СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу

 

 
ПИСМА ЈЕЛЕНИ АЛЕКСЕЈЕВНОЈ АРМФЕЉТ
 
81 Господ нам је дао разум и ми морамо да га користимо. Али разум је под гомилом страсти! Мудрујемо под утицајем страсти и испада погрешно…
82 Пишеш да се ретко виђаш с људима, а чим дођеш у додир с њима у срцу се рађа гнев. Па и змија је мирна кад лежи, а почне да сикће кад јој приђеш…
83 Епископа Игњатија сам читао још као почетник-искушеник, али се свих његових речи сећам и данас: они који пролазе молитвени подвиг просто не могу да живе од буквалиста…
84 У нашем манастиру има шест радија, зашто и ти да га немаш? У ово тешко доба сама ћеш знати за различите догађаје. Ја се понекад распитујем код оних који дубоко схватају. За тебе је такође добро да имаш телефон, користи га без икакве смутње…
85 Шта још можемо да тражимо? Јер, не прогањају нас и не ограничавају. Живимо и служимо по старом календару…
86 И куда се гура гордост? Јер, творевина Саздатеља је непојамна за ограничени људски ум…
87 Привремено осамљивање је корисно, јер се дух мало умирује од различите испразности, а живот у осамљености уопште не лечи страсти, већ их само успављује. Ако будеш живела пажљиво међу људима, брже ћеш достићи самоспознају, јер ћеш овде наићи на многе случајеве, који откривају нашу гњилост.
88 Чак и чуда штете свецу, рекли су свети оци. И колико је било оних који су напредовали у духовном животу, чинили чуда полагањем руку, а после су гинули и водили развратан живот, да се људи ругају…
89 Aли светска творевина је велика Божија тајна и непојамна је за људски умић. Астрономи кажу: сунце је тако далеко да нема таквог броја, већ време треба рачунати годинама…
90 Овај пролазни живот је пут ка вечном животу, али човечанство се приземљило, заборавили смо на будући живот…
91 Сети се трпљења Богочовека: ударања по образима, штапом по глави, пљувања у лице и разних подсмеха и све то је трпео ради нашег спасења. А ми ради свог спасења не желимо да потрпимо ни мале људске непријатности…
92 Ако Господ промишља о птицама, зар ће заборавити човека? Треба у то чврсто да верујемо…
93 Свети преподобни Јован Лествичник каже: “При исходу душе нећемо бити окривљени за то што нисмо чинили чуда, што нисмо богословили, али ћемо без сумње дати одговор Богу за то што нисмо плакали због својих грехова.”…
94 Хвала Богу за брзу помоћ и за молитве светих подвижника, јер се руководим њиховим саветима: писани су од осећања и приањају за срце као фластер на рану. Ко сам ја без помоћи Божије?
95 Више се бави унутрашњом молитвом, као што сам ти саветовао; иако се не прима ипак приморавај себе. Јеванђеље, псалме и друге каноне или акатист читај помало, а главно је, пажљиво. Ако се не будеш трудила неће ти помоћи ни благодат Божија. Наш труд и благодат Божија иду заједно…
 


 
81
 
Октобар 1956.г.
Валаам
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Да, Господ нам је дао разум и ми морамо да га користимо. Али разум је под гомилом страсти! Мудрујемо под утицајем страсти и испада погрешно.
А смртни час нас све плаши, јер смрт у човечанство није ушла по природи, зато је се човек и боји и бежи од ње. И још нас плаши то што знамо кад и где смо се родили, а кад, где и како ћемо умрети не знамо. Најбоље је да се трудимо да се ослонимо на вољу Божију у свему. Смрт бива различита, чак и код светих. На преподобног Атанасија је пао звоник, а светог праведног Артемија Веркољског је убио гром. Не бивају људске смрти без воље Божије и ми грешни не можемо да схватимо Божију одлуку.
Данас, дванаестог, била је сахрана двојице монаха, Гервасија и Евтихија. Први има осамдесет три године, други осамдесет једну. Посетио сам о.Евгарија, отичу му руке и ноге и тешко дише. Ипак не пада у униније, свестан је да се ближи крај овог пролазног живота, спрема се за прелазак у други, вечни свет. Рекао ми је: ето, сад по савету преподобног Серафима Саровског ујутру до ручка изговарам Исусову молитву, а после ручка Пресветој Богородици. У добром је расположењу.
Нека вас чувају Господ и Царица Небеска.
 
Схиигуман Јован.
 
82
 
28. децембар 1956.г.
 
Многопоштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Да, Господ је милостив и правосудан. Свети апостол Јаков каже: а милост слави побједу над судом (Јак. 2, 13). Правосуђе изравнава тачну меру, а милосрђе делује самилошћу: ономе ко је достојан зла не узвраћа злом, а онога ко је достојан добра, изобилно награђује. И то се односи на људе.
А Господ делује овим својствима по Свом нахођењу које је нама грешнима непојамно. Ако имаш књигу преподобног Исака Сирина прочитај осамдесет девету беседу. Он тамо лепо говори о томе и цела беседа је врло занимљива. Само немој својим умићем да се запетљаш у мудрости великог светог оца.
Добио сам писмо од Галине. Тешко је одговорити на њено мучно питање. Прво сам мислио да га прећутим, али ће она чекати одговор, а без обзира на то како благо да пишем ипак треба писати истину и код ње ће се родити одвратност према мужу. Ево шта ћу рећи: нека прочита у Јеванђељу по Јовану у трећој глави првих осамнаест стихова. Још има “свештену историју”, коју је недавно добила од мене. Нека прочита о посланици светог апостола Павла верујућим Јеврејима колико схвата, па нека се онда разабира.
Пишеш да се ретко виђаш с људима, а чим дођеш у додир с њима у срцу се рађа гнев. Па и змија је мирна кад лежи, а почне да сикће кад јој приђеш.
Дубоко верујем: неизбежно ће бити оно што је решено у Небеској канцеларији. Боље нам је да се уздамо у вољу Божију и да се клонимо политичких брбљарија, јер оне замагљују главу и представљају малодушност. Ми такође имамо пет радио-пријемника, и добијамо руске и финске новине, али некако се мало прича или ја мало примећујем. Помало сазнајем, али слабо обраћам пажњу, пропуштам мимо ушију, трудим се да више читам свето Јеванђеље и свете оце.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
83
 
24. јануар 1957.г.
 
Богољубиве у Христу Јелена, мати Платонида и Лидија!
 
Видиш, чедо моје Јелена, како си ослабила да на једвите седиш за ручком, а ја нисам такав, чак бодро ходам. Наши оци ће наравно, пожалити што су отпутовали из топлог кутка, али нас је данас размазила потпуна слобода и почели смо да живимо по својој вољи. Сви се држе својих убеђења – какве ко клице има. Отац Михаил је веома желео да отпутује. Тешко да ће у Печорама бити мирни и задовољни: тамо је ново монаштво, васпитано на теорији и на слову. И код нас је нестала духовност, а није је ни било, било је само валаамско слово, које убија дух, а у ово тешко доба, изгубило се и слово, људи су почели да живе по духу времена. Почели су да расуђују ко како уме. Има чак и таквих који су престали да иду у цркву и кажу да је у Русији антихрист и да је клир под његовим утицајем. Међутим, они дубоко греше. Част и слава руском клиру, јер је он у тако тешко време безбожности задржао кормило Православља и руски народ је постао религиознији од других народа.
Пренели су ми да је неки јеромонах у кухињи рекао на моју адресу: “Ето до чега га је довела Исусова молитва.” Некада су живели Акиндин и Варлаам, они су говорили и писали против Исусове молитве, али их је оповргао светитељ Григорије Палама, искусан у Исусовој молитви. Ето и савремено монаштво: уместо да се бави молитвом говори о њој онако како је схвата.
Епископа Игњатија сам читао још као почетник-искушеник, али се свих његових речи сећам и данас: они који пролазе молитвени подвиг просто не могу да живе од буквалиста. Ах, како је тачно рекао мудри епископ и то је код њега проистекло из његовог духовног искуства. Слово потпуно другим очима гледа на молитвенике. Амин.
Писала ми је монахиња из Пјухтица: “Узалудно ваши оци желе да дођу овамо, живите до краја тамо, у тихом кутку.” И шта нам више треба? Ни у чему нас не ограничавају: све службе служимо по старом календару; чак нам и пензију дају. Продавница је близу и монаси слободно купују шта желе. Отац Исавр је рекао: “Тридесет година сам желео да одем у Русију, а њих су провозали и Русију им нису показали.” Помози, Господе, руском клиру и верном народу! И хвала Господу, што је удостојио да Га слободно славе у Цркви.
Сад сам се погледао у огледало – прави покојник: образи и очи су ми упали. А ти се чудиш што је дух бодрији и јачи. Јер људска душа је висока, негде је речено да је изнад Анђела. Господ је створио Анђеле, а човека је створио по Свом образу и подобију. На другом месту је речено: учинио си га привремено мањим од Анђела (Јевр. 2, 7).
Ево примера висине људске душе. Моја познаница Лопарка је била болесна и рекла је својим кћерима: “Муж иде из манастира и жури, али ме неће затећи живу, умирем. Покријте ме и идете да га сачекате, он је већ врло брзо наше куће.” Мајка је умрла, кћерке су се заплакале и покриле је, потрчале да дочекају оца и рекле му: “Наша мама је заповедила да те сачекамо.” Ево висине људске душе, али је она затрпана страстима, које нас лишавају духовног знања.
Молим за ваше свете молитве.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
84
 
15. мај 1957.г.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
 
У нашем манастиру има шест радија, зашто и ти да га немаш? У ово тешко доба сама ћеш знати за различите догађаје. Ја се понекад распитујем код оних који дубоко схватају. За тебе је такође добро да имаш телефон, користи га без икакве смутње.
Монах Евагрије се мирно упокојио. Блажена је његова кончина. Све време је био свестан и миран. Ујутру смо га причестили и у 10 сати се упокојио. Сав новац и иметак је поделио монасима. Посећивао сам га и он ми се захваљивао на посети. У болести никога није узнемиравао. Упокој га, Господе, у царству Свом.
Да, знатно слабим. Јуче сам ишао на гробље и врло сам се уморио, чак ни на вечерње нисам отишао.
Левинима је служено православно опело, можеш да дајеш да се помињу у цркви за покој душе, а њихову загробну судбину препустимо вољи Божијој, јер је једно Божји Суд, а друго је људски суд.
Митрополит Николај, протојереј и секретар руске амбасаде су били код нас. После службе и кратког молебана митрополит је одржао кратку богословску беседу. У један сат смо се окупили у цркви и он је рекао који је циљ његовог доласка, о томе да се сад Руска Црква сјединила с Финском Црквом и да манастир званично прелази на нови календар и потчињава се Црквеној управи. Неки монаси су молили митрополита да им се омогући да се преселе у Русију. Митрополит се с љубављу одазвао и рекао је да се упишу они који желе да путују; испоставило се да монаха који то желе има двадесет четири. Тамо нема одређеног места, мораће да живе на различитим местима. А ако се сви преселимо, на југу има два женска манастира, монахиње из једног манастира ће преселити у други и ми ћемо бити смештени у овај манастир. Некако без разлога, али ипак мислим да ћемо службе служити, као што смо и раније служили, по старом календару.
Ипак мислим да је боље остати овде.
Епископ Павле ми је 15. послао писмо по о. игуману, врло нежно: “Познато ми је да се Ваша браћа врло секирају, нека се смире. Служите службе по старом календару, нећемо вас спречавати.”
Нека вас Христос чува.
 
Схиигуман Јован.
 
85
 
25. мај 1957.г.
 
Поштована у Христу, слушкињо Божија Јелена!
 
Код нас се врло мало говори о пресељењу у Русију. Засад се ни из Патријаршије ништа не зна. Неки од оних који су се записали су се разочарали: јер тамо нема одређеног места и мораће да живе на различитим местима. То је врло незгодно, а овде је све добро уређено, потпуна слобода, пензија, и продавница је близу. Шта још можемо да тражимо? Јер, не прогањају нас и не ограничавају. Живимо и служимо по старом календару. Отац Памва је деловао исхитрено, ни сам не зна зашто је хтео да иде, а о.Симфоријан чак није ни мислио да иде. Неки желе да иду ради својих интереса. Димитрије Карелац мисли да ће доспети у своје село, отац Сергије жели у парохију, и други имају своје личне интересе. Ако буде неких притисака од стране Црквене управе увек ће моћи да се отпутује, али засад ово не може да се предвиди.
Ево имена оних који желе да отпутују: о.Михаил, о.Исавр, о.Лука, о.Никита, о.Јона Коњевски, о.Гурије Макушин, о.Теодот-појац, о.Венедикт, о.Валеријан, о.Иродион, јеромонах Јован Коњевски, о.Генадије, о.Варсануфије, о.Анатолије Печењешки, о.Иван Федотов, о.Герман Курник, о.Димитрије, о.Сергије, о.Борис, о.Нон управитељ.
 
Схиигуман Јован.
 
86
 
17. новембар 1957.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Значи, наша браћа у Русији су се добро сместила, и хвала Богу. Ипак, мислим да ће пожалити за старим топлим кутком. Кад су наши монаси кретали из Хелсингфорса о.Михаил је благосиљао оне који су их пратили и једна жена се исцелила. То ми је причала Клавдија. Ако је истина, то је добро за Валаам, – ево, ни сад није у оскудици наша обитељ.
Црква добро пева прокимен валаамског напева, лепо и свечано: “Рците во јазицјех, јако Господ воцарисја, ибо утверди вселенују, јаже не подвижитјса.” И куда се гура гордост? Јер, творевина Саздатеља је непојамна за ограничени људски ум. И ово постаје јасније кад се човек одвоји од свега или већ лежи на самртном одру. Тек тада ће схватити да је свет ласкавац и преварант, како је рекао Исак Сирин.
Сад сам, природно, сазрео за прелазак у вечни живот у најскорије време. Напада ме страх: велика је тајна и осећања су постала потпуно другачија, и поглед на овај пролазни свет са свим његовим саблазнима такође. Присећам се да је преподобни Јован Лествичник рекао: “Нећемо на Страшном Суду одговарати за то што нисмо богословили и чинили чуда, већ ћемо одговорити за то што нисмо плакали због својих грехова.” Ово постаје видљивије кад човек остане сам и одреши се од свега, а кад је с народом и у испразности – расположење је потпуно другачије.
Што се тиче моје ситуације немој да се секираш, сад ми је потребно мало неге. Сва вода је изашла, још у манастиру је почела да излази.[1] Кад бих мало стајао бос на поду, испод ногу је било мокро, а сад уопште нема воде. Постао сам мршав, и ноге су ми мршаве. Молио сам се и молио сам Господа да постанем мршав. Ране су се сасушиле, само на десној нози, која ме боли већ 14 година у колену, ето, на њој су се појавиле ране, али сад и оне зарастају.
 
Многогрешни
 
схиигуман Јован.
 
87
 
15. децембар 1957.г.
 
Богољубиве Јелена, мати Платонида и Лидија.
Христос посреди нас!
 
Пишеш да су Руси велики умови. Али и Немци су били познати по великим умовима, а шта се десило – одлетели су с карте. А преподобни Јован Лествичник је рекао: “Тамо где се догодио пад претходила је гордост.” Господе! Ради молитава светих руских молитвеника спаси и сачувај Русију од несрећа и невоља! Јер Русија је православна и верујућа земља и верујем да је и данас тако. Прави правослвци су и остали само у Русији, јер су прошли огањ и воду. Како су се наши сместили у Молдавији? Мислим да ће зажалити што су отишли. Отац Михаил је јако желео да оде. Мислили су да ће их сместити у неки манастир у Москви, а испало је обрнуто: ни Москву им нису показали, провезли су их поред мајчице Русије. Нека их Господ чува.
Правилно гледаш на манастире. Уопште, на Валааму се некако није развијао унутрашњи дух, већ је царовало слово, које убија дух. Ето, живим на Валааму од 16. године, али ми једино потребно нису предавали, већ су ме учили само спољашњем правилу: ако после вечерњег правила попијеш чај, начини педесет метанија, за квас – дванаест метанија, а за воду три метаније. И то су ти сви савети стараца. И данас стари монаси кажу: “Старци су нас учили да после правила не сме да се пије чај,” итд.
Некако нисам наилазио на праве монахе по светоотачком поимању. Привремено осамљивање је корисно, јер се дух мало умирује од различите испразности, а живот у осамљености уопште не лечи страсти, већ их само успављује. Ако будеш живела пажљиво међу људима, брже ћеш достићи самоспознају, јер ћеш овде наићи на многе случајеве, који откривају нашу гњилост.
 
Схиигуман Јован.
 
88
 
24. децембар 1957.г.
 
Богољубиве мати Платонида, Јелена и Лидија!
Христос посреди нас!
 
У ваздуху има промена и човек не зна одакле ће ветар дунути. Тако и у нашем животу долази до промена, и човек не зна одакле ће доћи искушења. Овде се појавио један страшан човек и због нечега је постао благонаклон према мени. Сви су се узнемирили и сматрају га за шпијуна и закачили су ме за њега. Видим шта о мени причају и како пазе на мене. Овог човека су послали у Хелсингфорс. И на ово сам гледао мирно, помислио сам да непријатељ људског рода као да везе мустре – разним искушењима.
Ево шта каже искуство: сила воље јача од свих невоља. Тада постају врло јасне речи светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1 Јн. 2, 16). О! Како је дивно у три речи изражена дубина многог. Није случајно то што свети оци ако се открије нека добродетељ то више нису сматрали за добродетељ, јер води у таштину. Један старац је рекао старцу који је дошао код њега: “Одлази, ти си ме удаљио од Бога; већ је година дана како си био код мене и похвалио корпице које сам правио.” Ето колико је духовни живот танан, као на ваги: ако само мало помериш тас превагнуће на другу страну.
Чак и чуда штете свецу, рекли су свети оци. И колико је било оних који су напредовали у духовном животу, чинили чуда полагањем руку, а после су гинули и водили развратан живот, да се људи ругају. И свети чудотворац Симеон Столпник замало да погине кад му је ђаво понудио кочије и рекао: “Угодио си Богу, ево, седи и узнећу те на небо.” Преподобни је већ закорачио, али га је Господ умудрио да се прекрсти и кочије су нестале. Значи, у њему је постојало високо мишљење о себи, сматрао је себе достојним да се узнесе на небо. А преподобни Јаков је чинио чуда и такође је пао у високо мишљење о себи, али га је Господ по Промисли умирио, допустио му је да падне: пао је у блуд и убиство.
Међутим, свет не схвата духовни живот, суди само по спољашњости и Господ је рекао: Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6, 26). Можда ћете рећи: многи свеци су хваљени и похвала им није нашкодила. Али наш ум је ограничен и Божје Промишљање је за нас непојамно. Раније сам рекао да од невоља јача сила воље, а таштина везује нашу слободну вољу и тако танано утиче на човека, да постаје неспособан да здраво размишља о добродетељима и увек воли да не изгледа онакав какав у суштини јесте и врло воли похвалу.
Поред моје собе има слободна просторија. Овде се окупљају старци и старице, и сви су изборани. Наравно, некад су били као пролећно цвеће, а сад су постали као печени кромпир. Има много времена, треба се нечим разонодити. Ујутру у седам сати дају чај, ручак је у десет сати, у један је чај и пециво, а у четири сата вечера. Видиш, свако чека ове промене за тело, а унутрашња осећања су код свих разна. У животу много тога чекамо и желимо да продужимо живот као јеванђељски богаташ коме је родиле жетва, а смрт стоји за петама. Можда ће ове ноћи и главицу покосити, јер је закон смрти неумољив.
Читам књигу преподобног Марка Подвижника. Диван си, велики оче, тако танано разобличаваш страсти као да скидаш катаракту с очију, јер све јаснија постаје суштина духовног живота.
 
Молим за ваше свете молитве,
ваш недостојни самолитвеник,
многогрешни
схиигуман Јован.
 
89
 
31. децембар 1957.г.
 
Богољубиве слушкиње Божије, мати Платонида, Јелена и Лидија!
Христос посреди нас!
 
Мислим да ће ме убзро пустити да се вратим у манастир и моћи ћу да идем на службе. Из манастира ништа не пишу и о.Сава није долазио, али сам потпуно миран. Сад су се моја осећања променила и поглед на све је постао потпуно другачији. Ипак ускоро предстоји прелазак у вечни живот, сад ме апсолутно ништа не занима, јер је овдашње земаљско – све је привремено и брзо пролази. Сад је то постало видљивије, и преподобни Исак Сирин је рекао: “Човече, тек кад будеш лежао на смртном одру схватићеш да је овај свет ласкавац и преварант.”
Сећам се да сам вам писао: и свеци су се плашили смртног часа, јер смрт у људску природу није ушла по природи; ето, човек се и плаши смрти и бежи од ње. Једном сам ти рекао о милосрђу Божијем, а ти си рекла да постоји и правосуђе. Међутим, апостол Јаков пише: милост слави побједу над судом (Јак. 2, 13). Ах, како је утешно за нас, грешне, тако велико Божије милосрђе. Значи, милосрђе Божије је изнад правосуђа и веће је од њега.
Пишеш: “Човек је склон да размишља о продужетку свог живота, то је осећање душе, јер она не умире, остаје иста, али само прелази у други, вечни свет; ово не знају сви људи, па су измислили реинкарнацију.”
Дакле, спремају се да лете на Месец? И како ће то бити? Да ли ће човек да полети или ће бити неки знак на Месецу кад долете тамо, шта ће да пусте? Мислим да овде нема ничег демонског, већ је просто гордост људског ограниченог разума и науке. Али светска творевина је велика Божија тајна и непојамна је за људски умић. Астрономи кажу: сунце је тако далеко да нема таквог броја, већ време треба рачунати годинама. Ето, тако је и са сателитом: куче ништа није рекло, већ је цркло, пукло је као жаба која се дувала – хтела је да буде као слон. Ипак, како кажу највише верника има међу астрономима. Међутим, највише треба веровати Библији, а остало нека истражује наука. И Господ је рекао: ето човјек поста као један од нас (1 Мојс. 3, 22). Ето узрочника све творевине – то је Бог, јер небеса казују славу Божију (Пс. 19, 2), значи, Господ је све створио и свему је дао условни закон. Дивна су дела Твоја, Господе, све си премудро створио (Пс. 103, 23).
Добро је што су се наши оци сместили и што су већ на послушањима: о.Михаил је помоћник духовника и народ је навалио да долази код њега.
Дакле, о.Памва није дозволио да се посете? Ипак тамо има нешто натегнуто: колико је времена прошло откад смо молили за дозволу да дођемо? И тамо се не може слободно долазити код нас, јер је живот тамо постао потпуно другачији. Господе! Помози руском народу и чувај га Својом милошћу. Амин.
Завршавам писмо, призивам Божје милосрђе на вас.
 
Остајем многогрешни
схиигуман Јован.
 
90
 
1958.г.
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Овде живим просто као отшелник, не чујем ниједну руску реч. Боље видим овај пролазни живот, испуњен различитим невољама и страстима. Свестан сам: мој живот је прошао и много чега сам се нагледао у свом веку. Колико различитих догађаја и различитих људских осећања. Овај пролазни живот је пут ка вечном животу, али човечанство се приземљило, заборавили смо на будући живот. Сад ми је постао јаснији живот светих отаца. Да, они су се одрешавали од свега, колико су имали снаге, зато и њихова дела нису голе речи, већ је свака реч доживљена у осећању срца. А наука без искуства ће свашта да наприча – просто ни крај нећеш сачекати, чак ће ти се у глави завртети, а на срцу ништа неће остати. Наравно, не оповргавам науку, она треба да постоји, човечанство од тога и живи. Само сам упоредио науку с искуством.
Нека те чувају Христос и Његова Пречиста Мајка Дјева Богородица.
 
Остајем многогрешни
схиигуман Јован.
 
91
 
30. јануар 1958.г.
Папинијеми
 
Најбоља у Христу Јелена Акселевна!
 
Пишеш о својим невољама и о свом унутрашњем растројству. Знај да другачије не може ни бити у овом пролазном животу и немој да испитујеш од кога и преко кога долазе, јер без Божијег допуштења оне не бивају. “Ако ни длака с главе неће пасти” (Лк. 12, 7), тим пре неће нестати Божије покровитељство над човеком.
И још је речено: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И раније сам ти писао да за невоље постоји једно средство – молитва и трпљење. У време невоља очекуј мирно устројство, а за време мирног устројства – чекај невоље. У овом пролазном животу се мењају мирна и тужна осећања. Ни свети Божји људи нису били слободни од ових осећања. А ти хоћеш да нађеш неку нову стазу да би минула тешка осећања – тако не бива.
А тебе нису псовали уличним псовкама и нису те тукли по образима? Сети се трпљења Богочовека: ударања по образима, штапом по глави, пљувања у лице и разних подсмеха и све то је трпео ради нашег спасења. А ми ради свог спасења не желимо да потрпимо ни мале људске непријатности.
Пишем и црвеним: друге учим, а сам сам за све крив. Па ипак не очајавам, уздам се у благост Божију, у то да ће Он Својом милошћу спасити мене нерадног.
Ипак су моје снаге постале трошне и нису далеко од гроба. Данас смо сахранили монаха Христофора од 82 године. Упокојио се мирно седећи на столици.
Монаха Арсенија смо сахранили у понедељак – лежао је у несвести пет дана. Уопште, некако лако гледамо оне који умиру, а кад сами будемо морали да умремо? Како нам је тешко да подносимо страх који нас обузима због предстојећег преласка у вечност. Мучно је, јер је непознато шта ће нас тамо дочекивати. Уз такве мисли сви наши земаљски догађаји и секирације ће нам изгледати у потпуно другачијем светлу. Уопште смо се врло приземљили и ратујемо међусобно због интереса нашег земаљског живота који брзо пролазе. Господе! Спаси и уразуми нас грешне. Амин.
С љубављу у Христу,
 
архигрешни
схиигуман Јован.
 
92
 
11. фебруар 1958.г.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Непотребно се секираш због мог стања. Засад је све добро, а шта ће бити даље – у потпуности се ослањам на Божји Промисао. Ако Господ промишља о птицама, зар ће заборавити човека? Треба у то чврсто да верујемо.
Ваше заједнице се секирају, а код нас у манастиру је, хвала Богу – мирно. Наравно, служимо по старом календару. Ради унутрашњег мира се треба потчињавати Московској Патријаршији. Нека Христос подари мудрост руској хијерархији, јер им је тешко да управљају кормилом Православне Цркве у овим тешким годинама, али част им и слава, јер уз Божију помоћ, успевају да одрже Православље. А инострани букачи узалудно вичу о Православној Руској Цркви. У Америци је неки игуман написао чланак против Руске Цркве и завршава чланак овако: “Православна Црква је у Америци.” И за овај чланак су му дали игуманство, ето га и живи сам у кућици – самовољно.
Нека вас Христос чува.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
93
 
9. март 1958.г.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Твоје писмо сам добио и твоја осећања су ми јасна, јер и ја доживљавам слично, ако не и горе него ти. Дању је лакше, а ноћи су врло дуге и мучне. Добро је што имамо службе у четири сата: иако на њима седим, заједничка молитва ми олакшава и теши ме. Ова осећања се називају зло униније. Заиста је зло, јер се у таквим тренуцима просто губиш и не знаш шта да радиш, све испада из руку. У таквим тренуцима је добро кад би постојао једномислени саветник, али авај, данас су нестали овакви саветници. Живим усамљено, клоним се различитих брбљарија и новости.
Код вас се сви секирају због молитвеног општења, а код нас су се мирно потчинили Московској Патријаршији. Нека се богослови разабирају у канонима. Ако погреше они ће дати одговор Богу. Свети преподобни Јован Лествичник каже: “При исходу душе нећемо бити окривљени за то што нисмо чинили чуда, што нисмо богословили, али ћемо без сумње дати одговор Богу за то што нисмо плакали због својих грехова.”
Призивам Божји благослов на вас.
 
Схиигуман Јован.
 
94
 
Без датума.
 
Милост Божија нека буде с тобом,
духовно чедо Јелена!
 
Сваки почетак има крај, само је Бог Беспочетан и Бесконачан. Ето, Јелена је бројала дане до одласка у манастир, прво месецима, затим недељама и данима. Дочекала је, дошла, била мало у гостима и отишла је и све је било баш као у сну. Изгледа да је прошлост недавно минула, а остаје да се чека годину дана, и то се чини врло дугачким. Ето тако наш живот пролази у очекивањима.
На твоју смутњу и исповест – Бог ће ти опростити, чедо, буди мирна, ниси ми причинила никакву невољу. После твог одласка такође ми је приступио демон таштине и почео да ме смућује различитим прилозима, али сам га уз помоћ Божију одмах одбио. Хвала Богу за брзу помоћ и за молитве светих подвижника, јер се руководим њиховим саветима: писани су од осећања и приањају за срце као фластер на рану. Ко сам ја без помоћи Божије?
Колико сам ти говорио, духовно чедо, и давао на душевну корист духовне савете преузете из Светог Писма и светих отаца, а ти си се показала као врло неразумна, спремна чак и да обесиш камен на себе и у воду? А да ли знаш разлог? Објаснићу ти: уображеност и таштина – управо они ти не дају да видиш себе онакву каква си у суштини. Уобразила си да си нешто велико, то се види из твог последњег писма. Прочитај у “Невидљивој борби” четврту главу у првом делу.
Ако имаш неку недоумицу пиши, само буди искрена, јер иначе неће бити користи. Твоја питања ме гурају на стазу самоспознаје, нека те Господ спаси и сачува.
Још понављам: Бог ће ти опростити, буди мирна и спокојна, не примај ђавоље сугестије. Нека ти Господ подари мудрост.
 
Архигрешни
схиигуман Јован.
 
95
 
Без датума.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Од свог правила не добијаш умилење, већ смутњу. Више се бави унутрашњом молитвом, као што сам ти саветовао; иако се не прима ипак приморавај себе. Јеванђеље, псалме и друге каноне или акатист читај помало, а главно је, пажљиво. Ако се не будеш трудила неће ти помоћи ни благодат Божија. Наш труд и благодат Божија иду заједно.
Понекад имам пориве да свој живот проводим самопожртвовано, подвижнички, али, нажалост остаје ми само жеља, а дела ни за јоту. Није З.Т. тек тако рекла да на схимника и не личим, потпуно сам свестан тога. А приликом читања светоотачких књига просто црвеним: много читам, а вајде је мало. Ипак не очајавам, иако сам квргаво провео свој живот, теши ме двадесета глава по Матеју. Слава Господе, светом милосрђу Твом!
 
Твој самолитвеник који те се увек сећа и увек те помиње у својим молитвама
схиигуман Јован.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ово и четири наредна писма о.Јован је написао за време свог боравка у старачком дому.

Comments are closed.