Созрецање

Питање:
Можете ли ми објаснити појам созрецање на начин да га могу и сам објаснити некоме коме није јасно као сада мени.
Хвала
Искрен пордрав
Слађан


Одговор:
Драги Слађане, Созерцање је наша стара црквенословенска реч, и то врло опрeдељена богослужбена, која описује нашу унутрашњу везу са Богом, кроз молитвени подвиг ширег или дубљег схватања. Созерцање Божије Славе јесте духовни покрет славословља целостног човека, када се он само инспирише Богом, да је основа његовог молитвеног односа унутрашња радост размишљајући о Њему, где као већи „молитвени“ степен потискује тај „прозбени“ однос према Богу (када стално нешо тражимо и молимо) . Оно је умно славословље нашег Бога у отсуству било које молитве као потражње и исчекивања, чак и неког ценкања (Боже учинићу ово ако ми даш оно) .
Созерцање је и умно виђење или осматрање нама откривене славе Божије, што је велики дар од Бога, чему су последице упражњавање врлина а подвигом светог живота богоуподобљења потискивање страсти, које су се изродиле из погрешно прихваћених и искоришћених Божијих дарова. Или јасније речено грехом преображених дарова, например: љубав прелази у мржњу или милостиња у крађу, или таленат стварања у рушење и деструкцију и тд.
Созерцање је у теологији познато и као контеплација (conteplatio) , али она може да заведе у схоластичко схватање исте. О томе се много расправљало у дијалогу св. Григорија Паламе, заступника православног схватања показане Божије славе на гори Тавору, и римокатоличког Вралама, који је њу условљавао немогућношћу богопознања и прослављања тим путем. Уствари то је био покушај рушења „теологије благодати“ (из тропара св. Григорију Палами) која се раније светоточки развила у Ортодоксију (Православље) , много раније те тзв. велике шизме, или простије речено догматског отпадништва Рима.
Созерцање је виши молитвени степен славословља нама откривне Божије славе и благодати, и напајање истом. Исихазам је чврста онова Православља, и његови непријатељи су то врло добро знали и немало пута и историји Цркве нападали. Нажалост, истине ради, ми морамо да кажемо да се то радило и у новијој историји, а највише се истиче у шмеманизму, када се добродјетељи и молитвени подвиг, и „бројанице“, какрактеришу путем неке психолошке анализе монашког живота, и уопште живота подвига преданог нам Светим Оцима. Те молитвене побуде за контепоралну (савремену) теологију биле су чак и „шизофренија“. Дакле, на један други, и много грубљи начин поистовећење са оним Враламом са којим се св. Григорије Палама борио.
Православно созерцање се покреће молитвеном благодаћу у неповређеном богослужбеном кругу дана и јаком црквеношћу, када људи престају да живе индивидуалним „келејном“ молитвом (приватном) , него само молитвом Заједнице, барем у те дане када их она пружа.Такво созерцање не може да се оствари у индивидуализму (без благослова духовног оца, т.ј. Цркве) ; нити у отсуству јавних црквених служби; нити у селективном односу према њима (јер суштина неких сжуби је таква да је написана управо ради подпомагања созерцању или богомислију молитвеника) . Зато је то молитвено тиховање најбоље изводљиво у манастирима, или тако орагнизованим заједницама које чувају неповређен дневни богослужбени круг које је поистовећење са литургчким искуством ране хришћанске заједнице.
Наше целостно богослужење тако јако позива на молитвено тиховање у богомислију, или размишљању о Богу у богослужбеним границама позива на то. Богослужење јако и неодољиво пзива на созерцање. А може и да се каже и на контеплацију али само кроз св. Григорија Паламу, а не и Варлаама.
Поздрав
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *