СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
ЧЛАНЦИ И ПИСМА ИЗ РАЗНИХ ГОДИНА
1956.г.
Моја размишљања
Данас сам ишао на гробље. Време је лепо, пут је сув. Обишао сам све гробове, прочитао даске на крстовима: ко је кад умро, колико година је живео у манастиру и колико је година имао.
На Новом Валааму у гробовима лежи сто педесет четири инока. Све сам вас познавао, и ваша тела леже у гробовима, јер је закон смрти неумољив. Знамо кад и где смо се родили, а кад и где ћемо умрети – не знамо. Човек је узет из земље, у земљу ће и поћи, а душа је од Бога – Богу ће и поћи.
Где се ви, часни оци, налазите и како тамо живите? Дубоко верујем да нисте умрли, већ сте само прешли у други, невидљиви свет. Али они ћуте. Где и како живе ми не знамо, и свети апостол Павле каже: јер вјером ходимо а не гледањем (2 Кор. 5, 7).
Сви наши монаси су веома стари, већина иде уз помоћ штапа. Већ смо припремили неколико гробова и сандуци су направљени.
Брзо, врло брзо ће и моје трулежно тело бити стављено у сандук, спуштено у хладан гроб и засуто земљом. Гробар ће направити хумку, ставиће крст. Можда ће се наћи добар човек и написаће на дасци моје име и прикуцати га за крст.
Часни оци! Молим вас, ако неко некада дође на овај мој гроб да се помоли за моју многогрешну душу.
Схиигуман Јован.
