СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
У скиту светог Јована Претече
На четири врсте од Валаамског манастира, на стрменитом и стеновитом острву, налази се скит Претече и Крститеља Господњег Јована.
Скит Јована Претече је био намењен онима који су изабрали суровије подвижништво. Зато се и пост тамо држао строже него у другим скитовима манастира. Намирнице као што су млеко, путер и јаја никад се нису користиле у исхрани. Такође није било благослова за употребу рибе, а додавање уља се дозвољавало само у ретким данима. У скиту се такође није пио чај.
На овом, већ познатом острву за којим је отац Јован толико чезнуо, настанио се убрзо после свог повратка на Валаам. 8. маја 1933. године о.Јакинф је примио постриг у највиши степен монаштва – велику схиму с именом Јован. Постао је монах-пустињак чије је главно послушање непрестана молитва за спасење своје душе и за душе свих страдалника.
Отац Јован се свог живота у скиту сећа са следећим речима: “Живео сам сам, у малој колиби у скиту Јована Претече. Сам сам припремао и сам сам гајио поврће, а по хлеб сам ишао у манастир или сам га некад пекао сам. Ноћи сам волео да проводим будан, увек сам ишао на починак после дванаест сати, а у два или три сата сам устајао. Међутим, разуме се, дању сам спавао онолико колико је природа то захтевала.”[1]
Женама је било забрањено да посећују острво Претече. Овамо су долазили ходочасници који су жудели за разговором о духовном животу с подвижницима.
Схиигумана Јована су посећивали С.Бољшаков и Михаил Јансон. Ево њихових успомена на разговоре с валаамским старцем:
“Једном сам у августу седео са схиигуманом Јованом у башти Новог Валаама и разговарао. Дан је био топао и сунчан, али се већ осећало да се јесен приближава. Прозрачан ваздух, оштре сенке. Тихо јутро се златило на сунцу.
“Оче Јоване, реците нешто о одступањима у Исусовој молитви. Да ли их има или нема?”
“Како да их нема? Демон се свуда меша. Док је мирјанину ради искушавања дат један демон, монаху се дају два, а делатнику читава три. Да ли сте читали зборник о Исусовој молитви и “Беседе о Исусовој молитви” које је издао покојни игуман Харитон?”
Тамо се говори прилично много, а суштина је у томе да приликом молитве треба имати дубоко смирење и нипошто ништа не умишљати. А неки умишљају. Зашто изговарамо Исусову молитву? Да бисмо стално се сећајући Господа и кајући се за грехове стекли духовни мир, унутрашње тиховање, љубав према ближњем и истину – тада живимо у Богу Који је љубав. Међутим, постоје људи који на ову молитву гледају као на неку магију, која ће им омогућити читање мисли, прозрење, дар чудотоврења и исцељења итд. Овакав приступ молитви је крајње грехован. На тај начин оне који тако поступају варају демони, који им дају неку власт од себе да би их заувек потпуно погубили.
Ето, био сам игуман у Печенги. То је врло далеко, на обали Леденог океана. Лети сунце не залази по три месеца, а зими ноћ траје три месеца. И самоћа је велика. Бурни океан – и пуста, тугаљива тундра унаоколо. Дешава се да молећи се у таквим условима у екстази неки монаси скрену и почну да чују гласове, да виде виђења и т.сл. Једном таквом су почели да се причињавају гласови у келији, као да су анђеоски, који су му сугерисали да је достигао дивну висину и да може да чини чуда, па чак и да иде по води као Спаситељ. Ови гласови су убедили јадника да испроба себе на делу, да прође по танком леду као да већ нема тежину. Ето, и кренуо је и стропоштао се у воду, викао је и извукли су га, ипак се од хладне воде разболео и убрзо је умро покајавши се.
То је крајњи случај, а другима демони живот загорчавају на други начин. Молећи се и видећи у себи известан духовни напредак они почињу да се надимају због њега и да све остале сматрају нижима и недостојнима, а себе да виде као изабрани сасуд Божји. Овакви молитвеници обично све осуђују, лако се љуте ако их неко прекори, увек су у некој смутњи. Иако се код апостола Павла каже да ће се онај који вапије ка Господу Исусу Христу за спасење и ко Га исповеда за Сина Божијег спасити (в. Рим. 10, 13), Сам Спаситељ нас поучава да неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Иако ови људи говоре њихово срце је далеко од Господа. Молитви треба додати још испуњење заповести, јер је вера без дела мртва и делима вера достиже савршенство.”
“Оче схиигумане, како човек да препозна коме да се обрати за савет?”
“Тражи старца тихог, доброг, смиреног, који је у миру са савешћу и у унутрашњем тиховању, односно који никога не осуђује. А оне који све осуђују, који су свиме незадовољни, а још су среброљубиви – избегавај, јер ћеш се с њима још и сам развратити. И не заборави још да са старцем може да се живи неко време, а чим се научиш молитвеном делању и стражењу, шта ће ти старац? Човек не сме све време да буде дете. А и сам можеш да будеш старац кад дође време.”
“Па како то?”
“Врло просто. Старац је човек богатог духовног искуства, богат мудрошћу, великом љубављу према људима. Старци су бивали и обични монаси, као блаженопочивши Зосима Верховски. По њему је Достојевски писао свог старца Зосиму, а не по светитељу Тихону или о.Амвросију. Прочитај житије старца Зосиме, па ћеш сам видети. Такви су били старац Василиск Турински, Јован Молдавски, схијерођакон Мелхиседек, преславни старац, који је доживео 125 година. Старац Данило Агински, велики подвижник и учитељ, живео је у Сибиру; и Кузма Бирски – били су обични мирјани, а код њих су по савет долазили не само мирјани, и свештеници, већ и монаси, и епископи, па чак и неки од премудрих. А зар није старац, и то још какав, аутор прича боготражитеља? У преписци о.Амвросија Оптинског нашао сам да је он био орловски сељак, а по пошто је рукопис пронађен на Атону, у манастиру светог Пантелејмона, вероватно да тамо постоји и оригинал овог рукописа. Вероватно је овај боготражитељ враћајући се из Свете земље кући, у Русију, свратио је на Атон, као што су чинили многи ходочасници, па је испричао о својим путовањима старцу јеросхимонаху Јерониму (Соломенцову), а овај је наредио да се то запише; или је боготражитељ сам записао, а можда је и остао на Атону. Како човек да зна?”
“А да ли је туђиновање подвиг, оче Јоване?”
“Да и то какав, само је јуродство веће, јер је теже. Међутим, само се малом броју људи дозвољава, по благослову великих стараца. Ми ни најмање не можемо да понесемо, а где да се упуштамо у велико? Ево о старцу Леониду Оптинском се прича следеће, један монах му је досађивао молбама да га благослови да носи вериге, а старац му је одговарао: “Шта ће ти вериге? Само монаштво представља тешке вериге, ако се све чини како треба.” Међутим, монах је стално мољакао. На крају га је старац благословио, а затим је позвао монаха-ковача и рекао му је: “Доћи ће сутра код тебе монах да моли да му направиш вериге, а ти реци: “Шта ће ти вериге?” и тресни му добар шамар.” Следећег дана долази код њега гневни монах и објашњава да је молио ковача да му направи вериге, а овај му је уместо тога опалио шамар. “Ето, видиш,” рече старац, “ни један шамар ниси истрпео, већ си дотрчао да се жалиш. Како да носиш вериге? Ето, не треба скакати преко главе.”
“Ево, каже ми један свештеник: “Сеј, брате, добру реч свуда: и у трње, и уз пут, и на камену – свуда, можда ће нешто и нићи и донети плод, чак и по сто пута.” Шта Ви мислите, оче схиигумане?”
“Па, кад је тако рекао, треба слушати. Сеј добру реч свуда и бићеш туђиноватељ као онај боготражитељ. То брате, није мали подвиг.”
“А да ли ћу моћи да издржим, оче?”
“С вером ћеш моћи, јер је речено: Све могу у Христу Који ми даје моћ (Флп. 4, 13). Ето, труди се у Исусовој молитви, она ће те и извести.”[2]
Отац схиигуман Јован је упозоравао на разноразне трзаје и скокове у духовном животу, одушевљење духовним експлозијама.
“Свети оци,” говорио је, пишу да је духовни живот наука над наукама, он захтева дубоко духовно расуђивање и искусно руководство старца. Скокови су у духовном животу неумесни, захтева се разумна постепеност, – све је добро у своје време и отшелништво захтева духовну припрему. Прво треба поживети у општежитију. Треба боравити у послушању, у дословном смислу ове речи. Истинско послушање се састоји у томе да човек одсеца своју вољу у свему. Они који живе благоразумно у општежију могу се упоредити с каменчићима, који леже на морској обали. Таласи их ударају један о другог и чине глаткима и округлима. А осамљеник личи на ћошкаст камен који лежи у шуми и у њој обраста маховином. Без исправне припреме осамљеност не лечи страсти, већ их само успављује; живот ћеш проводити без користи, ако притом не сиђеш с ума.
Преподобни Данило Скитски је говорио: “Живео сам и у општежитију и у осамљености. Искусивши и овај и онај живот сматрам да се у општежитију напредује брже и више.” Свети Јован Лествичник пише: “Општежитије је духовна праоница, која пере сваку прљавштину и грубост и сву ругобу душе. А отшелништво може да се назове бојадисаоницом за оне који су се у општежитију очистили од похоте, злопамћења и раздражљивости и затим се удаљили у тиховање.” И још пише: “А они који су подвргнути раздражљивости и уображености, лицемерју или злопамћењу, нека се не усуде да било кад угледају и траг тиховања.”
“Треба једноставније. Боље је једноставније. Никога не осуђивати, не говорити сувишно. Боље је кад човек почиње да уочава да је његова унутрашња клет препуна разне старудије, значи, почео је више пажње да обраћа на себе и мање пажње ће обраћати на немоћи других. Откуд знаш како се ко и чиме спасава? Један смирењем, други невољама. Разне невоље или непријатности од људи треба подносити добродушно. Господ је изабрао и послао на проповед пророке и апостоле, али им није одузео невоље. А колико је Спаситељ наш Господ Исус Христос мука претрпео због нас? Треба чешће и из свег срца вапити: Господе! Помози нама, грешнима, да добродушно трпимо невоље које шаљеш. Иако знамо да нам служе на душевну корист, падамо у малодушност и малаксавамо. На који год знаш начин спаси нас грешне!”[3]
У лето, 1937. године о.Јован је прешао из скита у манастир, где је носио послушање у дужности главног духовника.
НАПОМЕНЕ:
- Пантелејмон архим. Отац Јован, живот валаамског старца. Нови Валаам. 1992. стр. 25.
- Бољшаков С. На висинама духа. Делатељи Исусове молитве. М. 1994., стр. 49-53.
- Јансон М. Валаамски старци. Изд. 2. М., Валаамски манастир, 1994. стр. 25-26, 38-39.
