СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу

 

 
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
 
Нови Валаам
 
1940. године отац Јован је заједно с браћом био принуђен да се евакуише с Валаама пред ратним вихором. Игуман и браћа су у Финској купили сеоско имање Папинијеми, данашњи Нови Валаам, који се налази на живописном месту, на благо нагнутој обали језера Јуојарви.
Језеро је са свих страна оивичено непроходним шумама. До преласка манастира у Папинијеми овде није било доброг друма. Веза са спољашњим светом се углавном одвијала воденим путем. За братију која је бројала преко сто педесет људи, било је важно да на имању постоји мноштво различитих зграда. Па ипак, тамо је било врло тесно. На старом Валааму је сваки монах имао своју сопствену келију, а сад је у једној соби живело до пет монаха.
Већ ујесен, у години пресељења, једна од надвратних грађевина била је поправљена и претворена у цркву. Овде се по традицији налазила и трпезарија. Иконе на златној подлози и друге светиње довежене са старог Валаама налазиле су се у скромној цркви Новог Валаама у којој се свакодневно вршила служба. У високој згради која се налазила на страни манастирског дворишта које је излазило на обалу живели су игуман и старија браћа, као и друга браћа. У просторијама без грејања на тавану главне зграде биле су уређене домаћа црква и ризница.
Схиигуман Јован је живео у угаоној соби на првом спрату једне од зграда општежитија које је било најближе шуми. Као конак за монахе служила је једноспратна дрвена кућа која се и данас налази на истом месту. Дуж целе зграде је ходник са мноштвом врата, која воде у мале келије.
Поред врата келије оца Јована стајала је посебна клупа: на исповест код духовника долазили су браћа и ходочасници и кад је било неколико исповедника људи који су чекали на ред седели су на овој клупи.
Као старчева келија служила је скромна соба. Овде је био мали прозор из којег је пуцао предиван поглед на тихо језеро. С унутрашње стране врата био је прикуцан старински цртеж: два монаха разговарају. Један у оку има сламчицу, а други огромно брвно. Цртеж је илустровао Спаситељеве речи: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? (Мт. 7, 3).[1]
У последњим годинама живота о.Јован је врло често патио од водене болести и киле. Годину дана пред смрт, у новембру 1957. године отац Јован је одвежен у старачки дом у Хејњавесију, где је боравио до средине јануара 1958. године. Отац Јован је много патио за Новим Валаамом и отприлике средином јануара је могао да се врати у рођену обитељ. У болести су га служили отац Димитрије и отац Јона, превијали су га и неговали.
Ујутру 24. маја (6. јуна) 1958. године искушеник Андреј је као и увек свратио код монаха да их пита коме шта треба да се донесе из продавнице. Пришао је и келији оца Јована, куцао је, изговорио молитву и ушао.
Отац Јован је седео на кревету и Андреј упита: “Оче Јоване, да Вам донесем нешто из продавнице?” Старац није одговорио и ништа није казао. Андреј је пришао ближе и поновио своје питање. Одговор није уследио. Обузео га је страх. Андреј је отишао у суседну келију код оца Гаврила и замолио га је да сврати у келију оца Јована. Отац Гаврило је дошао, узео је старчеву руку и рекао: “Већ је хладна.” У потпуној осамљености отац Јован је предао своју душу Господу.
Схиигуман Јован је сахрањен на гробу Новог Валаама.[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пантелејмон архим. Отац Јован, живот валаамског старца. Нови Валаам. 1992. стр. 30-32.
  2. Пантелејмон архим. Отац Јован, живот валаамског старца. Нови Валаам. 1992. стр. 88-93.

Comments are closed.