СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
 

 
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
 
Животопис схиигумана Јована
 
Схиигуман Јован, у свету Иван Алексејевич Алексејев, родио се 14. фебруара 1873. године у Тверској губернији. Завршио је Иљинску црквено-парохијску школу.[1] Свог детињства о.Јован се сећао:
“Ја сам по природи стидљив човек, помало тупав, – и памћење ми је лоше, тога сам потпуно свестан.
Кад сам био дечак наш кројач је шио бунде, умео је да чита и мене је учио. Слабо сам схватао, а моја сестра је брзо научила слова и прекоревала ме је: види, ја сам већ научила, а ти ништа не разумеш. Напослетку сам и ја научио да читам. У то време још није било керозина и ноћу смо у дрвеној кући радили запаливши луч. Мој отац је плео опанке, а мајка и сестра су преле или су нешто поправљале. Имао сам још два брата.
Кад сам научио да читам набавио сам неколико књижица са житијима светаца, тада су се штампале такве књижице. Имао сам друга истомишљеника и разговарали смо како да се спасимо. Ишли смо пешке у Нилову Пустињу, која се налазила на на 150 врста од нас. Насушили смо џак двопека, ставили га не леђа и – пут под ноге. Тамо смо ишли три пута. Чули смо да у тамошњој шуми живи отшелница Матрона, али никако нисмо успели да је видимо, а били смо и глупави – јер смо имали свега по 13 година.
Мој старији брат је живео у Петрограду. Он је био послован и паметан, имао је кафану и мене је примио. Ја сам кратко живео с њим, стално сам куповао књижице. Брат је отишао у село, а ја у Коњевски манастир: нашао се човек који је такође тамо ишао и који је знао фински језик. На Коњевцу нам се није свидело, упутили смо се на Валаам.”
Иван Алексејев је у Валаамски манастир први пут дошао као шеснаестогодишњи дечак 1889. године. Омах након што је ступио у манастир послат је у један од многобројних скитова на Валааму – скит преподобног Германа Валаамског. У Германовском скиту су се монаси бавили земљорадњом и гајили су стоку. Иван је морао да помаже у штали и на пољу, на шта је од детињства био навикнут. Тако су прошле четири године у Германовском скиту.
Затим је Иван добио позив да иде у војску, која је у то време трајала четири године. Иван је служио у стрељачком батаљону, после војске се на неколико година вратио у своје родно село код родитеља. На Валаам је коначно дошао 28. маја 1901. године и касније је у својим успоменама писао: “Ето, и живим од тада у манастиру и никад ми није пало на памет да се вратим у свет. Благодарим Господу што је по Својој милости удостојио мене грешног да проведем сав свој живот у манастиру.
По повратку на Валаам Ивана су очекивала друга послушања. Прво је радио у економској канцеларији на главном острву. Међутим, убрзо је био задужен за нове обавезе, које нису биле нарочито пријатне, али су морале бити испуњене подједнако савесно као и све друге. Иван је упућен на послушање у Петербург, у капелу Валаамског манастира у Калашњиковом пристаништу (на Синопском кеју). Тамо је провео две године.
Отац Јован је причао: “Овај многометежни град је на мене штетно утицао, и ја, немоћан духом, нисам могао да прихватим градску вреву, јер сам морао да купујем, шаљем на станицу и параброд и да примам различиту робу која је била потребна манастиру.”
21. децембра 1906. године Иван је био прибројан искушеницима Валаамског манастира. 22. маја 1910. године је примио монашки постриг с именом Јакинф. После многобројних молби игуман Маврикије је дозволио оцу Јакинфу да напусти Калашњиковско подворје и да се пресели у Иљински скит. После боравка у Иљинском скиту отац Јакинф је био на послушању надзорника скита Јована Претече.[2]
19. октобра 1921. године добио је нову дужност – настојатеља далеког северног манастира Трифоно-Печењешке обитељи. 13. новембра о.Јакинф је рукоположен за јерођакона, 15. новембра за јеромонаха, а 11. новембра је унапређен у чин игумана. За самог оца Јакинфа ово је било велико изненађење. Директно из простих монаха посвећен је у чин игумана и награђен крстом.[3]
У књизи М.А.Јансона “Валаамски старци”[4] наведене су речи које откривају расположење оца Јакинфа у овом временском периоду. Он се сећа да је постављање на нову дужност примио потпуно мирно, није осећао узбуђење. Отац Јакинф се томе чак сам чудио, јер је по својим сопственим речима, по природи био бојажљив човек. Дешавало се да дође из скита у главни манастир и кад би за време бденија прилазио да целива Јеванђеље, колена су му клецала, почињала је таква вртоглавица да се плашио да ће пасти. Због тога понекад чак није прилазио Јеванђељу. Међутим, сад, након што је био постављен за настојатеља оцу Јакинфу се десило нешто нешто потпуно супротно: уместо страха појавиле су се сузе.
На дужност настојатеља Трифоно-Печењешког манастира о.Јакинф је ступио 30. децембра 1921. године.[5]
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Архив Финског Валамског манастира. Ва: 79. Списак личних података за 1932-38. годину.
2. АФВМ. Ва: 79. Списак личних података за 1932-38. године.
3. АФВМ. Ва: 79. Списак личних података за 1932-38. године.
4. Јансон М.А. Валаамски старци. Берлин. 1938. године.
5. АФВМ. Ва: 79. Списак личних података за 1932-38. године.