grehovnim koji bi svakako od toga proizašli. Tako svako treba da postupa. Kada postavimo dobru nameru da se ispravimo, moramo odbaciti sve pređašnje navike i čvrsto ustanoviti za sebe novi poredak života i nova pravila. Na taj način će se poročne naklonosti i strasti sputati i zauzdati.
 
84. O trezvenosti i dobrom rasuđivanju
 
Napisali ste: „Vojnik Hristov treba da ima dva budna stražara – trezvenje i dobro rasuđivanje“. Za trezvenje je jasno, ali kada je reč o dobrom rasuđivanju, postavlja se pitanje: kako raspoznati cve ono što će tokom dana naići i kakvi se pokreti zato mogu pojaviti u duši tokom dana prilikom nailaska različitih iskušenja?
Naravno, nemoguće je sve predvideti, ali mnogo šta je ipak moguće, naročito onima kojima dnevni poslovi idu nekim manje-više ustanovljenim redom. Kada odlazimo u neku kuću, već unapred možemo zamisliti koga ćemo tamo imati prilike da sretnemo, o čemu će biti reči i tome slično, i zato unapred možemo pretpostaviti da li će tamo u nama biti podstaknuta sujeta ili gnev ili neka druga strast, pa se u skladu sa tim blagovremeno pripremati za otpor. Čak i ukoliko se ni sa čim od onoga što smo pretpostavljali ne sretnemo, ipak će nas već i samo pretpostavljanje napada držati u budnom oprezu, a to već veoma mnogo znači. Neko može pomisliti da je dovoljno da razmisli o tome kako će postupiti u momentu kada naiće na određenu teškoću. Razume se, takav način razmišljanja je ispravan, ali ipak se može dogoditi i to da pre nego što počne da rasuđuje srce već bude usplamtelo strašću i ne bude kadro da je zauzda. Ova potonja okolnost zapravo izaziva neophodnost prethodne pripreme za susret sa najrazličitijim mogućim slučajevima. Oni koji su mnogo toga iskusili i koji su u mnogim slučajevima izvojevali pobedu lako obuzdavaju sebe, šta god sreli na svom životnom putu, zbog toga što su upravo usled velikog iskustva spremni na sve. Međutim, početnicima u duhovnom životu bolje je da se unapred pripremaju. Da bismo se valjano suočavali sa raznim nepredviđenim slučajevima koji izlaze iz kruga uobičajenog stanja stvari, dobro je upražnjavati namerni misleni rat. Konkretno: u stanju duševnog spokojstva zamišljati da smo pod uticajem određenih osećanja i srdačnih pokreta i u istom momentu rasuđivati o tome kakav bismo otpor pružili ili kako bismo dušu podstakli na dobro nastrojenje. Na primer, u određenim okolnostima u nama se može podići bura gneva zbog određenih reči, pogleda, stavova i tome slično. Takav gnev treba krotiti određenim predstavama. U nekim slučajevima u nama se može roditi zavist – nju treba odagnati na takav i takav način, i tako dalje. Ako se kroz ovakve vežbe provedu sva rđava osećanja i pokreti srca, teško da će neka eksplozija strasti moći da nas iznenadi ili sačeka nespremne. Upražnjavanja ovakve vrste doprinose prilagodljivosti duše ili rađanju u njoj potreba suprotnih poročnim naklonostima srca, tako da čovek koji je zadobio ovakvu naviku može bez osobitih teškoća prelaziti iz strastnih stanja u bestrasno. A upravo u tome se sastoji pobeda ili izbegavanje borbe.
 
85. O misli koja iskušava
 
Kada konkretno treba delovati ofanzivno, a kada odbrambeno?
Ovo će razlučiti iskustvo. Nekima je bolje da deluju na prvi, a drugima na drugi način ili da se opredeljuju čas za jedan, čas za drugi način borbe. Međutim, uopšte uzev, poznato je da je u početku bolje delovati odbrambeno, odnosno uklanjati se. Drugim rečima, kada naiđe misao koja nas iskušava ili nekakvo loše osećanje, ne treba se laćati iznalaženja pomisli ili radnji kojima bismo ih odagnali, nego, udaljivši od njih pažnju, obratiti se Gospodu i, prikovavši za Njega pogled svoga uma, preklinjati Ga usrdno da nas izbavi od napada neprijatelja, slično kao što se mala deca, kada vide nekakvu opasnost od ljudi ili od životinja, ne hvataju sa njima u koštac, nego, vičući iz sveg glasa, trče ocu ili majci, nadajući se da će ih oni izbaviti od nevolje. Neki ljudi tokom čitavog svog života ostaju upravo sa ovim oruđem. Imam utisak da ste za ovo saznali iz poglavlja prezvitera Isihija. Ako ste zaboravili, pročitajte ponovo. Držite se ovog saveta i nikada nećete biti gubitnik.
 
86. O sprečavanju sopstvenog pada
 
Šta znači savet da za vreme same duhovne borbe ne treba razmišljati o sredstvima za njeno sprečavanje u budućnosti?
Čini se da je to veoma jasno i da ne iziskuje dodatna objašnjenja. Duša koja žudi za čistotom, a utoliko pre duša koja je već okusila nasladu unutrašnjeg spokojstva, ne može da ne oseća tugu kada nailaze nečiste strasti ili kada se bilo čime remeti njeno unutarnje spokojstvo. U takvim momentima ona je nezadovoljna sobom i gnevi se na uzrok svog neugodnog stanja. Želimo li da se za ubuduće ogradimo od sličnih okolnosti, naravno, potrebno je preduzeti pridržavanje određenih pravila kako bi se ti povodi uklonili. Međutim, ovo ne treba činiti u stanju nezadovoljstva, mrzovolje i gnevljenja na sebe, jer gnev ne zna za meru i može nas podstaći da se latimo tako strogih pravila kojih nećemo moći da se pridržavamo i zato ćemo biti primorani da ih izmenimo. A ta promena pravila predstavljaće za nas novi poraz, koji neće proći bez nanošenja štete. Ovo možemo objasniti jednim jednostavnim primerom. Dogodilo vam se da ste se uspavali, zbog toga osećate raslabljenost, hladnoću i zbrkanost misli. Utoliko vam je teže što znate da ste izgubili i uobičajeno vreme za molitvu ili ste propustili neku crkvenu službu. Uzrok prekomernog sna bilo je to što ste uzeli više hrane nego što to obično činite, a to je opet bilo uzrokovano činjenicom da je pre nego što ste obedovali neko dolazio i zaokupio vašu pažnju, posle čega ste u stanju rasejanosti jeli koliko vam je duša htela. Pošto ste sve ovo sagledali u stanju mrzovolje i gneva na sebe, reći ćete: neću primati nikoga, za stolom ću jesti samo jedno jelo – ili ćete sebi odrediti suhojedenje ili pravilo da ne spavate u postelji, nego u sedećem položaju. Pošto ste doneli takvu odluku, naredićete posluzi da raspremi krevet, i vaša će posteljina biti izneta. Sledećeg dana naići će neki posetilac, ali će posluga, po vašoj zapovesti, odbiti da ga primi. Međutim, preneće vam da je bila u pitanju ta i ta osoba, vama potrebna, sa kojom je ipak neizostavno bilo potrebno videti se. Osetićete mrzovolju, ali i svest da je ne možete odbiti. Doći će vreme da sednete za sto. Poješćete ono što je pripremljeno, ali ćete osetiti da je trpeza isuviše skromna i zažalićete što se kuvarica nije oglušila o vašu volju i što nije pripremila makar još jedno jelo. Najzad, doći će vreme za spavanje. Sešćete u fotelju, zadremaćete, ali nećete moći da zaspite, i tako će proći dosta vremena. Najzad ćete zaspati, ali ćete se ubrzo probuditi; do zore je ostalo još dosta, ali vama se nikako ne spava, iako bi vam bilo potrebno da odspavate još malo. Tako će proći još sat-dva; najzad dolazi vreme za ustajanje. Ustajete, u glavi vam je mutno, bole vas krsta, jedva hodate, ruke vas ne služe, čini vam se da ste se razboleli; naređujete da se opet donese posteljina, i, pošto ste naredili da se pripremi ukusno jelo, ležete da spavate. Pošto ste se dobro naspavali, jedete do mile volje i to veoma kasno uveče, primate sve koji su došli u posetu i ne možete se dovoljno napričati, o čemu god bila reč. Eto u kakvo ste stanje dospeli! A šta je uzrok tome? To što niste na vreme počeli da se čuvate od padova.
 
87. O primenjivanju pravila spasenja, pisanih za monahe, na mirjane
 
Svi članci koje ste mi poslali sadrže isključivo monaške pouke; svetovnjacima one nisu primerene. Želim da vam prenesem mišljenje osoba kojima sam imao prilike da čitam neke vaše članke.
Mislim da njihovo mišljenje ne stoji. Rekao bih da se ove pouke mogu primeniti na svakoga ko istinski revnuje za spasenje. Ta revnost će ih naučiti na koji način da iskoriste sve to i kako da čak i ona pravila koja se odnose isključivo na monahe primene na sebe. A ko nema ovakvih briga, njemu nikakvo poučno štivo neće pomoći. Ljudi imaju običaj da kažu: samo ljudi bliskih srca mogu da se razumeju. Oni koji su davali pouke činili su to iz ispravnih pobuda duše, budući da su se te pouke rodile u njihovim srcima zahvaljujući njihovom vlastitom rasuđivanju i iskustvu. To je, dakle, proizvod njihovog srdačnog raspoloženja. Opšti duh koji je oduševljavao i njih i sva njihova raspoloženja bio je duh revnovanja za svoje spasenje i spasenje svakoga čoveka. Taj isti duh nalazi odraza i u njihovoj reči i prožima svaki njihov spis. Sada svako ko revnuje za svoje spasenje, čitajući njihove pouke, prodire, ne zaustavljajući se na samim slovima, do njihovog duha i po duhu revnovanja koji ga obuzima ulazi u nastrojenje slično onome koje je obuzimalo podvižnike koji su pisali te pouke i izaziva saosećanje sa svim raspoloženjima koja su ispunjavala srca njihova, našavši odraz u njihovim spisima i postavši njihov glavni sadržaj. Raspoloženja onih koji žude za spasenjem, odnosno ona nastrojenja koja je neophodno postići na putu ka spasenju podjednaka su kod sviju, bez obzira na to da li se radi o monasima ili ne. Razlika je samo u spoljašnjim delima u kojima ova raspoloženja nalaze svoj izraz. Evo zbog čega smatram da svaka pouka koja je napisana za otšelnike i koju je pisao otšelnik predstavlja slatku duhovnu hranu za svakoga ko revnuje za svoje spasenje. Tamo će on naći sve što mu je potrebno i uspeti da to primeni na svoj način života, izuzev u slučajevima kada se pominju dela nespojiva sa njegovim životnim poretkom.
Monasi su hrišćani, i oni koji stupaju na put monahovanja ne brinu se ni za šta drugo i ne preduzimaju nikakve druge napore nego one koji su usmereni ka tome da postanu istinski hrišćani. I svetovnjaci su takođe hrišćani, i oni moraju da revnuju za to da budu istinski hrišćani. Prema tome, monasi i mirjani imaju najveći deo zajedničkog. Kako se onda pouke monasima ne mogu primeniti na život u svetu? Postoji jedan deo namenjen monasima koji nije primeren svetovnjacima, ali to je deo koji se tiče samo spoljašnjeg poretka življenja i odnosa, a ne unutarnjih raspoloženja i samog duha. Ovo potonje mora biti jednako za sve, jer je „jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“ (Efes.4,5). Evo zbog čega dobri mirjani koji revnuju za spasenje svoje duše veoma rado čitaju asketska svetootačka dela Makarija Velikog, Isaka Sirijskog, Jovana Lestvičnika, avve Doroteja, Jefrema Sirijskog, „Dobrotoljublje“ i drugo. A za one koji se klone pouka navedenih u mojim člancima i sami vidite da se može reći: duha Hristova nemaju u sebi. Možda je ova reč i prestroga, ali šta da radim.
Neka vaši poznanici porazmisle sami: o čemu se govori u tim člancima? Kako pobediti strasti, kako očistiti svoje srce, kako u njemu ukorenjivati dobra raspoloženja, kako se moliti i napredovati u molitvi, kako dobro ustrojiti svoje misli i stalno čuvati svoju pažnju u stanju nerasejanosti i drugo. A zar to ne treba da bude predmet staranja svakog hrišćanina? Zar Gospod i apostoli nisu svima dali zapovesti koje se tiču ovoga? Tako Gospod poručuje: „Bdite i molite se“ (Mt. 26,41); „Bdite, dakle, u svako vreme moleći se“ (Lk.21,36). To je zapovest o paženju na sebe, jednom od glavnih duhovnih podviga koji se drugačije naziva trezvenjem, prema rečima apostola, koji poručuje: „Budite trezveni i bdite“ (1.Petr.5,8). Ali da neko ne bi pomislio da je ovo obavezujuće samo za apostole ili samo za savršene hrišćane poput njih, Gospod je dodao: „A što vama govorim, svima govorim: stražite“ (Mk. 13,37). S kojim pravom bismo sve pouke o pažnji, trezvenju, straženju duhovnom, što je prevashodni predmet asketskih spisa i članaka koje ste mi poslali nazad, smatrali da se odnose samo na monahe. a ne i na ljude koji žive u svetu? Po ovome rasuđujte i o ostalom. Tako. kada se govori da su uska vrata i tesan put što vode u život (Mt. 7,14). time se daje na znanje da su oni uski i tesni ne samo za monahe. nego za sve ljude koji se trude da uđu u život, i prema tome da onima koji žive na širokim putevima, bez obzira da li su oni monasi ili žive u svetu, tamo neće biti mesta. Takođe se govori o tome da „onaj ko se podvizava od svega se uzdržava“ (l. Kor. 9,25), da treba „umrtviti udove svoje koji su na zemlji“ (Kol. 3,5), da valja „tražiti ono što je gore i misliti o onome što je gore, a ne što je na zemlji“ (Kol. z, 12), moliti se neprestano (l Sol. 5,17), činiti sve da život naš bude skriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3, 3) i time se svima bez izuzetka nalaže kao obaveza podvižništvo, umrtvljavanje tela, odvajanje od svega zemaljskog, neprestana molitva, iščezavanje u Bogu. A upravo o tome, jedino o tome se govori u monaškim spisima.
Reći ćete: a ko se ovome protivi? Ko ne zna za to i ko to neće i sam kazati? Međutim, ne radi se o tome. Zakon Božiji ne treba prilagođavati našim sklonostima, koje obično nazivamo slabostima, nego naš vrat treba sagnuti pod jaram svetog i nepromenljivog zakona Božijeg. Nije li svima znano da Gospod štedri i milostivi, kao što ne stavlja na nas bremena čija težina prevazilazi naše snage, tako ne dopušta ni nikakvo raslabljenje? Dakle, zašto bismo o tome uopšte i govorili? Oni koji postavljaju prigovor o kome pišete uglavnom pripadaju mlakim hrišćanima koji su skloni da govore: „Zar sam ja sveštenik ili monah?“ ili: „Pa ja živim u svetu“ – ograđujući se od strogog ispunjavanja jevanđeljskih zapovesti. Međutim, da li su takvi svesni šta govore? Ukoliko se ograđuju ne samo od ispunjenja izvesnog pravila nego i od slušanja o potrebi njihovog ispunjenja, pozivajući se na to da su svetovnjaci [mirjani], ne vezuju li se time za svet koji je suprotstavljen Jevanđelju? To je zaista strašno; ovaj svet je oblast pogibli. O hrišćanima Gospod govori preko apostola: „Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas Ja izbrah od sveta, zato vas mrzi svet“ (Jn. 15,19). Tako, dakle, istinski hrišćani, makar živeli u svetu, ne pripadaju ovoj strašnoj oblasti hristomrzačkog i od Boga odbačenog sveta i ne smatraju sebi stranim ni jedan savet koji je izašao iz usta Gospoda Isusa Hrista i Njegovih svetih apostola, ne klone se nikakvog učenja koje se drži u Svetoj Pravoslavnoj Crkvi, ne gnušaju se i ne klone se toga.
Ali dosta smo pisali o ovome. Žalosno je to što se ovakav način razmišljanja sve više i više širi. Istini Božijoj time se, naravno, nikako ne može nauditi. Ona će zanavek ostati nepromenljiva. Ali teško je to što oni koji se udaljuju od te istine sebe osuđuju na pogibao. Takvi ljudi nalik su na one koji bi udarcem pesnice želeli da otupe oštricu mača. Hoće li imati uspeha? Ne. Mač reči Božije ne može se skršiti. I teško je takvima protivu bodila praćati se.
 
88. O uzanom i širokom putu u ovom životu
 
Evo šta se još neprestano kod nas govori: „Gospod je stvorio čoveka i uveo ga u raj i obdario ga svima dobrima da bi se naslađivao njima. Posle pada čoveku su, premda je bio prognan iz raja, sposobnost naslađivanja i načini da dođe do naslade ipak ostavljeni. Cvetovi su naslada čulu mirisa, plodovi čulu ukusa, zvezdano nebo očima, pevanje ptica sluhu. Dalje, zbog ovih razloga čovek je izmislio i muziku. Napokon, i sve u prirodi govori o dobroti Sazdatelja sveta. Međutim, pojavljuju se ljudi koji i pored dobre volje Tvorca sve žele da ograniče i svemu da postave pregrade. Oni vrše nasilje nad prirodom i Boga prikazuju onakvim kakav On nije“.
Eto dokle smo došli! A ja sam, pošto sam vam prošli put napisao da ni mirjani koji žele da budu istinski hrišćani ne treba da odbacuju strogost monaških pravila, mislio da sam sve već ubedio i da sam sve nedoumice razjasnio. O, kolika je ovde zbrka u shvatanjima! Imam utisak da ste dospeli u ćorsokak, misleći da je istina na njihovoj strani. Kamo sreće da ste im kazali: „Veselite se, prijatelji, otvorite širom sva vrata uteha i naslada ovoga sveta i likujte na gozbi ovoga života! Niko vas ne ograničava i nikakve vam prepreke ne postavlja. Živite kako vam je volja. Vama se samo obraća reč Gospodnja govoreći da postoje dva puta kojima hode sinovi ljudski, put uski i put široki, i da ovaj prvi vodi u život, a ovaj potonji u pogibao. Niste li i sami voljni da pročitate kako je Gospod o ovome kazao u svome Jevanđelju: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu, jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7,13-14). Ako želite da čujete, čujte, a ako ne želite, kako vam volja, jer ovo nije ljudska izmišljotina nego zapovest Gospodnja“. O, i te kako! „Borite se da uđete na uska vrata“, – govori Gospod na drugom mestu – „jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći“ (Lk. 13,24). Borite se, drugim rečima hitajte, kao da trčite nadmećući se sa drugima da dostignete cilj pre svih i da uđete na uska vrata, boreći se za taj cilj bez obzira na druge i kao da vam drugi nisu važni. O, pustite me, pustite me da uđem! Kao da se plašite da se ne zatvore ta vrata! A zašto je to tako, nije naše da rasuđujemo; ovako je Gospod zapovedio, i to je sve. A kakav je to Gospod? On je radi vašega spasenja Sam pošao po tom tesnom putu pre nas i, pošto je pretrpeo svakovrsne muke, sa krsta je predao Duh svoj Gospodu, kazavši raspetom razbojniku: „Danas ćeš sa Mnom biti u raju“ (Lk.23,43). Pa On je Spasitelj naš, i svi koji žele da dostignu u spasenje dužni su za Njim hoditi. Ići za Njim ne može se drugačije nego sa krstom: „Ko hoće za Mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide“ (Mk.8,34). I tako, dakle, svi koji su zaželeli da dospeju u spasenje krenuli su za Njim tesnim i teskobnim putem: apostoli, mučenici, prepodobni i svi spaseni koji sada nastanjuju grad Božiji, Jerusalim nebeski. Pa šta onda činiti? Očigledno je da je nemoguće drugačije dospeti u spasenje ukoliko među spasenima nema ni jednoga ko nije dospeo u mesto večnog spokojstva a da prethodno nije hodio tesnim putem. Nije li bolje povinovati se ovoj neophodnosti, pa makar nam se ona ne činila nimalo slatkom? Mnogo je teže večito se mučiti. Prema tome, neka oni koji imaju želju da dospeju u spasenje nađu načina da se primoraju da to i postignu, ne izmišljajući za sebe nikakva opravdanja. Teško je, ali šta da se radi. Valjda se ovakav život upravo i naziva podvigom i žrtvom, kao što govori za sebe apostol: „Jer ja se već prinosim na žrtvu“ (2Tim.4,b). A oni koji to ne žele, neka čine kako im je volja, samo neka znaju da svakovrsna ograničenja ne predstavljaju ljudsku izmišljotinu, nego su zapovest Božija.
Ovome se može dodati i još neko objašnjenje zbog čega je neophodno ovo ili ono konkretno ograničenje. Recimo, zašto je neophodan post, usamljivanje, molitveni napor i slično. Ali za sada ću ovo ostaviti po strani. Oni koji hode spasonosnim putem znaju koliko je i jedno i drugo neophodno, a onima koji se klone toga puta nema potrebe ni govoriti. Kada je reč o krivim tumačenjima o kojima ste pitali, podsetiću vas da sam već jednom prilikom o tome već pisao. Tačno je da je u raju bilo mnogo stvari koje su bile kadre da čoveku pričinjavaju nasladu, ali te stvari su predstavljale spoljašnji ukras rajskog življenja, a ne cilj čovekovog postojanja. Cilj je bio drugačiji: on se sastojao u prebivanju u zajednici sa Bogom posredstvom slobodnog ispunjenja volje Božije. Kada bi raj zanavek ostao čovekovo obitalište, sigurno je da 6i se svi ljudi naslađivali i spoljašnjim nasladama, ali niko o tome ne bi ni razmišljao, niti bi se na bilo koji način starao o tome. To 6i bio neodvojivi i neizbežni pratilac bogougodnog življenja. Prema tome, ni u raju ne 6i govorili o zadovoljstvima niti bi se za njih paštili; međutim, mi koji smo raj izgubili želimo da nasladu proglasimo za glavni cilj našega života. Ipak, kada 6i naslade zakonito mogle predstavljati udeo palog čovečanstva, Gospod ne bi ni pomislio da izagna iz raja pale praroditelje. Međutim, pošto ih je izagnao, time je pokazao da življenje u utehama ne priliči palim ljudima. Naime, grehovnim padom izmenio se sav poredak stvari. Život čovekov postavljen je u kratke vremenske okvire, prepune patnji i nevolja, sa ciljem da se čovek urazumljuje, ispravlja i očišćuje kako bi postao dostojan naslade u drugom, večnom životu, rajskom. Istinski život čovekov nastupa posle smrti ili, tačnije rečeno, nakon vaskrsenja, a ovaj život je samo predvorje njegovo ili priprema za njega. U poredak toga života Gospod je umetnuo i svakovrsne nedaće i teške spoljašnje okolnosti i za njega je propisao razna ograničavajuća pravila kao mere očišćenja. Mučenici su bili strugani oštrim gvozdenim zupcima i time pripremani za raj. To je predstava ovog sadašnjeg života čovekovog u kome svako od nas očišćujućim teskobama koje kao da nas stružu biva pripreman za blaženu večnost. A evo šta iz ovoga sledi. Omogućite svakom čoveku da dobro razume i da u srce umetne misao koliko je kratak ovaj sadašnji život i kako mnogo plodova on može sabrati od njegovih teskoba i ograničenja za život budućega veka, kome neće biti kraja, i on ne samo što ih se neće kloniti, nego će, naprotiv, i moliti da ih se udostoji i nastojati da do njih dospe kao do nekog blaga. Tako čine svi oni koji na istinski način razumeju značaj ovog sadašnjeg života.
Iz činjenice da su i nakon izgnanja iz raja ostale još neke prijatne stvari kojima se čovek može naslađivati, nipošto ne sledi da nikakvo ograničenje nije umesno u poretku ovog sadašnjeg života. U pokušaju objašnjenja ovoga, došle su mi na um reči našeg dragog učitelja J. K. Amfiteatrova. Jednom prilikom šetao sam sa njim po šumi. U nekom momentu sam kao uzgred pitao: „Zašto postoje toliki kontrasti među predmetima iz prirode i vazdušnim pojavama, čemu tolike raznovrsnosti? Evo, ovde je tako lep cvet, ali samo malo dalje džiklja kopriva ili trnje. I na nebu je čas svetlo, čas oblačno“. „O, kako si čudan“, – odgovori on. „Ti kontrasti su veliko delo u ikonomiji promišljanja Božijeg o našem spasenju. Milosrdni Bog ovim ti govori: trebalo bi da znoj nikada ne prestane da kaplje sa tvoga lica, izmoždenog i umornog, ali Ja ti ponekad dajem da okusiš radost življenja, dopuštam očima tvojim da uživaju u svetlosti, dopuštam čelu tvome da sa njega nestanu bore i usnama tvojim da se na njima pojavi osmeh kako ne bi izgubio nadu i kako ne bi pao u očajanje. Bilo bi pravedno da zemlja rađa samo trnje i čkalj, ali Ja ipak ponekad zapovedam zemlji da ti sve daje u izobilju radi naslade, kako ne bi izgubio sigurnost da još uvek postoji mogućnost da vratiš izgubljeno blaženstvo. Bilo bi pravedno da u vazduhu nad tvojom glavom i oko tebe samo sevaju gromovi i munje ili se kovitlaju bure, ali eto, ti ipak često vidiš sjajno sunce, uživaš u prijatnoj svežini jutra i ushićujućoj tišini večeri, kako bi se opominjao da nebo nije potpuno zatvoreno za tebe, da ti je Moje naručje otvoreno i da sam spreman da te primim u nebeska obitališta“. Evo, dakle, zašto su i izvan raja ostavljene neke lepote u prirodi, a ne zato da bi se od ovih mrvica pravila vesela gozba tokom čitavog života, ili da bi se iz ovih krhotina pravio hram sreće. Međutim, naši slastoljupci i hedonisti sve to razumeju drugačije. Po njihovom mišljenju, svako ograničenje i svaka barijera utehama i nasladama predstavlja nasilje nad čovekovom prirodom i protivna je volji Božijoj. Već sam u samom početku rekao da to nije protivno volji Božijoj, jer je Gospod zapovedio da idemo teškim putem, a da u tome nema nikakvog ograničenja po čovekovu prirodu shvatićete iz sledećeg. Kada je čovek pao, on ne samo što je izneverio svoje naznačenje, nego je i primio u sebe izvesna načela tuđa njegovoj prirodi kao svojevrsno semenje svakoga zla koje će iz njih proizrastati. Prema tome, u palome čoveku treba razlikovati ono što je svojstveno njegovoj prirodi od onoga što mu nije svojstveno, iako takođe u njemu postoji. Sva ograničavajuća pravila i mere koje je Gospod propisao i ustrojio usmereni su isključivo protiv ovog rđavog semenja umetnutog u čovekovo biće sa strane, kako bi to semenje bilo ugušeno i kako bi time bila data sloboda istinskoj prirodi ljudskoj.
Prema tome, ograničavanje nije nasilje nad prirodom, nego blagotvorna pomoć koja joj se pruža. Ograničenja su isto što i operacija kojom se odseca oboleli ud ili melem zahvaljujući kome štetna materija biva izbačena iz organizma. Naša priroda je porobljena. Gospod ograničavanjem onih koji su je porobili želi da je oslobodi, a mi vičemo: „Ne diraj me nemoj me ograničavati!“ i na taj način, umesto da se borimo za sebe, nanosimo sebi zlo. Hedonisti su jadni ljudi, potpuno propali. Ne radi se o tome da nikakva uteha u životu nije umesna. Naravno, mi sve iz ruke Gospodnje treba da prihvatamo sa blagodarenjem, ali ne smemo juriti za zadovoljstvima, a utoliko pre ne smemo ih smatrati glavnim ciljem našeg života i još manje ustajati protiv svakog ograničavajućeg pravila, ne želeći ni da znamo za to da su ta pravila propisana od Samog Gospoda. U ovom potonjem, pored nerazumevanja, uočljivo je čak i bogoborstvo. Evo dokle smo došli! Svi ti hedonisti su lakomisleni. Ono što nas sada snalazi u ovome veku još nije ništa strašno, međutim, šta će se dogoditi na onom svetu? Tamo će biti teskoba, teskoba gorka i lišena svake radosti, teskoba beskorisna. O, Gospode, pomiluj i spasi nas!
 
89. O postu
 
Koliko se mnogo govori o postu, koliko se često ustaje protiv njega i govori: čemu post, i to tako strog, kada Gospod Sam govori da ne prlja čoveka ono što ulazi na usta nego ono što izlazi iz srca (Mt. 15,11), a i apostol uči: „Koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede“ (Rim. 14,3), i sveti Zlatoust na dan svete Pashe poziva u radost sve – i one koji su postili i one koji nisu postili.
Čini mi se da posle onoga što sam vam ranije pisao misli koje ću sada izneti neće za vas predstavljati neku osobitu teškoću. Siroti post! Koliko je samo pretrpeo poruga, ismevanja, progona, ali se ipak po milosti Božijoj održao. Pa kako bi drugačije i moglo biti? On ima čvrstu potporu – Gospod je postio, apostoli su postili i pri tome ne malo, kao što svedoči za sebe apostol Pavle, govoreći: „U mnogom pošćenju“ (2.Kor. p,27). I svi sveti ugodnici Božiji držali su strog post, tako da, kada bismo bili udostojeni viđenja rajskih obitališta, ne bismo tamo našli ni jednoga kome ne bi bio stran podvig posta. Tako i treba da bude. Naime, kršenjem posta izgubljen je raj, pa je preduzimanje strogog posta moralo da se pojavi kao jedno od sredstava za vraćanje izgubljenog raja. Majka naša, sveta Crkva, milostiva je i žalostiva srca i nikada se ne ponaša kao maćeha prema nama. Zar bi nam ona stavila na pleća toliko teško breme kada ono ne bi bilo potrebno? Ona nam ipak to nalaže – očigledno je da drugačije nije moguće. Moramo se pokoriti. I svi koji žele da se spasu pokoravaju se. Pogledajte oko sebe. Čim neko počne da se više stara za dušu svoju, odmah otpočinje post, i što veće staranje pokazuje, utoliko strože posti. Zašto je to tako? Zato što se uz post ovo delo odvija uspešnije i lakše je ovladati vlastitom dušom. Ko se uklanja od posta, njemu, očigledno, spasenje nije naročito vredno. Naime, tamo gde trbuh piše zakone, tamo je trbuh bog, a kome je bog trbuh, taj je neprijatelj krsta Hristovog. Ko je neprijatelj krsta, taj je neprijatelj Hrista, Spasitelja našega i Boga. Dakle, evo kako ćete ubuduće postupati. Čim neko počne da ustaje protiv raznih podvižničkih ustanova Božijih, pitajte ga: koju ustanovu on prihvata ako ovo odbacuje? Na primer, ako neko odbacuje post, pitajte ga: A da li je potrebno odlaziti u crkvu? Da li je potrebno držati domaće molitveno pravilo? Da li je potrebno ispovedati se i ostalo? I najverovatnije će se ustanoviti da on odbacuje sve to. Biće vam jasno da on uopšte ne cilja na post, nego je protiv bilo kakvih ograničenja. On bi voleo da živi potpuno po svojoj volji. Pa neka ga, neka živi kako želi. Vi mu ipak neizostavno pročitajte reči Božije koje se odnose na široki put. To je dužnost svakoga ko zna reči Božije o ovome putu. Naime, kada za sve ovo pitate, ispostaviće se da je čovek koji na ovaj način mudruje, reklo bi se, sasvim druge vere. Slobodno mu to kažite. Kažite mu: „Brate, ti imaš drugog boga, druge zakone, druga uzdanja, a nama je Bog Gospod Isus Hristos Koji je postio, majka nam je sveta Crkva koja svojim ustavima zahteva post. Pomoćnici su nam sveti apostoli, pastiri i učitelji vaseljene, a svi su oni od reda bili isposnici i zakonopoložnici posta. Prema tome, mi ne možemo drugačije postupati, a ti slobodno idi svojim putem“. Šta mislite, hoćete li ubediti takve? Možemo li to postići? Takvima je čelo gvozdeno i vrat nesavitljiv. Šta ćete sa njima učiniti? Nemojte misliti da oni imaju bilo kakve opravdane rezone. Ne, oni se samo jako inate. Recimo: kriva tumačenja koja ste čuli verovatno se u njihovoj sredini smatraju za uzvišene ideale. Mećutim, šta je tu zapravo u pitanju? Oni kažu: „Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta“. Ko će, međutim, osporiti ovu tvrdnju? Zar oni koji poste praktikuju uzdržavanje od hrane zato što se plaše da će se njome oskvrniti? Bože sačuvaj, niko ništa slično ni ne pomišlja. Međutim, mudraci ovoga veka pletu laži ove vrste da bi na neki način sebe opravdali pobožnim dobrim namerama. Oni koji ne drže post oskvrnjuju se, ali ne hranom nego kršenjem zapovesti Božije, nepokornošću i inaćenjem. I oni koji poste a ne čuvaju srce svoje u čistoti ne mogu se smatrati čistima: neophodno je i jedno i drugo – telesni i duševni post. Tako se u poukama govori, tako se i peva u crkvenim pesmama. Ko to ne ispunjava – za to sam post ne snosi nikakvu krivicu. Zašto se uklanjati od posta pod ovim izgovorom? Trebalo bi pitati one koji ne žele da poste, da li svoje srce čuvaju u čistoti? To je teško verovatno. Ako je i uz post i praktikovanje drugih podviga teško upravljati našim dragim srcem, bez posta o tome ne može biti ni govora. Setite se kako je jedan starac sreo mladog monaha koji je izlazio iz krčme i rekao mu: „Čuj, brate, nije dobro da tu odlaziš“, na šta mu ovaj odgovori: „More mani, važno je da srce bude čisto“. Tada starac sa čuđenjem reče: „Koliko godina živim u pustinji, i postim, i molim se, i retko kuda odlazim, pa još uvek nisam stekao čisto srce, a ti, mladiću, ideš od krčme do krčme, ali si već stigao da zadobiješ čisto srce! O divnog li čuda!“. To isto treba kazati i svakome ko odbija da posti. A ono što se tamo dalje kaže: „Onaj koji jede neka ne osuđuje onoga koji jede“ – to ne vodi ničemu. Naime, ovde je reč o pouci. Ukoliko se ubrajamo među one koji poste. zahvalićemo za savet ili podsećanje, ali onaj ko ne posti pozivajući se na ove reči ne oslobađa se od obaveze da posti i od odgovornosti za kršenje posta. Ko osuđuje onoga koji ne posti greši, ali onaj koji ne posti time ne postaje pravedan. I zato nemojmo osuđivati, nego svako neka postupa onako kako želi. Međutim, za pravilo ili zakon posta treba se boriti i ne davati slobodoumnima mogućnost da u svojoj iskvarenosti pletu svakojake laži. Najzad, Zlatoustovo snishođenje prema onima koji nisu postili pokazuje samo dobrotu njegovog srca i želju da se na svetlo Hristovo Vaskrsenje svi raduju i da ne bude ni jednog tužnog lica. Takva je želja svetog Oca, a da li se ona zaista ostvaruje na delu – jedino je Bogu znano. Vi možete govoriti bolesniku: „Ozdravi, ozdravi!“, a da li će on od tih reči zaista ozdraviti? To isto odnosi se i na ove reči. Svi su pozvani na radost, ali da li se svi istinski raduju? Gde je tu savest? Bučno veselje i komešanje nije radost. Radost je prisutna u srcu koje se, međutim, ne raduje uvek prilikom spoljašnjih likovanja. Sveti Zlatoust, pretpostavljajući da mnoge grize savest zbog toga što nisu postili, već ovu samu grižu savesti poima kao pokajanje i epitimiju i zato sve razrešava radi radosti i veselja. Dakle, ti malobrojni koji se skrušavaju i tuguju zbog narušavanja posta zaista će okusiti duhovnu utehu i umiljenje srca, a drugi teško da će se toga udostojiti. Uostalom, neka tako bude. Zakonitost i obaveznost posta za sve zbog toga se ni ukoliko neće umanjiti.
 
90. O spletkarenju
 
Spasavajte se! Gledajte da ne dospete u nepriliku. Suviše ste se užurbali. Vreme je da se dozovete pameti i da dospete u valjano stanje – u protivnom će se sve srušiti, u vašim delima neće biti istrajnosti.
Za ono što ste mislili o promišljanju Božijem (imam na umu pokrete roptanja u vašem umu) podležete epitimiji. Kako možete sebi dopuštati takve misli? Tu se radi o huli, i to neposredno Gospodu u oči. Drugo bi bilo da ni o čemu niste imali nikakve prestave. Međutim, reklo bi se da se u mnogo toga razumete, pa ipak, toliko apsurdnih misli dopuštate da vam se vrzma po glavi. Sa time se ne sme šaliti. Razmišljanja o Bogu su velika stvar, jer se sve takve misli odvijaju pred Njegovim očima. Kako se u tom pogledu može dopustiti sebi lakomislenost? Šta je sa N. N.? Mislim da njoj nije svojstveno dobro nastrojenje srca. Kada je svojim rečima navela na vas teskobu, znači da ono što je izgovarala nije izlazilo iz dobrog izvora. Ili se uklonite od nje, ili razgovarajte sa njom tako da se nikada ne dotičete ličnosti drugih osoba. Kakvo je to skaradno uživanje u spletkarenju i osuđivanju? Pripremite zihernadlu i uvek je nosite sa sobom, pa, čim vaš jezik počne da izriče osude, bespoštedno ga bodite.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *