СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
 

 
ПИСМА РАЗНИМ ЛИЦИМА
 
1 Не саветујем ти да много тугујеш због своје кумице и да сматраш да је погинула. Господ Исус Христос није сишао с неба на земљу и примио нашу људску плот ради праведних, већ ради грешних…
2 Не тугуј, духовно чедо, и не очајавај због спасења своје душе, ове мисли су од лукавог демона, просто немој да их прихваташ. А као духовно руководство саветујем ти да почешће завирујеш у књигу преподобног аве Доротеја…
3 Господ је за проповед изабрао свете апостоле, а жалости од њих није одузео…
4 Велико благо су нама грешнима оставили свети оци, јер нису писали по разуму већ по осећањима, просвећени Духом Светим…
5 Господ даје молитву ономе који се моли. Ипак знај да молитва захтева борбу, чак до смртног часа…
6 Ви не верујете “у бесмртност душе, посебно у царство небеско и у пакао”. Мислите тако, а ја дубоко верујем и тврдим да је душа бесмртна…
7 Иако твоје сурово срце не жели да се помири, примири га, помоли се Богу и моли Га за помоћ да би Господ омекшао твоје срце…
8 А молитву упражњавај овако: у уму не треба да замишљаш Бога и Богородицу или свеце, ум закључај у речи молитве и пажњу држи у горњем делу груди, јер је пажња душа молитве…
9 Саветујем ти (али не као закон или наредбу, већ просто као савет): свакодневно читај “Богородице Дјево, радујсја! 12 пута и 33 Исусове молитве. Само се труди да изговараш с пажњом, јер је пажња душа молитве…
10 Јер без делатног живота не може бити созерцатељног, нису свети оци случајно устајали на себе, као на непријатеља…
11 И праведно то трпимо, зато што Се Бог не јавља у труду, већ у простоти и смирењу…
12 Треба чврсто да верујеш у свето Јеванђеље и да се трудиш колико можеш да испуњаваш заповести Спаситеља… Пишеш да имаш жељу да се подвизаваш у непрестаној Исусовој молитви, али неки кажу: пашћеш у прелест од Исусове молитве. Видиш, нашли су се нови хулитељи Исусове молитве, сами не схватају шта причају. У прелест се не пада од молитве, већ од гордости, уображености и самовоље…
13 Видиш, нашли су се нови хулитељи Исусове молитве, сами не схватају шта причају. У прелест се не пада од молитве, већ од гордости, уображености и самовоље…
14 Свети Исак Сирин каже: Ако се трудиш у некој предивној добродетељи и не видиш успех или плод, не чуди се, јер Господ не даје дар за труд, већ за смирење…
 

---

 
1
 
9. август 1949.г.
Нови Валаам
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Александра!
 
Не саветујем ти да много тугујеш због своје кумице и да сматраш да је погинула. Господ Исус Христос није сишао с неба на земљу и примио нашу људску плот ради праведних, већ ради грешних. Фарисеји су почивали на законима, али сами нису живели по закону и нису могли да признају Исуса Христа за Истинског Бога, прогањали су и осуђивали Господа, говорили су: “Он је друг грешника, јер пије и једе с цариницима”, осудили су грешницу и довели је код Њега, али ју је Господ оправдао.
Знај да ми нисмо мудрији од Соломона и нисмо кроткији од пророка Давида и нисмо ревноснији од апостола Петра (види у Библији: 3 књ. Царств. 11, гл.; 2 књ. Царств. 11, гл.; Мт. 26, 75). Ето, Господ по Свом милосрђу милује грешнике и опрашта им, а ти која си сама грешна хоћеш да грдиш своју кумицу. Њој је и онако тешко, а ти хоћеш да јој још више отежаш. Свети оци су се врло милостиво опходили према грешницима: “Ако видиш оне који греше покриј их својом одећом, иди и не осуђуј их.”
Много примера и савета се може навести из Светог Писма и од светих отаца, али мислим да је довољно и оно што сам написао. Сети се сама својих младих година, како је тада тешко било уздржати се од сличних природних грехова. А сад си постала старица, заборавила си некадашње године и строго судиш младима. Моли се за њу. Према њој буди што је могуће нежнија, оваквим опхођењем нећеш погрешити.
Шаљем јој 500 марака. Потруди се да јој предаш.
 
Призивам на вас Божји благослов, с љубављу у Христу
многогрешни
схиигуман Јован.
 
2
 
17. јун 1951.г.
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Валентина!
 
Не тугуј, духовно чедо, и не очајавај због спасења своје душе, ове мисли су од лукавог демона, просто немој да их прихваташ. А као духовно руководство саветујем ти да почешће завирујеш у књигу преподобног аве Доротеја. Ето, и труди се да живиш по његовим саветима. Нека ти Господ подари мудрости. Остарио сам у манастиру, а стално изучавам ову књигу, она ми стоји на столу и у њу завирујем скоро свакодневно, јер се она назива монашком азбуком.
Кад радиш са сестрама, можеш да поразговараш с њима, само да не буде осуде и клевете. Уосталом, свети оци су рекли: “Духовни разговор је сребро, а ћутање је злато,” а о празнословљу разумеј сама. Ево шта ћу ти још рећи. Посебно немој ни са ким да се спријатељујеш, јер ћеш створити себи много бескорисних невоља и твој живот ће бити пун уздаха. Труди се да своју вољицу оставиш иза себе, дато послушање испуњавај беспоговорно, веће подвиге не узимај на себе и никога ни због чега немој да осуђујеш, и немоћи других немој да примећујеш, већ гледај на своје, којих ће се, наравно, наћи много.
А страсти о којима пишеш ми не можемо да победимо својим снагама, без Божије помоћи. Морамо да се трудимо да их искорењујемо, а да их потпуно победимо, то зависи од Божије благодати. Ти си још млада, не веруј себи и смиравај се док не легнеш у гроб, твоје године су клизаве. Уосталом, ако се нешто и догоди по људској немоћи, не секирај се и не буди малодушна, јер ми нисмо мудрији од врло премудрог Соломона и нисмо кроткији од светог пророка Давида, и нисмо ревноснији од апостола Петра. Господ зна нашу људску немоћ, дао нам је у помоћ покајање и нема греха који би победио Божије милосрђе, и сви наши грехови, ма какви били у поређењу с Божјим милосрђем су исто што и шака песка бачена у велики океан.
Наш монашки живот још помало тиња, много стараца иде уз помоћ штапа, нових нема, јер се данас млади не васпитавају у религиозном духу. По запажању епископа Игњатија (Брјанчанинова) ми смо већ последњи монаси. Али, судбине Господње су непојамне нама грешнима. Господе, нека буде воља Твоја у свему.
Нека те Господ чува.
 
Твој добронамерник и самолитвеник,
архигрешни
схиигуман Јован.
 
3
 
2. јул 1951.г.
Нови Валаам
 
Слушкињо Божија у унинију, Тамара!
Христос посреди нас!
 
Пишеш да тешко живиш, заглибила си се у греховима, тугујеш и постала си рђава. Да, потпуно саосећам с тобом. Наравно, тешко је живети у туђини, одвојивши се од домовине и од мужа, али не падај у униније и не падај духом, јер не живиш само ти у невољама, већ сви људи на земаљској кугли стењу под јармом Адамовог наслеђа. Господ је рекао: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33), – значи, без жалости нико не живи, само свако трпи различите невоље. Господ је за проповед изабрао свете апостоле, а жалости од њих није одузео. Они свуда и свакога прогоне, и нигде од њих не можеш да се сакријеш.
Још пишеш да понекад настају питања: зашто и због чега? – и чини ти се да је Господ окренуо Своје лице од тебе. Све ове твоје мисли су од непријатеља људског рода ђавола. Свети апостол Павле пише да не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Још пишеш: “Узети оружје – реч Божију (молитву).” Ето, кад настану сличне ђавоље мисли наоружавај се молитвом и не обраћај на њих пажњу – па ће оне отићи.
Још пишеш да се плашиш смрти и још више својих грехова. Да, страшно је умирати, јер је то невиђена ствар, како ће се душа одвајати од тела. Што је човек млађи тим је смрт за њега страшнија. Под старост смртни час више не плаши толико, постоји свест о томе да се ближи крај, али је ипак присутна бојазан, и свети Божји људи су се плашили.
Свети Лествичник пише: “Страх од смрти је својство људске природе, које је настало од непослушања.” А због својих грехова не треба падати у очајање и не треба Бога замишљати као строгог судију и као некога ко кажњава. Он је врло Милостив, чак је на Себе узео нашу плот и живео је на земљи 33 године. О дивног чуда, чак ни Анђели не могу да схвате тако велико смирење. И сви наши грехови су као шака песка у поређењу с Божијим милосрђем; и нема греха који би био већи од Божијег милорђа. Господ зна нашу људску немоћ, дао нам је покајање у помоћ. Чим се човек покаје Господ неће поменути његов грех – тако је Духом Светим рекао пророк Језекија (Јез. 33, 16).
Молећи благослов Божји за тебе, с љубављу у Христу
 
архигрешни твој добронамерник и самолитвеник,
схиигуман Јован.
 
4
 
30. јул. 1951.г.
Нови Валаам
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Татјана!
Христос посреди нас!
 
По Божијој милости засад добро живим. Иако се куражим, звончићи из другог света звоне: срце слаби и нога помало боли, уздржавам се од одласка на косидбу и од шетње, стално седим у келији и беседим са светим оцима. Ах, како је поучно разговарати с њима, просто не могу од њих да се одвојим. Кад читам као да седим с њима и слушам њихове поуке. Велико благо су нама грешнима оставили свети оци, јер нису писали по разуму већ по осећањима, просвећени Духом Светим. Они су прошли трновити пут у царство небеско и нама су оставили препоруке како да идемо.
Богомољци су се разишли, сваки на свој посао. Ипак има људи који ревнују за спасење, било је много богомолника на празницима преподобног Сергија и Германа и светих апостола Петра и Павла.
Сетио сам се наше кратке беседе у старачком дому у “Боргоу”. Питао сам те: “Како се спасаваш и какве књиге читаш?” Ти си одговорила: “Волим да читам о природи и да созерцавам Божију премудрост и благост.” Не сећам се шта сам ти одговорио. Ипак мислим да читаш и светоотачке књиге, јер кад си била код нас у манастиру говорила си ми да их читаш већ десет година. Нека ти Господ подари мудрости да свој живот усмериш по њиховим саветима.
Остајем с љубављу у Христу,
 
архигрешни
схиигуман Јован.
 
5
 
26. јун 1952.г.
Нови Валаам
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Павла!
 
Пишеш да си лења и нерадна и молиш да те изгрдим. Како могу да те грдим кад сам и сам остарио и овај недуг ме је обузео и имам их више него ти. Ипак, немојмо падати у униније и очајавати, смиримо се и положимо почетак, иако смо у једанаести сат дошли (в. Мт. 20, 1-16), Господ је врло милостив, овима даје исту плату као и онима који су се трудили од ујутру. Слава, Господе, светом милосрђу Твом.
Господ даје молитву ономе који се моли. Ипак знај да молитва захтева борбу, чак до смртног часа. Буди задовољна молитвом коју имаш, немој да тежиш умилењу и сузама, а кад дођу, примири се док сами не прођу. Молитва или сећање на Бога су једно исто; човек може да хода или да нешто ради и да притом мисли на Бога, то је исто молитва.
Труди се да никога не осуђујеш и да не гајиш непријатељство ни према коме, иначе молитва неће бити успешна. Призивам на вас Божји благослов.
 
С љубављу у Христу, ваш самолитвеник,
схиигуман Јован.
 
6
 
24. јун 1953.г.
Нови Валаам
 
Господине директоре!
 
Јелена Армфељт ми је послала писмо и између осталог пише да сте ми написали писмо кад сам био у Хелсингфорсу. Било вас је срамота да дођете код мене, да поразговарате и пошаљете писмо које сте ми написали. А она ми је, прочитавши Ваше писмо, послала цитате из њега. Али ја сам неписмен, нисам учио школу, тешко ми је да разјасним своје мисли. Ипак ћу написати како умем и како осећам, кратко.
Ви не верујете “у бесмртност душе, посебно у царство небеско и у пакао”. Мислите тако, а ја дубоко верујем и тврдим да је душа бесмртна. Ево, навешћу један пример који сведочи о бесмртности душе. Вероватно сте некад имали прилике да присуствујете сахрани покојника. Притом једна мисао говори да ћу умрети, а друга негде унутра говори: не, нећу умрети. Ето то и јесте глас душе, јер је она бесмртна. Ево шта још примите к знању: душа не стари; не знам колико имате година, али претпостављам да сте човек у годинама.
Погледајте себе. Кад ствари иду добро: нема невоља и болести, а ако неких и има, на неко време су утихнуле, Ви тада осећате да сте млади, тако да је наш директор спреман да иде да игра с младим госпођицама. Наравно, тело за то није способно, али душа тако осећа. Ето, ја имам осамдесет година, а осећам се младим; питајте било ког старца – свако ће тако рећи. Седокоси изборани старци имају још младићку природу, јер душа и греши и чини добро посредством тела. Има и младих који живе духовним животом – уз помоћ Божију, тело потичињавају духу и живе целомудрено.
Верујете у то да ће човечанство “постепено на земљи уредити царство земаљско”. Овако говоре и размишљају атеисти, али њихова фантазија ће и остати фантазија и то никада не може да се деси да човечанство уреди царство на земљи. Узалудно човечанство тежи ка томе, јер људи виде само фатаморгане. Пишете да “још овде на земљи постоји ужасни пакао”. Ви мислите неправилно: овде на земљи је само предокус будућег пакла. Има људи који осећају страшна унутрашња мучења од ужасног греховног живота, ето они и предокушају будуће вечне муке.
Постоје и људи који предокушају будуће вечно блаженство: то су они људи који живе јеванђељским животом. Они долазе у такво стање да за њих свет скоро да не постоји и сви људи су им мили. У таквим људима нема ни лукавства ни преваре, ни ласкања, ни лицемерја, ни таштине, и они сву твар виде у суштини: одушевљавају се и осећају умилење до суза. Слепи свет за ово не зна и не може да прими, то ће му чак изгледати смешно.
Још пишете: није Вам јасно како Свемоћ Божија може да се интересује сваком људском душом и да се брине за њу и да је “ово неспојиво с окрутношћу коју Он дозвољава на земљи”. Наша кратка памет је врло ограничена и не може да појми судбине Божије, јер Бог је самосвојно и свеприсутно Биће, Он као светлост – светли свуда и прониче у сва људска срца и нема места на којем не би било Бога. Један научник ми је рекао: “Најновија научна достигнућа сведоче да у природи постоји нека невидљива свемогућа сила, која одржава цео светски поредак.” Али не желе да кажу да је то Бог, јер Бог је створио видљиви свет и твар и одржава их.
Дубоко верујем и тврдим да постоји Бог, да постоји будући вечни живот, постоји пакао и рај, а овај наш пролазни живот није ништа друго до пут ка вечности и припрема за њу. И верујем да ће се овај видљиви свет завршити, биће Други долазак Исуса Христа, као што је речено у Јеванђељу по Матеју, у 24. глави. У првој половини главе говори се о разарању Јерусалима, што се и догодило и то је праобраз Другог доласка Спаситеља на земљу, а друга половина главе је већ о Другом доласку Исуса Христа на земљу. И ова необорива истина се не може показати као лажна.
Све науке овог света говоре само о овом земаљском животу, а о загробном ћуте. Наравно, науке су потребне, јер од њих човечанство живи. Пуне главу разним знањима, срце остаје пуно страсти, а под утицајем страсти фантазирају различите ствари и својим људским напорима желе да створе блаженство на земљи. У стварности не бива тако. Духовна наука говори потпуно другачије: човек много замишља у свом срцу, али се остварује само оно што је Господ одредио; сви људски напори ће се без Божије помоћи на крају крајева срушити. Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар (Пс. 126, 1) – каже Писмо.
Ако Ви, господине директоре желите да нађете Бога уз помоћ философије, узалуд ћете се трудити и никад нећете наћи. Ево Вам мог савета како да нађете Бога: почните да водите свој живот по Јеванђељу. Господ је рекао: Благо онима који су чистог срца, јер ће они Бога видети (Мт. 5, 8). Постепено чистите срце од страсти. Колико се срце чисти од страсти, толико се Бог спознаје и биће царство Божије у Вама (Лк. 17, 21).
Нека Вам Господ подари мудрост да почнете да живите по Јеванђељу.
 
Ваш добронамерник,
многогрешни
схиигуман Јован.
 
7
 
4. октобар 1953.г.
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Људмила!
Христос посреди нас!
 
Радујем се што се сећаш Валаама и осећаш помоћ од преподобног Сергија и Германа. У писму о о.Луки пишеш да си у непријатељству с тетком већ 16 година и не можеш да се помириш – то је врло жалосно. Знај да твоје добродетељи нису угодне Богу. Како можеш да читаш молитву: “Оче наш, остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим“? Сама не опрашташ, а молиш Бога за опроштај? Узалуд се молиш; Бог ти неће опростити док се не помириш с тетком.
Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим (Мт. 5, 23-24).
Сам Господ се чак молио Свом Оцу за оне који су Га разапињали: Оче, опрости им: не знају шта чине (Лк. 23, 34). И свети апостол архиђакон Стефан се молио за оне који су га каменовали: Господе, не урачунај им гријех овај (Дап. 7, 60). Ево какве примере имаш, а ти не можеш да се помириш с тетком. Пишеш да те је она увредила. Али, анализирај себе пажљиво – можда и сама ниси била у праву? Нека буде тако да те је она непотребно увредила, ипак треба да одеш код ње и да се помириш. Иако твоје сурово срце не жели да се помири, примири га, помоли се Богу и моли Га за помоћ да би Господ омекшао твоје срце. Обавезно тако учини, иначе ћеш погинути. Јер ће суд Божји на Другом доласку бити по Јеванђељу.
У молитви пред Свето Причешће се каже: “иди помири се с оним ко те је увредио”, а ако приступиш Светом Причешћу не помиривши се Свете Тајне ће ти бити на осуду.
Ево шта још има у црквеној историји: свештеник Саприкије и мирјанин Никифор су били јако добри пријатељи. Ђаво је у њима изазвао такво непријатељство да никако нису могли да се помире. Тада су били прогони хришћана, свештеник Саприкије је претрпео многа мучења, осуђен је на смртну казну одсецањем главе. Никифор је молио свештеника: “Мучениче Христов, опрости ми ради Христа,” – али му сурови свештеник није опростио и рекао је мучитељима: “Одричем се Христа.” А Никифор је објавио да је хришћанин и глава му је одрубљена. Саприкије је погинуо, а Никифор је постао мученик. Ето како је непријатељство тежак грех: човек је погинуо после тешких мука.
Написао сам ти мало примера од многих. Не пиши ми писма док се не помириш с тетком.
Нека вас Господ помири и чува.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
8
 
6. фебруар 1954.г.
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Гермогенија!
Христос посреди нас!
 
Твоје поштовано писмо сам примио, прочитао с љубављу и обрадовао се што ревнујеш за молитву. Бог те благословио – труди се, јер је молитва у духовном животу главно делање, али знај: пошто је она узвишена и корисна, даје се по високој цени, односно великим трудом. Преподобни Агатон је рекао: “Нема ничег тежег него молити се Богу и молитва захтева борбу до последњег тренутка живота.” А да би се она одвијала успешније потруди се колико можеш да испуњаваш три услова: да имаш чисту савест према Богу, према људима и према стварима. Према Богу – труди се да испуњаваш јеванђељске заповести, према људима – да не осуђујеш и не гајиш непријатељство, према стварима да их не користиш пристрасно.
То су основни услови.
А молитву упражњавај овако: у уму не треба да замишљаш Бога и Богородицу или свеце, ум закључај у речи молитве и пажњу држи у горњем делу груди, јер је пажња душа молитве. Не треба притискати срце пажњом, ако у грудима буде постојала пажња, и срце ће саосећати. Не треба тежити умилењу и сузама, а кад то дође само по себи и још топлина срдачна, заустави се на томе док се не заврши. Не треба да мислиш да си добила нешто велико, ово бива природно од усредсређености, али то није прелест.
У молитви подражавај јеванђељској удовици која је својим молбама досађивала неправедном судији. Бивају сувоћа, лењост и плима мисли, невоље и клевета од људи и много другог, али ће све ово проћи уз Божију помоћ, само не падај у униније. Не веруј себи док не легнеш у гроб, имај смирење и никога ни због чега не осуђуј. Јер било је подвижника који су видели славу светих и имали такву благодат од Бога да су чинили чуда, полагањем руку су исцељивали болеснике. Људи су их славили и они су се уобразили ђавољом гордошћу; благодат их је напустила и они су водили развратан живот на ругло људима. Не чуди се што страсти гнезде у теби: оне нас подсећају на то да смо људи и смиравају нас. Бој се надмености и ђавоље гордости.
Још знај да то да ли ћемо се одржати у добродетељи не зависи од нас, већ од благодати Божије, а благодат чува за смирење. Преподобни Исак Сирин каже: “Ако се трудиш у некој добродетељи и не видиш плод и успех немој се чудити, јер Господ не даје дар за труд, већ за смирење.” Без смирења ниједна добродетељ не може да постоји. Ја због свог слепила не знам молитвенике и не могу да ти укажем. Моли се сама, јер Господ даје молитву ономе ко се моли. Ако будеш стекла макар неку молитвену навику, неће ти сметати ни куцање сата. Али време се не може одредити; можда ће проћи и године.
Код младића Георгија у “Добротољубљу” је поменуто посебно упражњавање молитве. Ти се вежбај општим правилима која сам ти укратко навео. Ка схими немој тежити, она ти неће донети духовни напредак, или ти је интересантно да натакнеш на себе одећу с крстовима? Труди се о једином потребном, све остало ће ти се придодати.
У Кијеву се догодио овакав случај: били су сахрањени схимник и искушеник. Кад су отворили њихове сандуке на искушенику је била схима, а на схимнику искушеничка одећа. Ето ти схимника. Недостојно си, јадо, носио схиму, она ти није послужила на спасење већ на осуду. Пишем ове редове и црвеним: јер и ја сам схимник, и авај, да ми не послужи такође на осуду. Али, не очајавам. Господ је милостив, зна нашу немоћ и схимнику даје покајање. Слава, Господе, светом милосрђу Твом.
Молим твоје свете молитве за моју убогост.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
9
 
7. фебруар 1954.г.
Нови Валаам
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Ананија!
Христос посреди нас!
 
Обрадовао сам се променама у твом животу. Пресвета Богородица те је на чудесан начин поставила на истинити пут, који води у вечне обитељи, чак те је пригрлила под Свој покров. Дубоко веруј да ће ти Она помоћи у горким тренуцима твојих секирација, јер у овом животу нема сталности, стално бивају промене као у ваздуху. Невоље су свуда и све прогањају. На то сам те подсетио за сваки случај да не би падала у малодушност и не чуди се кад те посете. Знај да за време невоља постоји један лек – трпљење и молитва. Саветујем ти (али не као закон или наредбу, већ просто као савет): свакодневно читај “Богородице Дјево, радујсја! 12 пута и 33 Исусове молитве. Само се труди да изговараш с пажњом, јер је пажња душа молитве.
Од три услова о којима сам ти писао душа се васпитава у духовном животу. Посебно је важно оставити своју вољу иза себе, а и то није лако учинити, али је зато моћан лек против ђавоље гордости – гордости којој је својствено да инсистира на свом разговору, да би увек била горе, не може да се потчињава другом, упорно брани своје мишљење. Ето, свети оци су сами прошли овим путем и оставили нам као руководство ове услове. Управо овим условима се и стиче унутрашњи душевни мир, и овакав човек ће бити мриран, ма где живео.
Ево шта још: иако ћу рећи безумно, али нећу бити безуман. Целог живота тежим ка томе и трудим се да испуним ова три услова и по Божијој милости – иако не стичем савршени мир, ипак бивам миран. Одредили су ме за настојатеља Печењешког манастира, директно из простог монаха су ме посветили у јерођакона, и јеромонаха и игумана. За две недеље сам се спремио на пут и учио сам да служим, али сам по благодати Божијој био миран. Неки монаси су се чудили: “Како се мирно спремаш, други из келије у келију прелазе уз секирацију, а ти си тако мирно примио назначење.” Многи монаси су ми говорили много, већина ми је саветовала да одбијем: “Па идеш на крст.” Одговорио сам: “Не знамо кад и где Господ даје крст.” Ето, и спремио сам се на пут, са мном још двојица јеромонаха. Путовали смо до тамо шеснаест дана и ноћи. Јеромонаси који су допутовали са мном и ја смо целивали Престо и кивот преподобног Трифона.
Сва браћа су се окупила у цркви. Нисам се спремао да кажем било шта, а кад сам почео да прилазим браћи, помисао ми каже: “Реци нешто.” Па сам рекао: “Здраво били, свети оци и браћо! Послат сам код вас као настојатељ и са мном још двојица јеромонаха. Спремили смо се за врло кратко време, свега две недеље сам учио да служим, јер сам посвећен из простог монаха. Ако у служби буде неких недостатака покријте моје недостатке хришћанском љубављу. Молим вас да ми помажете у пословима око домаћинства.” Економ је одговорио: “Помагаћемо.” Наставио сам: “Оци свети, највише треба да се трудимо да имамо мир и склад. Ако то буде, почиваће на нама Божија благодат. Амин.” Ризничар је рекао: “Опрости, ми ништа не можемо да кажемо.” Сва браћа су ми прилазила по благослов и отишли смо на чај који је већ био припремљен.
На Валааму сам пролазио различита послушања и ниједно ми се није свиђало, али нисам падао у униније, већ сам био миран. Од светог послушања се рађа смирење и сила воље јача и свети оци послушању приписују мучеништво. Ава Доротеј јако добро пише, саветујем ти да прочиташ ову књигу. Уопште ми веома прижељкујемо испуњење своје воље и одједном треба да оставимо своју вољу и да испуњавамо вољу другог. Врло је тешко уступити другом, то могу само велике душе, а слабе јако инсистирају на свом.
Још преузми на себе обавезу: ништа не треба да решаваш кад си немирна, овако саветују свети оци. Још о гордости. Својство гордости је да види у себи само добро, а у другима само лоше, а својство смирења је да види своје грехове и добре особине у другима. Завршавам писмо, уморио сам се. Ипак је тешко написати, било би добро лично поразговарати, јер си ти стекла потпуно другачије васпитање и много тога ти није јасно у духовном животу.
Молим за тебе Божји благослов.
 
Твој добронамерник и самолитвеник,
многогрешни
схиигуман Јован.
 
10
 
28. април 1954.г.
 
Христос воскресе!
 
Желим Вам да умножите таленте које Вам је Бог дао и да уђете у радост Господа нашег Исуса Христа (Мт. 25, 14-30).
Време лети јако брзо, чекали смо пост, он је прошао. Хвала Богу, дочекали смо Светло Христово Васкрсење. Света Црква поје: “Очистим чувствија и узрим.” Речено је кратко, а каква је дубина у овим речима, јер се односе на два устројства човека: на делатно и созерцатељно. Ако неко уз Божију помоћ очисти срце од страсти: гордости, таштине, лицемерја, лукавства, гнева и других страсти, такав човек по благодати Господа долази у првобитно стање, каквим је Адам био створен. Да, то је степен светих Божјих људи.
Јер без делатног живота не може бити созерцатељног, нису свети оци случајно устајали на себе, као на непријатеља. Свети оци су у искуству прошли два живота, делатни и созерцатељни, и оставили су нам своје наслеђе у богомудрим делима. И њихова дела се не могу у потпуности схватити само разумом, већ се схватају животом.
Молим за Ваше свете молитве.
Ваш недостојни самолитвеник,
многогрешни
схиигуман Јован.
 
11
 
7. јун 1954.г.
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Т.!
 
Писао сам ти како да испуњаваш молитвено правило у породичном животу, а сад ти пишем о духовном животу.
Преподобни Агатон је рекао: “Духовни живот је попут дрвета: телесни труд и подвиг су лишће, а душевно делање су плодови.” Писмо каже: Свако, дакле, дрво, које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Уопште, телесни подвизи нису добродетељ, већ средство или помагало за добродетељ. Ако не буде плодова: љубави, радости, мира, дуготрпљења, благости, доброте, вјере, кроости, уздржања (Гал. 5, 22) – узалудне ће бити вериге. Преподобни Варсануфије Велики је рекао: “Ако унутрашње делање по Богу не помогне човеку, узалудно се труди у спољашњем.”
Малобројни у суштини знају духовни живот и заглављују се на слову, које убија дух: не додирни, не окуси, не опипај (Кол. 2, 21). Свети Максим Исповедник је рекао: “Мало се вежбај у спољашњем делању, а све снаге употреби на унутрашње делање.” Свети Јован Лествичник каже: “Данашњи век се врло развратио и постао је препун уображености и лицемерја: телесни труд по угледу на древне оце наше можда и показују, али се њихових дарова не удостојавају,” иако, мислим да људска природа никад није захтевала дарове као данас. И праведно то трпимо, зато што Се Бог не јавља у труду, већ у простоти и смирењу. Свети Исак Сирин каже: “Ако се будеш трудио у предивној добродетељи и не осетиш од ње помоћ, не чуди се, јер човек неће добити награду за своје делање док се не смири. Награда се не даје за делање, већ за смирење.”
Преподобни Антоније Велики је рекао: “Кад сам седео код једног аве, дошла је нека девојка и рекла старцу:
“Ава, постим и једем једном недељно и свакодневно проучавам Стари и Нови Завет.”
Старац јој је одговорио:
“Да ли је за тебе сиромаштво исто што и изобиље?”
Она рече:
“Не.”
“Срамота као похвала?”
“Не, ава.”
“Непријатељи као пријатељи?”
“Не.”
Онда јој овај мудри старац одговори:
“Иди, труди се, ништа немаш.”
Заиста, тако је постила и проучавала Свето Писмо, али се у духовном животу није научила ономе чему учи Свето Писмо. Ето, тако се, јадна, узалуд трудила. И фарисеји су напамет знали цело Писмо, а по Писму нису живели – зато и нису спознали истину, разапели су Господа.
Духовна наука је важнија од свих наука, јер она учи о Богу и о загробном вечном животу. У духовном животу је главно делање молитва, јер смо ми врло слаби, без Божије помоћи не можемо да стекнемо ниједну добродетељ. Али, треба да постоји труд, а успех зависи од благодати. А благодат помаже и чува – не за труд, већ за смирење, као што сам раније помињао.
Ево шта још: треба се трудити, уз Божију помоћ, да човек у осећању развије смирени дух, да би видео да је гори од свих. У искуству ће тако и бити, ако будеш пазила на себе и ако не будеш обраћала пажњу на недостатке других. Свети архиепископ Теофил је једном посетио Нитријску гору и дошао је код њега ава горе. Архиепископ га је питао: “Какво делање је по твом искуственом сазнању највеће на монашком путу?” Старац је одговорио: “Повиновање и стално самопрекоревање.” Архиепископ је рекао: “Другог пута осим овог нема” (Отачник). Јер самопрекоревање је невидљиво напредовање, зато што човек добро иде својим путем и не примећује то, тако су и уображеност и самоугађање скривена погибељ. Већина гледа само на спољашње подвиге човека и духовни живот је по њиховом схватању у спољашњим подвизима.
Ако је нека добродетељ становника египатског скита постајала позната, они је више нису признавали за добродетељ већ за грех. Ето како су се они плашили таштине, човекоугађања и лицемерја. Ето црта подвижника: простота, отвореност и природност. То малобројни схватају.
А од повиновања, или од послушања у потпуном смислу – одсецања своје воље у свему – рађа се бестрасност. Свети оци послушање изједначавају с мучеништвом. Ако неко повије своју вољу под јарам послушања увек ће бити миран и спокојан.
Данас је веома тешко наћи искусног руководиоца у духовном животу. Свети Петар Дамаскин је рекао: “На почетку сам много трпео од неискусних саветника.” Да, само разум без искуства не може да руководи човека, који живи духовним животом – само ће искривити духовно делање.
Нисам хтео да кажем своју опаску, али ћу ипак рећи: средње богословске школе и факултет проучавају само корице Библије, а дух не изучавају, теорију словесности пролазе и брзим језиком могу добро да говоре, али се осећа да говори само разум, јер гркљан разликује храну. Науке су веома потребне, како ћеш без науке бранити Православље и говорити народу на поуку? Али њој такође треба додати учење о једином потребном.
Призивам на тебе Божји благослов.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
12
 
15. јул 1954.г.
Нови Валаам
 
Многопоштоване колеге Јелене Акселевне!
 
Срдачно свом душом вам се захваљујем на поздраву и добрим жељама. До дубине душе сам дирнут вашом љубазношћу. Од Господа вам желим мир, љубав, слогу, једнодушност. Трудите се да никога ни због чега не осуђујете и не прекоревате. Главно је да међу вама не буде непријатељства. Нека вам Господ подари мудрости.
Обраћам се оној која је била код мене и плакала. Јелена ми је рекла да ти је умрла мама и ти много тугујеш и жалостиш се због ње. Твоја мама није умрла, већ је прешла у други, вечни свет, јер је тело од земље и у земљу ће поћи, а душа је од Бога и Богу ће поћи. Овај наш живот је пролазан и пун је различитих жалости и нико не може да их избегне, само што невоље бивају различите. А пошто је душа створена по образу и по подобију Божијем осим Бога она нигде и никада неће моћи да нађе мир и утеху. Ако се будемо ослањали на вољу Божију, невоље ће нас узнемиравати само мало.
Твоја мама се сад избавила од свих ових земаљских невоља и живеће вечно у другом свету, којем нема краја. И цео људски род од Адама до Другог доласка Спаситеља на земљу ће поћи онамо.
Треба чврсто да верујеш у свето Јеванђеље и да се трудиш колико можеш да испуњаваш заповести Спаситеља. А ми смо као глуви и не чујемо да нас Господ призива: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Ево Ко једини може да нас умири. Амин.
Остајем с љубављу у Христу ваш добронамерник,
 
многогрешни
схиигуман Јован.
 
13
 
23. април 1956.г.
Нови Валаам
 
Многопоштовани монаше, оче N!
 
Пишеш да имаш жељу да се подвизаваш у непрестаној Исусовој молитви, али неки кажу: пашћеш у прелест од Исусове молитве.
Видиш, нашли су се нови хулитељи Исусове молитве, сами не схватају шта причају. У прелест се не пада од молитве, већ од гордости, уображености и самовоље. О молитви би било добро лично поразговарати, јер се све не може написати. Ипак ћу се потрудити да ти напишем укратко, како умем.
Духовни живот је наука над наукама или другим речима – духовна философија. Наравно, ову философију многи не схватају. Уопште, скоро код свих се поимање духовног живота своди на спољашње подвижништво. Али спољашње подвижништво је потребно као средство за достизање унутрашњег духовног живота. Међутим, нажалост, задржавају се на слову, које убија дух, а о унутрашњем духовном животу немају никаквог појма.
Преподобни Филотеј је рекао: “Треба се молити за монахе, који не знају унутрашњи трезвени духовни живот, већ пролазе само спољашње подвижништво.” А свети Јован Златоуст је рекао да је само умно богопознање довољно да се истребе лукави.
Демони нас искушавају различитим помислима. Свети оци су прву мисао називали прилогом. Ако прихватимо ову мисао демон нам убацује греховне мисли: подозрење, завист, злопамћење, препирање, свадљивост, лукавство, таштину. Очи лутају на све стране од радозналости, уши воле да слушају испразно, уста незадрживо избацују оно што постоји на срцу. И Господ је рекао да од сувишка срца говоре уста (Мт. 12, 34).
Ево против свих оваквих мислених демонских искушења свети оци су пронашли Исусову молитву, јер ми грешни без Божије помоћи не можемо да избегнемо демонске сплетке. Говори овако: “Господе, Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном.” Пажњу држи у горњем делу груди, ум закључавај у речи молитве, а пажња је душа молитве. Прво ће бити тешко – сувоћа, лењост, плима различитих мисли, јер непријатељ не воли молитву и устаје на нас разним помислима. Али ти немој да се смућујеш, настављај молитву и Господ ће устати: као што је ради апостола наредио таласима и ветру да престану, тако ће и у теби прекинути сву твоју мислену узбурканост.
Наравно, рано је да ти пишем, али ћу ти ипак рећи: ако се будеш трудио у молитви Господ је милостив, даваће ти утеху. Тада ћеш сам сазнати како је благ Господ. Али упозоравам те: немој да тежиш ка умилењу и сузама. Ако у срцу буде припремљено место смирењем, Господ ће дати Своју благодатну милост без нашег жељења и очекивања.
А да би у молитви постојао успех труди се колико будеш имао снаге да стекнеш свој унутрашњи мир. Не мешај се у туђе ствари, не осуђуј, имај смирење, јер је смирење најважније – без смирења не може бити никакве добродетељи. Свети Лествичник се чудио једном дејству, али га није објаснио: зашто ми, имајући као помоћнике за чињење добродетељи и Свесилног Бога и Анђеле, и свете људе, а за грех само демона уковог, брже пристајемо на страсти и пороке него добродетељи? Преподобни није хтео да објасни и питање је остало отворено.
Али мислим да су јаки помоћници демона – наша пала природа и свет са својим саблазнима.
Написао сам кратко, пиши ако будеш имао неких недоумица.
Молим за Ваше свете молитве.
 
Старац Валаамског манастира.
 
14
 
Без датума.
 
Најбогољубивија инокињо А.!
 
Пишеш да те “напада гнев и немаш мира и утехе”. Ако се не будеш трудила и радила на свом срцу – неће бити мира и утехе. Треба се на крају прихватити себе, не можеш стално да живиш не засукавши рукаве. Јер подвижници задобијају царство небеско (Мт. 11, 12). Преподобни Антоније велики је рекао свом ученику: “Ни Бог, ни ја ти нећемо помоћи ако се не будеш трудио.”
Духовни живот је попут дрвета: телесни подвиг је као његово лишће, а душевно делање су плодови. Писмо каже: Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Наравно, телесни труд је потребан јер без њега неће бити плодова, али знај: сви телесни напори нису добродетељ, већ помагало за добродетељи. Многи су се много трудили, а плодове нису добили, јер је њихов труд био спољашњи, који убија дух: не додирни, не окуси, не опипај (Кол. 2, 21).
Свети Исак Сирин каже: “Ако се трудиш у некој предивној добродетељи и не видиш успех или плод, не чуди се, јер Господ не даје дар за труд, већ за смирење.” Свештеномученик Максим је рекао: “Дај телу мало вежбање, а све напоре употреби на унутрашње делање.” Преподобни Варсануфије је рекао: “Ако унутрашње делање по Богу не помогне човеку, узалудно се он труди у спољашњем.”
И пет јуродивих девојака су испуниле велики, натприродни подвиг девствености, али пошто нису имале добрих дела остале су ван двери небеске ложнице (Мт. 25, 1-13). И фарисеји су напамет знали Свето Писмо, али нису живели по Писму и нису могли да схвате истину – и разапели су Господа.
Да, духовни живот је наука над наукама, захтева духовно расуђивање, а расуђивање се рађа од смирења. Код египатских стараца је било овако: ако се открије нека добродетељ, више је нису сматрали за добродетељ, већ за грех. Ево, како су се свеци плашили таштине.
Свети Варсануфије Велики је рекао: ако испуниш три услова, бићеш миран ма где да живиш: прво је да оставиш своју вољу иза себе; друго је да прекореваш себе, и треће је да сматраш себе најгором на свету.
О блажено послушање! Ко је повио своју главу под твој јарам, биће увек миран и радостан. Плодови су утешни, али се захтева и велики труд. Свети оци послушање изједначују чак и с мучеништвом: “Дај крв – прими дух.”
Од истинског послушања се рађа смирење, бестрасност, чак и прозорљивост – не чуди се, али заиста је тако. Нећу ти писати примере послушања, мислим да си сама читала и знаш.
Ево шта још: ми не пазимо на себе, већ друге и од других захтевамо да се поправе, а сами остајемо непоправљиви, и од нашег непажљивог живота понекад с чак дешава клевета и рађају се врло жалосне последице. Наводим пример.
То је било на југу. У женском манастиру се спасавало четири стотине подвижница. Ишао је кројач, негде ван манастира га је срела искушеница. Он јој је рекао: “Да код вас нема посла?” Она је одговарала: “Не, ми сами радимо.” Овај разговор-сусрет је видела друга искушеница и после извесног времена је, посвађавши се с овом сестром у жару гнева окелветала поводом овог сусрета. Оклеветана девојка није могла да поднесе срамоту, од туге се тајно бацила у реку Нил и удавила се. А клеветница се, поставши свесна да је безразложно оклеветала и погубила искушеницу, и сама удавила. Ево каква тужна прича.
У истом овом манастиру се спасавала јуродива Исидора, код ње је једном дошао свети Питирим. Пошто се њен подвиг открио она по смирењу није могла да трпи људску славу, тако је отишла и не зна се где је живела и како се спасавала. Блажена си, Исидоро, моли Бога за нас грешне!
Овај женски манастир је био поред реке Нил, а с друге стране је било десет манастира и у сваком манастиру по хиљаду монаха. Свим манастирима је управљао преподобни Пахомије, у сваком манастиру је био свој игуман. У женском манастиру служио је јеромонах из манастира преподобног Пахомија. Он је забранио да се помињу искушенице које су погинуле, а друге који су клеветали одлучио је од Причешћа на седам година.
Господе, избави ме од клевете људске (Пс. 118, 134) и научи ме да творим вољу Твоју!
Ево шта још: у истој овој земљи и у оно време у једном манастиру су живела два брата: један је имао дванаест година, други петнаест. Игуман их је послао да однесу храну отшелнику. Однели су и на повратку су наишли на змију отровницу. Млађи брат је узео змију, заврнуо је у мантију и донео у манастир, наравно, не без таштине. Монаси су окружили младиће, зачудили се и похвалили их за светост. Игуман њиховог манастира је био човек духовног живота и разуман, казнио је младиће шибама и рекао: “Ви сте Божије чудо приписали себи. Боље је немоћна савест него добродетељ с таштином,” јер је знао да учињена чуда шкоде свецима.
Да, на земљи нема савршенства и постојаности. Неки подвижници су били узети на небо и видели славу светаца, а затим су падали и водили сраман живот, на ругло људима. С преподобним Макаријем Великим је живео подвижник који је тако био засићен благодаћу да је полагањем својих руку исцељивао болеснике, али је уобразио да је свет и погинуо је: живео је срамним животом и тако је умро. Пророк Језекија каже: Од свијех гријеха што је згријешио ништа му се неће споменути (Јез. 33, 16).
Да, не смемо веровати себи док не легнемо у гроб, и да ли ћемо опстати у добродетељи не зависи од нас, већ од благодати Божије, а Господ чува због смирења: колико се човек смири, толико ће напредовати у духовном животу. Наш труд треба да буде по слободној вољи, а успех већ зависи од благодати, ето и ми треба да се молимо и да молимо Господа за помоћ. У духовном животу је молитва главни подвиг, а молитва захтева пажњу и трезвење.
Труди се у молитви, Господ даје молитву ономе ко се моли. Амин.
Ево, ја сам већ остарио, а нисам почео да живим како треба: дубоко верујем да је Господ није дошао на земљу и примио нашу плот и душу ради праведних, већ ради грешних, ради њиховог покајања.
Молим за твоје свете молитве,
 
твој недостојни самолитвеник,
архигрешни
схиигуман Јован.