NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

SPASAVAJTE SE! – PISMA O HRIŠĆANSKOM ŽIVOTU

 

SPASAVAJTE SE!
Pisma o hrišćanskom životu

 

 
71.O kartanju i pozorištu
72. O zatvorništvu
73. O izlivima srca
74. O članku „Temelj hrišćanskog života“
75. O poukama svetog Jovana Zlatoustog
76. O knjigama svetih Makarija Velikog i Isaka Sirijskog
77. O prizivanju svetog Isaka Sirijskog
78. O čitanju Pisma
79. O hrišćanskom životu i o nepravilnim shvatanjima
80. O blagodati Božijoj
 


 
71.O kartanju i pozorištu
 
Neka vam Gospod bude na pomoći! Igrati karte i odlaziti u pozorište nikako ne treba. To što budu svašta pričali o vama, znajte da će trajati neko vreme pa će prestati, a onda će vas ipak ostaviti na miru. Međutim, ukoliko se složite sa njihovim predlogom, onda će doći kod vas sa kartama i neprestano će vas pozivati da odlazite u pozorište. Lukavi će mnogo toga učiniti da im se nađe na usluzi, samo kako bi vam razbio glavu, a tako nije dobro činiti. Odbijte ih! Pristanete li, bićete u nesaglasnosti sa samom sobom. Zato treba da svakome kažete: „Ja postupam u skladu sa svojim uverenjem. Kartanje je isprazna stvar, a pozorište šteti duši. Hrišćaninu ne dolikuje ni jedno ni drugo. U ovo sam čvrsto uverena i tako postupam, a vi činite kako sami želite“. I neka onda svako ide svojim putem. Ako tako postupite, njih će biti sram i stid.
 
72. O zatvorništvu
 
Neka vas Gospod blagoslovi u vašoj blagorodnoj nameri! Ali nju treba ostvarivati pametno. Pomisao da bi bilo potrebno da ipak budete negde drugde i da bi bilo neophodno da vas neko poseti neće vam davati mira. Postarajte se da se organizujete tako da vam ne bude naročito milo da odlazite kod bilo koga u goste niti da primate bilo koga kod sebe. Starci poručuju: „Dokle god u nama postoji želja da dajemo i uzimamo, ne možemo očekivati mir“. Taj izraz „davanje“ i „uzimanje“ obuhvata sve, dakle, svaku vrstu odnosa sa drugima. Međutim, ovo se ne može postići tako brzo, ali znajte da je temelj potrebno postaviti odmah. Neka vam slast prebivanja sa Gospodom podari Njegovu blagodat.
 
73. O izlivima srca
 
Spasavajte se! Blagodarite Gospodu što vam je mir u duši i što ste tako lepo sve podneli. Uvek čuvajte takvo spokojstvo kada ste u teškim okolnostima, predajte se volji Božijoj i ne mrdajte! Molite se da sve što se dešava sa vdmabude po Bogu i to će biti dovoljno. Postavite sebi za cilj da ništa ne preduzimate u uskovitlanom stanju duha i da u takvom stanju ništa i ne govorite. Koliko god vam se činio pravednim neki izliv gneva i koliko god vam se činilo valjanim da kažete ili da učinite nešto u takvom stanju duha, ipak znajte da u tim okolnostima duša nije u stanju da se pridržava neophodne umerenosti, a utoliko pre ni čistote, jer je ovo stanje samo po sebi uvek praćeno izvesnim egoizmom. Znajte da vam je Bog pomoćnik.
 
74. O članku „Temelj hrišćanskog života“
 
Da li ste razumeli ono što sam napisao u članku „Temelj hrišćanskog života“? Tu je izložen program celog života, premda je prikazan samo njegov početak. Naime, po jednostavnom i opštevažećem pravilu, dobar početak je već polovina obavljenog posla, a u hrišćanstvu je dobar početak čitavo delo, jer je u njemu temelj budućeg celog drveta sa njegovim lišćem, cvetovima i plodovima. Zato i onaj ko je otpočeo da živi hrišćanskim životom neće pogrešiti ukoliko pogleda ovaj članak. Propovedi mnogi ne vole, međutim, to nema osnova. Propoved koja se izliva iz duše je veliko delo. Tražite i naći ćete.
 
75. O poukama svetog Jovana Zlatoustog
 
Gospoda radi nemojte zaboravljati da redovno čitate svetog Jovana Zlatoustog, bez obzira na to o kojoj je knjizi reč. On je pisao jednostavno, bez priprema, tako kako je stvari sagledavao vlastitim duhom i na način na koji su mu se misli o tome slagale u srcu. Mnogo od onoga što je napisao na prvi pogled vam se može učiniti nebitnim, međutim, važno je nastaviti sa čitanjem: idite dalje, pa ćete naći blago kome nema cene. Ima onih koji govore da je sveti Zlatoust prikazivao poredak hrišćanskog života zajednički svakome čoveku. Ta konstatacija je uglavnom tačna, ali ipak ne bezuslovno. Naime, u skoro svakoj njegovoj besedi naći će se formulacije koje prikazuju najskriveniji život duha. Ovo proučavajte i držite to u srcu za slučaj nevolje i nužnosti.
 
76. O knjigama svetih Makarija Velikog i Isaka Sirijskog
 
Sveti Makarije je predvorje sv. Isaka Sirijskog. Kada misao koja nije sabrana izgubi sve puteve ulaženja u unutrašnju svetinju, onda je potrebno otvoriti tu knjigu i čitati je. Ona će vas kao po nekakvoj lestvici povesti u carsko obitalište i dovesti pred svetozarnog Cara.
Postoji umetnost razlikovanja pomisli. Njoj ćete se ovde naučiti, tako da ćete steći sposobnost da ih suptilno razvrstavate po tipovima i da ih gradirate po odnosima uzajamnog determinisanja. Postoji jedna najviša, skrivena oblast duha; ovde je otpočeto njeno prikazivanje u upečatljivim slikama. Želite li da saznate gde su koreni greha, gde su prelešćujuće izmene strasti, ovde ćete to saznati.
 
77. O prizivanju svetog Isaka Sirijskog
 
Prepodobni oče Isakije, moli Boga za nas, i molitvom tvojom obasjaj um naš da razumemo visoka sozercanja kojima su preispunjene reči tvoje, i još nas uzvedi ili uvedi u tajne molitve čije delovanje, stupnjeve i snagu tako dobro prikazuju tvoje pouke da, njima zakriljivani, uzmognemo slobodno hoditi putem zapovesti Gospodnjih, neodstupno savlaćujući prepreke koje se sreću na tome putu i nadvladavajući neprijatelje koji se oružaju protiv nas.
 
78. O čitanju Pisma
 
U Jevanćelju je za svaki dan predviđeno da se čita jedno začalo. To je pouka koju sveta Crkva daje čedima svojim; potrebno je proučavati ga (svako začalo) s pažnjom! Izjutra, kada je duša slobodna od bilo kakvih spoljašnjih utisaka, sa molitvom Gospodu da vam podari moć razumevanja, prodirite svom svojom pažnjom u ovu riznicu sudova Božijih i pazite šta će kroz nju vama reći ovo, reklo bi se, mrtvo slovo, a zapravo – uvek živi Gospod.
Neki ljudi zapisuju misli koje im reč Božija proizvodi u srcu, kao što ognjilo izbija iskrice iz kremena, verujući da su to pouke koje im prenosi njihov anđeo čuvar. I zaista je tako. U času teskobe takve misli predstavljaće nasušni hleb za dušu. Onaj ko ne propušta da zapisuje takve misli čini isto ono što čini čovek koji čuva novac za crne dane. Jedan starac svojevremeno je ispisao sve zidove svoje kelije takvim mislima. U manastiru Svetog Save kod Jerusalima postoji mnogo rukopisnih zbornika svetootačkih izreka. Sve su one, može se slobodno reći, ovakvog porekla. Vi ste već imali prilike da ih čitate. Pogledajte, na primer, drugo poglavlje iz Margarita. Čak i da nema naslova, mogli biste pretpostaviti da su se svi ovi iskazi pojavili u duši za vreme čitanja svetootačkih spisa, odakle su neki od njih preneti od reči do reči, a neki put su izraženi sopstvenim rečima. U jedanaestom poglavlju, koje pripada perujereja Božijeg Leontija, sabrane su misli koje se rađaju u duši prilikom čitanja reči Božije. Svako može postupati na ovaj način. A kako to činiti? Potrebno je samo postaviti ovo sebi za pravilo, i sve će poći samo od sebe.
 
79. O hrišćanskom životu i o nepravilnim shvatanjima
 
Da li kod svih ljudi istinski hrišćanski život počinje takvim bolnim prelomom, kakav je prikazan u „Borbi sa grehom“? I zar je moguće da onaj koji nije iskusio takav unutrašnji prelom još uvek nije otpočeo hrišćanski život?
Ne. To nije karakteristično za sve. Oni koji su sačuvali blagodat krštenja u svoj njegovoj čistoti ne doživljavaju takav prelom. Ali i njima mora biti poznat momenat kada oni svesno otpočinju hrišćanski život. To je upravo onaj momenat kada oni svesno počinju da smatraju za sebe obavezujućim onaj način života u kome su od samog detinjstva prebivali u skladu sa uputstvima svojih vaspitača, zatim utledajući se na njihov primer, kao i iz navike. U ovom slučaju neće doći do bolnog unutrašnjeg preloma zato što takvi ljudi, pošto su svesno došli do ubeđenja da im je za njihovo dobro zaista neophodno da budu hrišćani i pošto su doneli takvu odluku, već nalaze pripremljenim i izvan i unutar sebe teren za sve ono što iziskuje istinski hrišćanski život. Drugim rečima, njihova shvatanja, osećanja i raspoloženja, kao i spoljašnji poredak života, njihova moralnost i pravila življenja do toga momenta su se formirali po duhu Hristovom. Ništa novo oni sada ne dodaju, izuzev toga što od određenog momenta svesno, sa osećanjem dužnosti, otpočinju da čine sve ono što su ranije činili po običaju i ugledajući se na druge. O, blažene su ove duše! Ali koliko su one retke! Međutim, većina ljudi koji dođu do istine da je potrebno da se trude na svome spasenju nalaze u sebi i u poretku svoga života veoma mnogo toga što ne vodi spasenju nego pogibli, drutim rečima, nalaze u sebi ili svakojaka nepravilna shvatanja ili rđava osećanja i raspoloženja, ili strasne navike, ili razne nečiste i nedolične veze, i mnogo šta drugo. Takvi ljudi, kada odluče da žive hrišćanski, ne mogu izbeći bolni unutrašnji prelom zato što ne mogu da ne osećaju gnev Božiji zbog uvrede Njegovog veličanstva, i zbog toga što moraju da odvoje svoje srce od onoga čime se ono naslađivalo do toga doba i da ga od određenog momenta privolevaju na nešto što mu se čini potpuno neprijatnim. Štaviše, neko ima dosta strasnih navika i osećanja, i što je duže živeo u njima, više će bola i teškoća osetiti njegova duša prilikom obraćenja Bogu. U „Borbi sa grehom“ prikazano je obraćenje velikog grešnika.
Postoji i treća vrsta ljudi – oni koji su po spoljašnjem poretku života savršeni hrišćani, ali se ne može reći šta je iznutra unjima. Takvi ne razmišljaju o tome da je potrebno da u unutrašnjosti svoga bića nešto izmene, tako da tvrdokorno ostaju u tom stanju. Ali to stanje u kome prebivaju je veoma rđavo. Oni se mogu uporediti sa ludim devojkama. Spolja posmatrano, oni takođe poseduju svetiljke, kao što i treba da bude, ali unutra je sve prazno, nema ni ulja ni svetlosti. Bože, izbavi nas od ovoga! I ovi ljudi, ukoliko ne iskuse taj bolni unutrašnji prelom, smatraće se hrišćanima i misliće za sebe da su Bogu ugodni. Međutim, u odnosu na prve, oni se veoma razlikuju. Oni prvi su imali i sećaju se momenta kada su svesno stavili na sebe blagi jaram Hristov, čime su primili kao za sebe obavezujuće ono što su ranije držali samo iz navike, i sećaju se toga kako zbog značaja ovoga momenta u njihovom životu, tako i zbog tog posebnog blaženog stanja koje je tada osetila njihova duša. Međutim, oni drugi nisu iskusili ništa slično, niti se bilo čega sličnog sećaju, nego žive rutinski, onako kako su navikli. I da se stvar završava na tome, to još ne bi bilo ništa strašno, međutim, problem je u sledećem: što, zaustavivši se na spoljašnjoj formi spasonosnog hrišćanskog življenja, oni ne ulaze u unutrašnjost svoga bića da pogledaju šta im se nalazi u srcu i umu i dopuštaju da u njemu rastu svakojaki korovi nečistota i nepotrebnih stvari. Oni kao da su spolja okamenjeni. Međutim, najvažnije je u njihovom padu to što, smatrajući sebe pravednima, sve druge uvrštaju u red grešnika, a naročito one koji se ne dive njihovoj svetosti. Iz ovoga proističu i sumnjičavost i sklonost osuđivanju, praćeni preuznošenjem, i sve to predstavlja njihovu najuočljiviju manu. Bože, izbavi nas od upadanja u ovakvu kolotečinu!
 
80. O blagodati Božijoj
 
Ako je blagodat ta koja u nama otpočinje hrišćanski život i ukoliko bez nje ne možemo ništa činiti na sebi, zašto bismo se onda trudili? Zar nije logično da zaključimo da možemo živeti kako nam je vonja sve dok nas ne poseti ta podstičuća sila? A s druge strane, ako neko sam namisli da traga i otpočne to traganje, zar se neće na njega sažaliti, i zar mu neće podariti blagodat Svoju Onaj Koje rekao: „Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se“ (Mt. 7,7). A ako je tako, kakoje onda moguće tvrditi da blagodat dolazi nepredvidljivo?
Potrebno je strogo razlikovati dve stvari: jednostavnu pomisao o tome da je neophodno spasavati svoju dušu, ili ispravljati svoj život, i samo otpočinjanje dela spasenja i samoispravljenja. Ovo prvo čovek može da otpočne i sam od sebe, budući da je reč o tome rasejana svuda oko nas. Čitanje knjiga i slušanje dušespasonosnih beseda, susreti sa ljudima koji revnuju za svoje spasenje, sam pogled na sveštene stvari, jednostavan natpis na knjizi i mnogo toga drugog mogu navesti na misao o spasenju i čak nas primorati da dosta ozbiljno porazmislimo o tome i da počnemo govoriti o potrebi samoispravljenja. Međutim, to još nije samo otpočinjanje ovoga dela. Sve dok ne dođe blagodat koja probuđuje iz sna grehovnog, sve dotle, dakle, koliko god nadugačko i naširoko duša sama sa sobom i sa drugima govorila o potrebi toga buđenja, čim se dotakne samog dela, odmah će se ipak povući nazad, jer je svezana i po rukama i po nogama. Ona je nalik na lenjivca koji sedi na mirnom i spokojnom mestu. Takav veoma rado i sam sa sobom razmatra i drugima govori da je neophodno da učini to i to. Međutim, čim dođe do neophodnosti pokretanja, on sve odlaže za neko drugo vreme. Takva je i duša kada je prepuštena sama sebi. Ima li onoga ko, uvidevši u sebi greh ili zlu strast i znajući da će ga ona upropastiti, neće pomisliti da je zaista neophodno da napokon odstupi od nje? Međutim, problem je u tome što mu nedostaje snage, što mu ruke nemoćno klonu i noge klecaju. Pa šta onda činiti? „Neka duša svim moćima svojim vapije Gospodu da je posredstvom blagodati Duha Svoga On učini dostojnom oslobođenja od strasti“, uči Makarije Veliki[1]. Potrebno je i kod kuće se moliti i u crkvu odlaziti i pribegavati svim osvećujućim radnjama, i čitati i razgovarati, jednom rečju, držati se blagodatnih oruđa spasenja, čekajući odakle će se pojaviti iskra Božija koja će zapaliti u srcu revnost koja sve pruža i koja je snažan i verodostojan svedok posete Božije blagodati. Videći ovoliki trud i vapaj duše, Gospod će se sažaliti na nju i poslati joj blagodat Svoju. Ali u kojem će se času to zbiti, na kome mestu i prilikom koje radnje – to niko ne može kazati. Blagodat dolazi nenajavljeno, skoro uvek ne u onom momentu, ne na onom mestu kada smo je i gde smo je očekivali. Vidite li sada da se to ne može učiniti vlastitim naporima? Pogledajte u „Borbi sa grehom“, strana 339 i dalje (v. Prilog): tamo su ove dve stvari, čini mi se, dosta dobro prikazane.
Možemo se plašiti samo jednog: nije li možda nekoga Božija blagodat zaboravila? Ali to je ipak nepotrebno uzrujavanje. Mi smo, slobodno se može reći, njome sa svih strana obasuti. Ni od koga ona ne odstupa od kolevke pa do groba. Ona sve podstiče i pokreće. Ispričaću vam viđenje jednog starca. On je video jedno prostrano, široko polje po kome je išlo mnoštvo ljudi raznih uzrasta. Svi su gazili po blatu do kolena, pa čak se i više zaglibljavali, a imali su utisak da hodaju po cveću; bili su u nekakvim jadnim prnjama, potpuno prljavi i zapušteni, a za sebe su smatrali da su nagizdani i prelepi. Niko od tih ljudi nije bio miran. Svi su bili u brigama, u neprestanoj jurnjavi, u svađama i zađevicama jedni sa drugima. Istočno od njih, na uzvišici, nalazila se poljana, prekrivena travom i cvećem, ali ovim ljudima ona se činila suvom, peščanom i kamenitom. Iza ove poljane uzdizala se planina koja je bila ispresecena grebenima u raznim pravcima i čija je visina bila sve veća i veća. Iza te planine probijala se blistava svetlost neobične lepote koja je i slepima otvarala oči. Zraci ove svetlosti dopirali su i do ove bučne gomile koja je lutala po blatnjavom polju. Svaku glavu obasjavao je njen zrak. Ali šta su ti ljudi činili? Nije im padalo na pamet da gledaju na svetlost koja je dopirala iza planine. A što se tiče samih zraka, neki uopšte nisu osećali da ih se svetlost dotiče, drugi bi, pošto bi osetili nespokojstvo zbog njenog dodira, samo zaklonili dlanom glavu i, ne podižući je, nastavljali da rade ono čime su se dotle bavili. Neki bi ipak podigli glavu i upravili pogled ka svetlosti, ali bi istog trena zatvorili oči i vratili se u svoje pređašnje stanje. Neki bi, upravivši pogled svojih očiju u pravcu zraka, dugo stajali, pažljivo gledajući svetlost i naslađujući se njenom lepotom, ali su ipak nepokretno ostajali na jednom mestu da bi najzad – ili zbog umora, ili zbog toga što su ih drugi na to navodili – opet počeli da idu istim putem kojim su i ranije išli. Samo retki su se povinovali podsticaju svoga zraka i njegovom ukazanju, ostavljali sve, kretali ka poljani prekrivenoj cvećem i zatim odlazili sve dalje i dalje, približavajući se planini i potom hodeći tom planinom ka svetlosti koja ih je obasjavala. Smisao viđenja shvatljiv je sam po sebi. Nije li jasno da podstičuća blagodat ne ostavlja nikoga, jedino je potrebno da sami ljudi ne istrajavaju u svojoj okamenjenoj neosetljivosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo 6. O ljubavi, gl. 16.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *