СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
81.О благодати Божијој
82. О лукавству које се скрива у човековој развраћеној вољи
83. О поправљању грешног живота
84. О трезвености и добром расуђивању
85. О мисли која искушава
86. О спречавању сопственог пада
87. О примењивању правила спасења, писаних за монахе, на мирјане
88. О узаном и широком путу у овом животу
89. О посту
90. О сплеткарењу
 


 
81.О благодати Божијој
 
Како разликовати шта је дејство благодати а шта је властита жеља да се пребива у добру?
Нема потребе да се уопште прави оваква разлика. Истински хришћански живот устројава се узајамним деловањем благодати, с једне, и властите жеље и слободе, са друге стране, тако да благодат без слободног покретања воље ништа не може учинити са нама, као што ни властита жеља, уколико није укрепљивана благодаћу, не може донети успех ни у чему. Обе ове силе укрштају се у јединственом делу устројења хришћанског живљења. Међутим, шта у сваком нашем делу припада благодати, а шта властитој жељи – то је веома тешко прецизно разграничити, али за тим нема ни потребе. Знајте да благодат никада не врши насиље над слободном вољом и никада је не оставља саму, без своје помоћи, уколико је она тога достојна, уколико има за тиме потребе и уколико се за то моли. Господ је близу, молите се. Постоји, међутим, и безблагодатни живот, који само личи на благодатни. Разлика између ова два вида живота састоји се у унутрашњем настројењу срца и у моралној чврстини. Да ли је у питању један или други тип живота – то може разлучити само око Божије, а ми треба да гледамо искључиво на себе и да са болом срца вапијемо Господу: “О, Господе, спаси! О, Господе, поведи добро!” Испразну љубопитљивост најбоље је одгонити од себе.
 
82. О лукавству које се скрива у човековој развраћеној вољи
 
Написали сте: “Има оних који сами отпочињу да одсецају своје пороке, али овај напор улажу само извесно време, да би га затим оставили. То је самовољно исправљење, без унутарњег духа живота”. Како је то могуће? Зар је могуће даје Бог неправедан? Наиме, човек је ипак имао жељу и улагао је напор. Зашто је онда остављен без подршке?
Не брините се: Господ никога неће ожалостити. Ни чаша воде неће бити заборављена, а камоли тако велики напор! Међутим, потребно је само да све што се чини буде предузимано ради Њега и Њему посвећено у срцу. Али често се дешава да се само наизглед чини дело Божије, док је у суштини реч о нечему сасвим другом. Колико се само лукавства скрива у развраћеној вољи човековој, и ко је у стању да разлучи сва лутања и распућа човекова? Исприповедаћу вам један случај који се догодио у Москви 1812. године, а за који сам чуо из казивања других људи. Живео је тада у Москви један благочестиви човек, испосник, богомолитељ, пун милости према сиромасима. Сви су га поштовали, сви су били сигурни да је његов врлински живот устројен на чврстим темељима. Међутим, када су Руси напустили Москву, након уласка у град француских трупа, сви обичаји и норме живота у граду били су погажени и свако је могао да живи како му воља. Овај човек, који је такође из неких разлога остао у Москви, одједанпут се предао пијанству и нечистом живљењу са таквом несуздржаношћу и толиком бесрамношћу какви се ретко срећу чак и код окорелих грешника. Једино је Господу знано шта ово значи. Међутим, ово нисам исприповедао да бих осудио тога човека (јер су многе сплетке непријатељске, а малене су снаге наше), него само да бих разјаснио мисао коју намеравам да вам изложим. Наиме, ево шта мислим. Могло се догодити да је он у срцу увек имао порив да чини таква рђава дела и да се срцем никада није њих одрицао, само су га спољашње околности у којима се он раније налазио суздржавале и чиниле да се исправно влада. Међутим, када је ова баријера уклоњена, расположења која су се скривала дубоко у срцу испливала су на површину и пројавила се у одговарајућим делима. Колико ли на свету има оваквих људи? До одређеног тренутка, рекло би се, њихово понашање је потпуно ваљано, да би у једном моменту све пало и показало се као потпуно лажно. Шта је разлог томе? То што су сви њихови поступци били изазвани спољашњим разлозима, а када су околности измењене, сама дела њихова постала су другачија. Нико осим Господа не зна ко има овако устројен поредак живота. Свако треба сам за себе да размотри да ли се његово ваљано понашање темељи на оваквим непостојаним основама. Ако је нечија исправност управо овакве природе, може ли се уопште говорити о повлачењу благодати у случају њеног губитка, када је јасно да се ту ништа није чинило Господа ради, и може ли се говорити о скретању са пута спасења када се такав пут уопште при томе није ни имао у виду?
 
83. О поправљању грешног живота
 
Шта значи сузити сферу греховних покрета?
То заправо значи преустројавање поретка свог спољашњег живота и својих активности по духу новог живота. Када је човек одан греху, тада све душевне снаге и све телесне функције служе управо греху, па је према томе и начин домаћег живота и свих спољашњих односа прожет тим истим духом. Међутим, ако након обраћења грешник не одступи од својих пређашњих активности и ранијег начина живота, они ће га лако повући назад, на старо. Неопходно је све изнова устројити и свуда увести нови поредак. Тако, рецимо, око је навикло да гледа оно што је потхрањивало грех, ухо је навикло да слуша оно што је годило страстима, и друга осећања су такође представљала оруђа порочних наклоности. Сада је, насупрот томе, потребно учинити их оруђима правде и истине. Нека око уместо свакојаких рђавих слика посматра представу Страшнога суда или било какву другу иконичку представу; нека ухо слуша црквено појање уместо наслађивања саблажњујућим песмама и сличним. Уместо разних пријатељских чаврљања, забава, весеља, потребно је прибећи другим начинима устројавања узајамних односа. На пример: одлажењу у цркву, разговорима са људима који воде духовни живот и слично. Ако смо имали навику да лежемо и устајемо у одређено време, да имамо такву и такву трпезу јер смо у то време имали одређене потребе, сада свему треба придати другачији садржај и за све одвојити неко друго време. Раније смо радо читали такве и такве књиге – сада је потребно одбацити их и узети у руке реч Божију и светоотачке списе. На тај начин треба преиспитати целокупно своје понашање, све своје активности, и свуда ставити за правило да чинимо оно што од нас захтева дух новог живота. Овакве нове активности су за душу изранављену гресима или душу којој је неопходна помоћ попут мелема на рану. Ко, држећи се пређашњег поретка, жели да се очисти од страсти, узалуд обмањује себе надом. Зашто се Марија Египћанка није вратила у Египат да би се настанила у тамошњим пустињама, него се удаљила чак у прекојорданску пустињу? Зато што би се пре него би доспела до египатске пустиње неизоставно морала срести са стварима које су јој биле миле и тешко да би нашла у себи снаге да се супротстави подстицајима греховним који би свакако од тога произашли. Тако свако треба да поступа. Када поставимо добру намеру да се исправимо, морамо одбацити све пређашње навике и чврсто установити за себе нови поредак живота и нова правила. На тај начин ће се порочне наклоности и страсти спутати и зауздати.
 
84. О трезвености и добром расуђивању
 
Написали сте: “Војник Христов треба да има два будна стражара – трезвење и добро расуђивање”. За трезвење је јасно, али када је реч о добром расуђивању, поставља се питање: како распознати cвe оно што ће током дана наићи и какви се покрети зато могу појавити у души током дана приликом наиласка различитих искушења?
Наравно, немогуће је све предвидети, али много шта је ипак могуће, нарочито онима којима дневни послови иду неким мање-више установљеним редом. Када одлазимо у неку кућу, већ унапред можемо замислити кога ћемо тамо имати прилике да сретнемо, о чему ће бити речи и томе слично, и зато унапред можемо претпоставити да ли ће тамо у нама бити подстакнута сујета или гнев или нека друга страст, па се у складу са тим благовремено припремати за отпор. Чак и уколико се ни са чим од онога што смо претпостављали не сретнемо, ипак ће нас већ и само претпостављање напада држати у будном опрезу, а то већ веома много значи. Неко може помислити да је довољно да размисли о томе како ће поступити у моменту када наиће на одређену тешкоћу. Разуме се, такав начин размишљања је исправан, али ипак се може догодити и то да пре него што почне да расуђује срце већ буде успламтело страшћу и не буде кадро да је заузда. Ова потоња околност заправо изазива неопходност претходне припреме за сусрет са најразличитијим могућим случајевима. Они који су много тога искусили и који су у многим случајевима извојевали победу лако обуздавају себе, шта год срели на свом животном путу, због тога што су управо услед великог искуства спремни на све. Међутим, почетницима у духовном животу боље је да се унапред припремају. Да бисмо се ваљано суочавали са разним непредвиђеним случајевима који излазе из круга уобичајеног стања ствари, добро је упражњавати намерни мислени рат. Конкретно: у стању душевног спокојства замишљати да смо под утицајем одређених осећања и срдачних покрета и у истом моменту расуђивати о томе какав бисмо отпор пружили или како бисмо душу подстакли на добро настројење. На пример, у одређеним околностима у нама се може подићи бура гнева због одређених речи, погледа, ставова и томе слично. Такав гнев треба кротити одређеним представама. У неким случајевима у нама се може родити завист – њу треба одагнати на такав и такав начин, и тако даље. Ако се кроз овакве вежбе проведу сва рђава осећања и покрети срца, тешко да ће нека експлозија страсти моћи да нас изненади или сачека неспремне. Упражњавања овакве врсте доприносе прилагодљивости душе или рађању у њој потреба супротних порочним наклоностима срца, тако да човек који је задобио овакву навику може без особитих тешкоћа прелазити из страстних стања у бестрасно. А управо у томе се састоји победа или избегавање борбе.
 
85. О мисли која искушава
 
Када конкретно треба деловати офанзивно, а када одбрамбено?
Ово ће разлучити искуство. Некима је боље да делују на први, а другима на други начин или да се опредељују час за један, час за други начин борбе. Међутим, уопште узев, познато је да је у почетку боље деловати одбрамбено, односно уклањати се. Другим речима, када наиђе мисао која нас искушава или некакво лоше осећање, не треба се лаћати изналажења помисли или радњи којима бисмо их одагнали, него, удаљивши од њих пажњу, обратити се Господу и, приковавши за Њега поглед свога ума, преклињати Га усрдно да нас избави од напада непријатеља, слично као што се мала деца, када виде некакву опасност од људи или од животиња, не хватају са њима у коштац, него, вичући из свег гласа, трче оцу или мајци, надајући се да ће их они избавити од невоље. Неки људи током читавог свог живота остају управо са овим оруђем. Имам утисак да сте за ово сазнали из поглавља презвитера Исихија. Ако сте заборавили, прочитајте поново. Држите се овог савета и никада нећете бити губитник.
 
86. О спречавању сопственог пада
 
Шта значи савет да за време саме духовне борбе не треба размишљати о средствима за њено спречавање у будућности?
Чини се да је то веома јасно и да не изискује додатна објашњења. Душа која жуди за чистотом, а утолико пре душа која је већ окусила насладу унутрашњег спокојства, не може да не осећа тугу када наилазе нечисте страсти или када се било чиме ремети њено унутарње спокојство. У таквим моментима она је незадовољна собом и гневи се на узрок свог неугодног стања. Желимо ли да се за убудуће оградимо од сличних околности, наравно, потребно је предузети придржавање одређених правила како би се ти поводи уклонили. Међутим, ово не треба чинити у стању незадовољства, мрзовоље и гневљења на себе, јер гнев не зна за меру и може нас подстаћи да се латимо тако строгих правила којих нећемо моћи да се придржавамо и зато ћемо бити приморани да их изменимо. А та промена правила представљаће за нас нови пораз, који неће проћи без наношења штете. Ово можемо објаснити једним једноставним примером. Догодило вам се да сте се успавали, због тога осећате раслабљеност, хладноћу и збрканост мисли. Утолико вам је теже што знате да сте изгубили и уобичајено време за молитву или сте пропустили неку црквену службу. Узрок прекомерног сна било је то што сте узели више хране него што то обично чините, а то је опет било узроковано чињеницом да је пре него што сте обедовали неко долазио и заокупио вашу пажњу, после чега сте у стању расејаности јели колико вам је душа хтела. Пошто сте све ово сагледали у стању мрзовоље и гнева на себе, рећи ћете: нећу примати никога, за столом ћу јести само једно јело – или ћете себи одредити сухоједење или правило да не спавате у постељи, него у седећем положају. Пошто сте донели такву одлуку, наредићете послузи да распреми кревет, и ваша ће постељина бити изнета. Следећег дана наићи ће неки посетилац, али ће послуга, по вашој заповести, одбити да га прими. Међутим, пренеће вам да је била у питању та и та особа, вама потребна, са којом је ипак неизоставно било потребно видети се. Осетићете мрзовољу, али и свест да је не можете одбити. Доћи ће време да седнете за сто. Појешћете оно што је припремљено, али ћете осетити да је трпеза исувише скромна и зажалићете што се куварица није оглушила о вашу вољу и што није припремила макар још једно јело. Најзад, доћи ће време за спавање. Сешћете у фотељу, задремаћете, али нећете моћи да заспите, и тако ће проћи доста времена. Најзад ћете заспати, али ћете се убрзо пробудити; до зоре је остало још доста, али вама се никако не спава, иако би вам било потребно да одспавате још мало. Тако ће проћи још сат-два; најзад долази време за устајање. Устајете, у глави вам је мутно, боле вас крста, једва ходате, руке вас не служе, чини вам се да сте се разболели; наређујете да се опет донесе постељина, и, пошто сте наредили да се припреми укусно јело, лежете да спавате. Пошто сте се добро наспавали, једете до миле воље и то веома касно увече, примате све који су дошли у посету и не можете се довољно напричати, о чему год била реч. Ето у какво сте стање доспели! А шта је узрок томе? То што нисте на време почели да се чувате од падова.
 
87. О примењивању правила спасења, писаних за монахе, на мирјане
 
Сви чланци које сте ми послали садрже искључиво монашке поуке; световњацима оне нису примерене. Желим да вам пренесем мишљење особа којима сам имао прилике да читам неке ваше чланке.
Мислим да њихово мишљење не стоји. Рекао бих да се ове поуке могу применити на свакога ко истински ревнује за спасење. Та ревност ће их научити на који начин да искористе све то и како да чак и она правила која се односе искључиво на монахе примене на себе. А ко нема оваквих брига, њему никакво поучно штиво неће помоћи. Људи имају обичај да кажу: само људи блиских срца могу да се разумеју. Они који су давали поуке чинили су то из исправних побуда душе, будући да су се те поуке родиле у њиховим срцима захваљујући њиховом властитом расуђивању и искуству. То је, дакле, производ њиховог срдачног расположења. Општи дух који је одушевљавао и њих и сва њихова расположења био је дух ревновања за своје спасење и спасење свакога човека. Тај исти дух налази одраза и у њиховој речи и прожима сваки њихов спис. Сада свако ко ревнује за своје спасење, читајући њихове поуке, продире, не заустављајући се на самим словима, до њиховог духа и по духу ревновања који га обузима улази у настројење слично ономе које је обузимало подвижнике који су писали те поуке и изазива саосећање са свим расположењима која су испуњавала срца њихова, нашавши одраз у њиховим списима и поставши њихов главни садржај. Расположења оних који жуде за спасењем, односно она настројења која је неопходно постићи на путу ка спасењу подједнака су код свију, без обзира на то да ли се ради о монасима или не. Разлика је само у спољашњим делима у којима ова расположења налазе свој израз. Ево због чега сматрам да свака поука која је написана за отшелнике и коју је писао отшелник представља слатку духовну храну за свакога ко ревнује за своје спасење. Тамо ће он наћи све што му је потребно и успети да то примени на свој начин живота, изузев у случајевима када се помињу дела неспојива са његовим животним поретком.
Монаси су хришћани, и они који ступају на пут монаховања не брину се ни за шта друго и не предузимају никакве друге напоре него оне који су усмерени ка томе да постану истински хришћани. И световњаци су такође хришћани, и они морају да ревнују за то да буду истински хришћани. Према томе, монаси и мирјани имају највећи део заједничког. Како се онда поуке монасима не могу применити на живот у свету? Постоји један део намењен монасима који није примерен световњацима, али то је део који се тиче само спољашњег поретка живљења и односа, а не унутарњих расположења и самог духа. Ово потоње мора бити једнако за све, јер је “један Господ, једна вера, једно крштење” (Ефес.4,5). Ево због чега добри мирјани који ревнују за спасење своје душе веома радо читају аскетска светоотачка дела Макарија Великог, Исака Сиријског, Јована Лествичника, авве Доротеја, Јефрема Сиријског, “Добротољубље” и друго. А за оне који се клоне поука наведених у мојим чланцима и сами видите да се може рећи: духа Христова немају у себи. Можда је ова реч и престрога, али шта да радим.
Нека ваши познаници поразмисле сами: о чему се говори у тим чланцима? Како победити страсти, како очистити своје срце, како у њему укорењивати добра расположења, како се молити и напредовати у молитви, како добро устројити своје мисли и стално чувати своју пажњу у стању нерасејаности и друго. А зар то не треба да буде предмет старања сваког хришћанина? Зар Господ и апостоли нису свима дали заповести које се тичу овога? Тако Господ поручује: “Бдите и молите се” (Мт. 26,41); “Бдите, дакле, у свако време молећи се” (Лк.21,36). То је заповест о пажењу на себе, једном од главних духовних подвига који се другачије назива трезвењем, према речима апостола, који поручује: “Будите трезвени и бдите” (1.Петр.5,8). Али да неко не би помислио да је ово обавезујуће само за апостоле или само за савршене хришћане попут њих, Господ је додао: “А што вама говорим, свима говорим: стражите” (Мк. 13,37). С којим правом бисмо све поуке о пажњи, трезвењу, стражењу духовном, што је превасходни предмет аскетских списа и чланака које сте ми послали назад, сматрали да се односе само на монахе. а не и на људе који живе у свету? По овоме расуђујте и о осталом. Тако. када се говори да су уска врата и тесан пут што воде у живот (Мт. 7,14). тиме се даје на знање да су они уски и тесни не само за монахе. него за све људе који се труде да уђу у живот, и према томе да онима који живе на широким путевима, без обзира да ли су они монаси или живе у свету, тамо неће бити места. Такође се говори о томе да “онај ко се подвизава од свега се уздржава” (l. Кор. 9,25), да треба “умртвити удове своје који су на земљи” (Кол. 3,5), да ваља “тражити оно што је горе и мислити о ономе што је горе, а не што је на земљи” (Кол. з, 12), молити се непрестано (l Сол. 5,17), чинити све да живот наш буде скривен са Христом у Богу (Кол. 3, 3) и тиме се свима без изузетка налаже као обавеза подвижништво, умртвљавање тела, одвајање од свега земаљског, непрестана молитва, ишчезавање у Богу. А управо о томе, једино о томе се говори у монашким списима.
Рећи ћете: а ко се овоме противи? Ко не зна за то и ко то неће и сам казати? Међутим, не ради се о томе. Закон Божији не треба прилагођавати нашим склоностима, које обично називамо слабостима, него наш врат треба сагнути под јарам светог и непроменљивог закона Божијег. Није ли свима знано да Господ штедри и милостиви, као што не ставља на нас бремена чија тежина превазилази наше снаге, тако не допушта ни никакво раслабљење? Дакле, зашто бисмо о томе уопште и говорили? Они који постављају приговор о коме пишете углавном припадају млаким хришћанима који су склони да говоре: “Зар сам ја свештеник или монах?” или: “Па ја живим у свету” – ограђујући се од строгог испуњавања јеванђељских заповести. Међутим, да ли су такви свесни шта говоре? Уколико се ограђују не само од испуњења извесног правила него и од слушања о потреби њиховог испуњења, позивајући се на то да су световњаци [мирјани], не везују ли се тиме за свет који је супротстављен Јеванђељу? То је заиста страшно; овај свет је област погибли. О хришћанима Господ говори преко апостола: “Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас Ја избрах од света, зато вас мрзи свет” (Јн. 15,19). Тако, дакле, истински хришћани, макар живели у свету, не припадају овој страшној области христомрзачког и од Бога одбаченог света и не сматрају себи страним ни један савет који је изашао из уста Господа Исуса Христа и Његових светих апостола, не клоне се никаквог учења које се држи у Светој Православној Цркви, не гнушају се и не клоне се тога.
Али доста смо писали о овоме. Жалосно је то што се овакав начин размишљања све више и више шири. Истини Божијој тиме се, наравно, никако не може наудити. Она ће занавек остати непроменљива. Али тешко је то што они који се удаљују од те истине себе осуђују на погибао. Такви људи налик су на оне који би ударцем песнице желели да отупе оштрицу мача. Хоће ли имати успеха? Не. Мач речи Божије не може се скршити. И тешко је таквима противу бодила праћати се.
 
88. О узаном и широком путу у овом животу
 
Ево шта се још непрестано код нас говори: “Господ је створио човека и увео га у рај и обдарио га свима добрима да би се наслађивао њима. После пада човеку су, премда је био прогнан из раја, способност наслађивања и начини да дође до насладе ипак остављени. Цветови су наслада чулу мириса, плодови чулу укуса, звездано небо очима, певање птица слуху. Даље, због ових разлога човек је измислио и музику. Напокон, и све у природи говори о доброти Саздатеља света. Међутим, појављују се људи који и поред добре воље Творца све желе да ограниче и свему да поставе преграде. Они врше насиље над природом и Бога приказују онаквим какав Он није”.
Ето докле смо дошли! А ја сам, пошто сам вам прошли пут написао да ни мирјани који желе да буду истински хришћани не треба да одбацују строгост монашких правила, мислио да сам све већ убедио и да сам све недоумице разјаснио. О, колика је овде збрка у схватањима! Имам утисак да сте доспели у ћорсокак, мислећи да је истина на њиховој страни. Камо среће да сте им казали: “Веселите се, пријатељи, отворите широм сва врата утеха и наслада овога света и ликујте на гозби овога живота! Нико вас не ограничава и никакве вам препреке не поставља. Живите како вам је воља. Вама се само обраћа реч Господња говорећи да постоје два пута којима ходе синови људски, пут уски и пут широки, и да овај први води у живот, а овај потоњи у погибао. Нисте ли и сами вољни да прочитате како је Господ о овоме казао у своме Јеванђељу: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,13-14). Ако желите да чујете, чујте, а ако не желите, како вам воља, јер ово није људска измишљотина него заповест Господња”. О, и те како! “Борите се да уђете на уска врата”, – говори Господ на другом месту – “јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи” (Лк. 13,24). Борите се, другим речима хитајте, као да трчите надмећући се са другима да достигнете циљ пре свих и да уђете на уска врата, борећи се за тај циљ без обзира на друге и као да вам други нису важни. О, пустите ме, пустите ме да уђем! Као да се плашите да се не затворе та врата! А зашто је то тако, није наше да расуђујемо; овако је Господ заповедио, и то је све. А какав је то Господ? Он је ради вашега спасења Сам пошао по том тесном путу пре нас и, пошто је претрпео сваковрсне муке, са крста је предао Дух свој Господу, казавши распетом разбојнику: “Данас ћеш са Мном бити у рају” (Лк.23,43). Па Он је Спаситељ наш, и сви који желе да достигну у спасење дужни су за Њим ходити. Ићи за Њим не може се другачије него са крстом: “Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде” (Мк.8,34). И тако, дакле, сви који су зажелели да доспеју у спасење кренули су за Њим тесним и тескобним путем: апостоли, мученици, преподобни и сви спасени који сада настањују град Божији, Јерусалим небески. Па шта онда чинити? Очигледно је да је немогуће другачије доспети у спасење уколико међу спасенима нема ни једнога ко није доспео у место вечног спокојства а да претходно није ходио тесним путем. Није ли боље повиновати се овој неопходности, па макар нам се она не чинила нимало слатком? Много је теже вечито се мучити. Према томе, нека они који имају жељу да доспеју у спасење нађу начина да се приморају да то и постигну, не измишљајући за себе никаква оправдања. Тешко је, али шта да се ради. Ваљда се овакав живот управо и назива подвигом и жртвом, као што говори за себе апостол: “Јер ја се већ приносим на жртву” (2Тим.4,б). А они који то не желе, нека чине како им је воља, само нека знају да сваковрсна ограничења не представљају људску измишљотину, него су заповест Божија.
Овоме се може додати и још неко објашњење због чега је неопходно ово или оно конкретно ограничење. Рецимо, зашто је неопходан пост, усамљивање, молитвени напор и слично. Али за сада ћу ово оставити по страни. Они који ходе спасоносним путем знају колико је и једно и друго неопходно, а онима који се клоне тога пута нема потребе ни говорити. Када је реч о кривим тумачењима о којима сте питали, подсетићу вас да сам већ једном приликом о томе већ писао. Тачно је да је у рају било много ствари које су биле кадре да човеку причињавају насладу, али те ствари су представљале спољашњи украс рајског живљења, а не циљ човековог постојања. Циљ је био другачији: он се састојао у пребивању у заједници са Богом посредством слободног испуњења воље Божије. Када би рај занавек остао човеково обиталиште, сигурно је да 6и се сви људи наслађивали и спољашњим насладама, али нико о томе не би ни размишљао, нити би се на било који начин старао о томе. То 6и био неодвојиви и неизбежни пратилац богоугодног живљења. Према томе, ни у рају не 6и говорили о задовољствима нити би се за њих паштили; међутим, ми који смо рај изгубили желимо да насладу прогласимо за главни циљ нашега живота. Ипак, када 6и насладе законито могле представљати удео палог човечанства, Господ не би ни помислио да изагна из раја пале прародитеље. Међутим, пошто их је изагнао, тиме је показао да живљење у утехама не приличи палим људима. Наиме, греховним падом изменио се сав поредак ствари. Живот човеков постављен је у кратке временске оквире, препуне патњи и невоља, са циљем да се човек уразумљује, исправља и очишћује како би постао достојан насладе у другом, вечном животу, рајском. Истински живот човеков наступа после смрти или, тачније речено, након васкрсења, а овај живот је само предворје његово или припрема за њега. У поредак тога живота Господ је уметнуо и сваковрсне недаће и тешке спољашње околности и за њега је прописао разна ограничавајућа правила као мере очишћења. Мученици су били стругани оштрим гвозденим зупцима и тиме припремани за рај. То је представа овог садашњег живота човековог у коме свако од нас очишћујућим тескобама које као да нас стружу бива припреман за блажену вечност. А ево шта из овога следи. Омогућите сваком човеку да добро разуме и да у срце уметне мисао колико је кратак овај садашњи живот и како много плодова он може сабрати од његових тескоба и ограничења за живот будућега века, коме неће бити краја, и он не само што их се неће клонити, него ће, напротив, и молити да их се удостоји и настојати да до њих доспе као до неког блага. Тако чине сви они који на истински начин разумеју значај овог садашњег живота.
Из чињенице да су и након изгнања из раја остале још неке пријатне ствари којима се човек може наслађивати, нипошто не следи да никакво ограничење није умесно у поретку овог садашњег живота. У покушају објашњења овога, дошле су ми на ум речи нашег драгог учитеља Ј. К. Амфитеатрова. Једном приликом шетао сам са њим по шуми. У неком моменту сам као узгред питао: “Зашто постоје толики контрасти међу предметима из природе и ваздушним појавама, чему толике разноврсности? Ево, овде је тако леп цвет, али само мало даље џикља коприва или трње. И на небу је час светло, час облачно”. “О, како си чудан”, – одговори он. “Ти контрасти су велико дело у икономији промишљања Божијег о нашем спасењу. Милосрдни Бог овим ти говори: требало би да зној никада не престане да капље са твога лица, изможденог и уморног, али Ја ти понекад дајем да окусиш радост живљења, допуштам очима твојим да уживају у светлости, допуштам челу твоме да са њега нестану боре и уснама твојим да се на њима појави осмех како не би изгубио наду и како не би пао у очајање. Било би праведно да земља рађа само трње и чкаљ, али Ја ипак понекад заповедам земљи да ти све даје у изобиљу ради насладе, како не би изгубио сигурност да још увек постоји могућност да вратиш изгубљено блаженство. Било би праведно да у ваздуху над твојом главом и око тебе само севају громови и муње или се ковитлају буре, али ето, ти ипак често видиш сјајно сунце, уживаш у пријатној свежини јутра и усхићујућој тишини вечери, како би се опомињао да небо није потпуно затворено за тебе, да ти је Моје наручје отворено и да сам спреман да те примим у небеска обиталишта”. Ево, дакле, зашто су и изван раја остављене неке лепоте у природи, а не зато да би се од ових мрвица правила весела гозба током читавог живота, или да би се из ових крхотина правио храм среће. Међутим, наши сластољупци и хедонисти све то разумеју другачије. По њиховом мишљењу, свако ограничење и свака баријера утехама и насладама представља насиље над човековом природом и противна је вољи Божијој. Већ сам у самом почетку рекао да то није противно вољи Божијој, јер је Господ заповедио да идемо тешким путем, а да у томе нема никаквог ограничења по човекову природу схватићете из следећег. Када је човек пао, он не само што је изневерио своје назначење, него је и примио у себе извесна начела туђа његовој природи као својеврсно семење свакога зла које ће из њих произрастати. Према томе, у паломе човеку треба разликовати оно што је својствено његовој природи од онога што му није својствено, иако такође у њему постоји. Сва ограничавајућа правила и мере које је Господ прописао и устројио усмерени су искључиво против овог рђавог семења уметнутог у човеково биће са стране, како би то семење било угушено и како би тиме била дата слобода истинској природи људској.
Према томе, ограничавање није насиље над природом, него благотворна помоћ која јој се пружа. Ограничења су исто што и операција којом се одсеца оболели уд или мелем захваљујући коме штетна материја бива избачена из организма. Наша природа је поробљена. Господ ограничавањем оних који су је поробили жели да је ослободи, а ми вичемо: “Не дирај ме немој ме ограничавати!” и на тај начин, уместо да се боримо за себе, наносимо себи зло. Хедонисти су јадни људи, потпуно пропали. Не ради се о томе да никаква утеха у животу није умесна. Наравно, ми све из руке Господње треба да прихватамо са благодарењем, али не смемо јурити за задовољствима, а утолико пре не смемо их сматрати главним циљем нашег живота и још мање устајати против сваког ограничавајућег правила, не желећи ни да знамо за то да су та правила прописана од Самог Господа. У овом потоњем, поред неразумевања, уочљиво је чак и богоборство. Ево докле смо дошли! Сви ти хедонисти су лакомислени. Оно што нас сада сналази у овоме веку још није ништа страшно, међутим, шта ће се догодити на оном свету? Тамо ће бити тескоба, тескоба горка и лишена сваке радости, тескоба бескорисна. О, Господе, помилуј и спаси нас!
 
89. О посту
 
Колико се много говори о посту, колико се често устаје против њега и говори: чему пост, и то тако строг, када Господ Сам говори да не прља човека оно што улази на уста него оно што излази из срца (Мт. 15,11), а и апостол учи: “Који не једе нека не осуђује онога који једе” (Рим. 14,3), и свети Златоуст на дан свете Пасхе позива у радост све – и оне који су постили и оне који нису постили.
Чини ми се да после онога што сам вам раније писао мисли које ћу сада изнети неће за вас представљати неку особиту тешкоћу. Сироти пост! Колико је само претрпео поруга, исмевања, прогона, али се ипак по милости Божијој одржао. Па како би другачије и могло бити? Он има чврсту потпору – Господ је постио, апостоли су постили и при томе не мало, као што сведочи за себе апостол Павле, говорећи: “У многом пошћењу” (2.Кор. п,27). И сви свети угодници Божији држали су строг пост, тако да, када бисмо били удостојени виђења рајских обиталишта, не бисмо тамо нашли ни једнога коме не би био стран подвиг поста. Тако и треба да буде. Наиме, кршењем поста изгубљен је рај, па је предузимање строгог поста морало да се појави као једно од средстава за враћање изгубљеног раја. Мајка наша, света Црква, милостива је и жалостива срца и никада се не понаша као маћеха према нама. Зар би нам она ставила на плећа толико тешко бреме када оно не би било потребно? Она нам ипак то налаже – очигледно је да другачије није могуће. Морамо се покорити. И сви који желе да се спасу покоравају се. Погледајте око себе. Чим неко почне да се више стара за душу своју, одмах отпочиње пост, и што веће старање показује, утолико строже пости. Зашто је то тако? Зато што се уз пост ово дело одвија успешније и лакше је овладати властитом душом. Ко се уклања од поста, њему, очигледно, спасење није нарочито вредно. Наиме, тамо где трбух пише законе, тамо је трбух бог, а коме је бог трбух, тај је непријатељ крста Христовог. Ко је непријатељ крста, тај је непријатељ Христа, Спаситеља нашега и Бога. Дакле, ево како ћете убудуће поступати. Чим неко почне да устаје против разних подвижничких установа Божијих, питајте га: коју установу он прихвата ако ово одбацује? На пример, ако неко одбацује пост, питајте га: А да ли је потребно одлазити у цркву? Да ли је потребно држати домаће молитвено правило? Да ли је потребно исповедати се и остало? И највероватније ће се установити да он одбацује све то. Биће вам јасно да он уопште не циља на пост, него је против било каквих ограничења. Он би волео да живи потпуно по својој вољи. Па нека га, нека живи како жели. Ви му ипак неизоставно прочитајте речи Божије које се односе на широки пут. То је дужност свакога ко зна речи Божије о овоме путу. Наиме, када за све ово питате, испоставиће се да је човек који на овај начин мудрује, рекло би се, сасвим друге вере. Слободно му то кажите. Кажите му: “Брате, ти имаш другог бога, друге законе, друга уздања, а нама је Бог Господ Исус Христос Који је постио, мајка нам је света Црква која својим уставима захтева пост. Помоћници су нам свети апостоли, пастири и учитељи васељене, а сви су они од реда били испосници и законоположници поста. Према томе, ми не можемо другачије поступати, а ти слободно иди својим путем”. Шта мислите, хоћете ли убедити такве? Можемо ли то постићи? Таквима је чело гвоздено и врат несавитљив. Шта ћете са њима учинити? Немојте мислити да они имају било какве оправдане резоне. Не, они се само јако инате. Рецимо: крива тумачења која сте чули вероватно се у њиховој средини сматрају за узвишене идеале. Мећутим, шта је ту заправо у питању? Они кажу: “Не погани човека оно што улази у уста”. Ко ће, међутим, оспорити ову тврдњу? Зар они који посте практикују уздржавање од хране зато што се плаше да ће се њоме оскврнити? Боже сачувај, нико ништа слично ни не помишља. Међутим, мудраци овога века плету лажи ове врсте да би на неки начин себе оправдали побожним добрим намерама. Они који не држе пост оскврњују се, али не храном него кршењем заповести Божије, непокорношћу и инаћењем. И они који посте а не чувају срце своје у чистоти не могу се сматрати чистима: неопходно је и једно и друго – телесни и душевни пост. Тако се у поукама говори, тако се и пева у црквеним песмама. Ко то не испуњава – за то сам пост не сноси никакву кривицу. Зашто се уклањати од поста под овим изговором? Требало би питати оне који не желе да посте, да ли своје срце чувају у чистоти? То је тешко вероватно. Ако је и уз пост и практиковање других подвига тешко управљати нашим драгим срцем, без поста о томе не може бити ни говора. Сетите се како је један старац срео младог монаха који је излазио из крчме и рекао му: “Чуј, брате, није добро да ту одлазиш”, на шта му овај одговори: “Море мани, важно је да срце буде чисто”. Тада старац са чуђењем рече: “Колико година живим у пустињи, и постим, и молим се, и ретко куда одлазим, па још увек нисам стекао чисто срце, а ти, младићу, идеш од крчме до крчме, али си већ стигао да задобијеш чисто срце! О дивног ли чуда!”. То исто треба казати и свакоме ко одбија да пости. А оно што се тамо даље каже: “Онај који једе нека не осуђује онога који једе” – то не води ничему. Наиме, овде је реч о поуци. Уколико се убрајамо међу оне који посте. захвалићемо за савет или подсећање, али онај ко не пости позивајући се на ове речи не ослобађа се од обавезе да пости и од одговорности за кршење поста. Ко осуђује онога који не пости греши, али онај који не пости тиме не постаје праведан. И зато немојмо осуђивати, него свако нека поступа онако како жели. Међутим, за правило или закон поста треба се борити и не давати слободоумнима могућност да у својој искварености плету свакојаке лажи. Најзад, Златоустово снисхођење према онима који нису постили показује само доброту његовог срца и жељу да се на светло Христово Васкрсење сви радују и да не буде ни једног тужног лица. Таква је жеља светог Оца, а да ли се она заиста остварује на делу – једино је Богу знано. Ви можете говорити болеснику: “Оздрави, оздрави!”, а да ли ће он од тих речи заиста оздравити? То исто односи се и на ове речи. Сви су позвани на радост, али да ли се сви истински радују? Где је ту савест? Бучно весеље и комешање није радост. Радост је присутна у срцу које се, међутим, не радује увек приликом спољашњих ликовања. Свети Златоуст, претпостављајући да многе гризе савест због тога што нису постили, већ ову саму грижу савести поима као покајање и епитимију и зато све разрешава ради радости и весеља. Дакле, ти малобројни који се скрушавају и тугују због нарушавања поста заиста ће окусити духовну утеху и умиљење срца, а други тешко да ће се тога удостојити. Уосталом, нека тако буде. Законитост и обавезност поста за све због тога се ни уколико неће умањити.
 
90. О сплеткарењу
 
Спасавајте се! Гледајте да не доспете у неприлику. Сувише сте се ужурбали. Време је да се дозовете памети и да доспете у ваљано стање – у противном ће се све срушити, у вашим делима неће бити истрајности.
За оно што сте мислили о промишљању Божијем (имам на уму покрете роптања у вашем уму) подлежете епитимији. Како можете себи допуштати такве мисли? Ту се ради о хули, и то непосредно Господу у очи. Друго би било да ни о чему нисте имали никакве преставе. Међутим, рекло би се да се у много тога разумете, па ипак, толико апсурдних мисли допуштате да вам се врзма по глави. Са тиме се не сме шалити. Размишљања о Богу су велика ствар, јер се све такве мисли одвијају пред Његовим очима. Како се у том погледу може допустити себи лакомисленост? Шта је са Н. Н.? Мислим да њој није својствено добро настројење срца. Када је својим речима навела на вас тескобу, значи да оно што је изговарала није излазило из доброг извора. Или се уклоните од ње, или разговарајте са њом тако да се никада не дотичете личности других особа. Какво је то скарадно уживање у сплеткарењу и осуђивању? Припремите зихернадлу и увек је носите са собом, па, чим ваш језик почне да изриче осуде, беспоштедно га бодите.

One Comment

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.