НАСЛОВНА » Духовни живот, снови, борба са искушењима, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Сопствени понос и оговарање од других

Сопствени понос и оговарање од других

Питање:
Помаже Бог оци Постим средом и петком. Од 1998. се причешћујем једном годишње, после поста од недељу дана на води. 2004 сам постила читав Ускршњи пост, а ево и сада покусавам.Кажем покушавам, јер при посту не треба желети никоме ништа лоше, али кад чујем како лаж о мени говоре, ја пожелим освету, да сам мушко вероватно бих се физички обрачунала, а овако пожелим да им о ћеркама говоре то што они о мени говоре. Знам да вера то не допушта, па Вам се зато обраћам за помоћ. Први пут сам за ту лаж о мени чула прошле године крајем маја. Особа ми је рекла да то причају о мени. Ја сам рекла да не верујем да то заиста мисле, већ да желе да ме унизе. Од септембра месеца сам бар 15 пута чула полугласне шапате на ту тему о себи. Размишљала сам зашто ми се то дешава, прво сам помислила да ме то Бог кажњава зато што сам поносна. Али чути такву лаж о себи, изазива код мене такав душевни бол, да се при том малтене гушим. Ево и сада док пишем ја уздишем јер су ми груди препуне бола. Зато сам закључила да то није Бог, већ дело неког врачања или ђавољих сила. У мени се смењују туга и гнев због неправде која ми се наноси. Шта урадити? Зашто ми се то дешава? Ја гори пакао од овог не могу да замислим. Шта ако се то настави? Овако поносној особи људи почињу да се гаде.
Зорица


Одговор:
Драга Зорице, мислим да сте дефинитивно сама себи дала одговор, да вам се то дешава зато што сте «поносни на себе», јер знате да сте у нашој видљивој и општеприхваћеној хришћанској норми добра. То може да буде један вид гордости који постоји као духовни проблем. Када је човек добар а лажи и разне неправде се развијају око њега, а он упорно жели да остане добар у очима других, само ради мишљења као награде за то, онда се јавља питање да ли је та доброта само због њега лично, или је она тај нормални хришћански однос према ближњем свом. Да ли он тражи плату овде на земљи јавно, или је он жели тајно, коју ће по Светом Откровењу у последњи Дан Господ да је изнесе јавно. У светоотачком богословљу благочешћа и подвига ми налазимо да није корисно да се радујемо нашој доброти у односу на ближњег, и тиме да се преузносимо над њим да смо бољи. Нека је реч и о највећим грешницима, што свакако сведочи чувена библијкса прича коју је Богочовек изрекао «О митару и фарисеју». Ми не можемо да изградимо неку доброту према себи, јер се она увек показује према ближњем, кроз којег ми откривамо Бога, и она се потврђује од стране наше свете Заједнице, а не од нас самих (неком личном интуицијом) . И у нашем личном односу према подвизима понекад Господ допушта грех (силе греховне и смртне природе) , тај «жалац» као смирење, које је у крајњем исходу и плану на наше спасење, како и учи рецимо свети Петар Дамаскин. Дакле, ако сам Господ нама на први поглед неправедно и нама незаслужено допушта наша падања, да би само разумели да ми нашим личним силама нисмо способни ништа да урадимо без Његове благодати, која нам се највише даје у нашем смирењу, још теже можемо да тражимо «правду» у падању нашег ближњег у односу на нас саме.
Та ваша жеља за осветом, или злурадост како је наводите према ћеркама вашег ближњег покренута је озбиљним грехом, и њу морате одмах да укротите. Нема потребе да ту невину децу због неког ограниченог духовног ума и обманутог срца родитеља да кажњавате жељом да се управо њима нешто лоше деси! Како ви невина можете да казните невине? Или то само показује да у срцу ви нисте тако чиста као добра особа за коју се држите у односу на неправду према вама. По којем критерију те ћерке треба да страдају? По том да би само задовољили вашу сујету, и «его» које је велико ЈА, и да би људи и даље говорили да сте само добра? Овим ми видимо да је ваше добро име, и то цену и страдања вашег ближњег као казне само ради вас, да би се ви боље осећали и плодове тог осећања само ви убирали, а уопште није ради Бога.
Како онда ви можете да се ослањате у нашој вери и љубави, и нади, на еванђелске и литургичке речи: «Блажени сте када вас осрамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи… Блажени који плачу…» и остало у Мт. 5, 3 – 11.
Ваш свети и праведан живот сведочиће да сте добра и богочежњива особа а не мучно тражење доброг јавног мишљења о вама, за које ма колико да се трудите, сразмерно том труду оно ће се умножавати као негативно, и све тако док вас то не доведе до очаја, и чак богхулства, да ето, и Бог вас је сасвим заборавио. Не, Господ никада нас не заборавља, а посебно када га свакодневно тражимо, и зато понекад он Својим божанским промислом и нама непознатим путевима приводи нас у мирно пристаниште учећи нас нечему најсветијем, а то је смирењу. Јер је речено: «У смирености Његовој суд се узе» па нека тако суде и вама, јер ће вас сигурно та неправда водити Њему – у смирењу разапетом и у слави Васкрслом, који ће сигурно и вас у последњи дан васкрснути на Живот вечни.
Полако, смирите се, помолите се…, и дигните руке од тога шта о вама говоре. Када злобници виде да се не нервирате престаће – верујте ми! Желећи вам сва блага од Господа
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *